Књижевне новине
iz: starih dana
»Uzdisanje« pisaca i prepisivača
u slaroj srpskoj. književnosti
. Nedavno je rečeno za starog skog prepisivača Dionisija (iz XV — XVI Čeka da Pedi bi odskočio od opštih mesta zapisa da svoja dva stiha mije obogatio uzđahom ah“.
Grešnii Dionisije, ah!
večna mu pamet.
Njima je dat ovaj komenitar: „Dionisije se služi rečničkim obrascem svih grešnih pisara. Ali, u cezuri, u ustaljeni misaoni međuprostor stavlja svoj uzdah i tako osamostaljuje svoje stihove (...). Ovakvim preprečnim uzdasima često se služio i Zaharija Orfelin u Plaču Serbii:
Jedna čada u Turskoj, a posvuda druga,
stenjut ljuto, žalosno, ah! pregorka tuga!”
. 'U beleškama komentar je ovako upolpunjen: „Pošto je prepisao Jevanđelje po Luki, Dionisije se setio svojih grehova i usred misli odahnuo od velikog iruda (ah!)“.
- Nije rečeno, a trebalo je to učiniti, da se i iza Jevamđelja po Jovamu nalazi Dionisijev zapis, i to opet sa ah:
„Moji oci i bratija, prostite neumoeteljstva (neveštine) prodrzanije (drskosti) i ješte (još) krilo razuma miže (a ni) dobrodetelji (vrline) stežavšu (stekavši), ponje (bar) ne klnite (kunite), ah Dionisije“.
Treba napomenuti da se s uzdahom ah nije služio samo Zaharija Orfelin, već i mnogi drugi Srbi i Hrvati. U Rječniku Jugoslovenske akademije, u I kmjizi koju je obradio Đ. Daničić (1880—1882), kazuje se da ah „dolazi od XVI vijeka“, pa se daju primeri na skoro šest stubaca, Dosta primera, za čitav jedam stubac, donosi i Rečnik Srpske akademije (I, 1959).
Ah se javlja i u drugim starim srpskim zapisima. Na kraju jednog Apostola u Cetinjskom manastiru stoji da ga je dovršio u petak, 14. avgusta 1383. god., u 6 časova (to je 11 č. 30 m. današnjeg našeg računanja) Jovan ah „v bezmlviji (u tišini) u Samavniji“ (kođ Hilandara). U Atonskom služabniku XIV—-OKJV veka Simeon ah. četiri puta u zapisima moli da bude pomenut i kazuje da je to služabnik („liturgija”) „Savinog karejskog pirga. Gerasim ah je 1408/9. god. „svršio i povezao“ Dijalog Grigorija pape Timskog, koji je počeo da prepisuje u Skopskoj Crnog Gori, u manastiru Bogorodice Crnogorske. Radio je na tome poslu po naredbi despotice Jev dokije, kćeri Đurđa Balšića i sestričine („anepseje“) Konstantina Dragaša (Dejanovića), a žene janjinskog despota Isaila („Izaula“) de Buomdelmonti. Damijan ah prepisivao je jedam hilandarski zbomik, koji je sada u Bečkoj nacio-. nalnoj biblioteci, 1 danas se u Hilandaru čuva jedan njegov Oktoih 5—8 glasa, u kome je uz svoje ime takođe stavio ah. Živeo je u XIV
fveku i jedno vreme bio hilandarski iguman (pominje se 1384, god.). Gorički zbornik je sai staVljen 1441/49. god. za Jelenu, kćer kneza Lazara. „Ime moje — zapisao je njegov sastavljač — Jerusalimac Nikon ah“. Dobija se utisak da je sastavljač hteo da skrene pažnju na svoje ime. Međutim, ono je napisano tajnom azbukom. Zbornik je danas u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Jakov ah se u XV veku „trudio“ oko jednog rukopisa koji je sađa u Bukureštu. Hariton ah je 1562/63. god. prepisivao u. Moskvi „s ruskog prevoda“ Tumačemje jevamđelja za celu godinu. Pankratije ah je u manastiru Oreškovici u Braničevu 1606/7. god. prepisivao jedan Minej za juli, Svoje ime je napisao tajnom bukvicom. „Ah ot zemlje Hercega“ 1624/95. god. u Karejskom pirgu prepisivao je Panagirik. za decembar. ?
U svim ovim primerima, pa i onom Dionisijevom (kojim je od „odskočio), ah nije nikakav uzdah kojim se može da „bogati“ staro srpsko pesništvo. To je skraćenica, koju su naši stari prepisivači primili od Vizantinaca. Kod Vizantinaca, a zatim i kod nas, brojevi su se obeležavali slovima. Prvo slovo (a) imalo je brojnu vrednost jedam. Grčki se jedam kaže mono5. Ta ko je ah skraćenica za reč monah.
Prema tome, Dionisije i svi drugi stari srpski prepisivači XIV — XVII veka, koji su napred pomenuti, nisu uzdisali, ni u coezuri svojih
„stihova“ ni van nje, već su samo kazivali da su monasi.
Đorđe Sp. RADOJČIĆ
CAS
= | CCA } IT \ {iu :
o —
NIE O: Pitt OT ~
AC oi OV 4 7 Vai
Vuk VUČO
|P CEMOPT We MOW)C Mio
ay
AI
e -<0WIT OC JD 141 3} GS; TN a 4 VGĆ/;
7 i
O. n ——a;Ć 4 n
PISATI
DA BI SE UMRLO
Savršeno ubistvo,koje će ovaj mapis pokušati da rasvetli, veoma je retko na domaćem književnom meridijanu zahvaljujući situaciji u kojoj se tek po koji čovek od pera usuđuje da uruči svoju misao na milost i nemilost teatarskom medijumu. Za razliku od uobičajene primopredajne manipulacije literarnog dela (pisac — slovoslagač — knjižar), jedno pozorišno delo osuđeno je na drugojačiji i sasvim specifičan put koji je blizak iskustvu Feniksa i samoubistva. Ovaj kikrafki napis naumio je da podnese što iscrpniji rasport o prvom danu i prvom času tog sporog i savršenog umorstva.
Jeđan od ljubaznih zločinaca uglavi vas, pre svega, u stolicu u samom pročelju prašnjave pozorišne trpeze i vrati se svojoj glumačkoj družini na drugom kraju stola, ostavivši vas u zaludnoj i hudoj slavljeničkoj pozi. Već tog trenutka osuđeni ste na laganu smrt, mada se još uvek zavaravate jednim slatkim samoosećanijem. 'Ubrzo zatim teatarska porođica zaboravlja na vas, predajući se svom poslu kao gomilica brbljivih tetaka, stričeva i unučadi koji se čine da ne primećuju neželjenog gosta. Jer vi doista postajete neželjeni gost, ometajući ih da glasno izgovore svoje porodične tajne. U nekoliko mahova pokušavate da se neopažemo iskrađete na svež vazduh, ali njihova ljubaznost uvek na vreme primećuje vaše bekstvo. Ta netrpeljivost i strah od rastanka malik su na kulkavičluk međusobno omraženih ljubavnika Moji ne nalaze snage za definitivni rastanak. Najzad, kapitulirate i malaksalo se prepuštate tom pustošeniu.
Mučenje počinje u trenutku dizanja zdravice. Dobro vaspitanje nalaže da baš vi izgovarate pozdravno slovo. Vaši domaćini zure u “vas s detinjim osmesima na licima, trudeći se da izraze bezrezervnu veru u pisca - SVeznalicu. Dalkako, vi ste dužni da im uz svoje delo poklonite i čarobni ključić koji je u stanju da odbravi sva tajna vrata i povede ih zavrzenim hodnicima
do dna Začudo,, (iS ae prsbkuku vi ne.
pronalazite taj uč, pa Erozničavo pretražujete čitavu svoju ođeću, izgovarajući se grotesknim frazama koje ponajčešće glase: „u izvesnoj meri“ ili „u izvesnom smislu“ ili „na izvestam način“... Ubrzo, zatim, opažate da se jedan od vragolana na začelju stola kradomice sašaptava sa svojim susedom i taj nejasni osmejak nastavlja da kruži sve do vas kome se u grlu zgrušava gorka kugla. U tom času, shvativši da vam nije pošlo za rukom ni da najpovršnije protolkujete svoje delo, shvatili ste da ste zauvek otpisani,
Vera i nevinost s kojom pozonišni ljudi prilaze svakom svom zadatku graniče se s detinjem prepuštanjem snu. Ne postoji fantastična bajka ni neverovaina skaska, koja bi premašala granice te vero. Poverenje leži u srži pozorišne nadgradnje i piščevo prisustvo u tom čednom činu ne samo da je nepoželjno, već i diverzivno. Pri prvom kontaktu sa svojim interpretatorima pisac počinje da se stidi svoje sumnje, baš one neverice koja je do nedavno bila zalog kreativne sedimentacije njegove zamisli. .Iz njega nastavlja da zrači sumnjičavost, no ona sc pred pozoniš-
nim ljudima preobražava u mnajcmji porok. Ukoliko su skloni da više poveruju delu koje tumače, utoliko im je autor više na smetnji. Ako ste dovoljno neučtivi i tvrdokorni da na vreme ne napustite probu svog rođenog dela, vaši egzekutori, indignirani vašim prisustvom, „prestaće da vas primećuju, smestivši vas u slepu mrlju svoje nenarušive vere. Uskoro, postaćete nevidljivi kao da su vas izbacili iz svog doma i zaključali vrata za vama. Ta ignorancija bliska je umorstvu, ali začudo — ona ne vređa, ne ponižava, ona vas napaja neigzmernim ponosom. Nestajući na ivici 8VOS dela, vi iznova progovarate, gordo se služeći „prvim rečenicama jednog stranog jezika koji izražava vašu misao, ali je i deformiše. Na tom sitnmanom jeziku, kao i na svakom drugom 7pnedovoljno savladđa-– nom stranom jeziku, drugačije se razmišlja. To je jezik sinonima, jezik onomatopeja, jezik divnog izneveravamia.
Gotovo da je nemogućno pronaći u literaturi međijum koji potpunije od pozorišta verifikuje Blanšoovu misao: „Delo privlači onog koji mu se posvećuje ka mestu gde je ono izloženo nemogućnosti ostvarenja”. Teatar već svojom wsuštinom pređstavlja nesavla=divu nemogućnost, budući da iziskuje prelazak iz jednog agregatnog stanja u drugo. Zbog toga pisanje pozorišnih komada postaje velika strast, možda isto tako neizlečiva kao strast Sizifovog posla. Teatar izmiče kretanju istinitog, izmiče svakom unapred ustanovljenom kretanju. To je uzbudljiva igra u kojoj se skoro materijalizuje piščevo primicanje žuđenoj i jalovoj žiži, nemogućčno= sti ostvaremja.
Sumnjam da inače postoje tako očigledno spisateljske smrti kao one u teatru. One ponovo „stavljaju sve u pitanje“, suprotstavljaju se svakoj Dperfekciji i rastaču sliku da bi je ponovo skalupile po svom nahođenju. Pisac je mrtav već na prvoj čitajućoj probi i njegov. ljudski, i. stvaralački integritef postaje sličan, bešpomoćnosti .balsamowanog.leša u sali.za obdukcije. „Zna tiželini i istinoljubivi naučemjaci sa skalpelima u rukama „prvo izopačuju obaveštenja koja im, date, a onda tvrde da su dobili „izopačena obaveštenja“. Nema krajja tom čudnom krugu, nema milosti i oproštaja, Ubrzo zatim vi se s užasom uveravate da vaš govor nije poslednji, da govor nikada mije DOsleđnji. To saznanje straši i zadivljuje u isti mah. Nokti i kosa nastavljaju da rastu iz mrtvog trupla i mnogo bogatih rečenica biva izgovoreno nad vaEim odrom. Neizostavno, biće drznika koji će se kikotati nad tragedijom tog uništenog života. i isto toliko mekih srdaca koji će saučestvovafi u bolu, ali i jedni i drugi nastaviće da šapuću, žagore i remete posthumnu tišinu. Vama, na odru. biće teško da otrpite te zvuke, koji su ipak namenjeni dostizanju potpune tišine. To su reči uz pomoć kojih se može načiniti ćutanje, a ćutanje je, izgleda, bilo vaš vrhovni zadatak. Naravno, posle svega toga, pred publikom pobraćete ćuške ili lovorike, ali tada bićete već mrtvac prestar „za remkarnaciju -- jer pepeo vam se već ohladio i zgrušao u goli kamen.
beštećenjem, stvar stoji ovako a) ukoliko Vaše potraživanje ne buđe zastarjelo, Vi imate pravo na
Gordana R ek e sun ca
TODOROVIĆ
Sami smo stvorili tu zlatu klicu, dama
i perje žubora, 2vezdojutro prve pesme, . iz čorčaka pušaka travu, okovamu, u zvezđe, i plamen cveća kojim se ljube zlatna brda.
Sami smo stvorili simoćnovine mašte, “ pod slovom mašeg hoda rastu jablamovi,
u, obruč vida oblaka drhtavo perje
da pesmu položi koja u poljubac izranja.
Sami smo složili corkut kiše i ljubav trešnje, kroz vida svetiljke zvezdane damare,
i sada se mirmo ulipamo u zlato kiše,
žubor pod, grudima vatre, jutrolepoptice
WE (tii}6yCh
i herojoimena, nad, žanjem, dama sve veća, sami smo zapisali planine ma usnama i stojimo kao vremevanje spomenika ma, pesmi vode u, grudima predvečerja za svet koji smo podigli
da wkleše jata u srce kiše,
da pozdravi ptice ma krilima oblaka, . da otkine srce livade i zabeleži zororođenmja za reke sunca koje dišu u mama.
ZEMLJI IZ SRCA IZIDANOJ
Uzbultinjila si me u sebe, zemljo, pa sam, tvoje meljud-zore i tvoja Teč otvoremih ponmoTa mirna,
tvoja mladovita reč, tvojd, planetopesma,
zemljo, zororavlja od kojih glas mi dumnavme,
zemljo, planino upršljenjenog sumca !
Brdo se razbrdđilo u meni i kao zastava vijori, vetrovi pale zvezdame vatre mi w če, trave, odevene u detinjstvo i u sumcostoleća, cvetaju,
sokolov prah šume me miluje,
pijem taj corkut kiše i zelemzoru, sanjam,
kosti mi listaju, cvetaju, 2vezdaju, e
od zemlje, kad mi klasjem Tazgrme pod, grlom, dame.
Zemljo, tebi iz dana ohrabremja srknem
i prolistale poljupce prve wbek ti kažem, _
u kapi mojeg života marasli su, svi hodo»i ljudski, o, zemljo sutjeskaša, počivaj u mojim, prstima,
lepim, kao strah trava
ove moći što prosu svoje životnilo za mladolutno granje svih jutara što zlatobremlje damo, čuvaće.,
O, zemljo, grlico vatre i travnma pesmovamja, vidika wu, mome čelu, srebrni zvuci maja,
bivaš svegrijaj jedam, budmozoTa, širima plabva, o, raspinjanje zvezda kroz žar životnog granja,
o, srce vatre što peva u zrelom, 906uM, |
o, odo što sutomiš, osmehu Sutjeske, moje vatrodama5, o, džunglanje sunca među krovovima
i prhute oblake s usana,
zemljo-balalajko, bezbroj-pesmo moja, doamas si mi zlatni šum, sveta
i s ono malo sunčanog praha među ljudima zasuću tumelskih brda corkutave školjke!
Osmeh, svoj ubraću iz cvrkuta.
Koracima podići ću slavoluke zvezda. za tvoje prvo kapljusno proleće biću | Mio JBOM kao jedno jutro, probuđeno ma žici violine. i bad abiyanpaid
MALO DOBROGA...
Nastavak sa 1. strane ni stvaralačkog uzbuđenja niti istine doživljaja. To, što je takav rad eksponat u jednom muzeju Amerike, ne znači prilog: onom „imaginarnom“ — ali pravom — muzeju likovnih vrednosti. Da stilska aktuelnost dela nije i merilo njegove likovne vrednosti to ie očigledno.
Na kraju ostaje pitanje: savremena umetnost, internacionalna po izrazu, treba lito đa bude i po duhu? Pitanje koje ovaj Bienale uporno nameće nailazi na odgovor pred eksponatima kao što su oni Italijana Gia Pomodora, Kanađanina Rioplla, Argentinea Bernia, Belgijanca Cailla, Japanca Sugaia, Holanđana Corneilla i Co Westerika, Austrijanc Hundertwassera, Engleza Dalwooda, Španca Bchevarria, Jugoslovena Srbinovića, Njihova: dela, bez obzira na stepenovanje umetničkog kvaliteta, na prvoj su stranici kataloga savremenog izraza današnjice, a međusobno se ipak” bitno razlikuju karakterom svog duha markiranim autentičnošću, čije poreklo dopire u dubinu tajne doživljaja. Pozicije s kojih oni polaze ne podležu merilu irenutka ni ukusa.
Ako je ovogodišnja izložba — zbog svoje neborbenosti, kompromisa i ponavljanja poznatog — ukazala daleko više na iscrpljenost i završetak nekih tendencija i mogućnosti nego na putokaz dolazećih, ova i ovakva imena —mada malobrojna u krugu četiristotine izlagača sadašnjeg Bienala — ističu se s margine „današnje „stranice“ zvukom jednog aksioma: snutentičnosti, a ne moda, čini umefnost. dr Katarma AMBROZIĆ
(U sledećem broju: Nacionalni paviljoni i mwagrade)
__L__ Čč ____ LL _-———e
da se u kulturnom svijetu ne bi
culturnć vremena i živaca? Sve je to simogao naći još jedan predstavnik '
gurno znao i potpisnik tog zah-
U album naših izdavačkih prilika
Druže uredniče,
Htjedoh i opet, kao već toliko puta do sada, od jedne stvari dići ruke i pustiti nek je voda nosi, ali kako se ovih dan opet mnogo govori i piše (više govori nego piše) o našoj izdavčkoj dieJatnosti, o putevima koji se traže, pomislih da možda ne bi bilo zgorega da se oni malo porazgovore i o svojim odnosima prema autorima. Evo im nekoliko dokumenata za takav razgBoOVOT.
Već sam mnogo puta zapaž!o da ovaj ili onaj list preštampava pojedine tekstove iz mojih Kknjiga, i to redovno bez potpisa i oznake porijekla. Kako su to bili redovno kraći tekstovi, i da sam insistirao na svom autorskom honoraru, bilo bi sasvim sigurno više muke i gubitka vremena nego što čitava stvar vrijedi.
T tako sam nedavno u tom bpogledu napravio iznimku i izdnavačko-štamparskom poduzeću „Obod“ na Cetinju uputio ovaj dopis: „Zagreb, 18. III 1962. — Poštova– ni drugovi! Ovih mi je dana do-
NJ •
pala do ruku knjiga Vašeg izdanja, Istorija za VII razred osnovVnih škola i III razred gimnazija, u kojoj (u izdanju 1956, kao i u izdanju 1960), na str. 291—29929, preštampavate fragmenat iz mole knjižice Kroz istoriju pisanja.
Htjeo bih Vas podsjetiti da mi niste poslali ni jedno od ta dva izdanja, a isto tako da mi niste obračunali ni honorar, pa Vas molim da to oboje učinite naknadno. Ukoliko bi u nekom daljem izdanju, ili kojm drugom prilikom, preštampavali. taj moj, ili koji drugi, tekst, molio bih Vas da se prethodno sa mnom konsultirate, jer bi bilo u interesu stvari da se tekst (po potrebi) osvježi najnovijim naučnim rezultatima. Očekujem Vaš odgovor.“
Tačno mjesec dana nakon toga dobio sam ovaj odgovor: „Cetinje, 14. IV 1962, br. 02-1317/1: Zvonimir Kulundžić, književnik, Zagreb, Buconjićeva 19. — Poštovani druže Kulundžiću, Razmotrili smo Vaše zahtjeve od 18. T1II 1960. god., a koji se odnose na
Istoriju za VII raz. osnovhe škole. Mi smo autora udžbenika obavjesti 1i o Vašem potraživanju, iod njega smo dobili pismeno obavještenje da ste baš Vi autor spornmos članka, koji je preštampan u njihovom udžbeniku. Ali pošto su to naša stara izdanja, koja više nijesu u upotrebi, u neizvjesnosti smo kako da riješimo stvar. U svakom slučaju vodićemo računa da budete obeštećeni, što Vam garantuje Zakon o autorskim honorarima. S poštovanjem, sekretar redakcije Božidar Vulićević 5. r.“
Pročitavši to pismo, rekoh: Pa jest, knjiga je obračunata i kako da to sad provedu knjigovodstveno? Muka je to. Ljuđi mi pristojno objasniše o čemu se radi, a nije u pitanju neka naročita suma, pa rekoh neka ide i 10, kud je toliko toga otišlo. Neka ga vođa nosi. Ad acta.
Međutim, sutradan dobih od istog pođuzeća, pod istim brojem, novo pismo, datirano 17. IV, u kom, nakon uvoda koji je za nas ovdje bez značaja, stoji slijeđeće: „U pogledu Vašeg zahtjeva ?7a O-
O U M O O i aaa
honorar; b) ... Pošto od tih izdanja slučajno kod nas nije sačuvan niti jedan primjerak, biće nužno da bošaljete ovjerene prijepise teksta štampanog u našem izdanju i teksta štampanog u Vašoj knjizi; oba prijepisa moraju sadržavati i tačan naziv izdanja u kojima su objavljeni, godinu izdanja i redni broj strana na kojima su se ti tekstovi pojavili. — Mi ćemo tačno ispitati rok u kome ovakvi zahtjevi zastarjevaju, a u načelu smo potpuno spremni, ukoliko se to ne bude kosilo sa zakonskim propisima, da Vas cbeštetimo. Primite izraze punog poštovanja — Za ređakciju Veljko Martinović s. r.“ -
Ne bi odgovaralo stvarnosti kad bih rekao da sam se, pročitavši to, naročito iznenadio. Nije to mi najgore što sam do sada doživeo od naših izdavača, ali je — koliko se sjećam — najprimitivnije. 1 baš zbog toga, rekoh, ipak protiv takvog primitivnog i ne samo skroz nesocijalističkog, neBo i elementarno nekulturnog, postupka treba reagirati i javno protestirati. Ja mislim da je sasvim sigurno
o aaa aa aa a Gay car ever ara aa O O ay a re ~
neke redđakcije koji bi autoru, čije je tekstove preštampavao u školski udžbenik, poslao službeni pismeni zahtjev da sudski ovjeri da je tekst koji nosi puni i nedvoj beni njegov potpis — zaista njegov (ne naučno, nego juridički). To je svakko unikum, dostojan Riplijeve rubrike „Vjerovali ili ne“.
Jasno je da je taj zahtjev kao neki mudri pravni trik — postavljen samo zato što je njegovo provođenje praktički besmisleno. Što bi rekao sudac kojem bi došao sa zahtijevom tog karaktera? Taj bi sasvim sigurno mislio da ima posla s nekim Kkverulantom, koga treba izbaciti iz svoje sobe.
Međutim, i to nije jedino. Ne samo što se bojim da ne bih mogao naći suca koji bi pristao da mi takvo nešto ovjeri sudskim pečatom i svojim potpisom (da tekst koji nosi puno moje ime nosi moje ime), nego je jasno da bih za tu pravnu operaciju morao još i platiti biliege, koji bi iznijeli sigurno mnogo više od on9ga koliko bi iznio čitav honorar kojeg bih na fai način ostvario, a koliko bih još, pritom. izgubio
Ia a co ueuujuon ~
tjeva, koji je svakako negdje s6amozadovoljno rezonirao: „Zapržit Ću ja tom autorskom tipu čorbu, đa je neće, moći pokusati!“
A po svemu suđeći, bar u konkretnom slučaju, ne rađi se tu ni o kakvom tipu kome treba zapržiti čorbu, nego, bar u konkretnom slučaju, o autoru čijim tekstovima ta ista ređakcija pridaje izvjesnu antologijsku vrijednost, preštampavajući ih u Sškolske čitanke, đa bi se na njima odgajile naše nove generacije. |
Pitam se kako fi ljudi onda razgovaraju s ljudima čije tekstove ne preštampavaju u školske udžbenile?
Nego, da u tom smislu ipak nešto napravimo: jasno je da ja tako zaprženu čorbu neću ni DOkusati. (Tak bedast, pak nis') Ali da onima koji su došli na takvu ideju dokažem da, iako sam aUutor, ipak nisam toliko glup #ža kakvog me drže, danas sam pre dao zahtjev „Agenciji za zaštitu autorskih prava“ da taj honorar realizira — i to s time đa ga po naplati uputi „Dečjem obdaništu Ljubica Popović“ u Tritogradu.
Zvonimir RULUNDŽIĆ
KNJIŽEVNE NOVINHB