Књижевне новине
GODINA XIV NOVA SERIJA, BROJ 170 BBOGRAD 0.4. MAJ 1962,
OGEMA 30 DINARA
NEVOLJE OD SA
Pisac koji zaželi da piše satia'u ili, tačnije kome se sa bilo kakvih razioga učini da ima *alenta za tu oblast literature i „neodoljivu potrebu“ da se hjo< me bavi, koji se oseti pozvan da svetu svoje mišljenje kaže u lice i svoju istinu tresne u oči, mora, među ostalim rizicima i opasnostima kojim se takvim poslom izlaže, da bude svestan i još nekih neprijatnih svojstava i nezgodnih osobina satire koje mogu da budu izvor neprilika i postamu osnova za nesporazume. Pre svega satira, sama po „sebi, nije ni prijatan ni sladak Tod Kmjiževnvsti, ni onima ikoji je pišu. ni onima od kojih se oćekuje da ie čitaju. Ona nije liteput, romama, lektira koja može da ponese i oduševi, niti je, pb?put rormana. lektira koja može da zabavi ili da — uspava. Bernar Šo u predgovoru svojim ppomalo „satiričnim „MNeprijatnim pozorišnim komadima“ sam ističe da oni, za razliku od „Prijatmih“, nemaju zadatak da se buve romaentičnim ludostima društva već društvenim. zločinima, a cilj im je da svoju dramsiku snagu koriste da bi Dprisiliie čitaoca da pogleda mu: lice i neprijatnim činjenicama. Slične ne= prijatne: ciljeve. stavlja sebi u zadatak svaka istinska satira, optužujući i osuđujući me sanmio svoje neslavne jumake i društvo koje ih ie rodilo, već i svoje sopstvene čitaoce; A poznato je da niko ne voli da bude kriti kovan i prekorevan, najmanje javno, u bismenoj formi, i io još iz knjige koju su mu poput ogledala podneli pod nos.
Zaista, za razliku od svih rodova Jepe RKnjiževnvsti, saljra će uvek pre želeti da ogorči i ožuči no da zabavi i zasladi. Sam Sčedrin, koji je imao iskustva u tom poslu, nije se ni malo ustručavao ·da prizna kako mu je nameru bila da među čitaocima izazove osećanje, gorčine, ne vadosti. I dok humor nastoji da nekoga nasmeje, satira se trudi da nešto ismeje, pa mada se ·'obilno ruga zabludama i Dborocima svojih žrtava ona, čineći io, ne zasmejava svoje čitaoce kojima, u stvari, od njenog gorkog smeha, najčešće postaje hladno oko srca. Kao i svaka dobra literatura i satira, istina, mora da ima đuha, ali ne sme da se rastapa, razblažava i gubi u smehu i duhovitosti — što često gubi iz vida i književna kritika. Biva da tužioci ponekad i ismejavaju optužene ne bi li ih što više unizili, ali se ni oni, pa ni sudije, u takvim prilikama ne smeju, a svaka presuda koja bi izazvala smeh okrenula bi se protiv same sebe. Satira zato,
ra, bodljikava, oštra i reska, neprijatna kao hrana i za najneizbirljivija grla, teško je Svazljiva i za najokorelije stomake i mada je poneki čitaoci poštuju, a mnogi je se pribojavaju i
plaše, izvanredno je malo onih
koji imaju dovoljno časfi i strasti da je istinski vole. To je prvo što pisci satire moraju da imaju na umu.
| I baš to, ta njena jetka, korozivna priroda, koja svoje lice, čak i onda kad je srazmerno bla
go, krije iza zastrašujućih mas– ki, poput primitivnih pĐlemenskih vračeva, Još je i pojačan opštošću mjenog cilja i smera, jer smejati se možemo običnim ljuđima, svakodnevnim pojavama, pa i sitnicama, ali ismevati smemo samo važne ljude, izuzetne pojave i krupne stvari ako ne želimo da i sami ispadnemo sifničavi, silni i smešni, Budući, dnakle, principijena i muoralistička, satira me napađa pojedince, sem
'Do izuzetku, baš onđa kad su
kao oličenje izvesnih zala silni i moćni, kad mora da Dreza od njih i ima razloga da ih se plaši. Ne bavi se karakterima, koji su uvek pojeđinačni, već tipovima Moji su po pravilu opšti, ne analizira i me brodubljuje,. već sažima
d_ SSS
SATIRA, SAMA PO SEBI, NIJE NI PRI-
rikatuniska ijatiče Đmepmragilknosti na čovečijem licu da bi svima pomogao da ih Takše zapoeae 1 bolje uoče. | Naša kritika, ili bar jeden njen deo, zamera satiri s vremena na vreme što joj „karajteri nisu naslikani tako oštro, uverljivo i uupečatljivo kao što se to. čimilo u starim, dobrim, zrealističkini romanima. Ali, avaj, u kojoj su modernoj knjizi karakteri dobili snagu i ubedljivost, recimio, Dikensovih ličnosti? „II nisu foj nesumnjivo žalosnoj pojavi uzrok. samo manji talenat i nedovoljna veština savremenih. književnih itrudbenika, Već, ako se.me 1 varamo, drugačiji ciljevi današnjih pisaca i „dpnugi . zabitevi našeg vremena, koje više interesuje egzistencija. čovečanstva
~ i . a K_i JATAN, | SLA- e : x,
i uopštava, me ispi- DARK RR OS igi i sudbina čoyeka kao ftaaje, kao :ostali ro- RV NOST M kT društvenog. bića no dovi literature, da - . ; kao jedinke... Uosta-
bi stekla mtisak. i. daika objelkitivmm wliku i ne ostavlja: čitaocima shkobodu da. sami stiču svoja uverenja i ubeđenia. Postupajući suproino, polazeći od svojih, već uobličenih, saznanja, ona troži samo majbolje i, najočiglednije pimere pomoću kojih Ot bi najubedljivije pyrikazala i dokazala či- Ne
taocima tačnost svo- 7.
jih zapažanja i opravdanost svojih optužbi. Zato ona nema potrebe, razloga ni vremena da, analizirajući karaktere dubinskom psi hologijom, traži za njih razumeva nje i praštanjie, nalazeći uzroke. korene, pa i opravdanja, za njihove slabosti i poruke. Njen je zadatak da optužuje i, kao svaki tužilac, ona to čihi strašno, #interesovano, neobjektivno, preterujući kad je to potrebno da bi bila što ubedljivija i što očiglednija, isterujući stvari ponekad i do apsurda i krajnih granica besmislemosti, kao Što km-
ŠU, KOJI
RATTURA ZM
ĐPOPUTE
DA
NIMA KOJI JE PINI JE "ČEPAJU? ) ONA „NIJE LITE-~
KAO PESME, DA: PONBSB 1 ODUŠNVI, NITI JE,
LEICPIRA MOŽE DA ZABAVI
lom, ne može se sve Treći -u, jednoj Kmiizi, li. bar ne sve sa podijednakom snagom i oštrinom, ako. ne želimo da se glavno
ONIMA
KOJA, MO-
izravna sa” spored-
nim. To . pogotovu
ROMANA važi za watinmu koja KOJA
mora da bude SVOg cilja i,
ec
uv svesma
OBNOVA da se vojnički izrazimo, da ima u vidu / pravac glavnog udara koji je najčešće baš kritika društvenih
naravi, ne komedija “karaktera. Dikens, slikajući karaktere, blo= go ih proekorevajući a ne Kuitikujući, analizirajući ljude sa humanim razumevanjem, fražeći u
svemu najveći! humani zajaednički sadrždlac,. 'oslao je“ Ssanıb dobrodušni humorista, „nikad,
možda i na svoju Sreću, ne do pirući do satire. Svift, kao i dru gi satiričari od Voltera do Kafke. zanemarujući „karaktere, svodeći sve pojedinačno na opšti imenitelj, ostavljajuči po sirani i zapostavljajući sve lično i osobeno, a uzimajući u račum 53
mo- opšte, magdstalrmutijezi Yaj-
] ističnije, slika sišuacije i naravi, a i njih mi maijojpstijim, ka ralkterističnim crtama i u kari= katuralnom. maminu. Plober, koji je u „Gospođi Bovari“, vodeci objektivam proces ovoj lakomislenoj, i neragumnoj ženi, realistički slikao karaktere, u „Buvamu i iPekišew“, jednoj od najžešćih i najboljih satira koje su ikad „napisane, pprilagođavajucći Svoj mefod zakonima satire, dao je sintetizovane, uopšteme, karikaturalno pojedmostavljeme SsiTuacije i tipove — opfiužnicu i presudu u isto vreme. Jer, kao što je već rečeno, salfiwa se ne bavi pojeđinostima i mdividusinim slučajevima, koje je možda teže maslikati, već opštim pojavama koje je teže uočiti i sa kojim je sigurno opasnije boriti se. Ne shvatajući takvo svoj“ stvo satire, kmjiževma kritika čini autorima nepravične zamerke, a društvena MWoritika, sa neliteramih razloga i na još neprijatniji način, „malazi povoda i razloga da se ljuti baš zato što ti opšti, karikaturalni tipovi pogađaju mnogo veći i Širi krugs ljudi na individualisani likovi klasičnog, realističkog literaynos prosedea, pozledujući „pojedine društvene krugove pa i dotičući se ponekad i samih osnova društva. Dakle, što rekao Stjepan Mitrov. Ljubiša: ili kamenom o Jonac, ili loncem o kamen teško loncu!
Ali, nije to poslednja nevolja
. od satire. Postoje najmanje još
dva njena nezgodna svojstva koja mogu biti izvor nesporazima: alegorični mačin izražavanja i hiperboličnost u slikaju situacija.
Primenjivana „u. satiri Odu vek, vodeći verovatno svoje poreklo iz basne, a možda iz pu trebe da se prikrije žaoka i jizmakne oku i pažnji cenzora, alegorija še u satiri, kao i SVvaki manir, najčešće prihvata kso pisani zakon, ne pitajući da i je potreban i neophodan. Mož-
Nastavak na 2. strani
TIKOV.NE. PRILOGE TI VINJEME U OVOM.BROJU IZA DIO-BRANKO-OMČIKUS
b . mw. . 4 4 POO
DEVOTA-OO5 |
UNIŠTENJA
Crtani filmovi Dušana Vekotića
„Sıtvav“ n da bih umro, da bih, dao smrti njenu, bit mu Tmyogućmost, čime je ona bitno Sm?t, izvor. nevidljivosti, ali u isto vYeme mogu da stvayam, samo ako smrt stvara wu meni, čmi od mene braznmu tačku u kojoj se bezličnost potoyđužje“. u
Kajka
Zaprepašćujuća i apsundna je okolnost da je u ftrenutku u kome se još dobra većina domaćin filmskih stvaralaca ogorčeno bori za savlađivanje elementarnih pismena svoje umetnosti, jedam od protagonista najmlađe Mkinematografske gsrame stekao priznanje koje je u domenu filma go tovo analogno Nobelovoj nagradi u literaturi, da je u. vreme praznoglavih Romercijalnih ekspeđicija i brodoloma jedan skroman čovek, pogrblijen mad svojim momtažnim stolom, prvi put od početka. postojanja jugsgoslovenske kinematografije ulhtismuo u prazno oko ove umetnosti bistru misaomu zenicu, uperjivši SVOJ orlovski pogled dublje od Dpovršine gole kože. Smatram, Rucnuo je čas, mnogo više no za emfatične aplauze, mnogo. pre no za zahvalne panegirike, da u ovom slavljeničkom zanosu, umesto buketića nemuštih ljubičica, ponudimo Dišanmu Vukotiću jednu svestraniju amalizu koja će uperiti svoj nišan u misaonost, njegovog dela, u žižu njegove filozofske vizije sveta, Takav tretman Vulkotić je već davno zaslužio i ovaj kratki napis pokušaće da mu,se oduži, imajući u vidu da ni čitava mudra knjiga ne bi bila za to dovoljna.
Umetnost crtanog filma najsvirepija je od svih humornih umetnosti. Činjenica da crtana kinematografska traka bez po mu-– ke prenebregava sve prirodno ustanovljene principe volumena, kinetike i gravitacije, da se uspešno podruguje inerciji, ubrzanju i slobodnom padu, da pribavlja besmrinost baš kao i potpuno uništenje materije, navela je još pre nekoliko decenija svoje oduševljene pionire da krenu putem svirepe humornosti, putem koji nehotice „unapred uspostavlja odnos sa smrću“ i koji je veoma blizak prastarim začecima Jikovnih i scenskih umetnosti, Crtani film bez sumnje je najviši domet vizueliziranja latenftne ljudske težnje da se približi tišini, smrti i nemogućem. U strahu od smrtonosnog oružja koje im se tako nenadno našlo u rukama, svesni svoje zastrašujuće svemoći, poklonici crtanog filma doskora ni u jednoj prilici nisu se usuđivali da načine sudbonosni korak koji bi ih, matićevski rečeno, preveo do onog što je u životu humorno svirepo. I uvek, kao po pravilu, izostajala je ta odluka koja devalvira reč i zakoračuje u tišinu za ljubav. istinitijih reči, ı uvek izostajao je taj korak koji obezbeđuje dragocemu blizinu smrti! Taj napor, taj samoubilački spasonosni čin, preduzeo je tek Dušan Vukoltić' svojim izvanrednim
delom od „Začaranog dvorca u Dudincima“ do „Surogain“, nagrađenog Oskarom. Očigledno, on je bio prvi koji je obuzdao strah i zaziranje pred blizinom bespovratnog uništenja i zahvaljujući tome izvršio apšoluinu žanrovsku prekvalifikaciju umelnosti cr tanog filma: od „Surogata“, najzad, crtani film prestaje da bude bezazlena bajka, idilična komedija ili srećna groteska namenjena deci i dečjoj duši u odraslima da bi se preobrazio u surovi bič satiričara, u repliku strasnog tragičara, u oduševljenu igrariju sa smrću. Psihološka i filozofska kičma „Surogata“, poslednjeg i najizrazitijeg Vukotićevog dela, zaključna je konsekvenca dugogodišnjeg misaonog raspoloženja njegovog tvorea i predstavlja, u pra vom smislu te reči, napor da se
Šš
u igri, na oštrici brijača, dodirne smrti s ove' strane života, da se priljubi uz nju i zbratimi s totalnim muništenjem. To je surova igra, jedna od najsurovijih igara koje su se zgodile na filmskoj traci od olkrića braće Limijer. U isti mah, to je i primer najidiličnijeg drugarstva, drugovanja s, rođenom smrću, porazna pripovest o mogućnostima ljudske individualne imtegracije u negostoljubivom svetu. Filozofsko zaveštanje „Surogata“ u mnogome premaša mogućnost i kompetencije ovako kratkog napisa, zahtevajući veoma opširnu studiju o jednom modernom shva tanju smrti i čovekove dezintegracije pred njom. Vukotićev tragi-komični junak, samozadovoljnog osmeba i nežne savre- i mene stražnjice, shvata smrt na način na koji je shvata moderna pesnička misao, proistekla iz egzistencijalističkog amaneta. On se izđašno koristi blizinom smrti, on se zaljubljenički priljubljuje | uz nju, on je komercijalizuje i ; zloupotrebljava. To zlokobno dru garstvo koje on uspostavlja sa svojom zmijslkrom drugaricom za- „ij log je u isti mah i uništenja i kreacije. Tako autentičan savreNastavak na 8. strani
Vuk VUČO
hara Uba e
"Tomislav
LADAN
NEODABRAM ODLOMCI
ı II i XIX
Kako su rijetki naši pisci koji sebe ne smatraju genjjima, a Sve ostale idiotima.... Dobije se tako čudan zbi književnika, u kojem su svi istodobno i geniji i idioti, ili pak: ili geniji ili idioti, ali — na našu sreću — izgleda da nisu ni jedno ni drugo, već uglavnom normalan svijet, koji se (s manje
ili više smisla) bavi poslom u kojem
· se obreo, usprkos blistavim odlikovanjima koja ljudi prišivaju sebi i sVOJima vi O vručim' šamarmnma "koje dijele
ostalima.
XX Pripijen uz površinu stvamosti i književnosti — krpeljski se držeći, sa-
mo onoga što možć sprve ispaziti, opipati i nanjušiti — naš naručeni tragalački, buntovni i ostali fra-tac-ta „i bum-bum književni duh sve se više zapetljava u mrežu efemerija, sve bjesomučnije teži (kao ostarjeli bludnik za nasladama) za tobožnjim iznenađenjima, zapravo: grubim nadvražajima (jer one blaže njegova onemoćala čula i ne osjećaju više) — za ubodima, ujedima i udarcima. ? XXI
Taj je profesionalni lirski bumftovnik
išao suviše u jednom smjeru, verući
se kao majmun po vrlo dugoj bambusovoj trski jedne privrememosti koja ~
mu se pričinila kao “svevremenost... Samo se on ne vere onako živahno kao nekad: umoran i razdražljiv zastao je
pripijen uz fu motku ili viseći na' njoj“
kao dyoprsti ljenivac. |
-~XCXII--. 4 Kako ni riječ nije od kamena ili drveta, već od mhogo mekšeg i savitljivijeg, materijala, lako se po potrebi
ofi 4 Ak yt
sužva ili iglača, ili pak automatski iskače iz uređaja s perom, čim se pritisne dusme ili ubaci novčić.
! XXIII
| Može se biti neodgovoran krasnobisac, kojemu je sve dopušteno kao i magavetu, ili kojemu je upravo Toliko i dopušteno, Nije, naime, teško takav biti: teško je me biti.
; XXIV.
Uzalud pjevaču sve pjevanje ako #n nitko ne sluša. On se tad obično toliko dere (u nadi da će ipak skremuti pažnju na sebe) da od silne dernjave više ni svoj vlastiti glas ne razabjre.
XXV !
metičari i automafičari vjeruju — hoće li umjetnika primiti damas ili ne, tj. ako ga ne moraju primiti čak ni sutra' (kao ni om sam svoje djelo, koje
· je od njega nezavisno), onda neka io djelo samo sebi priča i samo sebe sluša, Dosta i toliko, kaduumjetnost već mota biti hermetična i dovoljna sama sebi: stvar koja počiva ili skače u sebi samoj, a za sebe samu.”
Ako nije važno. — kako to: naši. her=
XXVI
Suvremena je publika — uče nas instruktori izuzetnih lijepih vještina —/ kao priželjkivana a priglupa žena: da bi je pridobio za svoju ljubav (tj. za svoju umjefnost), moraš je malo prodrmati, pa možda i ošamaniti. Međutim se i ovim. zajkletim odgojiteljima rev-
nost, osvećuje, jer udvaračikim šama-
rima počesio izbijaju zube i utjeruju strah u kosti, ne samo od njihove Dbrogramatike nego i od onih koji ne ıčestvuju u takvom spartanskom odgoju.
; XXVII | Godinama udarate nekoga po stano-
' vitom mjesbu, svokog dana u isto vri-
jeme i na isti način, i onda odjednom prestanete. Taj se žali da ga boli, samo sad ne više zbog toga što ga udaraju, već zbog toga što ga ne udamaju... Ao je to nalik na pouku, mogli bi se njome okornistiti oni koji se.stalno name-
(ću, a nikako da se nametnu.
XXVIII Ni naši estetski nazori misu naši poljoprivredni proizvodi, niti rastu na do-
maćem drveću (kao smokve) niti se kopaju iz rodmog tla (kao krumpiri). Uglavnom gu uvoznog karaktera, bilo da su zaostali na književnim rafovima od ranijeg jstočnog komtingenta, bilo da su iz zapadnih „poklon-paketa, iz kulturnih komisiona za inozemnu obu, ili — jednostavno — ispod ruke.
XXIX
Ima jedna stara bosanska predodžba”
o Bogu: sjedi on skriven od liudskin očiju i drži svakoga na dužoj ili kraćoj špagi, baš kao goluba. Desi se da golub zaboravi na špagu, te zaleprša kyilima i vine se u vis, ali ruka samo irgne špagom, i ptica tresne o zemlju... I kritički duh ima katkad svoju špagu.
Može ona biti obazrivost u vlastitom -
ili u općem interesu, naša slabost ili snaga drugih, unutarnja ili vanjska sputanost. No, ako je tu teško oduediti
tačah uzrok, lako je osjetiti klimu u ~ 3 kojoj se sve to zbiva. Ona može biti
sva od fikcija, ali zbog toga ništa ma nje realna. Najzad, tolike su izmišljotine djelovale dojmljivije nego najočilije činjenice,
Nastavak na 8. strani
i MO
b WRGTPAJ E i n | M ”
_5 MJ