Књижевне новине

Preveo Pero MUŽIJEVIĆ

I KULTURA

spoljašnje strane civilizacije, svet društvene sredine, srušili od svoje sopstvene težine [..]. . _Tužan je, za romantične duhove, prizor kada se ruši jedna. civilizacija! Tužan prizor, ali lep! Kao i ljudi, civilizacije se rađaju, žive i umiru, dezintegriraju se kao što se i integriraju. I moraju da umru da bi kultura, koja se u njima kondemzuje, donela ploda, kao što i mi ljudi moramo da umremo da bi nam dela urodila plodom. Bez smrti naši napori bili bi neplodni, mogli bi da postanu veći, ali ne i da budu plodonosni. Propada jedna civilizacija, ali zar dezintegrirani elementi u sebi ne treba đa nose složenost bogatiju od one koju su doneli oni drugi iz čije integracije proističu?

Doktrina o evoluciji prenesena je u hemiju i ima filozofa hemije koji uče da su takozvana prosta tela proizvođ ovolucije., Kosmičke evolucije čine da evoluiraju i atomi. Koliko li je svetova uništeno od prvobifnih i hipotetičnih osnovnih atoma, prvobitne materije, ili kako je već ko zove, do poslednjih i nerazloživih komponenata sadašnjih prostih elemenata! I ko zna da li će, na kraju, kada od ovog našeg jadnog sveta ostane samo prah i kađa se ponovo vrate u nebulozno stanje sve njegove civilizacije, kao plod tolikog mučenja i toliko života, ostati neko novo prosto hemijsko telo, neka nerazloživa komponenta!...

Utonuli smo već u san metaforičkih hipoteza i sađa sa-

institucija i spomenika

njamo. Da učinimo od sveta prah, veliki je napređak kađa”

proste elemente obogatimo još jednim. koji treba da ofrgnemo iz nebuloze, Ako se počne sa šezdeset, a završi sa šezdeset i jednim elememtom, fo je ogroman „napredak! Ogroman stoga što veliki broj kombinacija, koje omogućava novi elemenat, dopušta da se svet učini savršenijim. A nove kombinacije mogu da postanu mogućne samo ukoliko propadaju stare. .

'I ovo je čak preterano mehanička, mrtva koncepcija. Ne, stvar je u tome što moramo verovati „Rada jeđam svet ostvari sav svoj potencijalni sadržaj, kađa postane prah, da svaki molekul ovog praha, prava monađa, nosi u sebi ceo stari svet i onaj drugi, novi svef, koji će se pojaviti kada se jadne molekule oslobode starog sveta čiju večnost nose u sebi.

„Da li je, prema tome, cilj jednog sveta atom?“ — reći će neko. Odgovoriću: „Ne, ne atom, svi atomi i movi svet koji potencijalno nose“.

Koliko je lep uspeh jedne civilizacije kađa đođe do novog nerazloživog elementa, novog društvenog atoma, jednog jedinog, ako ih nema više, novog čoveka, neke nove ideje! Novi specifični tip ljudski, nova živa ideja, omogu– ćavaju novi svet na ruševinama starog.

Novi čovek! Da li smo ikada ozbiljno i pribrano raz= ' mišljali o onome što ta reć podrazumeva? Novi čovek, zaista novi čovek. znači obnavljanje svih ljudi, jer se tako svi osvešćuju; to je stepenica više u mučnom usponu čovečanstva do nadčovečanstva. Sve civilizacije služe samo za stvaranje kultura, a kulture stvaraju ljude. Cilj civilizacije je usavršavanje čoveka, jer je on najviša tvorevina Čovečanstva, večita svrha Istorije. Koliko je lepo videti kako se iz ruševina jedne civilizacije javlja novi čovek! Drvo koje umire daje svoje najbolje. seme, propada i, pošto je njegovo stablo istrulelo, sa ugarom nastalim „od njegove krošnje postaje plodna zemja iz koje izbija novo drvo. Novi čovek znači novu civilizaciju.

-SNilešik Ve s„razumnog "smisla 'mema' postavljati “pitanje

da li društvo postoji rađi indiviđue ili individua zbog! dru.

štva, jer sam ja društvo i društvo predstavlja mene...

'Da li. individua postoji rađi društva ili ovo zbog individue, pitaš? Stvar je jasna; ono „radi“, to jest svrsishodnost, ima smisla samo ako je reč o svestima i voljama; reč „radi“ je izraz volje; reč „kako“ je prirodma, a „zašto“ intelektualna. „Rađi“ je usmereno ka mojoj svesti; svet i društvo su radi mene; ali ja sam i društvo i svet, i u meni su drugi i svi žive. Celo društvo je za sve i sve u svakom pojeđincu.

Dugi vekovi borbe, bolova, napora, podizanja i rađa bili su neophodni za stvaranje savremene civilizacije, majke naše kulture. A posle tog vremena civilizacija guši kulturu koju nam je dala, institucije se guše do navika, zakon uništava. osećanje koje inkarnira.

Sve ono što je večno u civilizaciji predstavlja jezgro koje sadrži elemente kulture, još ne individualizovane, elemente koji se još nisu potpuno ni identifikovali s nama, sve ono što treba organizovati, rezerve kojima se hrane naši duhovi. Ali to jezgro istovremeno sadrži i ostatke, otpadke i izmet, i kada ovi poslednji prevazižu one prve, počinje i raste dezintegracija. . .

Treba pomoći izlučivanje i ubrzati proces raspadanja: treba osloboditi kulturu civilizacije koja je guši; treba rascepiti mehur koji zarobljava novog čoveka.

* * *

Sve ono što na jedan uznemirem i prosto sugestivan način ostavljam napisano, moći će da se primeni na ispitivanje ne malog broja aspekata našeg „sadašnjeg stanja društvene dezintegracije, stanja u kojem je nagoveštena Vo> lika integracija, na ispitivanje suprotnosti između spoljašnjeg, legalnog zakona i unutrašnjeg i živog, zatim milosrđa, onda zakona naše svesti, na ispitivanje simbolizma, heroizma .i kulta heroja, i na mnogo drugih pitanja.

Čega se boje ti malodušni ljudi zaplašeni pred ovom džinovskom crvotočinom koja nailazi, pretvarajući u prah stare institucije? Zar u sebi, u dubini svoje duše, ne nose ono što je večno u njima, svoje živo seme? Da su bili, kao što kažu, hrišćani, verovali bi da je hrišćanin ekstrakt ove civilizacije i da ga treba nje osloboditi, odvojiti ga od njene već istrulele placente, kojoj duguje svaki svoj plod. Da 1 bili, kao što kažu, liberali, verovali bi da je liberal novi tip čoveka koji treba da stvori novi svet posle. dezintegracije starog. Ali oni ne veruju ni u šta; nedostaje im prava vera,

vera u samu veru, čista vera.

Robinzoni, puni vere, nade i ljubavi, O SZBkao oo j ija dušu i noseći u njoj jezgro star kopno koje nam ubij OON

j j va civilizacija postala je kultura, tiraž O O ora i ago pusta ostrva, bremenita BEO CA 1 čedna „kao što je čedno ćutanje Istorije, ostrva slo ode kojoj je koren u svetoj stvaralačkoj enersg!i)!, energiji uve budućnosti okrenutoj: budućnosti, jedinom carstvu ideala.

PREDRAG VRANICKI Isloriia marksizma

(„Naprijed“, Zagreb 1962.) .

Delo Pređraga Vranickog „Istorija marksizma“ su-, deluje i samo u istoriji, koju uzima kao „pređmet obrađe, i to na tako značajan način đa se odmah može reći da „predstavlja krupan đogađaj ne samo u razvoju mašeg marksizma, već i u međunarođnim razmerama. Značajni problemi, koje to delo tretira, i isto toliko metod, kojim se autor služi, izazvali su već mnoge razgovore i Kritike koje prevazilaze uobičajeni odjek jednog teorijskog đela.

Pre svega treba shvatiti autora da on izlaže istoriju marksizma shvaćenu kao filozofiju i ne očekivati od njegovog đela ono Bto samo nužno pretpostavlja, ali ne sađrži i ne izlaže: istoriju „radničkog pokreta, politiku, pravo, ekonomiju. Jer sam marksizam je izvorno filozofija, naravno ne trađicional– na, kontemplativna i čisto teorijskog Karaktera, koju marksizam upravo poriče, već angažovana, praktična filozofija, praktična ne u smislu neke određene žŽivotne prakse, koju uvek pretpostavlja, već „prakse kao filozofske kategorije.

Iz jedne model-predsfave marksizma kao filozofije angažovane u svim bitnim problemima čovečnosti, ali koja je i kao teorija superiorna u odđnosu na sva ranija i savremena nemarksistička rešemja, autor dobija pouzđan Kriterijum „za #određivanje

marksističkih pojava mw #f-

storiji.

Ali, marksizam je ne samo najviša. hwumanistička filozofija, već i naučan pogled na svet, awd-1deologija. Ipak, u trtoriji marksizma iđeje Marksa ı Engelsa bile su upravo 1dđeološki zloupotrebljavane, pa bi se mogla napisati istorija marksizma kao ideologije za razliku od marksizma kao naučnog shvatanja sveta.

Neki savremeni kritičari marksizma tvrđe đa se i u izvesnim Marksovim delima nalaze elementi Koji se ne mogu saglasiti . sa savremenom naučnom Svešću; da je sam Marks, preko Hegela, prihvatio

neke iđeje iz ome filozofske trađicije, čiji su izvori daleko od bilo kakve racionalnosti i naučnosti. UČinjen je pokušaj đa se u samom Marksu razluči genijalni naučnik od proroka, u težnji đa se sačuvaju samo naučno proverijivi elementi iz njegovog učenja i ođbaci sve ono Što predstavlja samo vredđdnovanje istorijskih činjenica, shvatanje istorije kao ostvarenje „tobožnje pravičnosti (na pr. Ernst Topitsch: „Poreklo i kraj metafizike“, 1957. i „Socijalna filozofija između i-

deologije i nauke“, 196? ). Vranicki nije pisao istoriju marksizma kao istoriju neutralnog i u tom smislu naučnog „pogleđa na svet“, već „marksizma kao najhumanije filozofije, mnajangažovanije, jer i kao teorija „predstavlja najdđosledniju i najkomplet niju ljuđsku misao, „koja stoga uključuje u sebe i najviša vrednovanja. Marksizam je, može se zaključiti, „teorija o majvišim humanim vređnostima kao

pravoj društvenoj akciji. (M. D.)

Conary r—

DZEJ GILBEMNRZ" Ilieli su život

(„Svjetlost“, Sarajevo 1962; preveo Svetozar MKoljević)

Jednostavnost radmje i krajnja uprošćenost izlaganja „neosporni su kvaliteti realističkog i psihoanalitičkog prosedea romana „Hteli su život“ deveitnaestogodiŠnie Džej Gilbert. Sadržai ovosša dela skoro je linearan, okićen izvanredno uspelim epizodnim situacijama. Literarno najvredniji delovi ovoga romana su oni koji, istovremeno, predstavljaju i dramski vrhunac u razvoju radnje. Mada štimung i sredina govore da ovo delo pripada Kkriminalističkom žanru, roman predstavlja celovitu, realističku sliku Vvelegradskog podzemlja u kome vladaju surovi zakomi zločinačke etike ubica i švercera drogama. Nosioci uzbud ljive i dinamične radnje su mlađi ljudi čiji se karakteri „menjaju i uobličavaju pod utica jem objektivnih okolno sti i subjektivnih upliva. Spoljašnja, sadržaina strana „romana obezbeđuje ovome delu onu estetsku inferiorniju komponentu: napetost i zanimljivost.

Daleko je uspeliji i umetnički značajniji unutrašnji „plan dela: njiegova idejno-emocionalna sadržina. Darovitost Džej Gilbert naročito je došla do izra-

žaja u prikazivanju am bivalencije osećanja mjadih . prestupnika,.,..u.

slikanju. sukoba osećam:

nja ·zločinačke. .solidarnosti i istinskih etičkih normi. Najznačajnija odlika romana je uspela sinhronizacija dva paralelna · plana: realističkog, u kome se govori o delatnosti jedne zločimačke grupe i psihološkog koji, lišem praznoslovne didaktike i prožet humanošću, predstavlja ozbiljnu psihološku studiju o mladosti. (D. T.)

Alfred de Vinji: „SEN“ MAR“; „Matica srpska“, Novi Sad 1962; preveo Laza Atanacković. „Sen“ Mar“ ili „Jedma zavera pod Lujem XIII“ je prvi istorijski roman Alfreda de Vinjija koji je već svojim, prvim, izdamjem doživeo veliki uspeh. Čiftalačka publika je s belikim, imteresovamnjem čitala povest o ličnos.i iz bliske istorije Prancuske, koji su nosioci radmje ovoga dela. Za današnjeg čitaoca ono je majzanimljivije po tome što je pisac saopštio u mjemu „svoje misli o državi i društvu“ i što je u njega postavio „mnoga ogle dala čiji su odblesci čitaoca mneminobDmo mnmaboOdili na razmišljanje“.

Dušan Lazić: „U PARTIZANSKOM SREMU“: „Matica svpska“, Novi Sad 1961. U ovoj knjizi sećanja Dušan, Lazić, bivši omladinski Yukovodilac w okupiramom,

\ „PRIMLJENE KNJIGE

' IZLOG KNJIGA

RADOVAN. ZDRALE

Nemirni

(„Osvit“, Subotica, 1962)

i i i i

Svojom · prvom zbir-

kom pripovedaka „Ne-

mirni“ Radovan Ždrale je dokazao potencijalne mogućnosti, ali ni

je iskoristio sve šanse

koje je imao. Stiče se utisak da on nije, imao dovolino hrabrosti da sve situacije i likove kojima se bavio uobliči u jednu konkretnu stvarnost.

Ova zbirka pripovedaka sastavljena je iz dva dela. U prvom nalaze se pripovetke koje nose, boju i miris naših dana. Ulazeći u živo meso tipičnih malogra đanskih poremećenosti, Ždrale je svojim junacima oduzeo svaku mogućnost spasa i osudio ih na večno irajanje u ustajalim, parađoksal nim 'situacijama. Njiego vi junaci prekriveni su patinom svakodnevnih kancelarijskih događaja, svedenih na ogovaranje i besmisao. Za piščeve preokupacije ove vrste naročito je karakteristična priča „Višoj lekarsko instanci“ u Kkojoj se tragičnim jezikom činovničkog pričania iznose tragične okolnosti u kojima se našao činovnik Nićifor Spahić, koga su hteli,

=N an

Sremu za vreme drugog svetskog rata, opisao je mekoliko zanimljivih, rat mih, akcija u kojima je sam, učestvovao.

Paško Romac: „BOR“ BE“; „Matica srpska“, Novi Sad 1961. Drugo, popravljeno i dopunjeno izdanje knjige Paška' Bomca, mapisame na Oosnovu, dnevnika koji je pisac počeo da vodi još dok je, kao istaknuti komunista, bio na robiji u Sremskoj · Mitrovici, a nastavio u marodmooslobodilačkoj borbi, po bek stvu iz zatvora. Poslednje stranice ove knjige govore o završnim, borbama i oslobođenju Srema. ?

Muharem Kopić: „JUŽNO OD NEBA“; „Paralele“, Doboj 1962. Prva zibrka pesama mladog đobojskog pesnika.

BErskin Koldvel: „IZVESNE ŽENE“; „Pro-

„___ —~—~...... i –76”ZPPPmZ1<CDFZGK[TKJYJ.J.. . —=

WALKER PERCY

ihe Moviegoer

(„KR.nopi“, New work 1961.)

Kad jie roman Persila „The Moviegoer“ („Posetilac bioskopa“) dobio pre izvesnog vremena američku Nacionalnu književnu nagradu, kao najbalie beletrističko delo obiavlieno tokom 1961. godine, podigla se čitava bura

vokera • protesta. Naime,

pored velikos broja poznatih kandidats, nagrađa je dođeljena romanu jednog nepoznatog četrdesetpetogoGisnjexz pisca.

Ovzp=: Persijev roman, po mišlicaiu S. SB. Haimena,

predstavija podrobnu pa-

KNJIŽEVNE NOVINE

tološku stuđiju o modernim neurozama. Glavna ličnost ovoga romana, koja sama priča svoju istoriju, jeste jedđan muladić iz „dobre porođice“, Džek Boling, koji se bavi preprođavanjem berzanskih akcija. On pati od ozbiljnih emocionalnih teškoća: ponekad mu se čini đa ne živi u jednom „stvarnom mestu i u stvarnom ·vre-

menu i vrlo često gubi osećanje identiteta. Jedino što mu pruža heku iluziju u svrsishodnosti života je-

su rad, zarađivanje novca, posećivanje bioskopa i traženje ženskog društva. Ai to nije smisao njegovog življenja, jer on u tako nešto ne veruje. Njega progoni „nesavlađiva apa-– tija“ koja se javlja istovremeno sa povremenim ozbiljnim „depresijama i opsesijom smrti, Ta opsesija, međutim, ne predstavlja strah od smrti, nego osećaj da su svi mrtvi, naročito on sam, predstavlja želju za umiranjem. Zbog ovih svojih uznemirenja Džek postaje mistik.

On te svoje mističke sklonosti transponuje u pojam „traganja“, koji pretvara njegovo besciljno i apatično lutanje u traženje identitetom i vrednosti; zatim u pojam „ponavljanja“, u kome on vidi „poozakonjivanje“ prošlih doživljaja; i, na kraju, u pojam „rotacije“, definisan kao „doživljavanje novog van očekivanja o doživljavanju novog“, Sve ovo rezultira u njegovom „neprestanom posećivanju bioskopa; u svim svojim „doživljajima povezanim sa bioskopom

on vidđi oživljavanje svojih mističkih pojmova. U sebi

Džek objašnjava i oprav„dava svoje ponašanje kroz

razgovore sa filmskim glumcima. On tvrđi da je njegov Život u stvarnosti nerealan i da u bioskop odlazi ne bi li našao stvarnost. Junakinja ovoga romana je Džekova rođaka Kejt Katrer, „neurotičnija od

njega, mađa to stalno poriče. Pošto je u: jddnoj saobraćajnoj nesreći izgubila verenika i pretrpela

kad jie ostario, da zapa-

le zajedno „sa starim stvarima, pošto su njegovi šefovi držali da

je nepotreban njima i kancelariji.

U drugom delu knji-· ge pisac je opsednut. ratom i opasnostima koje on nosi. Strah od rata neprestano se nalazi u svcsti ljudi koji se u imaginarnim logorima raduju što će, možda, ostati živi. Iz-

vesne pripovetke drugog dela, mada pi- ' sane neposredno i toplo, bile bi daleko uspelije da je pisac uspeo” da se liši prenaglašene patetike. Pokušai da se jedinstvo i temperatura svih pripoveđaka pwposti sEnu povišenim glasom samo je delimičmo uspeo. Za trenutak konač nog sazrevanja ovog pisca biće potrebno 'i strpljenje. (R. RJ

———COCO"a Ia Barn —

MILOVAN RISTIC

Mladen Milovanović

(„Nolit, Beograd 1962)

Knjiga Milovana Ristića ide u red onih nevešto pisanih i komponovanih diletantskih radova koji se čitaiu s naporom i bez ijkakvog interesovanja. To je jedna od naslabijih

. istorijskih Knjiga koje

su nam u poslednje vre me došle do ruku i, svakako, najslabija KImji

ga koja je do sada objavljena u biblioteci „Portreti“. Po-

sle čitanja ove Kkmiige ostaju mnoge nedoumice o razlozima njenog objavljivanja, jer niti nam ie ličnost Mladena Milovanovića bliža, niti išta više znamo o prvom srpskom ustanicu.

Ristić je vršio posebna arhivska ispitivanja,

radio svoj posao sa mno go dobre volje i trudoljubivosti, sa onom stra šću i upomošću Ss kojom rade svoje poslove amateri, kako je to ne davno „napisao Veljko Petrović. Ali, šta vredi dobra volja kada nedostaje „naučnički dar i spisateljijska sposobnost u onda svi napori koji ne daju nikakav rezultat? Jer građu do koje je došao pisac ove knjige nije umeo da upotrebi. Lišen naučničke kritičnosti i sposobnosti ispravnog procenjivanja istoriiskih fa kata on nije mogao da oceni i oseti šta je bitno, a šta ne, bez čega se jedna „monografija može, a bez čega ne može zamisliti. Pored toga Ristiću u priličnoj meri neđostaje sposobnost razumevanja smisla i suštine istorijskih zbivanja, i on nema od ređeni ugao iz koga događaje posmatra.

(P_ P-ć)

e C==ora RELI an a ana ———

D. MARKOVIC T J. RISTOVIĆ

Prednepr:znalim | sudom

(„Rultura“, Beograđ 1962)

U „Kulturinoj“ Političkoj biblioteci obiav ljena je druga Knjiga o velikim sudskim pro cesima komunistima u

pređratnoj Jugoslaviji. Druga MKknjiga serije „Pređ nepriznatim

sudom“ nastavak ie pr-

sveta“, Beograd \3L1962; prevela Ljerka Radović. U ovom ciklusu novela KHoldvelovo žipotno iskustvo dolazi u punoj meYi do izražaja. Ovaj ciklus mogao bi se tretirati + kao romam o mekolikim, ženskim, likovima, o mekoliko sudbina ispričanih toplinom, besnika i pronmicljivošću suptilnog analitičaYa.

Novosadska izdavačka, kuća „Forum“ štamnpala je pre kratkog vremena izvysmo opremljene knmjige izbora poezije trojice mwelikih, mađaskih, pesnika: „NOĆ PREDGRAĐA“ Atile Jozefa, „KRV I ZLATO“ Endre Adija i „STRMOM ST AZOM“ Mikloša Radmotija. Prevodilac je Damilo Kiš, a umetničke priloge u knjizi Adijevih i Radnotijevih stihova izradili su Ivam, Tabaković i Mića Popović.

nervni slom, osećanja očajanja i užasa. Dok Džek samo Žudi za smrću, njeni samoubilački nagoni su stvami i ona pokušava da se ubije, Džek beži s njom u ČĆikago. Na putu provode jednu mučnu noć u istom krevetu, užasnuti i drhtavi. Po povratku oni se venčaju. Pisac na

ona pati od

kraju nagoveštava da postoji iz-

vesna nada da će oni, po-

ve koja je završena prikazivanjem sudskih procesa komumnistima do zavođenja. šestojanoz nuarske diktathire.«4929.: godine: „Ne samo da su autori morali da ulože ogromno mnogo napora pri pronalaže=niu autentičnog: materijala sa antikomunističkih procesa u predratnoi Jugoslaviji, već su se morali da oslone i na lična sećania mno gih učesnika događaja, da bi jedan proces mogSli pred današnjim čitaocem da rekonstruišu u njegovoj istinitoj dramatičnosti i kontekstu političkih zbivanja. U šira i opširnija, detaljnija i viša studijska objašnjavanja stanja i prilika iz perioda kada se neki od procesa održavao, autori su ulazili, kao što sami kažu, „samo onda kada je to bilo važ no, da bi se bolje shva tilo kako je i zašto je dolazilo do obračuna, hapšenja i suđenja rukovodiocima i aktivistima revolucionarnog pokreta“. U drugoj knjizi ovog interesantnog zbornika čitamo o danima «i ljudima koji su bili ispunjeni napreg nubtim angažovanjem da se ctvore nove dru štvene i političke perspektive svim našim narođima. Tu se suočavamo sa komponentama režimskog oračuna sa sekretarima SKOJ-a. (B. P:)

PIŠU: MILAN DAMNJANOVIĆ, DIMITRIJE TA-. DIĆ, PREDRAG PROTIĆ, BRANKO PMIĆ I RADOMIR RAJKOVIĆ.

---_--—- ---——_—_—_—— II — _—----- — -- — —--—–— ----—_- .,r

mažući jedno drugom, lakše uspeti da se održe na ovome svetu.

Tstičući takođe piščev vrlo oštar sluh za hvatanje tamanosti svakidašnjeg govorai njegovu sposobnost da jasno i snažno ocrta liniju

radnje, američki kKritičari za'iučuju da Persijevo delo nije samo “značajan

nagoveštaj, nego i vrlo vredno ostvarenje.

D. P.