Књижевне новине

„Delo posmatranja je završemnmo. Stvaraj sada delo srca“. : i

Rike.

_ U ovo smušeno, egzaltiyano vre me kada enormna većina naših filmskih stvaralaca nije ni približno u stanju.da dolično raspolaže svojom ljubavlju i svO'om nežnošću, »najnovije delo Branka Bauera. „Prekorobjna“ ukazuje se na vidiku kao radosno, kao spasonosno znamenje koše je našlo snage u poeziju i humoru da pravilno: usmeri svoj -Sljubljenički poljubac. · Odalbtav il za Ssiže OVOB nepretencioznog “lma jednu duhovitu i livsku sli 'cu, jednu jedinu kariku u epom „organizmu „omladđinskih adnih altcija, bisci scenarija Bog "an Jovanović, Krešo Golnik i Jranko Bauer srčano su ugazili u jedno podneblje u kome sc :oš uvek nije integrirao naš primitivni, bogobojažijivi, kinematografski memitalitet. To idilično nebo sa značkom uđamrmika umesto sjajnog sunca, s brigadirskim barjacima namesto oblaka, bilo bi kadro da žgužva u suvu dokumentammost, u programsku patetiku svakog drugog emfatičnog poklonika koji ne bi bio u stanju da svoje zaljubljeništvo inVvestira u tako jednostavan, poetičan i duhovit mig filmskog objektiva. Našavši se između tipa ljubavnika čija se čula otlupljuju od prevelike strasti, čije glasnice zanemljuju pred bujicom tepanja, i one druge zaljubljeničke vrste koju stid nagoni na grubosti, tvorci „Prekobrojne“ obreli su se na zlatnoj tački u kojoj se u žižu skupljaju mnežnosti, humor, seta i egzaltacija. Zahvaljujući tome pošlo im je za rukom da do kraja opstanu na tom divnom i strašnom mestu na kome su dosad njihovi prethodnici gubili krv i pretvarali se u blede celuloidne smotuljke. Najveća vrlina ovog umiljatog filma krije se bez sumnje u lozinki — podsmehni se bez strep nje, pa poljubi bez stida! Sprovođeći veoma konsekvemtno taj nežan i blago ironičam odnos pre ma svojim karakterima i situacijama,. reditelj Branko Bauer

"iskoristio je:mnmajzad..:jedan „od. .O-,

“nih- viiBMih- oslonaca koje naša filmska umetnost đo skora gBOtovo da hije ni boznavala. Pripovedati povest o mladom mravinjaku koji se razmileo duž asvaltne kičme čitave jedne nacije, odabrati. u tom nepreglednom mnoštvu najbezazleniju lepotu i najlepšu strast, uglaviti stativ filmske kamere između tvrdoglavih buldožera i još tvrdoglavijih momačkih mišica — nije li to silazak u svet u kome Kreacija vene”u buktinju Istine koja je kadra svaku umetničku lažu da upropasti! Oslonac na kome se Bauer utaborio sa svojim saradnicima odoleo je Žživom Životu, izmičući s. lakom ironijom svim njegovim patetičnim udar– cima. Taj oslonac, taj grudobran koji ut isti mah deli, podsmehe

JEDA

lake

Prevod Goramove

i,čuju mnogi,daleki ljudi

govih..i ovoga vijeka),

mu užasa i strave,

rene, klasične .forme. hova originalni metar.

otvaranje vrata ovoj poemi u još jedno stvo, mogućnost da njenu ljepotu i — događaj je rađostan i nesvailki= dašnji. Radosniji i nesvakidašnjiji i zbog toga Šš se u nas izuzetno rijetko nalaze prevodioci koji mogu da se prihvate prevođenja naše poezije na neki strami jezik. Pjesnik Zlatko Gorjan, (i proze) na njemački potiču još iz dvađosetih gođina (i njedao nam je Čitanie ovog prevoda, osmatranje njegovih detalja i cjeline, sagledavanje čitavog lanca velikih problema pbređ kojima se našao prevodilac, i rješenja koja je on zuju da je ovaj trudni posao Prevodilac je vjemo prenio gove poeme, on je maksimalno moguće, čini mi se, predao novom čitaoću svu slojevitost njenu, slojevitost koja se hi u originalu ne otkriva u prvom čitanju: nog pokolja koji je danas već. istorija i ratova i svih jama, i nađu u otpornost humanističke suštine čovjekove uprkos svemu i ne-vremena. Možđa i nije potrebno isticati da u ovom prevodu ,nema bitnih materijalnih udaljavanja od originala. Zlatko Gorjan je donio ne samo duh i đah izvornika, kli« tjeskobe i nade, već je — što je zaciielo bilo najteže — sačuvao i svu Sstrogost Goranove zatvoSačuvao ie u pretežnom broju stipoštovao je vrlo tigorozno rime i Goramovu \omb'naciju rimovanja, preveo je

i celiva trebalo bi masnim slovima zabeležiti u sve mudre knji ge na kojima će se ubuduće vasbitavati đuh domaćeg filmskog radnika. Njemu i samo njemu „Srekobrojna“ duguje svoj izuzetni šarm, svoju životvornost, svoje uzdizanje života za koji je istovremeno našla i tepanje i bla gonaklone pošalice.

U tom poigravanju s tananom ali vešto ispletenom skaskom, u umešnom dirkanju sentimentalnih struna koje ne ostavljaju rav nodušnim čak ni najinertnije srce, tvorci ovog filma dospevali su pokatkad do spekulativnih, mehanicističkih skokova s Dojedinih scena ma pojedine scene i pokretali su u tim trenucima crv sumnje u bezazlenoj duši gledaoca. Ta narušena bezazienost ni u jednom času nije zasluživala da se oskmmavi Kkrutom sconarijskom rutinom, ali, i pored toga, istini za volju, dužan sam đa napomenem da ni te izuzetne stvaralačke grubosti nisu bile u stanju da naruše integralnost čitavog Bauerovog dela. S druge strane, za veliko je žaljenje što je reditelj „Prekobrojne“ dozvolio da ga teatarski aspekt pripovesti toliko zaokupi i omete ga u postizanju atraktivnije, dublje filmičnosti, mađa su pojedine sek vence ovog filma primer mudro korišćenog vizuelnog i auditivnog filmskog izraza. U svakom slučaju. izvanredan rad s protagonistima glavnih uloga, mizamscenmska inspirativnost i šcehska organizacija unutar pojedinih hopdrova, zaslužili su već dav no da među našim filmskim re-

Uprkos bogatim tradđicijama humora i satire u našoj književnosti, u poslednje vreme ova oblast kao da ne privlači pisce. Oštra | polarizacija ma „književni humor“, koji se asketski ograničava na svoju nadrealističku, varijantu (i. ko~

ji, kako je nedavno. iižjavioO.

jedam poznati satiričar starijć generacije, „... dobro uočava ono što je nakaradmo, neobično, ali izražava to ma jedan drugi način Koji nikad neće izazvati smeh, čak mi podsmeh, pa ni smešak...“), i na jeftino „tezgaško“ zasmejavanje po listovima i časopisima , koje se imenom „publicističkog humora“ spasava od svake ozbiljnije kritike i analize, prouzrokovala je monotoniju izvesnih žanrova i osetno siromašemje inače zahvalne tematike smešnog i komičnog, smeha iu svim njegovim domenima. Ime Mila Stam kovića znači jedan od časnih izuzetaka u tom pogledu. On je, podjednako vešto izbegav-

LPREVODILAČKI PODVIG

IVAN GORAN KOVAČIĆ: „DAS MASSENGRAB“, AUS DEM SBRBOKROATISCHEN VON ZLATKO GORJAN, MATICA HRVATSKA, ZAGREB, 1962.

„Jame“ na još jedan veliki jezik,

jezičko prostran-

njenu poruku dožive

čiji prvi prevodi naše lirike sađa prevođ „Jame“. nalazio, poka-

obavljen sa puno uspjeha. Goranovu misao, duh hje-

i krik protiv jedkrik protiv svih

vjeru u pobjedu nađ tminama

boložajj „Jamu“

diteljima mađu svog autentičnog poslenika.

Iznelazeći „gestove zbog kojih se čovek beznadežno zaljubljuie u život“, nikome ne docirajući već pripovedajući o njima rečnikom nežne i dobroćudne iroOnije, dotičući bez predrasuda osetljive socijalne tetive, uplićući liriku i humornost u jednu devojačku kiku, „Prekobrojna“ nam se predstavila kao presedan u dosađašnjim maporima domaćih filmskih stvaralaca da sačine jednostavan film, bilo da je reč o ljubavnom, komaedij= skom ili bilo kojem drugom žanru. Njegova dramaturgija poziva se na klasične komedđdiografske uzore ' glatka je kao lepo skrojen grudni koš skromnog i izdržljivog trkača. Njegovi dijalozi na višem su literarnom i scenskom nivou no u većini domaćih 1ilmova, mađa se služe konciznim i sasvim nepretenmcioznim rećnikom. Njihova zasluga neprocoenjiva je pri odmeravanju central nih vrednosti filma i u najvećoj mogućoj meri oni su odgovorni za postizanje čudnog sklada između nežnosti i podsmešljivosti koji se ne prekiđa do poslednjeg kadra ovog dragog filma. Najzad, pisci dijaloga shvatili su nešto što ni petnaestogodišnje domaće Mhimematografsko iskustvo nije bilo u mogućnosti da primi k znanju: živ čovek smešten u okvire filmskog plama izražava svoje misli i osećanja na Dpomalo deformisam način, izgova-– rajući pogrešne reči umesto pravih, smešeći se u bolu i tugujući u rađovanju. Tvorci „Prekobnroj-

uuuWuHHHHRHREHNHEHHH| uuHHHHHHHREIHNHEHHHNHNEHHNUNNHHMHHMRNIHMEHNHHU=SHHNHHGMBRWWNGHuBRERuHEBHKGR GR!

PALANKA POD LUPOM SATIRIČARA

ši Scilu hermetizma i apstrakcije, s jedne, i Haribdu pre-

- Šivele,, malograđamske „yulgarizacije i bamalizacije, 5 druge

” strane, u Svojim .đosadašnjim rađovima — uglavnom pesma ma i kratkim pričama — 0stvario originalam, literarmo efekitno uobličen i istovrememo jednostavan lični izraz. Roman „Društvena opasnost“ predstavlja logičan nastavak u tom pravcu.

Stanković kao da nije težio da u svom romanu stvori nove karaktere; sve ličnosti Oovoga dela, građani Velike Palanke, predstavnici su određenih tipova poznatih kako u stranoj tako i u našoj književnosti. Ali baš ovakav postupak, stavljanje poznatih likova u nov i, relativno, liteTarmo neiscrpan milje, pružio je dragocen materijal za gra-

~ 7 7 i 7 rrr

ne“ masluitili su korene te čudovišne prekvalifikacije koju duiktira khimematografska slika i kao Strelci na nišanmu topa ciljali su svoj plen ha mestu na koje će ga vetar tek doneti. Taj tretman obezbedio im je prave reči, pune pogolke, autentične reči koje se postižu tek ćutanjem ili DOo-

grešnim izgovorom. Prostodušnost i krasota „Prekobrojne* danas razgaljuju, da+nas raznhežuju, ali ni u jednom času ne zatvaraju svoju temu u okvire svog žanra. Rekao bih naprotiv! — eto zvuka koji kao odjek doziva k sebi drugi zvuk, pompezniji i jačeg glasa, treći zvuk silnih ·'truba i bubnjeva, stobinu zvukova koji će, nadajmo se, jednog dana poroditi završni epski udđarac, jedini koji će ovekovečiti epsko delo gradnje i „naghafti da sa čuđenjem u

nas duhovi pilje“. Vuk VUČO

đenje zapleta koji već na Dprvi pogled izaziva osmeh čitalaca. I dalje, dok nas pisac vodi kroz tragikomičnu palanačku hroniku, taj "osmeh ne iščezava, već se, šta više, u pojedinim odlomcima pretvara u zdrav, grohotan smeh. Pričajući zgode i nezgode lepotice Bojane, koja uznemiruje duhove Palančana, pisac uspešno građi brojne situacije u kojima dominira smešno, nastalo kao posledica sukoba pojedinac — društvo, ili, još češće, sukoba staro — novo, i pri tim sudđarima ne relko blesne varnica prave satire. Tako se u romamu javljaju izvesne aluzije na mit o Lepoj Jeleni i Veneri („... ipak se u senci lepote zamemnula klica razdora“), autor ne sledi primam]ljivu liniju osavremenjivanja ili parafraziramja mi

likovna umetnost

| ĆELIĆEVI NOVI

PEJZAŽI

Svoje hitre crteže, pune nerva i toplih senki, posejane šarama iskošenih slova, crteže“ koji su kao listovi putne beležni= ce delovali uvek spontano i prisno — obradio je Ćelić na veli-

' kim slikanim površinama na na-

čin neočekivan, „originalan i strog.

U sistemu ĆelićeVog nOVOB likovnog postupka tema Slike je postala imaginarna. Samo naziv dela — ni slučajan, ni nevažan, — ukazuje na poreklo koje dobivse do prirode. Ćelić je poš30 od listova Svoje beležnice, od pejzaža. I dok ga je pre volej i osećao, sada pokušava da iz požhatog brodre u nepoznato, dn 'sklopi sintetičan utisak o ej“ zažu uopšte.

Ovakav. postupak, racionalan i misaon, upravio je umetnik ka pokušaju da podatke prirode svede na ritmičku alegoriju. U njoj se potpuno gubi trag nekndašnje realne percepcije, karakter pejzaža i njegova ekspresivnost — a kao likovni rezultat ostaje čist sistem linija i bojom ispunjenih površina.

Krajnja uprošćenost — do koje je kao do sistema jednostavnosti, umetnik došao dedđukciiom elemenata objektivne vizije — ostavlja malo mesta emociji. Ćelić ie vrlo svesno gradio oVa– kav svoj Sistem — projekciju arhitekture prostora — voljno se odricao elemenata koji su poticali iz ekspresionističke klime njegovih beležaka. Slika ovim

| MILB STANKOVIĆ: „DRUŠTVENA OPASNOST“ | „SVJETLOST“, SARAJEVO 1961.

ta, već ostaje čvrsto na našem tlu i u našem vremenu. „Najlepša vrsta života Vverovatno je naš svakidašnji život“, kaže on u predgovoru ove knjige, u kojoj se kao jedini filozofski momenat name će ljudska sreća, a kao primarna „čovekova težnja borba za njeno ostvarenje. Mile Stamković nesumnjivo ima sluha za svoje vreme i uspeva da romanu dovoljno jasno da pečat savremenosti. Konvencionalni likovi, koji su kao u komediji del'arte potčinjeni igri imaginacije i improvizacije, u ovom slučaju imaju funkcionalnu ulogu da gotovo eksperimentalno prikažu jedan prelazni period u razvoju našeg društva i naših ljudi. Na taj način, inventivnom igrom duha i činjemica, ostvarena je panorama malog

. Glockeniklanggeđrohn —“, ili na

nije ni dobila ni izgubila, ona ie prešla u drugo podneblje likovnog izraza i misli.

Težnja, očigledno, nije svedena na napuštanje figurativncg i iluzionističkog, nego je. uzdignuta do dostizanja nevidljivog iza vidljivog. Jer, dok se predstava pejzaža briše 5 površine platna, izbija po njoj evokativna snaga ritma. Ćelić je izgrađio čitav sistem koji taj ritam Uuslovljava na jedan specifičan na= čan: od mirne harmonije hlad= nih tonova, do glatkog namaza boje lišene svake čulnosti, od dinamike kompozicije do dekn= vativne površine. Ukoliko ova konstrukcija askeze i strogošti prerasta u Sistem, u toliko se njime gubi neposrednost prvobitnog doživljaja, čak Je, i ritam novonastale likovne Vizije čist od svake asocijacije ili simbolike, Čute velike mirne površine, hladne i stroge, majstorške na švoi način — ali lišene daha života.

Đragocena po igkustvu i samodisciplini, ova vredna umetnik”va faza — kao krajnji rezultat jednog metođa — svakako je čisto eksperimentalnog karaktera. Jer na ovakvom svom stepenu, umetnost postaje ogleđanje misli, ali ostaje samo akt volje. Da je reč o etapi u razvoju, dokaz je i „Mala siva slikać — pravi bisep Čelićeve izložbe — u čiji Su si vi sjai utkani tihi tragovi Dprisutnosti. Dr Katarma AMBROZIĆ

(RAPA AAA UAE UO NI uBMNWG

mesta koja, kanikiramo, ulkazuje na brojne vrline i manč ambijenta kojim je inspiri= sama.

Posebnu vrednost ove knjige predstavlja jezik, sastavljen iz arhaične građanske lek sike devetnaestog veka, karaikteristične po mmogim tur=cizmima i posrbljenim stranim „rečima, i savremenog argoa i frajerskih izraza. Takav jezik, dopunjen jedrom frazom narodnog govora, odlično je poslužio piščevim intencijama; mnogobrojni efekt ni izrazi i neobični obrti daju ovoj „modernističko-starinskoj“ prozi dah svežine i svedoče o naporu pisca u ovom pogledu. Takav jezik se, isto tako, pokazao kao dobar materijal za duhovit dijalog.

U romamu „Društvena opasnost“, pisanom sa puno OSećanja mere i smisla za umetničko uobličavanje stvarnosti i iskustva, Mile Stanković je ostao pesnik malih ljudi i njihovih radosti i doživljaja. Bez velikih pretenzija, ne izlazeći iz okvira svakiđašnjeE života, ovo delo je nesvakidaš nji prilog našoj savremenoj književnosti. Ivan

drugom mjestu: „Dann

za muziku Goramovog. stiha, za njen tamni ritam. Sliku je prenosio gotovo uvijek slikom, ali je bio svakog tremutka svjestan da tu sliku prenosi u jezik koji je po nekim osobenostima svoje ekspresije bitno drugačiji od našeg. Zbog svega toga om se približio svom cilju (koji Se, avaj! ipak ne dostiže nikad potpuno): mi se, Čitajući ovaj prevod, neprestano sjećamo originala, čujemo ga ispod zvučanja tuđe niječi, a oni kojima je ovaj prijevod namijemjem i upućem, zalboraviće, vjerujem, bar začas đa je bo — samo i

Posljednje svijetlo prije strane noći Bio je bljesak mumjebita moža,

TI orisak, bijel još i sad u sljepoći, I bijela, bijela kYvmikova koža;

Jer do pojasa svi su bili goli

I tako magi oči su mam boli.

Der letzte Lichtstyahl vor der Urnacht Grauem

war noch des Dolches blizgeschuwindes Zickem, ein, Aufschrei! grell im Blindheit zu erschawem

der Hemker Wweisse Huaut, die Wweissem Ricken: nacht bis žum Girtel standen, sie im Freiem, die Augem auszustechem ums im Reihen.

Kad bi ovdje bilo više prostora, primjera bi se moglo navesti — radosno je to reći — podosta. Evo još samo jedam:

Kada se mrtvi val života stišo, Korake začuh ko daleku jeku: Neko je jamu par puta obišo; : . I masta mir, ko mir u mrtvu vijeku. Pomakoh nogw, stegnuh lakta oba Ko grobar, kad se izvlači iz groba.

Als sich berebbt, des letžtem Lebens Welle, bernahm ich Schritte wie aus Behoweiten. Fin Sceherge gimg wohl um die Grubenstelle. Und Stille wdard, die Stile toter Zeitem. Kılbogem, stemmv ich, Erde zu erfasšem, ubie Totengriber, đie ein, Grab verlassem. koji se kontrapunkino jav-

otivu opsesione svjetlosti Lyar i „Jami“ i koji stra-

lja i ponavlja, ne na jednom mjestu, u a vično ističe mrak slijepčev. Gorjan je, s pravom, poklonio naročitu pažnju i on ga S nesmanjenom peoteskom snagom prenosi u svoj prevod („Doch Licht — WIie weisser Tirme

do OLAP ME LUNA RL M ka o Nu S a

#elle! Grell wie Morgensonnenpracht. / A Funke! Pfeil! e KARPI weisser Schnee! O Uberlicht altın, von nah und Đobro osećajući glagolsku prirođu našeg jezika, izrazito glagolski karakter njegov, a imenički njemačkog, Gorjan to osjećanje dosljedno i stvaralački primenjuje u svom : u drugoj. strofi petog dijela, u šestoj šestog i u

prvoj desetog poglavlja, mi nalazimo dokaze koji nam to prevodiočevo osjećanje ubjedljivo i uzbudljivo potvrđuju, BBS u velikoj mjerni doprinosi da ovi stihovi zazvuče nje. Na prevođu Goranovog remek-djela Zlatko Gorjan je radio godinama. (Sjećam. se: još 1957. godine Isidora Se. kulić, koja je čitala u rukopisu jednu od prvih verzija ovog prevoda, rekla mi je mnogo pohvalnih riječi o prevođiocu.) Ali niko, uvjerem sam, ne zna bolje od ovog prevodioca da iprevodilački posao nikad nije završen, ni onda kad se čini da jeste. I ovaj prevod ima mjesta kojima će se njegov autor morati da vraća, mjesta koja još traže njegovu ruku. Prva strofa prvog dijela je takvo jedno mjesto. „Krvava jena u mozgu“ — onaj umutrašnji vid koji prodornije i ošbrije nego vid očinji razaznaje stvari i mjeri djela ljudska — izgubila se u prevodu. I čuveni prvi stih „Jameć“, stih-ključ njem, stih koji je u sebe zgusnuo (i nagovijestio već) svu slojevitost, svu mnogoznačnost po.eme. izgubio je u prevodu dio svog podteksta, dio švog tamnog i dubokog sjaja. U trećem poglavlju, u želji da se u prevodu sačuva unutrašnja rima u jednom stihu, malo je

· pomakao misao pjesnikovu.

Tri slikara — Edo Murtić, Zlatko Prica i Mladen Veža | uljepšala su svojim prilozima ovo izdanje „Matice hrvatske“. Marijan Matković dao je jedan (za inostranog či-

taoca) možda odviše kratak, ali lijep pogovor. No o gra-.

fičkoj strani izdanja ne može se, na žalost, reći ništa dobro Zbog malc3 formata knjige mnogi stihovi su morali biti lomljeni, a, „pored 'toga, bjeline između strofa su tako skromne, da je vizuelna ljepota Goranovih strofa gotovo potpuno KON Ne je, treb teta je, a to reći na kraju, i što nije o'

bilingvalno izdanje, kako je bilo predviđeno. IBGKVO. dvd jezična, izdanja danas se sve češće daju u svijetu djelima najboljih pjesnika i najboljih prevodilaca. A baš ovdje i Dbjesnik i prevodilac takva su stasa i uzrasta.

Marijan JURKOVIČ

KNJIŽEVNB NOVINE