Књижевне новине
Or SE \
NOVA SERIJA,
SI KNJIŽEVNE NOVINE
UMETM OST I DRIUŠTVEMA PITANJA
Z EEV NOS TT,
Pavle STEFANOVIĆ
LAMENT NAD BEOGRADOM
: |] a (Q) JAN MAJEN i moj Srem, Miloš | N Paris, moji mrtvi drugovi, irešnje u Kini, i
kad _ Na priviđaju mi se još, dok. ovde ćutim, bdim, i mrem CRNJANSKI
i ležim, hladan, kao na pepelu klada. =o ES
1 NAGIONAL
A viču i rusko „ničevo“ —
i špansko „nada“! . Kada se prijavljujemo za kolek- narodnih pesama, ali i bradate kolja- na situacija Romena Rolana među T 1, međutim, rasteš, uz zormjaču jasnu, tivno putovanje u inostranstvo, reci- če u čuvenim „crnim irojkama”, pro- Francuzima i Hermana „SHesea „među . sa Avalom plavom, u daljii, kao breg mo za neko g89upno putovanje u su- izašlim iz određenog mentaliteta i ra- Nemcima za vreme prvog svetskog ra- Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu, sednu Italiju, dakle za turističku po- stura jednog dela bivše kraljevske ta. Javno držanje ove velike dvojice i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg. setu Venecije, Rima, Napulja i arheo- vojske pod vođstvom pukovnika a za- bilo je, međutim, neka osobena vrsta U Tebi mema besmisla, mi smrti. loški znamenitih iskopina drevnog tim i generala Draže Milajlovića, Istu hazarderskog zastupanja prigušenih i Ti sjajiš kao iskopan stari mač. : grada Pompeji, mi u zahtevu za dobi- polarizaciju ljudskog i neljudskog, skrivenih želja miliona njihovih su- U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se ti, janje pasoša, kolektivnog ili ličnog, plemenitog i niskog, svetlog i mračnog građana i sunarodnika, jako je fana- i ponavlja, kao dam i detimji plač. ! moramo navesti, pored drugih podata- dodelila je društvena istorija, razume “izinana sila društvene misli, opreč- 3 kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje, ka, i narodnost. Ali i pri traženju raz- se, i drugim narodima, „više manje nih ideologija i kulturom najalemlje- b ceš me, mam, uzeti ma, Kilo svoje! nih drugih dokumenata o svom idem- civilizovanim no što je moj, pa bi za- nih ideala masa, do sada, tokom ljud- SPANJA i naš Hvar,
titeku — mmogobrojna uverenja i potvrde o rođenju, školskim ikvalifikacijama, godinama „službovanja, odslužemju vojnog roka itd. — mi u raznoraznim štampanim formulamima moramo ispuniti rubriku „marodnosi”, . Za neke je to jednostavam posao, puka formalnositt, detalj jedne celishodne aktivmosti — za neke ne. Razume se, pošto sam jugoslovenski građanim srpske namodmosti, ja ću lako i glatko, kao i prilikom povremenih popisa stamovništva, u odgovarajuću vmubrilku štampanog formulara upisati reč „Srbin“, ali roj asocijacija predstava, ideja, „slika sećamja, pojmova i osećanja, koji će se u ponečijoj, iskustvima maiopljemoj subjektivnoj svesti uskomešati, koji će u njoj tada zavrveti — ogroman je, strahovito složen i protivrečam. Napišem, dakle, drhtavom rukom, tu reč „Srbin”, a zatim, skoro uvek, i usred zime, otarem znoj sa čela — pretvara– jući se i izigravajući pred službenim licem s one strane šaltera, da sam žurio, trčao i zadđihao se — pa proboravim čitav mimut, čitavu malu „Več“ nost“ u košmarskoj viziji jednog više nametnutog mi no po ličnoj želji izabranog individualnog idemtiteta, koji me ispumjava polarmim suprotnostima: ponosom i stidom, gordđošću i poniže= nošću, osećamjem mevimosti i odgovornosti. Čitala mi je, mališanu predškolskog doba i uzrasta, davno, davno, pre pet i po decenija, danas već u sitni prah pretvorena mai, nanodne pesme, o Predragu i Nenadu, o Hasanaginici, o zidanju Skadra „na Bojani, o starcu Vujadinu, o smrti Omera i Mejrime (feudalno-balkanskoj amticipaciiju Šekspirovog slavnog para, Romea i Julije), o Strahinjiću banu (sofokleovskoj drami nad dramama), a prelistavao sam znatno docnije, posle mekolikih ratova, pre dvanaestak godina, podeblju knjigu istorijske dog:umentacije četničkih nedela i zločina tokom namodnooslobodilačke borbe, za vreme drugog svetskog rata, i to je, mislim, — sVe ako se i izostave mnoga paradoksalna iskustva ličnog Života za proticanja cele prve polovine ovog mašeE S — sasvim dovoljno za jedan indl!VIdualno – psihički kompleks čestih a dara osećanja sreće i strave, dakle,
duboko protivrečnih asocijacija pred- Ti biser suza maših bacaš w prah.
stava i misli u svesti stariješ JUEOx Ali se nad mjima, posle, Tvoja zora zaplavi,
slovenskog državljanima, Pri aušnih u koju se mlad i veseo a | iavamja “objektivno ·ravVi 3 M ioali | ka rata”(o- bdevena i jedn DĐeciifič aa. A kad umo?o srce moje ućuti, a Spi,
punjavamJj mora poseg- koji smo preživeli dva svetska rata“ ( | jednom: Specifično .drugači uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.
formulara, za kojima on T -Bnuti u ovoj ili Omoj prilici SVOB ca nog, normalnog i čini mi se ispravmn
; postojanja u
to podjednako neumesno bilo hvastati se koliko i jadati se i ponižavati, premda bismo svi skupa imali opravdanja kako za jedan tako i za drugi stav. No, pored sve sličnosti vrhunskih vredmosti ili najnižih padova kod svih naroda sveta, svačiji odmos Dprema pozitivnim i negativnim vredmostima društva formira se uvek u određenom vrememu i određenom ~Zsocijalmom ambijemtu, pa je zato i svačije moralno opredeljenje prema vrednostima društva najautentičnije i majubedljivije kad izrašćuje iz konkretnog ličnog uiskustva,.a iskustvo svih nas
ne lokalnije da ne računamo) prestaje biti zajedničko izvan okvira narodnosti ili državljanstva. Zato, iskreno go-
ZA
ske istomije, uvek sa uspehom potiskivala i paralizovala primarni individualni poriv ftrpljenja i podnošenja egzistencije, kakva se god kod “svakog pojedinca zatekla, poniv zasnovam na elementarmom osećanju straha i prvoj univerzalnoj ljudskoj ideji: o neizbežnoj smrifinosti svih živih bića i neminovnoj prolaznosti svega. (Zašto bismo inače sumersko-babilonskom eposu o Gilgamešu, i danas, četiri hiljade godina posle nastanka te drevne filosofske poeme, poklanjali istu pažnju i ukazivali isto misaono poštovanje ko-. je imamo — kao Uru”:venma la, sn&-
DRAGAN LUBARDA CRTEŽ
a i i nuu——xq. O KKK—=
jom, društvenom svešću — prema Homerovoj „Ilijadi“, „pesničkoslikovitoj ekspresiji ratničkih stremljenja i bo-
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde, nego neka čudovišta, polipi, delfini, što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde, i urliču: „Prah, pepeo, smrt je to!“
Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli, priviđaju mi se još kao ulvare, vatre, var! Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš. Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći, već neki papagaji, čimpanzi, neveseli, što mi se smeju i vrište u mojoj samoći. Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ dere. Drugi mi šapće: „Cadavere!“ Treći: „Leš, leš, leš!“
I, međutim, širiš, kao
Ti budiš wveselost, što je mekad bila,
kikot, tu, i w mom Kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi mema crva, mi sa gYoba. Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelioši krv, kao vino. w mobi meh. A kad mi klone glava i budw stali sati, Ti ćeš me, znam, boljubiti kao mati,
I, PROŠLOST, i moj svet, mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Miljetci, priviđate mi se još, kao san, falas, lepi cvet, u društvu maski, koje je po mene došlo. Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi, nego neke ruševine, aveti, i stećci, što ostaju za nama na zemlji, i u travi. Pa kažu: „Tu leži paša! — Prosjak! — Pas!“ A viču i francusko „tout passe“!
I naše „prošlo“!
5 međutim, stojiš mad širokom rekom,
labud. krila, zaborav, ma Dumav i Savu, dok spavaju.
nad ?avmicom, plodnom, tvrd, uzdignut kao Štit.
Ti pevaš vedro, sa .grmljavinom, dalekom, i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju mit.
U Tebi mema moje ljudske tuge. Ti imaš streljača pogled prav i mem.
Ti i plač pretvaryaš kao dažd u šareme duge, a hladiš, ko dalek bor, kad te udahmem. A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
Tooj će bagrem pasti na me kao kiša.
| IŽBUA i moj put,
· u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni, priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo to više nisu, ni žene, ni ljudi živi, nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni. što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi, da im život baš ništa nije dao,
pa šapću „nao, nao, nao“
i naše „ne, ne“!
T I, međutim, dišeš, w moćnoj tišini, do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj sam.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
što udara, ko stenom, u mračmi Kalemegdan.
Tebi su maši boli sitni mravi.
|- INISTERE i njen stas, brak, poljupci, bura što je tako silno bila,
građanskog prebivanja i đ Ne- voreći, kolikogod da mi je ispunjava- načkih intenziteta u našem hibrid- iviđai , SDS ki leptir, bul} kl
> ; ođena. voreći, .J čOĆ di i va . : priviđaju mi se još po neki leptir, bulke, klas, zemlji koja je njegova O onova nje raznih formulara i anketnih li- nom, dijalektički protivrečnom, in- i šlosti dSMišami, bi korak, tako lak! kome je, međutim, trebalo da ponove Je dividualnom i socijalnom unutarnjem SOL IZ HTON TU SRT OI JijeB
Ine bede i nacionalne
ži li mora : ožive slike godina istovremenog
sramote Srba iz
stova sa posebnom mubrikom — Dpitanjem o namodnosti izmamljivalo mmonedovršenih, biću?!) Čovek bi, razume se, uvek hteo da
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan, nego neki cormoran, divljih i crnih krila,
zrak svake sreće tone u Okean!
ira : mja i Uuop- štvo mutnih i nejasnih, [ O i LO “ što viče: najvećeg iskušenja, REP giztan jedva nagoveštenih asocijacija poj- uopšti svoja saznanja i iskustva, i pra- Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“, šte nečuvenog i neVi peh moral- mova, ideja i slika sećanja (sa pro- VO teorijsko, psihološko i sociološko Pa krešti njino „ombre, ombre“! samoodricanja i SVakovI, svećenih Ssi- pratnim, njima | odgovarajućim, vrlo objašnjenje te njegove težnje nalazi i naš „grob“ i „mrak“! nog uspona ite O ie O aice pa smo protivrečnim raspoloženjima, koja bi se u samoj objektivnoj dvostrukosti e ?
nova te iste etnič ı ! pu tako u vrelom poslednjem letnjem me
secu senijom svakodnevnih Pal aika ko cele stranice u dnevniku lično dudobili na dar, i valjda kao do. qhovno zanimanje hiljada i |. di godinih ljudi na znojavom poslu mansira– šnjem odmoru, neku vrstu TO! lica kone biografije ono8 kole VV ši dru je se, na žalost, ne može O mod. Nagim imenom nego — SF : nacionalne ravno, pripadnici e. i, habojš narodskupine bili su 1 jesu: ORO desetine ?
| ila“ borbi :_ - i i i sebi, prinuđeni su na stezanje i sa- Md O ab zaobljena pV OT O3 ke OLPC O PO kaćenje, na privremeno ograničavanje jednog po jednog glumca našeg pozorišta. bi O ra logbelmaa 4 naci aa aaa tora stdiin iedne protiv SVojih težnji za uopštavanjem ličnih Samo, sve to, i im nismo LIKA ni av više, atol oma tr aovimss alopiM, a Tennovzspim Woibinocijp– aikasava aa Obim nacina BP |nego neka pena, ica epa u Kim OE Šo, no masa seljaka; ma i O a boka POO rio, Ga, pak, istupa na videlo mutnog i če- da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin, raaicıima ı Na 337 : {igenc1J ani rata . (ac. Td, y O _ ~ e . WO a „i 8 in! poluinteligencije, psovao nasla „U djabe. mira“ i svečovečanske za- DOBaOB-GaBBii „počinianja »porođaj- ya OI OVO DOMBO ON) nadriinteligencije, ROJA atrenim orUŽ- jednice — zajednice rada, izgrađiva- Umka a perturbacije o- : bradurine, naoružani no po Obliku nja blagostanja, obezbeđenja ljudskog Bromni, nikada Ot JBONCORIJSDI KMOCET I, međutim, sjaš, i sad, kroz sam, moj tavni, jem i oštrim kamamn (i noževa), zoda od bolešlina i drugih stihijnih IO O O kvalitativnih suštastava kroz bezbroj suza maših, večam, u mrak, i prah. različitim od ustaških KriV ljačkaški i «jla prirode — branili su i zastupali, judi Jo POIOOAO KRO OOOĆG kao Krv tvoja ko rosa bala je ma TYavni, vukla po šumama, DOO a selima, nE u takvim razdobljima kolektivnih su- Ušam Jjenih, izo ovaniı . bića određene ko mekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
1 li tvrđivala po i U 9 : ibri'i dri SVesti, intelektualnosti, emocionalno- ; ONI jaaa ; ubilački samopotvTĆ!V- jma „SrPpSKi oba, samo izuzetno hrabri i mudri ti i 7; KRITA 694 ; Grlim, još jednom na tvoj kamen strmi, može biti isključena iz POJEO . oiedinci, uvek- na- ivici. opasnosti. (ili Sti i savesti, ma koliko oni pripadali i Tebe, i Savu, i tvoj Dunav trom.
e) i opasne ne Samo istoj, pa i užoj etničkoj gru- Sunce se rada u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
Oe : · · :
Valja mi, dakle, uvideti i pričao da sam član jedne iezičke i 15 a e nastale posebne društvene zajednico koja je dala velike Oi tih i umetnike, tvorce napred Di
srećom ostajala i sama „u povoju”, neizrazita i kržljava), ja sam još uvek, popunjavajući tu rubriku, iskreno Vršio akt priznanja o pripadanju onoj društvenoj zajednici koja je za moje potrebe i potrebe svih ostalih SVOjih članova pripremila i odštampala raznovrsne formulare sa rubrikama „narodnost“ i „državljanstvo“ u njima.
Zajedničko iskustvo u eri velikih, univerzalnih, totalnih ratova, rekao sam, iscrpljuje se u granicama nacije ili države, jer su tada upravo te i toli-
Ćć i na onoj drugoj strani a 56j da u krilu svojih užih, nacionalnih zajednica buđu osumnjičeni za izdajstvo i proglašeni za „izdajnike roda”, kakva je, unekoliko, bila socijal-
njegove svesti: individualne (pojedinačne), sa dubokim korenima i elementarnim. biološkim · potrebama života, i društvene (grupne, u sociološkom značenju tog izraza), sa njenim neprekidnim dejstvom pritiska, prinude, pa i samog nasilja nad primarnim snagama težnje za održanjem „gole egzigstencije”. No zahvaćeni valom naglih istorijskih | „preobmažaja ·(nacionalnih katastrofa, revolucija, državnih udara, munjevito planulih ratova) svi ljudi, svaki za sebe i svaki u samom
pi, no i istom društvenom sloju, me-
renom i kategonizovanom varljivim
kmniterijumom „opštih mesta“ „našeg Nastavak na 2. strani
T I, međutim, kvećeš, ko maš labud večni,
iz smrti, i ki, prema Swncu, na svoj put.
Dok meni dan tone w tuooj pomor Tečmi,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati, u onoj gde sw karavami semi,
ali, ko što uz mrivog Tuarega čuči mali,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni!
A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu, Tebe, Tebe, znam, da ne mogu. mne mogu!
IVOT ljudski,
i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na 'pučini, priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
Ime Tevoje, kao iz vedrog neba grom!
A kad i meni odbije čas stari sahat tvoj,
to ime će biti poslednji šapat moj.
COODEN BEACH, 1956.
Mi)