Књижевне новине

Q. FOKNERU

Foknerovo dostignuće izmešanost grčke tragedije s detektivskim romanom. Deo ovog suda koji se tiče priče o tajni, verovatno je zasnovan na Malroovom čitanju Svetilišta i kao takav samo je slučajan: Fokner ne pada uvek u obrazac detektivske priče. Ono što Malro kaže o tragediji, s druge strane, čini se tačnim za onaj veliki deo Foknerovog dela u kojem se koristi njegova privatna vizija.

Jer Foknerova privatna vizija je suštinski tragična. Robert Pen Voren i drugi nastojali su, s pravom, na tome da su PFoknerovi ljudi južnjaci samo po geografskim okol-. nostima. Njihova sudbina, kako je Mokner vidi, sudbina je svih ljudi, Čovekova Sudbina: da bude okružen zlom i da, neizbežno, po svojoj sopstvenoj wrirodi, bude u isti mah žrtva i prouzrokovač zla. Kao i kod Grka, znak zla je nasilje koje ono nosi. Zlo potiče iz prošlosti koju čovek ne može da kontroliše; otuda drama koja rekapitulira Mit iz kojeg potiče, zločin u dvadesetom veku koji je bio unapred utvrđen još 1861. Čovek se protiv toga može boriti, ali ga ne može poreći ili ukloniti. Izbor koji mu se pruža je, u stvari, prerušena nedoumica, i takve pobede kakve on postiže prazne su.

- Nisu sve tragedije tako svetle kao Edip. Neke zamračuje jiracionalni strah, kao Evripidove Bakhe, u kojoj jedna. majka u religiosznom zanosu pomaže da se rasirgne njen sopstveni sin, uverena da je on životinja i izlazi pred gledaoce. noseći nešto za što je i dalje uverena da je životinjska glava. Meni se.čini da se svojstvo Foknerove vizije, njegov osnovni način sagledanja čoveka, približava Bvripidovom.

Ako ga čitamo kao da je tragički pesnik, nestaju mnoge teškoće. Onda postaje prirodno da on zadržava mnogo šta od onog što bi čitalac želeo odmah da sazna, da bi pripremio scenu prepoznavanja; da treba da odbaci tradicionalno rukovanje vremenom u romanu, radi onog koje baca najpotpuniju, najsjajniju mogućnu svetlost na trenutak krize; da treba karaktere naterati da delaju silama koje čitalac razume samo neodređeno; da lične odnose među karakteima treba odrediti unapred njihovim osećanjem neizbežnosti zla koje tek treba da ih zadesi, i da je Foknerov trud učinjen: pre da se pokaže kako svet izgleda njegovim karakterima negoli kako bi trebalo da izgleda nama. i

- U ovoj svetlosti, romansijer kojem odajemo poštovanje kao danas najboljem piscu engleskog jezika pokazuje se kao-·majstor „romana sudbine“.

iz knjige Romam masilja u Americi, 1958

Viljem Van O'Konor — ZAKLJUČAK ? | Kao i mnogi drugi američki pisci, Pokner je radio izolovan, daleko od svojih drugova pisaca, koji bi mu mogli pomoći da stekne više znanja. Ali u izdvojenosti on je bio slobodan da izvede svoje uspešne eksperimente, baš. kao što je bio slobodan, ili obavezan, da pogleda polja i livade

i brvnare i plantaže i ljude i žene svoga kraja. - Istina je da je Fokner bio deo književnog sveta Nju Orliensa u vreme kada je moderna estetika bila u periodu .kristalizacije, i da je niz godina bio pažljivi proučavalac proze. Ali je takođe istina da, u izvesnom smislu, Fokner nije. intelektualac. Njegova tvrdnja da je „pisac, a ne literata“ — tradicija američkog romansijera da su mu strana apstraktna razmišljanja — samo je delimično poza. Pokner je, verovatno, zaslužio naziv „nevaspitanog genija“ mnogo više od Šekspira, koji je proizvod strogog obrazovanja latinske škole. Pokazuje se da Fokner ima više prirodne Oštroumnosti negoli širokog znanja koje čini mogućnim nepogrešivi:zukus i sud. Očigledno je da oštroumnost ponekad nije: dovoljara —*ali. Foknerova ograničenja „nisu ga „sprečila, dae'ibostane, naširoko,i nadaleko, majbolji američki roman. sijer. prve polovine dvadesetog veka. TOG NANE E. . Kada je. Pokner imao dvadeset i osam godina i kad je tek počeo da piše prozu, Servud Anderson ga je upožorio da ima skoro suviše talenta, da ga on može sputati i onemogućiti mu razvoj. Da PFoknerm ovo nije dozvolio sada je sasvim jasno. „Savremenici jednog pisca često greše, ili bar fako·oseća potomstvo, kod ljudi koje udruženo potvrđuju. Foknerovi savremenici pomalo su oklevali da. ga postave na liniju veličine, čak na relativno tanku i uzanu američku liniju veličine, što ukazuje na to da su oni prvo morali da saznaju na koje je načine on bio originalan i da, 'to saznavši, otkriju na koje je načine cenu originalnost iskoristio da bi oživeo stalne istine. Budutži da je genije redak, možemo biti uvereni da ga potomstvo meće zabora-

viti niti zanemariti.

iz knjige Ukrštena vatra Vilijema Foknera, 1954 Preveo s engleskot Aleksandar I. SPASIĆ

______________-—1—GhO-–—e

što više kiše da miriše | "| žito zatalasamo žito poleglo ma Jugu Srbije Jordamka šeta po svetu pored obala gleda u more kralj od Jorka ruga Se Šekspira sam sam pust ma Trgu Republike na kiši

ne znam gde.ću i ne znam šta Ću sa sobom ponoć se bliži a ja se ne smem ubiti

kad, bih, se ubio pola bi sveta uW nesvest palo kad bih se ubio kako bih sebe ljubio

što duh daje mrak uzima.

Nema eda dok bostoji nepoznato _ nema draži kad je sve BOP0 nema draži c iznenađenja koje: menja | je pači suatole još Iuia zbunjena još duh nespokojam ko će noćas glavu podići ko će noćas ko će sebe dozvati ko: stihiju smiriti n nekud, zemlja bropada u jamu, sJaj još pada ·:što· ća moćas ludo zabulktati dok me mami čudno lice nežno neveselo. Oni koji vole uvek ljubav stvaraju, a posle prevayemi sami izggaYaju ako sam pogam ako sam proklet . to nisu, moja bYaća to nije. moja majka oni još uvek u svakog veruju dole na jugu Srbije ispod planina, u Pustoj Reci u Toplici dole u Moravi između obala moji u Momčilovu i Nišu i u moji ni i moje godio odao u Beogradu i u. nemogućem jer što je sveto patnjom Je začeto

juče sveto danas već prokleto. .. Pi

Sovjetskom, Savezu

:ako ću izgoreti ko će moćas E O JJ Ceželomi ga varkom opojati da mi sklopi oči ko ce noćas . neveselom veči majku da bočdrĆ a daj mi da vladam u boJu da nas TS A kad vojske pevaju da SPOJ po S što .Ć as burmo sago” o led 003 zemlje više mema vatu ugasite u glasu udes klikće drhtanju, SO | nema. mira dok wwutra gori u prži Nit) ni lepote sem u uvatTi koja će _UGS sag · što. ću, noćas moćno izgoreti 1962.

· KNJIŽEVNE NOVINE

GIKNJIGA ·.

Kada govorimo ili pišemo o problemima istoriografije film ske umetnosti, danas je potpu no nezaobilazno delo francuskog istoričara filma Žorža Sadula., Njegova „Povjest filmske umjetnosti“ nije. samo izvanredno seriozan prikaz svih faza rađanja filma od „prvih početaka do njegove današnje složenosti kao moralnog, Spoznajnog i umetničkog čina, već je u svojim najboljim đelovima i estetička esejistika koja probleme filma ne posmatra nezavisno od preocenjivanja si stema vrednosti svih onih umetnosti s kojima film nužno mora da. koresponđira, a to su muzika, literatura, slikarstvo...

Možda upravo zbog svoje Sve obuhvatnosti i stuđioznosti, Sa đdulova „Povjest filmske umjetnosti* doživela je čitav niz

er NO a Sea IT a Az OSETE O OL NM-a NL YT-F Tr žBnTTJIr.—4X, Nai ir IR mr Ne air ru amr mu ur IeIe—

Nova knjiga Stevana Raičkovića „Gurije“ ide u red onih Knjiga napisanih za decu Koje su bliske dečjem osećanju sveta i mogu da im budu dra ge i prisne. Pisana jednostavno, prožeta blagom ironijom i finim humorom, ona je Jedan od onih Ključeva Koji sl" gurno vode u Ššaroliki i maštoviti dečji svet RKoji više znamo no što poznajemo i ko-

rw ara ari r-an (Par ca UZE IO —— 1 aa ai aa e NE EL a a e een ucr=uE –ruuerOuana enu

ovo delo Ipolita Nieva (1831—186i) spađa među one romane XIX stoleća, u kojima je sve kazano i opisano do detalja, da čitaocu ostaje Ssamo da prati put kojim ga VOdi pisac. Pisan u obliku hronike, odnosno memoara OSsam-– desetogodišnjaka Karla Altovitija, ovaj ·roman je zaista napisan majstorski. Kao dekor poslužila su istoriiska zbivanja Krajem MNXVIII i u prvoj polovini XIX veka, dakle svi oni potresi, sukobi i ratovi čiji je kanačan rezultat bilo ujedinjenje Italije. Nievo je ove događaje vešto uklopio u pričanje svoga junaka i na taj način ostvario zanimljivu sin tezu istorijske hronike i sentimentalnog ljubavnog romana. Dodđamo li još da nagli obrti i iznenadna razrešenja zapleta podsećaju na piščev dug romantizmu, onda je, bar u najkraćim crtama, skiciran domen u kome se kreću dometi ove knjige.

je taj „osamđesetogodđišnjak“ Karıo Altoviti alter ego piščev, maska iza koje Nievo krije svoja shvatanja i svoje istupanje među lutkaste, šarmantne likove romana, On ipak nije junak bez mane i

Tako

S poštenim entuzijazmom i iskrenim oduševljenjem peva o ovom vremenu HKruševački „građanin komune“ Dobri DImitrijević. Njegove pesme. nisu ni nametljive ·ni parolaški efemerne. Nisu one ni dnevne beleške o rodoljublju;, to je zdrava i funkcionalno Oopravdana lirika jednog pesnika koji želi da buđe svedok današnjeg dana, pisana istinito i iskreno, jednostavnim jezikom Čiste inspiracije. Polazeći od

cerr IIC rac —· TRE een =sr auu memı are mi aaa Ia ai ama a zi Iar re N;kaUr azurazur zre ziza ue

U svojoj trećoj knjizi razgovora, koja je izišla u Londonu pre desetak dana, Stravinski objašnjava da ova njegova „5e rija“ (četvrta knjiga je u rađu) predstavlja supstitut i uštedu vremena za pisanje Jed ne autobiografije. Ovim poslednjim delom, pored toga, Stravinski ispravlja i manje činjenične greške koje su se pojavile u ranijim Kknjigama iz OVOg niza razgovora, kao Što su i ovi, svojevremeno, uneli neke ispravke u njegove originane Beleške o mom Životftu. Uzgred buđi rečeno, nijedna pojedinost iz kompozitorovog detinj Stva nije zanemarena, niti uzeta za dovoljno trivijalnu da ovđe ne bi bila pomenuta, tako da smo s rasporedom: sta" na njegovih roditelja, datom na tačno nacrtanom planu, do stigli tačku na kojoj se čitaoci, koji su slučajno imali u rukama. poslednje izdanje Betovenove prepiske, i ovo Smatrali krcato sitnicama, mogu zaista pobuniti.

Stravinski, međutim, verovat no dobro poznaje Svoje pošto vaoce i publiku da 5 dovoljno pouzđanja može bili siguran da ih strpljenje neće napustiti, iako nastavlja da vešto primenjJuje svoju tehniku namerno biranih reči koje oluđuju či-

izdanja i preveđena na gotiovo sve evropske jezike. Autor ove knjige izražava se jasnom i lapiđarnom rečenicom. On filmsko đelo posmatra u koorđinatama onih umetničkih pokreta koji su obeležili evrop sku umetnost poslednjih peđeset gođina i stvara utisak koji se čitaocu nameće, a to je, pre svega, da je uspeo da izrazi ili očuva sve kontinuitete filmske umelnosti od Žorža Melijesa đo· Daviđa Grifita, do velike epohe ekspresionizma nemačkog nemog filma, zatim đo mladog Caplina, Ajzenštajna, zlatnog doba Holivuđa i Sa vremenog francuskog filma o“ beleženog, pre svega, imenima Karnea, Kluzoa, Rlemana i Ka jata, kao i do procvata i modifikacija italijanskog neoreca– lizma.

ji je za nas uvek „riznica neočekivanih otkrića i Iznenadenja, Priča o starom „ribaru Guriju, čoveku koji „jednom godišnje obilazi svoje Pprijatelje, i o njegovim doživljajima na tom obilasku — predstavlja jednu smešu šale i zbilje, realnosti i sna. f

Izgleda. pomalo očudnovato· da u jednoj Knjizi, koju je napisao pisac koji je· prevas-

BU io»T < 187 e

«a

“>

„MO

Ooo

O a

e a rovost svakodmebna de

x) < j BP t svakodnevna,

OTBORI n straha,-savašen.i.svezmajući..spuno objektivnosti, prikazane: su njegove zablude što, ujedn0, bludđe građanstva i ostalih pro gresivnih elemenata u Italiji tokom razvoja nacionalne 5VeEsti i oslobodilačkih težnji, tesno povezanih s gašenjem feudalizma i izrastanjem novom društvenog poretka. U tom pravcu upućuje nas već prva

„Slobode lepote“, Dimitrijević se harmonično i, reklo bi Se, nagonski vezuje za jedan drusi simbol, za simbol poetski angažovane rečenice koju najćešće znalački vodi, mada ima i neujednačenosti stilskog Kkaraktera, naročito u pesmama iz ciklusa „Zastave“,

Ono što je za ovu zbirku pesama najosobenije, to je njena kazana ljubav prema stvarima, pojmovima, licima i doživljajima. Može se slobodno

taoca od samog teksta — reči kao: voznesen, papilionaceozan, persekventan, „ektizijast (verovatno od grčke reči, kod njega upotrebljene kao izraz koji ukratko ireba da označi nekakvog „Strip-tiz umetnika“. Po koji put mreža reči popusti i, kođ sladđokusca, za koje on piše, izazove malo neprijaMinu jezu — lkoliko ovi Vvatro meti reči ne predstavljaju neku prikrivenu želju đa se opse ni prostota. : Međutim, knjiga ovih posled njih razgovora je o muzici a ne o rečima, sem u jednom neposrednijem smislu, a na 0” Vom području Stravinski poka zuje svoj spretni duh i, samo ponekad, svoje oštre nokte. Debisljev „Peleas“, na primer, Je „uprkos vanrednim Stranlcama, kao celina dosadan“; Bu lez i Mađerna su upotrebijava li palice da bi mlatili „one patetične ljude, dirigente od Kkarijere“, premda Bulezova kompozicija „Pli selon pli“ dobija i ledenu nagradnu „etiketu zvučna montaža Najinteresantniji muzički razgovori u Knjizi odnose se na „Petrušku“, „Posvećenje prole-

ca“, „Lisicu“ i, naročito, „Svad bu“ — delo za koje on smatra da je teško razumljivo svakome ko nije Rus. Jedno objaš=

n[1d9, · UUU"

simboliše · hkolebanja,i ZA-.

'Čenta negoli u muzici

Zorž Sađul je u i prikazu filmske umetnosti jednim uisti nu plastičnim izrazom ocrtao i ličnosti velikih stvaralaca, kao. Što su, na' primer, . Erih fon. Strohajm, Ajzenštajn, Kle man ili Kler, da ne pominjemo čitav niz drugih. čije je

likove ne manje uspelo izva-

jao.

Ovo đelo Žorža Sadula.javVlja se kao uspešan i veoma ko ristan informativni priručnik

namenjen stručnom filmskom radniku, ali i onima za. koje film ne može da budc prosta fenomenologija i fabula neke priče koja može ili ne mora da buđe u direktnoj Vezi sa moralnim i ljudskim problemima našeg vremena. PoseDno treba naglasiti đa je u do"

hodno pesnik, priče budđu Dolje od pesama, „Raičkovićeva priča „Zrno“ vrednosti, anđerSsenovski Kkoncipirana i mnogo đublja i OZbiljnija no što· nam'to u prvi mah izgleda. Dve male priče, lišene prosvetiteljskih i peđagoških, ambicija, „Livađa“ i, „Tri mrava“ skladno, se uklapaju u jedinstvenu celinu 1

PEEEI||II|}|II|I||

rečenicar „dtodem -sam. kao Mile. čanim, 18. etobra»51?7/5, godine,“ na dan Jjevangeliste Luke; umrijet -ću, ·po milosti božjoj, kao Talijan.... To je Smisao i pouka moga Života“. Ali treba napomenuti da Nievo !Ipak ne uspeva da se u potpunosti uživi. u ulogu svoga osamdesetogodišnjaka, čije je pričanje odveć. mlađalačko i koji „mlađićki vatreno „i ro-

reči da su sve pesme napisane rutinom i ambicijom pravog tumača vremena u kome Živi i ljudi 'koji žive zajedno s njim. i

Zbirka Antonija Marinkovića „Neddgled“ je Mnjiga nedo vršenih poetskih snova, Ppromašenih pokušaja.da se halicunacija pretvori u inspiralivni medijum. Sećajući se Jjednog ranijeg Antonija Marinkovića, pesnika i pripovedača, Sada je neophodno. konstato-

njenje njegove ranije, poznate primedbe da je „muzika nesposobna da bilo šta izrazi“ prerasta u opoziv i čak dozvo ljava da Sse- mali -oreol spasenja zablista iznad imena nekadašnjeg arhijeretičara. kao što je Derik Ruk. Naravno, za sve su Mrivi glupavi Kritičari, iako njihova mlađa sabraća i naslednici u Londonu danas dobijaju lepu pohvalu u jednoj primedbi u dnu teksta: za

ista, Kkađenje tammjanom je ođuvek bilo divno sredstvo Za odstranjivanje besa.

Premđa muzičke mnovotarije i dalje opčinjuju starog majStora, on ih danas nalazi mno So češće u muzici ranog SelnašegS stoleća. Đn. je svakako Vrlo svestan kretanja vremena (ćak i neobično svestan za jednog ozbiljnog muzičara) i smatra „pomalo iznenađujućim... pronalaženje tolikog, broja partitura koje majmunski podraža– vaju pomodnosti od pre jedne decenije“. Da li stil, ili izraz; ne predstavlja ništa više od pomodnošti, nešto što se može otrcati u toku jedne.ili dve godine i onda odbaciti kao stari šešir? Da li je serijalna tehnika autlomatiski' stari šešir zato što je stara? Odgovor je možda „da, ako ste Stlravin-

je antologijske .

đatku Sađulovog dela objavljena i veoma sažeta studija

slovenačkog filmskog stručnja ka Franecta Brenka „Nacrt istorije jugoslovenskog filma“, U ovoj prolegomeni za jedan

opširniji rad Brenk prikazu- .

Je razvoj naše filmske umetnosti od prvih početaka iz prve decenije XX veka do današnjih đana. Sađulova Knjiga, na ovaj način, postaje DOSebno interesantna i za one koji žele da se upoznaju ne samo sa stremljenjima u eVropskoj i američkoj Kkinematografiji, već i sa pregledom

svih. danas “već prevlađanih

teškoća u razvoju naše filmSke umetnosti. (B. B. P.)

rečito govore o tome da se dobra literatura za decu možc pisati jedino ako se moralisanje i poučavanje potpuno iz nje odstrane.

Raičković je jeđan od onih pisaca za đecu koji poznaju

đečju psihologiju i koji se O-

braćaju deci onakvoi kakva

jesu, a ne kakvom je rđavi pisci za đecu vide. (P. P-ć)

mantičarski zaneseno reaguje i zauzima stav čak i kad su u pitanju đogađaji iz relativno daleke prošlosti.

Sentimentalni siže (ljubav Altovitija i njegove rođake PIzane) zauzima, poređ svega, najvažnije mesto u romanu. Tu se pisac pokazuje kao 0 štrouman posmatrač i psiholog, sposoban i za veće zahvate na tom području literature. Nostalgično sećanje na detinjstvo i zavičaj, kao preludijum ovoj ljubavi, takođe pokazuje majstora pera. Ovaj „intimni“ deo fabule kasnije se pretvara u porodični roman, ali to su već slabije stra nice „Ispovesti“.

Svojom integralnošću i sup" tilnim majstorstvom · „Ispovesti jednog 'alijana“, napisane 1858, godinpe, izborile su pravo na irajanje. Ako u njima ima, romantičarske patine i, za današnje „pojmove, groteskne „sentimentalnosti „Oottocenta“, ima i onih vrlina koje čine Jedno delo trajnim i koje ne gube ni u očima današnjeg čČItaoca. Lektorskom intervencijom mogli su biti uklopljeni ncki sitniji neđostaci prevoda.

(a. S.)

vati. đa je ova zbirko mnepotrebna avantura, nepotrebna ekskurzija-u ništa. „Nedogled“ je Knjiga do u nedogled ispunjena ishitrenom „mudrošću“, „nefunkcionalnim metaforama, besmislenim rečenicama, nedorađenostima svih vrsta. Nameće se samo Jedan. zaključak: pesnik nikad ne treba da žuri, jer vrlo lako njegove lične poruke mogu da postanu puke poetske besmislice. (R. R.)

ski“, ali „ne“, ako ste bilo ko drugi.

Originalnost izjava „StravinSKOg, bar za one koji su pratili njegove istupe u javnom ŽIvotu, a naročito njegove mapise i razgovore, legendarna Je. Pa ipak, ovog puta u origi nalnosti je otišao prilično daleko. Zaista, njegova izjava „bilo instrumentalna ili vokalna, crkvena ili svetovna, muzika osamnaestg stoleća je, u jednom. smisluu u cel os ti muzika za igru“ — preko svake mere zvuči hrabro. Ako su „Porgi, Amor“, „Ave verum Corpus* i Bahovi Kkoralni preludijumi u bilo kom smislu tancovatelna „muzika, onda su sigurno to i „uskogrie na sentimentalna dela poznos devetnaestog veka* koja Stra vinski indirektno napada. Cela knjiga poslednjih razgovora, 5 dirigentom-protežeom Robertom Kraftom, puna je ovakvih iznenadnih zaključaka, originalnosti, pa i proizvoljnosti. Ali, i pored svega, iz njih izbija neverovaina svežina koja govori o nepresušnom smiSlu za duhovito i· dobro nađeno, Zapravo, čitalac se stalno priseća one fine Izvine svih duhovitih ljudi — „Se non vero, Č ben tirovato“, Nije li tačno, ipak je dobro nađeno!

(A. 5.)

ZORŽ SADUL:

„Povjest filmske

umietnosti“ ~

„Naprijed“, Zagreb, 1962.

STEVAN RAIČKROVIC Gurije

(„Prosveta“, Beograd 19062)

IPOLITO NIEVO

Isbovijesti jednog Talijana

(„Zora“, dr

Zagreb 1962; preveo Antonije Milipić)

DOBRI DIMITRIJEVIC

Građanin komune

ANTONIJE . MARINKOVIC Nedogled

(„Bagdala“, Kruševac 1962)

neprevedene

IGOR 'STRAVINSRY AND” ROBERT CRAKMTI

· Exbositions and

Develobments

(Paber and Paber, London,

1962) 9;