Књижевне новине
GODINA XEV NOVA SERIJA, BROJ 174 BEOGRAD 29. JUN 1962.
i Ma Ua
L ı s
Erih KOŠ
Z A
KNJICOUBISTVA |I KNJIGCOUBICE
I KNJIGOUBISTVA
aže se: IT knjige imaju svoju sud-
binu. („Habent sua Jata libeli!“)
A pošto pod sudbinom najčešće
ı podrazumevamo baš smrt, izlazi
da su i knjige smrtne, pa je mogućno
i njih ubijati kao i ljude. Ko bi odo-
leo takvoj mogućnosti i propustio da
se koristi takvom priitikom! I zato,
zaista, knjige ubijaju kao i ljude, sa
raznih razloga i na razne načine. Iz
zavisti, mržnje i iz osvete, iz računa
zlobe, poštovanja, naklonosti, pa čak i iz ljubavi.
Jer svako ubija omo što voli I meka svako za to 2ma.
Neki to čine pogledom, gorkim A neki laskavim Yečima.
U Vajldovoj „BRidinškoj baladi“, iz koje su uzeti ovi stihovi, može se naći ceo spisak razloga i povoda mubistvima. Poneko ubija pogledom gorkim, neko laskavim rečima, kukavica se služi poljupcem, dok mač priliči hrabrima. Neki ubijaju kad su stari, drugi dok su mladi, neki dave rukama strasti, a neki zlata radi. Najpažljiviji uzima nož, jer žrtvu brzo hladi.
Neki to čine sa mnogo suza Drugi bez uzdaha postupaju tako. Jer svako wbija ono što voli
AUP stoga me umire svako.
I tako dalje. Oskar Vajld, eleganini i precizni dekademt s kraja prošlog veka, bio je wilmo zainteresovam za ubistva. Olmeni junaci njegovih romama ne usfručavaju se i takvih poslova, a Tomas Grifits Veinrajt, prijatelj Čarlsa Lema, pesnik, slikar, umetnički kritičar, skupljač starina, „amater u lepim stvarima i diletanit u izvrsnim“, ta imteresanina ličnost iz sjajnog Vajldovog eseja „Pero, olovka i otrov“ („Pen, pencil and poison“) bio je čak veliki majstor ubilačkog zanata i jedam od najveštijih trovača svih vremena. Vajld je docnije i sam imao prilike da svoja znamja i interesovanja iz te ubilačke oblasti ljudske delafnosti dopuni na specijalizaciji i dvogodišnjem Reursu u čuvenoj Ridinškoj tamnici, ali je uza sve to, u poređenju sa savremenim autorima kriminalne literature, ostao pravi i naivni diletant. Uostalom, ne treba samo njega kriviti! Vreme je, pre svega, bilo drugo; živeo je u najmirnijem. periodu ljudske istorije, kad Evropa četrdeset godina nije znala za ratove. Čovečanstvo je otada silno razvilo „kapacitete industrije smrti, a možda je Vajldov spisak, koji nam danas izgleda talko bled i beznačajan, ispao takav delom i stoga što ga je Vajld pisao u vezanom stihu i što je u nabrajanju vrsta i načina ubijanja bio sputanm teškoćama u rimovanju. Da je kojom srećom pisao slobodnim, modernim stihom, 5lgumo bi i njegov spisak ubistava bio potpuniji i iscrpniji i, u „nedostatku boljeg i potpunijeg podsetnika, svedočanstvo ovog dendija, pesnika i robijaša, moglo bi da nam posluži” bar kao polazna tačka. Ovako, moracemo da pofražimo savremenije uzore, kompetentnije u ovoj ubilačkoj materiji. ·
TI naš Krivični zakonik, „sa uvodnim zakonom, napomenama i registrom ; posvećuje ubistvu desetak stranica ii dvadesetak paragrafa, a očigledno _je
XXXI BIENALE U VENECIJI
Malo dobrosOŠ manje novos
nagrade i, pre veliki i mali, Dra rili su venecijanski „Giardine i pita sajam umetničke produkcije ce UC vol ta. Svakako najposećenija od svi Lu znatih izložbi, ova venecijanska:, is vana pre 67 godina. DrCOGTEV O tog uvek najznačajniju smotru 7 ad likovnog stvaranja. Ovogodišnij Sar le, trideset prvi po redu. OD | hiljade dela iz trideset ite lj
loženih u dvadeseti pcl pavi jona. /
Susreti, diskusije,
svega, poslovi,
da je i on nepotpun. Među krivičnim delima protiv čovečanstva na prvom je mestu genocid, masovno ubijanje ljudi, zatim slede rafni zločini protiv civilnog stanovništva, ranjenika, bolesnika, ratnih zarobljenika, a u kategoriji običnih ubistava razlikuje se: ubistvo na svirep ili podmukao način, ubistvo iz koristoljublja, ubistvo radi izvršenja ili prikrivanja drugog krivičnog dela, ubistvo iz bezobzime osvete ili drugih niskih pobuda, ubistvo sa predumišljajem i ubistvo na mah, ubistvo iz nehata, ubistvo nečinjenjem, ubistvo u tuči i prekoračemju nužne odbrane, ubistvo izlaganjem opasnosti i napuštanjem nemoćnih. I tako dalje, sve to kao zaista impozantan dokaz ljudske mašte i dovitljivosti u izmišljanju i pronalaženju ubilačkih metoda.
Na sve ove načine i na još mnoge druge, nepobrojane, i knjige mogu biti ubijane. I mada se i taj posao već odavno pralktikuje, gotovo od vremena kad su knjige nastale, izgleda da još nije izvršena Mkodifikacija svih vrsta, podvrsta i slučajeva knjigoubistava, pa bi prema tome ovaj rad bio pionirski i od pravno novatorskog značaja.
Oslanjajući se na Krivični zakonik odmah se, per anmalogiam, vidi da genocidu, zločinu protiv ljudskog roda, odgovara zločin protiv kniige uopšte, tj. masovno ubistvo knjiga.
Biva tako da pri kraju izvesnih perioda ljudske istorije čovečanstvo, odnosno njegov važniji, vladajući deo, omrzne knjigu kao učenici udžbenike pred kraj školske godine. Proroci i razni drugi vođi, koji po prirodi svoga zanata vole da propovedaju. a fraže da budu slušani, ne mare kad neko čita knjige kao što ni nama nije pravo kad sa govornice primetimo da je neko u sali rasklopio novine. Halitft Omar je spalio Aleksandrijsku biblioteku, razni inkvizitori spaljivali su u srednjem veku knjige po celoj Evropi, a još pre dvadeset i pet godina Hitler je priređivao autodafee u Nemačkoj. Svi su oni bili knjigoubice, masovni uništivači knjiga, ali je, začudo, baš takvo masovno uništavanje manje opasno i manje smrtonosno knjigama no ljudima. Knjige imaju jaču, otporniju dušu, hiljade života i beskrajne mogućčnosti da se regemerišu. Ko će pokupiti
'i spaliti sve primerke jedne knjige, ra-
sturene na hiljadu strana, a dovoljno je da samo jedam primerak bude sačuvan pa da od njega, posle nekoliko godima, ponovno nastanu move desetine hiljada.
Ni ratni zločini nisu knjigama toliko opasni kao ljudima i nanođima. Knjige, kojima je objavljen rat, koje su postajale žrtve u književnim i ideološkim ratovima, takođe su brzo nadoknađivale privremeno pretrpljene gubitke. Vreme koje im je oduzimano zabranom i progonima docnije je, najčešće, bogato nadoknađivano većim imteresovanjem čitalaca, radoznalih da vide šta su njihovi očevi zabranjivali no da pročitaju ono što su preporučivali. Procesi „Gospođi Bovari“ ili „Ulisu“ učinili su ove knjige popularnijim no što bi inače bile, a ako je neka od progonjenih knjiga zaista i Uu-
'Organizator izložbe, uprava Bienala, nije postavljao nikakve okvire mniti uputstva o karakteru eksponata, tako da nacionalni paviljoni imaju onakvu fizionomiju kakvu im je dao izbor dela izvršen u svakoj zemlji po nahođenju njenog merodavnog i za taj posao određenog foruma. I baš zbog ove slobode i nezavisnosti postaje još zanimljivije uočiti do koje. mere postoji kod apsolutne većine paviljona izvesna srodnost u shvatanju onog što se smatra aktuelnim, što treba da markira stil našeg dana, bez čega se ne može stupiti pred javnost bez opasnosti da se izgleda nesavremeno! A je li taj „stil“ zaista i umetnost našeg vremena? n
Ako bi svaki Bienale predstavljao. jednu od stranica knjige u kojoj je
zabeleženo sve ono što je smatrano -ne.
samo dobrim i vrednim, nego pre svega novim i karakterističnim za savremeni razvoj likovnog stvaranja, onda bi XXVIII Bienale mogao obeležiti trijumf apstrakcije, XXIX prevlast .enformela, XXX afirmaciju eksperimenata. A današnji, XXX1I Bienale? On se
ne odlikuje novinama, ali mu je znĐ-
ćaj baš u tome što tako drastično otkriva neke probleme u današnjoj 1jkovnoj produkciji. Značaj je njegov ne
toliko u objektlivnoj umetničkoj vred-
KNJIŽEVNOST,
UME TM OST l
TEPIRC" IV
ETIL Trn OTO la =
tri aa
LIKOVNE PRILOGME I VINJETE U OVOM BROJU IZRADIO
DRAGAN DIMITRIJEVIĆ
mrla, njena: smrt je nesumnjivo pre rezultat njenih sopstvenih, konstitucio-
nalnih slabosti mo posledica
Otvorena, časna Književna borba, ne može ozbiljno da naudi knjigama čak i kad je jedan od ratnika tako snažan, opasan borac, kakav je bio Džonatan Svift u svom „Prikazu rata između
starih i modernih .knjiga u
Sv. Džejmsa“. Ni Drajdenu, ni Njutnu, koje je predstavio kao. otrovne paukove, nije mnogo naškodio, a ostalim, kojih se i ne sećamo, nije sudio om koliko njihove sopstvene slabosti i vre-
me koje ih je zaboravilo.
Isti načini ne izazivaju, dakle, iste
ea
(gay | iii 191B0VI||1 Cu
|)
JJ
rupu rip Padina:
gi, bolji i duži život. Zato, da bi bila konačno i bez ostatka uništena, važno je da bude tako neprimefno smaknuta i usmrćena kao da je umrla sama, od svoje bolesti i od svoje volje. Otuda je, za razliku od običnih ubistava, od svih knjigoubistava najopasnije baš ono koje se vrši nečinjenmjem. Kad knjiga iziđe iz štampe, slaba još da bi sama o sebi vodila računa i još tankog glasa da bi na sebe privukla pažnju, potrebno joj je, da bi mogla da progovori, da uđe u izloge i police knjižara, u rubrike listova i da dospe u ruke čitalaca. Kao i svako novorođenče, i knjiga mora da bude ·registrovana i prihvaćena dok sama toliko ne ojača da'bi bila sposobna da se svojim sopstvenim snagama izbori za svoje priznanje i za svoju poruku. Tada, kad jednom stane na noge i preboli dečije bolesti, ona je obezbeđena, sigurna, i niko joj više neće moći da naškodi, osim da joj svojom
progona,
knjižnici
EJKNJIŽEVNE NOVINE
DRUŠTVENA PIT A+*NMESEJSA
"Sa rar apr PROTIV ESTETSKOGC
U svom predavanju Ernesto Grasi, profesor estetike iz Minhena, govorio je o borbi protiv estetskog. On je mkazao na poreklo ideje u Bodlera, Remboa, Lotreamona: i nadrealista, zatim kod mmogih slikara, pre svega kod Maleviča, koji je 1909. godine konstatovao da je umetnost prestala biti umetnost u običnom-smislu reči. Ne da intendira, tumači ili znači stvarnost, umetnost od sad želi da bude sama stvarnost. Pesnik želi·da iziđe iz svoje izolacije i svoje pesničko delo pretvara ı pesničku egzistenciju. Rembo prestaje da peva da bi pesnički živeo. Bodlerov dendi proističe iz istog ideala. Nadrealizam će se pogrešno wWhvatiti ako se posmatra samo kao umetnost. Problem angažovane literature, težnja da se kroz umetnost probije do socijalne i političke stvarnosti, dovela je u vezu nadrealizam s kwomunizmom.
U daljoj argumentaciji Ernesto Grasi napušta modernu i okreće se mnovovekovnom razvoju umetnosti, konstatujući da su Holanđani otkrili pejsaž i mrtvu prirodu kao nove predmete slikarstva, kao slikarski nove aspekte stvamosti. Iz postignute apsolutne čovekove slobode u konfrontaciji sa stvarnošću, umetnost postaje izraz stalno promenljivog čovekovog odnosa prema stvarnosti, čija sve nova područja otkriva; umefnost postaje projekat mogućnosti čovekove egzistencije.
Ali, najzad, ni u antičkoj Grčkoj umetnost nije imala čisto estetski karakter, niti su antički mislioci u samoj lepoti nalazili razlog za postojanje umetnosti. Stari Heleni su umetnost shva-– tili ontološki i lepotu dovodili u vezu sa iskonskim osnovama stvarnosti i egzistencije. Ako je Platon izvesne praelemenfe stvarnosti smatrao lepim zbog njihovog ontološkog značaja, onda se formalno slična ideja može naći danas kod nekih modernih slikara, na primer u Mondriana. Slične težnje postoje i u vizamtijskoj umetnosti i, uopšte, u svakoj umetnosti koja leži za najvišom istimom bića.
Ernesto Grasi nije izveo nikakve zaključke i na kraju izrazio zadovoljstvo što u našoj zemlji može diskutovati o tim problemima.
U svom inferesaninom izlaganju Ernesto Grasi je, dakle, ukazao na vrlo. bitne i vrlo aktuelne probleme moderne umefinosti i estetike. Idejom da umetnost ne želi da intendira ili označava stvarnost, već da bude sama stvarnost, otvara se jedan osnovni filosofski problem. Problem posredovanja i ne posrednosti u oblasti umetnosti: da li umetnost ima simbolički karakter, kao što to uzima savremena simbolička (semantička) estetika. (Ć. Moris, S. Langer, Č. Stivenson; kođ nas vrlo odlučno tu ideju podržava Mihailo Marković) ili, pak, umetnost treba da bude sama stvarnost, kao što to kaže Ernesto Grasi, da umefnost bude u blizini bića, kao što to želi Hajdeger, da izražava istinu bića, kao što to žele mnogi savremeni filosofi i, kod nas, Ivan Focht. Zanimljivu posredničku poziciju zauzima Maks Benze, koji pokušava da simbolizam u estetici dovede u vezu sa ontologijom.
Grasi nije hteo nikako da reši ovaj problem, kao što je i problem estetskog ostavio otvorenim. On nije uzeo u obzir važno pojmovno razgraničenje između estetskog i umetničkog koji potiče od Konrada Fidlera.
Povezujući problem estetskog i problem odnosa umetnosti prema stvarnosti, mogli bismo
posledice, pa mada knjige ubijaju kao i ljude, isti metodi ubijanja, bar kad je reč o knjigama, daju često sasvim različite rezultate. Za Knjige su, na primer, opasnija pojedinačna ubistva od masovnih i ona fiha, mučka, od bučnih i javnih, izvršenih na mah, iz bezobzime osvete ili na svirep način. Više no kod običnih zločina, za knjigoubistvo je važno da bude učinjeno tajno, gotovo neprimetno, i da izvršilac ostane nepoznat. Jer, dok ubijenom
- Čoveku više nema pomoći, knjiga koja
je otvoreno, javno, nepravično ubijena, može da bude ne samo posmrino re-
habilitovana već i vraćena u nov, dru- ·
nosti likovnog doprinosa, nego u izVesnim bitnim razlikama s prethodnim izložbama, razlikama koje podstiču hipoteze o tendencijama stila našeg vremena, posle: kojih se, umesto zaključne tačke, može staviti više znakova bDitanja, ali dati samo jedan odgovor.
Sa teorijskog gledišta izložba po-
kazuje da sevdiskusiji i sukobima apstraktna ili figurativna umetnost? zatupila: oštrica. Prošlo je vreme kada je druga smatrana „nemodernom“. Očigledno je da to odavno:' više nije predmet ni razmišljanja'ni prepirki. Takođe je i borba protiv tradicije i poznatih sredstava izražavanja, a za slobodu eksperimentisanja „ne likovnim sredstvima“, izgubila plodonosnu vitalnost. Činjenica da je sve u načinu i postupku prihvatljivo, ako je rezultat
“vredan pažnje, skinula je i ovaj pro--
blem s dnevnog reda.
Neborbenost usled ovakvo nastalog. zatišja dovela je često do osiromašenja u izrazu i do vulgarizacije u tendencijama. Umesto da gledaocu nametne svoju ličnost, svoj stav i svoj svet — umetnik se, u većini slučajeva na ovoj izložbi, pokazao u situaciji da ugađa, da, radeći, misli o mišljenju onih koji će delo gledati, ili —.još tačnije — kupiti! Ličnost stvaraoca našla se potis-
intervencijom produži Ži-
vot čak preko onog koji bi ' u normalnim prilikama pro živela. Živeće, bolje ili lo-
šije, na višoj ili nižoj dru-
štvenoj lestvici u republici
knjiga, duže ili kraće vre-
me, možda i večito, zavisno samo od svoje „s(ytvene
telesne konstitucije. To
znaju i knjigoubice i zato
se prema tome i upravlja-
ju. Nastavak na 5. strani L_-
nuta veštinom, individualnost ukusom tržišta, senzibilnost dovitljivošću, doživljaj efektom a humanizam tehnikom. U ovakvim okvirima ponavljanja poznatog do te mere su neminovna i očigledna da gotovo nema paviljona koji bi to demantovao i u kome se bar jedan izlagač ne bi mogao apsolutno podvrgnuti ovakvom „pravilniku“. Znači li to da bi se smela postaviti poražavajuća hipoteza: umetnik je izneverio sebe zbog kupca!? Bio bi to tragičan revers medalje našega vremena! Sreća što se u umetnosti nikada ne može generalisati... ;
Ako pođemo od antipoda, možda bi se
moglo reći da je Sovjetski savez svojom ~
sadašnjom izložbom ipak delimično došao do predvorja savremenog izraza, ali i to da su ostale zemlje u većini, na neki način, izneverile dragocenost slobode tog izraza žrtvujući materiji, kao sredstvu, humano obeležje svoga dela. Razne „kuhinje“ aglomerirane materije progutale su prisustvo čoveka. Svakako, nije zato kriv enformel i kolaž, kao stilsko obeležje, ili opredeljenje zastupljeno u go-
·tovo svakom paviljonu, nego kreaktiv-
na pustoš koja se stvorila kada su izgubili borbenost jednog Burria ili Tapiessa, kada je postupak postao sam sebi cilj, a delo predmet,
za sebe izvesti zaključak da je težnja umetnosti ka neumetničkoj stvarnosti u određenom smislu reči apsurdna, i da proizilazi bilo iz tradicionalnog shvatanja sveta, bilo iz neuviđanja osnovnog problema umetničkog posredovanja stvarnosti, iz mnedijalektičkog isticanja gole neposrednosfti koja je samo jedna rđavo apstrakcija. protiv estetskog je, takođe, u određenom smislu reči apsurdna i svako praktično poricanje estetskog „privida“ vodilo bi ka novom oestetskom prividu, jer se tu uopšte ne radi o logičkom prividu, već o modusu postojanja same umetnosti.
realističkog i substancijalističkog
Borba
Milan DAMNJANOVIĆ
Ako se iz ovakvog opšteg utiska izdvajaju izuzetni talenti jednog Giacometija, Poliakofa, Manessiea ili Capogrossia, njihovo je delo isuviše poznato da bi moglo uticati na fiizonomiju baš „današnjeg“ likovnog trenutka onakvog kakvog Bienale teži da nametne daleko
'više salama Luise Nevelson (SAD): zlat-
nom, crnom i belom sa obloženim zidovima starim sanducima ispunjenim polomljenim delovima nameštaja. Jalovost ovakve jurnjave za efektom, koja vodi vulgarizaciji umetničke individualnosti, ne može se vezivati za rušilačke tenden cije dadaizma — u njoj nema revolta
Nastavak na 2. strani
dr Katarina, AMROZIĆ