Књижевне новине

Dragoljub S. IGNJATOVIĆ

PPIStU|

Lamentil

Osećam i razumem da je ovaj gorki plač — zaveštanje. Spokoj noj masi budućih dana, i Životima koji će ih označiti mudrošću i duševnošću, pesnik daje, kao svoj ljudski dar, nemir i čar vezanosti za prvo nebo viđeno kao slatka dubina, za prve vode čulima prihvaćene. Lična sudbina, doživljena lutanjem od nemila do nedraga, traganjem za osloncem (to su i Čarnojevićeva blata i bolnice, i prapotopske kiše Vuka Isakoviča, i lako cveće Sumatre, i trešnje Kine), u ovom završnom akordu (završnom ne zato što je poslednji, već zato što je, posle svega, snažan) biva pomerena, na jedan plemenit, nesebičan način uklonjena. Ostaje, u svoj lepoti uzdizanja nad rekama, mera njenog rasta i sazrevanja — Grad: da bude ishodište i utočište, podstrek i potvrda.

Jednom, u proletnjoj “#ečeri Toskane, obuzet mladalačkim ne mirom, ne bez podloge, jer se činilo da tuđom dolinom „tajno, Dunav teče“ (u vode je zaljubljen i vodama je podložan Miloš Crnjanski, njihovoj moći gradnje u odnošenju) — pesnik je zapevao čežnju za zavičajnim brdima. Stražilovo bi tada i OSstade jedinstbo tuge u tuđini i dobrote uvek prisutnog porekla, jer su pesnikove uznemirenosti bile mlade i, na prirodan način, dovoljne sebi, u nadi da će ih prekriliti, možda ubrzo, možda nepojmljivo „nekada“, i ko zna kako — „smeh, i divna bestidnost, daleka“. Pesnik i zavičaj, uprkos daljini, bolovanju i muogučnom, verovatnom umiranju — jedno su. Ta veza je devičanmska: ona čini da se sa savršenom lakoćom silute Fruške Gone i mladića nad Ammom bacaju prema nebu, upijajući prostor, zgušnjavajući vreme, ne priznajući ukletost posebnog trajanja: kad bivaju prepušteni sebi, i u ustreptalosti i u omam]ljivom ću"anju, iako je tu sećanjć, iako je tu ljubav. Pesnik i zavičaj bivstvuju uporedo, traže se i nalaze: mogućno je „zakašljati ružno“ i ostati sam, ali je venovaftnije da će tuga venjenja biti Dpozlaćena „voćkama naših polja“. Prelepa pesma, jer vodi pesnika lepoti rodnih mirovanja!

„Lament“ je ponovljena „Opijenost zavičajem“, uzbudljivo produžena (kao da je data pesniku pre rođenja, kao da je predodređena). U dobu kad sama zrelost života sazreva, željan povratka naviknutim i zauvek saznatim svojim zvezdama, tim plodovima izvan kojih nije mogućno ni doživljavanje ni stva-

ralaštvo, pesnik, ispitujući VYednosti koje su ga odredile, na-

lazi, neminovno, da je najveća — belo i nerazorno plovljenje Beograda kroz prostor i vreme, sposobnost dragog grada da se suproistavi stihiji i da očuva tekovine bola i požrtvovanja u svakoj svesti, u švakoj ličnosti. Zavičaj! Ali kakva poduvojenmost sudbina, i kakvo, u podvojeno-

sti, konačno stapanje! Kojim čudom? Proživljeno je mnogo, i što vredi i Što ne vredi; i Galicija, i Pariz, i Španija, i Hvar, i šeik, i gondole, i ljubav, i mesečina, i potoci, i snegovi, i cveće; i sve je to, odjednom, otkrilo svoju nemoć da, u trenucima pitanja za smisao minulih i pred stojećih vrednosti, u trenucima potrebe koliko ljudske toliko i stvaralačke potpore, bude pesnikova mogućnost. slobode u svetu Whome se sav posvetio. A om je tu potporu, on je tu mogućnost, morao maći. Zavičajna DProstranstva — Vveličanstvo i plemenitost Grada, nenačetog lutanjima i s&slabošću pred iskušenjima, i zato kao izdvojenog iz prolaznosti, jeste talisman koji obezbeđuje pesnikov povratak poreklu (u najplodnijem značenju), iako je, u stvari, kristalna žudnja zavičajna.

GRAVIRA SRBDNJOVEKOVNOG BEOGRADA

Mogao bih, još, da kažem da je „Lamente najlepša himna Beogradu i jedna od najpotresnijih pesama o rodnoj grudi, ali ću reći dmugo: da su ovi stihovi daleko više i mnogo značajniji nego plač, da su večito iraženje nečeg što je jače od nas, a što bi nam poboljšalo izglede. da u trajanju imamo dostojanstvenog udela, kao u pevanju, kao u misli o nadi.

Zar nikad, međutim, neće prestati plemenita i tragična nastojanja pesnika da se obezbedi simbolom ili podatkom trajnosti (voda neka, predeo meki, grad), da bi preobratio sudbine u svest, bol u čovečnost, irošnost u Veličinu? Neka ne prestanu! Ona će svedočiti uvek, kao i sada, da život ne zna za veću vrednost no što je trajanje duhom posred večnih bića, nadmoćnih zbog neuništive beskrajnosti i prisnih dubokom darežljivošću.

fa drukčiji karakter »Ulusovih« izložbi

Druže uredniče,

Likovni život u Beogradu postaje sve bogatiji, izložbe se smenjuju jedna za drugom takvom brzinom da samo pravi, pasionirani ljubitelji slikarstva i skulpture uspevaju da ih sve vide, a oni koji likovni život prate iz dana u dan da ih zabeleže i usput ocene ili proceme. Veliki broj izložbi promiče nezapaženo, o nekim vrednim i valjanim delima ne stiže se da se progovori onako kako--bi, to. ona „po. Svojoj

vyredhosti ” zasluživala, U takvoj

situaciji mnoBe manifestacije našeg likovnog života izgubile su značaj koji su nekada imale i koji bi i danas mogla da imaju. Jedna od takvih manifestacija su Ulusove proletnje i jesenje izložbe. Zamišljene kao smotra polugodišnje umetničke aktivnosti i kao prva stepenica uspona onih koji dolaze, ove izložbe ubrzo su izneverile i zamisao svojih organizatora i očekivanja publike. Na ftim izložbama učestvovali Su, ili su imali pravo da učestvuju, svi članovi Udruženja. Svi izlagači su imali pravo da budu predstavljeni sa podjednakim brojem radova. Načelna ravnopravnost bila je đovedena do apsurda. Umesto umetničke manifestacije prvoga reda ove su Se izložbe pretvorile u smotru sivila i osrednjosti. Slikari od glasa i ugleda klonili su se ovih izložbi, a onim darovitim, još neafirmisanim, one nisu mogle da Kkoviste. Publika je to osetila, interesovanje je opalo, umetnički, a verovatno i finansijski uspeh tih

izložbi bio je neznatan, da ne kažemo nikakav. Ali se ta praksa iz godine u godinu nastavljala i nastavlja.

Karakter Ulusovih izložbi, dakle, neizostavno treba menjati. Pre svega Ulusove izložbe ne treba više organizovati u Beogradu već u drugim, većim | mestima u Srbiji, u industrijskim centrima itd. Umesto „otvorenih vrata za sve“ irebalo bi uvesti strogu selekciju. Naime, trebalo bi početkom likovne sezone formirati autoritativan i MWwompetentan žiri koji bi pratio. sve izložbe u Beogradu, Novom Sađu i ostalim mestima i koji bi se menjao sva-– ke godine. Izvršivši izbor doista najboljih radova izlagača on bi poverio upravi Ulusa organizova-– nje izložbe. Izložba bi mogla da obiđe veći broj mesta u Srbiji, publika iz unutrašnjosti bi mogla da vidi ono što je zaista najbolje stvoreno u toku protekle sezone i na taj način ovi napori dali bi neke rezultate.

Moglo bi se postaviti pitanje da li bi se ovakve izložbe isplatile. To pitanje bilo bi umesno samo pod pretpostavkom da se ove beogradske već isplaćuju. Ja nisam sklon da verujem u to. Uz to ne treba samo gledati na finansijsku stranu OVOE predu-– zvća. Kao što daju dotacije raznim sportskim društvima, izvesna preduzeća mogla bi da odvoje nešto malo i za kulturu. Mogli bi da se formiraju klubovi prijatelja likovne umetnosti, kao što već postoji društvo prijatelja Narodnog muzeja i kao što postoje klubovi čitalaca. Uz to za ovakve izložbe postojalo bi mnogo

—_VESTI KONCERT JUGOSLOVRNSKE MUZIKE

U PRAGU U Pragu će 17, septembra biti priređen „reprezentativni koncert jugo-

slovenske muzike, Na njemu će biti izvedena dela četvorice jugoslovenskih kompozitora: „Simfonija“ Matije Bravničara, „Treća simfonija“ Milana Ristića, „Sunčev put“ Mila Cipre i „Muzika za gudače“ Alojza Srebotnjaka. U ime Saveza kompozitora Jugoslavije ovoj Dpriredbi će prisustvovati Milan Ristić.

„ROD HEMINGVEJEVIH“ Sestra Ernesta Hemingveja u svojoj intimnoj povesti o porođici Hemingve], „Kod Hemingvejevih“, daje živu sliku porodičnog života između 1898. i 1928. godine. Ona naročitu pažnju posvećuje dočaravanju duhovnog razvoja i sazrevanja njenog čuvenog brata, od njegovih ranih dana detinjstva do prvih uspeha koje je postigao kao pisac. MILO DIMITRIJEVIĆ CRTEŽ

veće interesovanje. no što.se misli. Uvereni daće videti ono. što. je u srpskom slikarstvu „ dojista, najbolje, ljuđi bi sa interesovanjem na njih dolazili.

. Ovakve izložbe bi znatno doprinele likovnom vaspitanju ljudi. Bilo bi to, u stvari, osvajanje nove publike, radoznale i pune poverenja. Školska i radnička omlađina, pripadnici Armije, da druge ne nabrajamo, predstavljali bi osnov te publike. Uz popularna pređavanja i pregledne i informativne Rkataloge, koji bi sadržavali sva potrebna obaveštenja i me bi bili skupi, pridobio bi se i onaj deo publike koji je bio u priličnoi meri pasivan. Time bi se suzbila mnoga „mazala“ koja preduzećima po skupe pare prodaju slike iz svojih pogona rađene u oveštalom maniru i otvorile nove mogućnosti za otkup zaista vrednih dela. Už to, ove izložbe bi utirale put i pojeđinačnim izložbama. \uostalom, iskustvo sa izložbom slika Moše Pijađ= je dovoljno da pokaže i dokaže da bi se ovaj poduhvat isplatio. Predrag PROTIC |

O O Aa a UAN (0.3 . }

| Slobodan MARKOVIĆ

Sve šlo posloji

Sve što postoji mije određemo zd mene.

Ako dođem, pre svih moje mesto umire.

Za mekim tuđim, stolom, deo sreće me čeka. li Samo nenavikmut ma tuđe probleme, moja sedeljka

poprima forme jada

i ja, uzimajući alkohol, uzimam u stvari sredstvo

za tumačemje prolazmosti.

Bivam preokupiran ljudima koji su mi do pre dva minuta, sedeli ma obrvama madajući se kako će TA potkopati

čeonu kost, iznutra.

Znam, omi su ušli kroz moje uši kao gamad moću u jeftiom hotelu. Svašta se događa, a meki čak i Yavmoteža održava.

Korisno je imati usta, ali u trenutku koji

za stvaranje opakih saletanja. Usta mogu da postanu omnznuta.

tvrde da Se ušima

znači povod

Trudim se da po ustima smisao jedne glave ftumačim.

Tu majviše važnosti pridajem usnama. Tanke usne kao beli konac

kojim, se opšiva pokrov

ne mogu da kriju iza sebe bogat sadržaj, obilje razuma

i tumačenja. Usne koje kaplju kao plod trešnje

wu dam koji znači apsolutno dozrevanje

ua, meni mađu seksualam, odraz

i tumačim, ih, kao mežna životinja kojoj je

stalo do ljubabi,

U poljupcu sa takvom odabranom trešnjom

rađa se movo mebo

i usta koja su možda do juče pevala svete arije,

ili izgovarale najmoralnije replike prelaze ma glatke poljane vrata, a wu meke senke iza ušiju

zatim, se zavlače

i negde u predelu sredmjeg uva utiskuju mračne bpečale.

Kosa se tad sama od sebe povlači W. jer kosa je više deko?, a usta imaju dublji značaj.

stranu,

Korisno je imati usta. Samo dobro povezati

njihovu funkciju sa osetljipošću vrha

svih onih, mesta ma telu koja mečemu streme

a sem toga izvršavati u strogom smis

bar do sistema klasične predaje

lu različite mayedbe

nevidljivoj armiji slatkih mrava koja mas nemilice pobeđuje. Korisno je imati usta i megovati ukus i me dati

nikome da ih omalovaži,

pa ipak sočmim, ustima reći teško onima sa tankim, usnama.

'Peško mjima zaista,

jer elememtayno dobija u životu sve veći značaj.

Čuo sam da su Tahićanke koje je slikao iznuremi Gogem nagrađeme ustima koja mogu da se služe kao hrama isključivo pripremljema za slatko wmiiramje.

Čuo sam da na Polineziji postoje usta u kojima se čuju zubi kao nežni sat ma Yuci lepotice koja spava

i da takva usta koja pokazuju biser, u stvarni

pbevaju himnu moru.

Ogledam se i donju svoju Musmu pridržavam, nežno

desne Yuke

jagodicama prstiju,

dok levom tražim pored sebe devojku koja još uvek „me

I primičući levom šakom mjem vrat;

za sve tajne.

ja u stvari približavam, svoja usta mjemnim ustima i tako skladno dopunjujući toplom, vlagom okvire koje mam je urezala briođa ma kopnu, mi postajemo: jede.

Osetim, joj posle i kolena i rebra koja

_A- njene se grudi uzmemire kao da ih meko plaši. „Porumene joj rese ma ušima, a rame se zaobli:

LA ı tada začudo postaju meka

tako da ona u jednom tremutku liči ma ribu koja beži. Korisno je imati usta. Korisno. Jer ma kraju smisao sveta

bez njih je apsolutno meobjašnjem

Zato je bolje prekinuti tu gde počinje parenje.

Odnosno, gde počinje život.

Gospodarice života, upali lampu da prođem između drveća

do tvoga DTOŽO?TG.

Ne boj se mojih koraka. Ne plaši se moga dolaska.

Gospodarice živola, rYrazmesti postelju

i baci po mjoj nekoliko jesemjih dunja, velikih, tako da mogu sa mjima tvoje dojke da poredim.

Gospodarice života, ogrmi se običnim

tkanjem, pred moj dolazak

jer ja me volim da me dočekaš maga.

Ima mečeg svetog u mom dolasku.

Gospodarice života, ljubazno mi otpozdravi. Ja već sedlam gizdavog konja i jahaću do Yeke,

a tu me na mesečini čeka počinak.

i i

Tek kasnije kad zađe mesec umivenm ću stići do tvoje ograde.

Mirisaću ma trave divlje što lude uz

zelenu •oodu umu

zvezda.

Gospodarice života, ova je moć kad lavovi tuguju,

a dom, je ivoj u semkama memogućim. Zato, upali lampu da prođem, između dveća do tboga DprozoTd.

I mne boj se mojih koraka. Ne plaši se moga dolaska.

_______________________________ ----——–-———«–"RNR-"_——

MNappodnoSti naciona

Nastavak sa 1. strane

veoma plitkog shvatanja obrazovanosti, prosvećenosti i ovakve ili onakve „svesnosti“,

Ja hoću da kažem — pobuđen impresivnom grozotom nekih fotosa u seriji „Politikinih“ tekstova o metežu umova i afekata, pre dvadeset godina, među ljudima sa OVOB istog našes fla i vrlo sličnih društveno - vaspitlnih uslovljenosti — da pojam kulture u ovoj našoj sredini nikada nije bio ni dovoljno ozbiljno ni dovoljno pravilno shvaćen, da je on uvek olako zamenjivan nečim ljigavim i maglovitim u svakoj akciji „narodnog prosvećivanja“, što bih ja nazvao kratkokursnom obukom ili dresurom po verbalnim planovima izvesnih školskih programa, i da je zato raspon Ssuštinskih ljudskih kvaliteta (intelektualnih, emocionalnih, moralnih) ostajao ogroman, nepremostiv i nesavladljiv između onih članova nacionalne zajednice koje su siromaštvo, politikantska poluinteligencija i žandarmerijskopodoficirski, dinarsko-rasni elan VOlje održavali na stupnju potencijalne divljine i još neprobuđenog zverstva

s jedne strane, i omih koji su bili u mogućnosti i u prilikama da se duševno oplemene, oblagorode, uzdignu i istančaju — usvajanjem ideja koje su svetlele na vrhuncima ljudske igtomije od MBshila do Marksa, doživljavanjem emocija koje su se točile svetom od Pindara do Debisija, buđenjem težnji koje su ovaj svet pokretale napred od Spartaka do Lenjina.

Na jednom snimku iz sramne epopeje četničkog vojevanja po Bosni i Srbiji, pre samo dvadeset godina, bradati Srbin lepog lika, folklorno Odeven u tradicionalno seljačko gunjče, klečeći, opkoračio je mladog čoveka, koji leži u travi (u sočnoj i bujnoj travi Janka Veselinovića i Milovana Glišića), sa ' uzdignutom desnom rukom, obučen u građansko (dakle, dekadenmtno-evropsko, dakle internacionalno, što će reći, komunističko) odelo, očekujući pokret koljačeve desnice, u kojoj blista na suncu (razume Se, na srpskom, nacionalnom, šumadijskom suncu) oštra, prava i zdrava kama. Tu autentičnu, domorodno dokumentarnu fotografiju. ili niz drugih, njoj Ssličnih, mogli smo videti i videli smo više puta, u svim ovim novijim i bli-

Izam

žim godinama, koje su, ovde, kod, nas, preuzele na sebe preteški zadatak da zanavek unište mračnu, tupu, zversku i Wretenski samozadovoljnu Kkrvoločnost ljudi, koji se, sasvim sigurno, nisu rodili ni kao psihopati, ni kao monstrumi, ni kao zločinci, a koji su, u određenoj „kulturnoj“, „nacionalnoj“, „patriotskoj” društvenoj klimi ratnih meteža, propagandnih laži i zatucano nazadnih ideološklih parola, postali upravo monstrumi i zločinci. Hoće li ljudi našeg vremena ispuniti i ostvaniti zadatak iskorenjivanja mržnje, divljine, svireposti i bezumme krvožednosti? Koja je i kakva sloboda, za čijie i kakve težnje potebna, nužna, preduslovno neizostavna, da bi se ostvario veliki, humanistički zadatak i cili o kojem je reč? Ima li ovde dovoljno strpljenja, dovoljno pitomosti i tolerancije, dovoljno dobronamerne i plemenite budnosti u ljudima i u me-

· đuljudskim odnosima, da bi se Dposti-

gao i realizovao postavljeni zadatak?

Privredni kriminal je podsečen, no ne iz korena iščupan (on traži, tiraži nove vidove svog podmuklog, nevidljivog rašćenja). Svirepi, mračni zločin? — Ah, da; nedavna smrtna kazna, izrečena mlađim ljudima za ubistvo

njihovog vršnjaka, dobrog građanina, savesnog službenika — „milicionara. Težnja za bogaćenjem, koje omogućuje čulna uživanja, kao i težnja za vlašću (da se stekne, ma i po skupu ceru, da se održi, po — svaku cenu) zaludela je, izbezumila — možda pod dejstvom filma, literarnog šunda, lutrijskih miliona za slučajne sportske prognoze — dvojicu neoplemenjenih. nepripravljenih za razumevanje one fine Kamijeve reči u „Kugi“: „Kažem samo da na ovom svetu ima zala i Žrtava, i da treba nastojati, koliko god je to moguće, da se odrekne poslušnost zlu“. Ali, fotografija koju sam pokušao verbalno opisati, podatak je o zločinu u ime ideje, u ime nacionalno ideje, u ime nacionalizma, koji, samim tim što je „izam“, ne zna ni sam kada i kako postaje tupi, skučeni, netrpeljivi, krvoločni i ubistveni šovinizam. Pri prvom idućem stva — doživim li ga „narodnost“ popuniti rečju „„Jugosloven“. Moram nekako deklarirati svoju nesaglasnost sa nacionalistički Orijentisanim sunarodnicima. Ja mogu pripadati ovoj ili onoj narodnosti, no želeo bih da to bude neka vrsta moje istorijsko-genetičke adrese, podatak o poreklu; ali „izam“ je kult i samim tim on se lako posuvraćuje, izopačava u netoleranciju, fanatičnu izolaciju, nadmenu megalomamiju, na kraju sVOog konzekventnog rašćenja — u nasilje, u

popisu stanovni— ja ću rubriku

area ea arene aaa eve Kea azure aarer ra rei Nec ieauCra Tori aa

zločin. A ja, dopustite, totalno odbijam svaku netrpeljivost, pa i izopačenu svest o pripadanju jednoj naciji — nacionalizam.

Pavle STEPANOVIĆ

PRANJO LIKAR

KNJIŽEVNB NOVINE