Књижевне новине

i dd

' |,

~ CRB:S:Ni

FORUM

KRRLEZA OBJASNJAVA

ARETEJA Uvek kađa neki pisac Progovori o svom delu,

Strast pasioniranog čitaoca Se uznemiri; kritičar radočnalo oštri pero da proVeri svoj sud, ili đa ga uSkladi sa osnovnim intencijama autora; istoričar književnosti otvara | nove listiće i gramzljivo počinje da pretura po tekstu, tražeći podatke o genezi datog dela. „Pogovor za dvile drame — o Areteju i o Jurju Wrižaniću“, objavljen u majskom broju zagrebačkog „Foruma“, predstav ~—Jlia jednu takvu ispovest zbog koje će mnogi potražiti najnoviju svesku ča_ sopisa Odjela za suvreme| nu Književnost Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Pisan u stilu izrazito MKrležinskom, sa svim opterećenjima, i lepotama, „Krležine dobro poznate fraze, „Pogovor za avije drame“ višestruko #adovoljava čitaoca koji \ednim potezom „postiže 'vestruk dobitak: s jedne Su“ tkriva Krležinu iinšiaploćenu u „Are-

lazi agledava put od

sti, lela: s druge stra most novo doživljava odi koja ga obuzima dožiY naiđe na dobre, BTTP i rečite stranice

če”, esejistike, u kogovor za dvije dra-

mije na jedno od najNinesta. Pisan u vidu

Tsdnog eseja, kao da | det iz autorovog intim

nog dnevnika, „Pogovor za dvije drame“ nagoveštava unutrašnje tokove

MW rležinog stvaralačkog ne-

_ IZLOG:ČA

mira pred sudbinama dvojice nesrećnih ljudi, koji postepeno, snagom „jedne izvanredne imaginacije, prerastaju u simbole ljudske drame, nemoći i nesnalaženja u svetu profanih strasti i nagona.

„Nezavisno od moje subjektivne volje, u snu i na javi, Aretej mi izgovara razne neprijatne i tvrđoglave stvari kao duh koji se povampirio na ovoj istinitoj »piritističkoj seansi. Ja znam, oba fantoma, Križanića i Areteja, trebalo bi prikazati na daskama istođobno, jer zapravo nisu važni individualno ni jedan ni drugi, nego ova moja, vlastita pozornica ovdje, đuge ove stravične noći u ovim sobama ovdje, sađa, tu, U Radišinoj 14, u četvrtom spratu, za beskrajno dugog nokturna jeseni 1942...“

To određenje, o kome autor objašnjava trenutak kada se u njemu sve neposrednije, kao sila kojoj nema otpora ni bekstva, javljala ideja o Areteju i Križaniću, daje dramama jednu novu dimenziju i, na određen „način, služi kao značajno osvetljenje razloga koji su „Areteja“ učinili mračnim i gotovo bezizlaznim. Kađa se o „Areteju“ bude pisalo detalinije i savesnije nego prilikom nedavnog izvođenja na daskama, „nijeđan ozbiljan kritičar neće moći da zaobiđe ovaj „Pogovor za dvije drame“, bez obzira kakvu će ocenu i imterpretaciju dati Krložinom delu. U svakom slučaju, taj MWkyvitičar će, pre nego što se prihvtati takvog posla, morati da sačeka objavljivanie Krležine drame o Križaniću, koja je, reklo bi se, ovim zanimljivim eseJom na jeđan diskretan način najavljena. (G. A.)

cca IPS i aan —

Pauela

ČETIRI ODLICNA TEKSTA Martovski broj ovog našegueminentnog MWnjižeVnog "TT čije zakašnjavaere postaje

met anegdota, doharočito u poređeekim publikacıijaBg karaktera čija nost“ potvrđuje eseca) da izlazak na vreme — Oju svakako ne stavljati — nije no po čemu se ppis ceni. ea, treba pomeesej Pavla „Jedinstvo u sti umetničkih pme ovaj estetihovu konkretnih | slika Kknjiževrstva, vajarstva, plesa, upozora\njihovu drugaa specifičnost, a je „ono što je imetnostima zaba ih sve pored avih | pojavnih, |, fizikalnih, čul | raznolikosti, renim. ono što vazđa zajediitelj, njihova r ___ suštinu umetmeki Teka- rrzmnih grana umetnosti, po Stefanoviću, čine „baš one opšte ljudske kategorije svesti: emocionalni karakter umetnič kog đela i njoj odgovarju|| ći, potencijalno prisutni idejni smisao, kao određena, filozofsko-poetična klima samog đuha tog umetničkog dela“. pora Ćosić u članku „Kič — estetika“ (sa podnaslovima „Kič kao neistina“, „proleterski itič“, „didaktički Kič“, „Mali Đokica zamišlja“, „Metođe kiča“ i „Kliše postaje kreacija“) analizira oblike kiča u životu ~ i umetnostima i njegovo delovanje na ljuđsku svest i

opasnosti koje od njega prete. U članku „smeh mlađog Haxkslija“ (povo-

dom knjige „Satirske igre“) svetozar Koljević na nivou koji je kođ nas, kađa je u pitanju pisanje o anglosaksonskim piscima, a O yHaksliju naročito, sasvim neuobičajeno Visok, objašnjava oblik Hakslijeve ironije. „Ova groteskna dđimenzija (ostvarljivost SsnoWM a Makslijevih junaka) pređ \lstavlja i bitno obeležje neoliko · đrugih najznačajni(8h. klovnova, romana: za |N 5 ~

razliku od Šekspirovih budala koje komentarišu tuđe ludosti ili Voltera Mitija i Don Kihota koji predimenzionisanim maštarijama patetično ismejava-– Ju svoje čežnje, Hakslijevi Wlovnovi, avaj, postižu ono što žele i svojom ostvarenom sudbinom daju ironičan komentar svojih istin skih ljudskih stremljenja“.

Posebno zađovoljstvo predstavlja čitanje eseja Svetlane. Velmar-Janković o Risti Ratkoviću „Pesnik ı apsolutna noć“, Stilski izvanredno ona analizira ovu pesničku pojavu i psi hološki „izuzetnu ličnost koja je i za života bila nedovoljno cenjena, a danas Je na putu da bude zabo-

ravljena. Ovaj esej, otud, treba posmatrati i kao veoma značajan pokušaj da se otrgne zaboravu jedna ličnost koja ni po čemu to me zaslužuje. Za Jankovićevu Ratković Je „ono što se zove autentičan pesnik. videli smo, nije bio mno> go snažan u borbi za životom; to je bilo dobro. Čim ga skole nevolje i patnje on beži, on se OSlobađa — kako? u snu i snoviđenjima, rekli smo, da, ali i u poeziji. U poeziji najpotpunije, jer njegova poezija, govoreći o snu i o smrti. ošlobođa ga i od slobode smrti. i, u trenucima kada za njega poezija znači grč takvog oslobođenja, on je autentičan pesnik, to su najsreć niji trenuci njegove poezije. Njegove stihove onda ponese jeđan ritam koji se ne može ne osetiti: njegova je metafora ona prava, ona kao čuđom nekim nađena, ona autentična“.

(B. A. P.)

LEXPRESS

HENRI MILER O SEBI I AMERIRANCIMA

Čuveni američki pisac i slikar menri Miler nalazi se na proputovanju kroz Pariz. Tom prilikom ga je intervjuisala novinarka Madlen Šapsel za časopis „L” Express“ (broj od 926. aprila). Evo nekoliko zanimljivih replika iz njihovog razgovora.

— Vi ste slikar, pa kako se to desilo da ste postali pisac?

— Između 1930. i 1040. živeo sam u Parizu. Gođine 1935. morao sam da pro> veđem izvesno vreme u Njujorku, i iz toga grada slao sam svoje impresije prijatelju u Pariz. „Mada sam rođen u Njujorku, u njemu nisam bio toliko gođina, i ta su pisma bila stroga i britka. Tako je postala moja prva knjiga.

— Ali, vi slikate i dalije? — Kad nisam raspoložen da pišem, vraćam se svoOjim akvarelima,

— Kad najradije pišete?

— Kad mi se nakupi u grudima i zaželim tog dosadnog tereta da se Ooslobođim. — Šta ste do sada najradije napisali?

— Istoriju sVOg Ja nisam kao drugi

života. pisci

evi I i

koji izmišljaju svoje junake i njihove avanture; ja ne izmišljam. Ja opisujem samo ono što mi se zaista dogodilo, ili kako sam nešto viđeo. Eto, i vaš Stendal mnogo je pisao o sebi. Vi, razume se, volite Stendaia? i

'— Nesumnjivo! Ali zašto

ono „razume se“? — Mislim da svi „današnji Francuzi obožavaju

. Stenđala?

— Ne baš obavezno! Eto, poslednjih godina Balzak je ponovo u velikoj modi.

— Znate, čudni ste vi Francuzi! Vi stalno vaskrsavate vaše stare pisce. Osvetljavate ih uvek na nov način, posmatrate ih iz drugog ugla, i tako su vam uvek nekako novi!

— U Francuskoj se mnogo voli književnost.

— I u Americi se mnogo čita. Ali ja ponavljam često rečenicu: „Čovek se može dobro oceniti ne samo po onom što čita, već i po onom što ne čita!“

— Šta o vama misle u Americi?

— Mene sažaljevaju, mrze, vole, od svega po malo! Eto baš povodm ove moje najnovije knjige bilo je mnogo reči o meni. I moj izdavač imao je grdne muke

zbog toga. Pojedine pokrajine i građovi „zabranjuju njenu prodaju na svojoj teritoriji. Tako sad imamo oko 75 procesa... — Da vam zbog toga nije neprijatno

— Naprotiv! Ti procesi će raščistiti tešku moru koja pritiskuje čitavu moju zemlju. Ti će procesi

srušiti cenzuru, zbog koje su SAD postale prava zemlja hipokrizije. Ali,

to neće moći još dugo da traje...

— Pa šta vam «najviše prebacuju vaši protivnici?

— „Prljave“ reči, koje čitav svet govori. Ja ih niizmislio... A ima knjiga u kojima nema tih „prljavih“ reči, ali su one ipak mnogo, „prnego moje delo.

— Od kuda to da vi, sin te „hipokritske“ Amerike, reagirate tako?

— Ne znam. Ali „nema điugog načina, nego ili se pobuniti protiv hipokrizije, ili biti sam hipokrit. Možda u tim prilikama postoji samo jedno: kađa se ograđe ruše, onda se možda malo i preteruje. To bi bilo jedino što bih mogao da primetim! (N. 7.)

sam

mnogo liavije“

MAJEJOKU JR,

MAJSTORSTVO KRITIKE

Maks Rihner (Max Rychner), švajcarski književni kritičar i esejist nemačkog porekla, proslavio je 65. rođendan i pola Vveka delovanja na Kknjiževnom polju. Aprilski broj ovog časopisa posvećuje mu više napisa. Karl 1. Burkhart (Carl I. Burckahrdt) kaže o njemu đa je „ređaktor“ u pravom smislu reči „redigere“, jer je uvek umeo da pridobije za saradnju sve znamenite duhove epohe. Uređujući još kao učenik jeđan školski list, on je pokazao svoj izvanređan talenat, a to je kasnije u njegovom rađu došlo đo izražaja u velikoj

=O Ni amunmze——

The London Magazine

POZORISTE ZANA TARDIJEA

Martin Eslin, pisac jedne izvanredne knjige o Brehtu, analizira u majskom broju ovog časopisa dramsku umetnost Žana Tardijea. Tarđije (rođen 1903.) još pre drugog svetskog rata stekao je reputaciju pesnika, kome je uzor bio Malarme, i najboljeg francuskog prevođioca MHelderlina. Posle rata, poput Prevera i Kenoa, počeo je da eksperimentiše sa jezikom, a od 1947. godine piše eksperimentalne pozorične komade. "Tardijeovi dramski eksperimenti objavljeni su u dve knjige („KRamerno pozorište“ 1955. i „Pesme za igranje“ — 1960.). To su uglavnom dramske minijature, vrlo raznovrsne po karakteru j tematici koje se kreću od fantastičnih i stravičnih do čisto lirskih. Njegova najeksperimentalnija dela idu do sfere potpuno apstraktnog pozorišta, u kome jezik gubi svoj pojmovni karakter i tone U muziku.

U prvim dramskim skicama Tardije je anticipirao Joneska, docnije i Ostale pisce pozorišta apsurda. Za njega je građanska svakiđašnjica nečovečna koliko i masovna ubijanja na bojištima i u koncentracionim „logorima i on propagira đa je nužno traganje za novim, | punjjim ljudskim oblicima života. 9 svim dđramskim skicama iz prve knjige Tardije ispituje mogućnost reprodukovanja atmosfere sna i čistog apstraktnog pozorišta. Zato kođ njega vrlo često dramska radnja ostaje potpuno nerazjašnjena. Prikazujući radnju bez motiva, koja ipak veže pažnju publike. Tarđije je demonstrirao čisto „DOZOrište bez sadržaja. On iđe

i dalje: đve svoje dramske skice sasvim približuje muzici, pretvarajući ličnosti u glasove, koji se pokoravaju muzičkom tempu i ritmu. Tragajući za gra nicama pozorišta, Tardije je čak pokušao đa napiše kratki komad u kome se ne pojavljuje nijedno li-

ce. Vidi se samo prazna soba, glas van pozornice evocira uspomene vezane

za nju, a svetlost koja obasjava pozornicu menja se prema rašpoloženjima pripovedača.

Svoje opširno izlaganje o ovim i drugim viđovima Tardijeovog pozrišta MEslin potkrepljuje analizom Vveće: broja njegovih tekstova i donosi sleđeći zaključak: mada u Tardijeovim dramama ima „izvanredne poezije, one se ne mogu posmatrati kao prava Umetnička dela; to je, u stvari, tek građa za istraživanje na osnovu koje se može steći dragoceno iskustvo za stvaranje umetničkih dela koje bi sam Tardije ili neko drugi 1mao tek da stvori na postojećim temeljima.

* * *

U istom broju, uz nekoliko proznih i poetskih priloga, objavljena su i dva zanimljiva eseja. Volter Alen piše o Denijelu Fjuksu i Henriju Rotu, dvojici američkih „romansijera nepravedno zapostavljenih i sasvim nepoznatih u Britaniji, čiju su vrednost i sami Amerikanci otkrili tek mnmeđavno, mada su oni svoja đela napisali mnogo pre drugog svetskog rata. U vrlo zanimljivom eseju „Zavodnik rokokoa“ Brigid Brofi analizira domašaje i

promašaje literature XVIII veka, posmatrajući je kroz likove zavodnika koji su se javili na stranicama romana iz toga vremena ı kroz „rat polova“ koji se vodio između njih i njihovih žratva. (D. PJ)

merl kad je stvaraoce povezivao Il ujeđinjavao i svojim uređivanjem i komentarima među njima stvarao prisne odnose. Suprotnosti on nije razrešavao, nego ih je pokretao zatežući koreografski sređeno, podstičući ih i privlačeći ritmički. Tako je on rađio kao urednik časopisa „Neue soeweizer Rundschau“ i, kasnije, dnevnika „Die Tat“. Burkahrt kaže da je za Rihnera često rečeno da je istraživač koji pronalazi prave talente ma gde oni bili skriveni, a da to čini zato što je i sam pesnički duh koji poseđuje apsolutan smisao za sve što je nerazrušivo i zato što odlično poznaje skrovišta gde su književna blaga „zakopana. Rihner je jednom napisao: „Univerzum se ne sastoji samo iz specijalnih odnosa, psiholoških pitanja i etičkih zahteva vrhunac pesništva je, čini nam se, vezan za Ssposobza iskustvo da se oseti celina, jeI to je u njemu uvek prisutno.

nost sagleđanja,

dinstvo, univerzum“,

Đilo da se zanima ŽZidovom dijalektikom o i neverovanju, bilo đa po-

verovanju

smatra Hakslijevo eksperimentisanje, bilo da se baKamije vim bez iluzije rađikalnim stavljanjem ljudske egzistencije pod pitanje — u-

vi Malroovim ili

vek mu ostaje u svesti zajednica, sveg našeg stremljenja u borbi

povezanost

i protiVurečnosti, pa čak i kroz protivurečnosti.

Povodom najnovije Rih-

nerove zbirke rasprava o književnosti, rihu 1961.

izdate u Cigodine pod na-

slovom „Antworten“ (Odgovori), Hans Egon Holthuzen je napisao članak

pod gornjim naslovom. u kome autora naziva majstorom jezika „koji je kao malo ko stekao zasluge za kulturu Kkritičarskog esecja“. Pišući o ovoj knjizi, Holthuzen kaže da već samo izgovaranje „Rihnero-

Migel de UNAMUNO

CIVILIZACIJA

Postoji spoljašnji ambijent, svet čulnih pojava Pola eŠ obavija i podržava, i unutrašnji ambijent, naša O svest, svet naših ideja, maštanja, želja 1 OSC 1 RIR može da kaže gde se završava jedan a počinje O o da povuče crtu koja ih deli, niko da kaže koliko pripadaroo spoljašnjem svetu ili koliko je on naš. Kažem „DIĆIS ŽOR moji osećaji“, na isti način kao „moJe knjige, e o i: nik, moje cipele“, i kažem „moj narod, moJa zem“Ja il ej) O „Moja ličnost!“ Koliko li smo puta svojim nazvali stvar

· ; ı koje nas poseduju [...]! e Tad spoljašnjeg DOJE

Unutrašnji ambijent ) | : } : nzacije. svet svesti nastaje od sveta OI OE Oojapn Roh; ) tstavlja i u kome se širi,

spoljašnjih pojava kome se supro i: Tri i Postoji stap.a DBrds i oseka između moje svesti LETO koja me okružava i koja je, takođe, moja priro ~ moj duh, zasićen spoljašnjom realnošću, prožima Se reGi om u onoj meri u kojoj se priroda spiritualizirala, zasićujući se unutrašnjom idealnošću. Ja i svet Se uzajamno SadrZa ai T iz ove igre uzajamnih akcija i reakcija u meni se Javi] svest o mome ja, mome ja pre nego što Je dospelo da postane suvo i pravo ja, čisto ja. Svest O. sebi samom JezBTO je međusobne igre između moga spoljašnjeg SVEB i moga unutrašnjeg sveta. Iz prisvojnog proiziaž! "a .

dd olrabho je da se ovde upuštam u objašnjavanje kako se ambijent spaja sa čovekom i kako se ovaj Das njava sa ambijentom preobražavajući se u njega. Pie o izmenjen ambijentom, istovremeno menja taj ambijent i onl, međusobnim akcijama i reakcijama, deluju jedno na drugo. Može da se kaže da ambijent deluje na čoveka, čovek na ambijent, a ovaj sam na sebe posredstvom čoveka, kao i čovek na sebe preko ambijenta. Priroda je učinila da dobijemo ruke: njima, u našem spoljašnjem svetu, pravimo SUudove, a u unutrašnjem shvatamo njihovu upotrebu i sadržinu: sudovi i njihova primena obogatili su naš duh, a ovaj, tako obogaćen, obogatio je svet iz kojeg smo ih dobili. Sudovi predstavljaju istovremeno moja dva sveta, onaj unutra i onaj napolju. . |:

Otana. zajednica moje svesti i moje prirode čini da s plodnim zanosom tonemo u OVO prostrano polje akcija, reakcija, uzajamnosti, zvukova, njihovih odjek4, kojih ih pojačavaju i s njima stvaraju harmoniju, odjeka odjeka i i odjek4 ovih odjeka u beskonačnom procesu, odjeka, koji stvaraju rezonatore. Sve živi unutar Svesti, moje Svesti; sve, uključiv svest o samom sebi, svoje ja i ja ostalih ljudi.

Vrlo je važno živo, sa dubokim razumevanjem, „osetiti ovu zajednicu između naše svesti i sveta, osetiti da je svet naše delo kao što smo mi njegovo. Onsj ko to ne razume dobro, traži delimična rešenja kao što je, velikim delom ono koje se zove materijalističkim shvatanjem Istorije, Jer čoveka pretvara u običnu igračku ekonomskih snaga.

* * *

Od nedavno se uporno raspravlja o selekciji i naslednosti; jedni, pripisujući selekciji mnogo od onoga što se pridaje naslednosti, negiraju prenošenje stečenih osobina. Ako se od opšte biologije svede na sociologiju, pitanje glasi: šta napreduje, društvena sredina (ambijent) ili individua? Može se, strogo uzevši, tvrditi da su, od Grka, koje uzimam za polaznu tačku, pa naovamo, nauke. umetnosti, zanati, socijalne institucije, metodi i instrumenti bili ti koji su napredovali, a ne individualna ljudska sposobnost, društvo mnogo više nego individua, civilizacija više nego kultura. Može se tvrditi, u trenutku kada se rađamo;.da nemamo nikakvu prednost: većeg savršenstva nad starim Grcima; da zaveštanje nagomilanog rada vekova nasleđujemo u društvenoj sredini, ne u nnšem unutrašnjem organizmu niti u našoj mentalnoj strukturi. Naprotiv, može se smatrati da je, s napredkom društvene sredine, u većem, manjem ili jednakom stepenu išao razvoj urođenih sposobnosti individue, da se civilizacija i kultura razvijaju Dposredstvom uzajamnih akcija i reakcija. Čak i u slučaju da sve mehaničke sprave budu uništene, niko ne sumnja da bi nauka, koja ih je stvorila i koja, k8o u riznicama, živi u ljudskim umovima, ostala čitava i da bi je bilo mogućno prenositi. Prenošenje velike mentalne sposobnosti telesnim organizmom i činjenica da će, čak ako je i uništena spoljašnja strana civilizacije, ostati živa spoljašnja strana kulture i da ju je mogućno preneti. dve su vrlo različite stvari. Shodno ovome, od male je važnosti prenošljivost ili ne prenošljivost i najveće mentalne sposobnosti koja može da se stekne [...]. Iz semena se rađa drvo, a ovo daje drugo seme, pripremajući istovremeno okolnu zemliu da ga primi. Seme u sebi sadrži drvo koje je živelo i ono koje će živeti; to je ono što je večno u drvetu. Ljuđi su seme drveta Čovečanstva. Čovek, pravi čovek, onaj koji jeste čovek. ceo čovek, nosi u sebi. kao herojski Robinzon, čitav svet koji ga okružava,; svojom kulturom civilizuje sve čega se dotakne. Rečeno je da u zoru srednjeg veka ljudi nisu bili napredniji od Rimljana, negirajući tako, u krajnjoj liniji, progres. Ono što je bilo večno u Rimu, donelo je početak srednjeg veka u svojim nedrima. . Često se. ovim povodom, pominje Vikova teorija o vraćanjima (ricorsi), tj. penjajnja i spuštanja u ritmu progresa, periodi opadanja posle periođa uspona, ili dekadencije posle perioda procvata [...]. Ne, ovo nije tako: ovo je niz kvalitativnih ekspanzija i koncentracija, to znači obogaćivati društveni ambijent i učiniti ga složenijim da. bi se ta složenost odmah kondenzovala. organizujući se, spuštajući se do večnih dubina Čovečanstva i olakšavajući tako novi progres; to je smenjivanje semenja i drveća, svako seme je bolje od onoga prethodnog, svako drvo je bogatije od onosa koje je živelo pre njega. Ekspanzijama i koncentraciiama, diferencijacijama i integracijama, prodire Priroda u Duh, kao što i ovaj TrO>dire u Prirodu Civilizacija je majka kultura koje odmah pošto su se oslobodile {+}; rađaju nove civilizacije. o O O a ena(BloŽenal u njoj, kondenzuie kultura; uštvene tucije stimuliraju proces podruštvliavanja, ali taj isti spoliašnji zaplet, koji raste, završava se tako što postaje prepreka i početak smrti. Devizn koja štiti i in-

karnira duh u razvoju, ubiia ga kada odraste [...]. ip aOskobadoji wa ER kada se osete porođajni bo> š poljašnje strane kulture, pošto su se

ar aaa a a aaa era urana nainu ru nia Ni ina seu uzmem iuuı e rei riu ar uuu amer marrre u uuzuu„AIAIAIEVN |

vog imena znači „obeležavaonje vidika koji obuhvata celokupnost našeg predanja, onog đomaćeg evropskog On dalje kaže da je Rihnerova eseJjistička „ostvarenje Slegelovog zahteva, po kome kritičarska t'eba da

poduhvat. umetničko o umetničkom delu“.

„Ovaj kritičar jemči celim duhom svoga Holthuzen. „da se kontinuitet književne kul-

piše

Kao

ture, ako ne i kulture uopšte, shvata kao stalno podmlađujući nastavak renesanse... Tako stoji među nama čovek koji pouz- 3 dano odmerava. jedan autoritet u poziciji autsajdeYa i. kao takav. često više

ii manje potcenjivan. od

univerzalnog“

proza znamenitos

rasprava buđe umetnički junaka dana ignorisan. od i delo šumova književnih moda nadvikan — a. ipak. među

kritičarima koji danas ma nemačkom jeziku pišu jedan od najboljih, ako ne i uopšte najbolji“. (A. PJ

dela“,

KNJIŽEVNE NOVINE