Књижевне новине
O o. 0 U
lie. O
NAVAIA ISTORIJSKE FELJTONISTIKE
Komercijalna logika w poslednje vreme. počinje sve više da dobija čosto uporište u oblasti naše kul ture. Sve počinje da se po smatra kroz dinar, broj čitalaca, slušalaca ili gledalaca, a me kuwalitet onoga što se publici pruža, DOstaju gotovo jedini orijemtiri u radu velikog broja naših, takozvanih, kulturnih, institucija. Povlađivanje sumnjivom, ukusu, sve veće popuštanje pred navalom, lakog senzacionalizma u stilu bulevarske štampe, golicanje čitalačke Yadoznalosti pričama o uzbudljioim, skandalima i još ne odgonmetnutim tajnama, Dostaje sve češći „predmet razgovoYa u štampi, ma jav nim, diskusijama, vYilikom privatnih susreta. Svi se
ekonomske
mada računice imaju i moraju imati svoje opravdanje medopustivo je da one budu
slažu:
odlučujući Kulturni činioci i jedino „kulturno“ meTilo uspeha.
Ali ipak, kod nas je već postalo pravilo da knjige bez prave literarne tredmosti imaju majviše čitalaca, da majlošiji (u prvom redu majlošiji domaći) Jilmobi imaju majviše gledalaca, da su zabavne DTYiredbe sumnjive vredmosti uvek majposećemije. S druge strane poseta pozorišta, koncerata i slikarskih izložbi sve biše opada. Muzeji zjape gotovo prazni. Ti raži književnih listova i časopisa su više mego mali i više mego w tragičnom meskladu sa brojem takozvanih kulturmih i prosvetnih admika.
Mada je borba za čitaoce i opravdana i Yazumljiba, čovek me sme da bude ravmodušam, prema nmačinu na koji se ta borba vodi. Međutim, način, kojim, se u posledmje vreme služe čak i izvesni maši gteliki dnevni listovi ima u sebi dosta elemenata koji me mogu da se okarakterišu drukčije mego kao trka za semzacijama, kao pDOo-
puštamje pred pritiskom veshvatljie potrebe 2ž2dq skavwdaloznim.
Dok, s jedne strane, ti isti listovi u svojim kulturmim, rubrikama biju bit ke da se podigne maš kulfarmi mivo, da kultura u našem društvu dobije ono
zsto koje joj pripada, Omi se, Ss. druge strame, memoćni da se odupru, ili se voljno prepuštaju, privlačnoj aromi meliteraYme i često mepismeme istorijske feljtonistike. .
Mada spremmost štempe da čitaoce upozma da iZUOČsnim, važnim, i nepoznatim trenucima maše dalje i bliže prošlosti, da osveži Sććanja ma tragičme i slavne iremutke maše istorije, treba da dobije i dobija 59ačiju boezrezerpnu podršku, način ma koji se to radi me može a da Se me osudi.
Umesto da dopusti činjenicama i dokumentima, i jedino mjima, da nedosmislenom, logikom šSsVoJč istorijske istinitosti wverlji vo kazuju ono što ima da se kaže, movinaTi, · potpisani ili amonimni, koji Dišu te feljtone, da li zato da bi primerom dokazali postojanje svojih literaYrnih sposobnosti, ili da bi priču učinili dužom, %Ylo često razpodnmnjavaju goboY činjenica domišljanjima i plitkim psihologiziranjem. Njihop površni, pseudorYomamsijerski postupak, često, nelogičan i meuve?ljiv, čini Yđavu uslugu i mjima i materijalu ma osnovu koga je mapisam. A strpljivi i radoznali čitalac čudom se čudi, bostepemo gubi strpljenje i pita zašto i dokle tako. PR
Dušan, PUVAĆCIĆ
e — n— – - ____ "“
U broju od 24. kolovoza ove godine zagrebački. je „Telegram“ donio, po na=šu kulturu, jednu vrlo neugodnu bilješku. Naslov joj je: „Izložba evropske · umjetnosti oko 1400“. Dotična je izložba nedavno s velikim uspijehom održana u Beču i na.njoj obilno bijahu zastupljene mnoge velike i male zapadnoevnopske nacije svojim kultur-– nim blagom iz područja likovne umjetnosti navedenoga doba. Sve bi to bilo i pohvalno i lijepo i dobro, da se u opsežnom katalogu, koji na sva usta veliča duhovno jedinstvo Evrope, nas uopće spominje kao sudionike te kulture i toga jedinstva. Ima doduše, kako kaže „Telegramov“ informator, i o nama ponešto, ali bilo bi bolje da nema ništa, jer da su „Srbi nakon smrti „cara“ Dušana (ono cara — u navodnicama!) došli u sve gori položaj“, ni u kojem slučaju nije dobronamjerno napisano. A da su „Bugari poslije '"Dvrtkove smrti pali u ruke propasti“, o tom bolje i ne gBovoriti. Tako se eto dogodi, pa nam obescariše Dušana i velikop. "Tvrtka velikodušno obdariše Bugarskoj. Hrvati _: Slovenci prođoše dpak bolje: nisu mi spomenuti.
Pisac ove tužne informacije tumači ovakav postupak priređivača blokovskom ignoramcijom, u čemu donekle ima i pravo. Jadam se čovjek ljuti, pjeni, skonmo što ne psuje. Pjenim se i ja, svi se mi pjenimo, jer mije vrag da i mi Južni Slaveni nismo ništa učinili u toj staroj, dobroj Evropi. Ako baš ništa drugo, a ono smo joj kakvih 400 (slovima: četiristo) godina bili pred ziđem od turskih najezda. I dok smo mi neštedimice Mirvarili, velike i male zapadne nacije u miru božjem stvarahu to svoje razvikavano evropsko duhovno jedinstvo kroz fenomen gotske umjetnosti o kojoj je ovdje riječ.
Ne bi nam bilo teško pronaći i još pokoju olakšavajući okolnost sebi u prilosš, pa se onda istimski i dokumentirano zgroziti nađ postupkom organizatora ove izložbe, da slučajno u istom broju „Telegrama“ nije objelodanjen i intervju Pavla Cindrića, čuvenog našeg teatrologa, s predsjednikom „Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti prof. dr-om Grgom Novakom.
Naslov je tom nesremom ~ /„razgovoru „FALSIFIKAT U KAMENU?“ Nakon pročitanih pitanja i odgovora prođe
nas svaki bijes na onog austrijskog pisca kataloga. Gotovo da je čovjek i nedužan. A evo kako i evo zašto.
„Ove se „godine navršila 350-godišnjica dovršenja velebne zgrade hvarskog kazališta (1612—1962). Bilo je Sovora, i bilo je uglavljeno, da se ta obljetnica proslavi dostojno svoga značenja za cjelokupnu našu kulturu. O tom značenju ne znam je li potrebmo i govoriti, Navest ću samo jednu činjenicu: hvarsko je kazalište za punih 95 godima starije od venecijanskoga (1637) i prema tome spada među najstarije kazališne kuće u svijetu Uuopće, a u Evropi apsolutmo. Nema naroda pod kapom nebeskom koji se tom činjenicom ne bi pohvalio. A ne radi se samo o pukom hvaljenju, već je riječ o kulburmoj tekovini koja mije mi slučajna, ni svakodnevna. Jer znade li se k tome, da je Lucićeva „BRobinja”, jedno od prvih . svjetovnih dijela dramske umjetnosti novoga vijeka, napisana i prikazivana ma Hvaru početkom 16. stolijeća, onda zgrada nije sagrađena slučajno, uvjetovala. ju kulturna potreba: Semitecolov pothvat rezultat je kultume klime, koja je u to vrijeme vladala na Hvaru.
Dakle: sve je bilo uređu, sve dogovoreno, slavit ćemo 350-godišnjicu. ji odjednom tajac. Sjetio se netko (kako i zašto, neka sam đavo odgonetne), da zgrada nije podignuta baš 1612, kako joj na portalu čisto i bistro piše, nego da je.. Namjerio se zapravo taj mudrijaš na latinske stihove pjesnika Antuna Matijaševića Karamanea i posumnjao u vjerođostojnost stotime drugih dokumenata, o kojima on, naravno, ni pojma nema. Mudrac tu svoju krivu informaciju proturio u bijeli
PJ aktuelnosti ć.
A SUTRA ĆEMO SE OPET PJENITI
svijet, a svijet jedva dočeka da nešto može pokvariti i — stop! Nema proslave. Prof. dr G. Novak, najkompetentniji steučnjak u ovom pitanju (napisao desetak radnji iz tog područja) ponovo, i njemu svojstvenom {emeljnošću, preispituje dokumentaciju. Rezultat je i opet bio: KAZALIŠTE, JE SAGRAĐEMENO TAČNO ONB GODINE KOJA STOJI UKLESANA U PORTAL. Svejedno, proslave neće biti. Zašto?
. Lani dostojno proslavismo ·stogodišnjicu Hrvatskog narodnog jkazališta u Zagrebu i Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. „Proslavismo vijek otkako hrvatsko-srpska riječ odjeknu s naših novih pozornica. A zašto onda tu istu riječ ne bismo i sada proslavili, kad se stopostotno „znade da je zazvučala i pred gotovo 400 godina (ne računajući crkvena prikazanja koja su mnogo starija) na domaćim, hvamskim daskama, da ju je napisao naš pjesnik i slušao naš čovjek? Da su kojim slučajem u posjedu ovakve tekovine Francuzi, Englezi ili bilo koji drugi narod, budimo sigurni, da bi oni znali što im je čimili.
I mi se onda pjenimo da nas mimoilaze u raznim kulturnim manifestacijama općeevropskog značaja! Dovoljno je, na pr., da neopravdamna Sumnja u verodostojnost godine dovršenja hvarskog kazališta prijeđe granice naše zemlje, dogodit će nam se isto ono što se dogodilo Tvriku i Dušanu. Tko je dužan, dođavola, paziti na našu kulturmu baštinu, kad je oma-– lovažamo mi sami!
Nuzgred mi pade na pamet: kad god se u nas spomenu sveučilišne u-– stanove, onda se izričito kaže, da su
stare jedva osamdeset godina. Nikome i ne pada na pamet, da je na pr. 1669. Bečki dvor posebnim ukazom ovlastio već dugo postojeću akademiju' pavlina u Lepoglavi i isusovaca u Zagrebu da podeljuju akademske titule, uključivši i doktorate, iz filosofije i teologije, što znači da je to zapravo najlegalniji začetak univerzitetskog obrazovanja u nas. Nismo mi megalomani ni krivotvoritelji, pa nam nije uspoređivati se sa Sorbonom i Pragom, ali ne budimo ni tako lažljivo skormni, jer jedno je 80, a nešto sasvim drugo 300 godina. Što uvijek nije bilo kontinuiteta u djelovanju tih institucija, nismo krivi mi, nego nesretan položaj i najezde Turaka.
. Ne pišem ove retke željan mitiziranja našega kulturnog nasleđa. „Dosta nam je mitova. Govorim u ime činjenice i činjenicama. Bio bi red da se već jednom odučimo gledati našu povijest od Ilizskog preporoda do 1941. i od 1941. naovamo, jer time sami sebi često skačemo u usta i nehoteć tvrdeći da je u nas štošta slučajno. A nije slučajno. Naša revolucija nije nikakva slučajnost, kao što ništa nije slučajnost, već plod vremena i prilika koji su joj prethodili i koji su je uvjetovali. A da mi često na to ne pazimo, dokazom je i ovaj nemili događaj s hvarskim kazalištem. Napominjem ponovno: jedno je megalomanizirati, drugo govoriti istinu. Ne igram se ovdje nikakvog vapijućeg iz pustinje, reagiram kao što bi reagirao svaki građanin ove zemlje „ponosan na svoju kultumu baštinu. Da je sakupiti sve ono što po inozemnim leksikonima piše o nama (ako nešto uopće i piše), mogla bi se načiniti pozamašna knjiga, koju ni pas s maslom ne bi progutao. „Doznali” bismo na pr. da u Dalmaciji žive uglavnom Talijani, da je Varaždin negdje u Makedoniji, da jiapk imamo poneku školu, da je oslobodilački rat vodio Draža Mihajlović, itd., itd. Često nas tako tretiraju zlonamjermo, a možda ponekad „našom vlastitom Kkrivnjom. Nama je kao od šale poltrošiti nekoliko milijuna na najbeznačajnije festivale i proslave, a proslaviti jedan grandđiozan jubilej hrvatske i općejugoslavenske kulture, to nam nekako ne polazi za rukom. A sutra ćemo se opet pjeniti,
Jozo LAUŠIĆ
Dudna sudbina jednog negbjaVljenom rukopisa Mlaka Tvena
21. septembra ove godine treba prvi put da iziđe iz štampe Knjiga antireligioznih eseja Marka Tvena. Ovi eseJ!, koje izdaje izdđavačka kuća „Harper i Rau“, pisani humorističkim stilom puni su BOTčine i otrova. „Pisma sa Zemlje“, kako glasi naslov OVOgE dela, opisuju kako pisac, prerušen u Satanu, piše opširnme izveštaje arhanđelima Gabrije lu i Mihajlu, slikajući stanovnike zemlje kao paćenižke Žrt ve svojih sopstvenih smešnih religioznih ubeđenja.
Suđbina ovog dosad neobjavlienog Tvenovog rukopisa bila je veoma zanimljiva. Ove eseje Tven je napisao u Jeđnom tragičnom razdoblju Ssvoga života, kadđ je izgubio Žženu i kćer i kad je pao u dugove. Posle „'venove smrti (1910) njegov biograf Albert Biglou Pejn uređivao je nijegova dela. Kađ je on 1937. gođine_ umro, izdavači braća Harpsr preporučili su pisca knjige „Mark Tven u Americi“, Bernarđa De Vota, da pripremi za objavljivanje "Tvenove neobjavljene spise. U
martu 1939. godine, kad je materijal bio spreman a štampu, Tvenova kćer Kla-
ra Klemens Samosaud, usprotivila se štampanju zbog ioBa što su izvesni odeljci pružali „izopačenu sliku“ ideja i Stavova njenog oca. Ceo poduhvat je bio napušten. Najzanimljivije je da je današnja nesrećna blokovska politika takođe umešala prste u Tvenove posthumane spise. Kađ je 1959. godine Čarls Niđer pripremao „Autobiografiju Marka Tvena“ on je, po savetu Tvenove Kćeri, koja sad ima 88 godina, izbacio
pet poglavlja koja su sadržavala „najžešći Tvenov napad na religiju“. Niđer je u Knjizi „koju je spremio za štam-
pu, saopštio čitaocima tu čiTaj podatak, tim, sovjetski Kritičari su dočekali kao dokaz postojanja američke cenzure i dali mu veliki publicitet, jer je Tven
u Sovjetskom Savezu veoma omiljen pisac.
njenicu. među-
Niđer je u nekoliko mahova pisao Tvenovoj Kćeri, nagovarajući je da promeni SVoju ođiuku. Krajem prošle godine, u jednom pismu, ona je ma to pristala, a krajem pretploše neđelje, 23. avgusta, njena odluka je javno obelodanjena. Izmenu svoga stava ona je protumačila činjenicom da je Mark Tven pisac Koji pripada celom čovečanstvu i da je javno mnjenje u naše vreme postalo daleko toleraninije. Ne malu ulogu odigrali su i Niđerovi argumenti da njenu zabranu sovjetski Kritičari tumače kao dokaz da se izvesne ideje njenog oca u Americi prigušuju. Kao dobar patriota ona to nije mogla da dozvoli.
Pet poglavlja izbačenih iz Niđerove Knjige objavljene 1959. godine, koji su puni Tvenovog antireligioznog gneva, Niđer je odlučio đa sad objavi u nekom „američkom časopisu. Po njegovim rečima dva časopisa su već odbi-
la ovaj izvanredni 'Tvenov tekst kao „odveć zapaljiv“.
„STROGO POVERLJIVOĆ
Jedna knjiga, zajedničko delo dvojice nepoznatih pisaca, koja tek tokom sleđećeg meseca treba da se pojavi u Knjižarskim izlozima, postala je poslednjih dana česta tema u američkim književnim Kkru govima. „PFlečer Nebl i Čarls V. Bejli napisali su roman „Sedam dana u maju“, U romanu je reč o jednom pokušaju da se svrgne 5 vlasti jedan američki predsednih 1974. godine. Zaplet romana iziskuje da se predsednik skloni u sklonište rezervisano za Slučaj atomskog napada. Takvo sklonište, „naravno, postoji, ali su pisci zaboravili, opisujući ga, da ono O čemu se nađugačko i naširoko priča na vašingtonskim RKkoktel-partijama predstavlja „SlOro po-
verljiv“ pođatak. Jeđan vladin službenik, čitajući roman u korektorskim tabacima, naišav ši na opis skloništa, bio je zapanjen i duboko uznemiren. Pisci su roman morali đa pre prave, radnju prebace u iz mišljeno mesto, pažljivo pročitaju svaku stranu i brižljivo prekriju debelim slojem prašine sve tragove. Tako je
predđdsednikovo atomsko skionište i dalje stalo „Strogo poverljivo“ za sve druge 0sim za vašingtonske salone svakog dana od 5 do 7.
MONOGRAPIJA O ČITAONICI „LAZA KOSTIČĆ U SOMBORU
Ovih dana izišla je iz šlampe monografija Rađivoja Plav šića „Čitaonica LAZA KOSTIC 1845—1960“. mono-
Pisac ove
grafije, služeći se velikim brojem dokumenata, opširno analizira kulturno delovanje
ove čitaonice od njenog 0OS-
nivanja 19845. godine, preko rada u periodu Revolucije 1848-45, Provizorijuma 1860—
1867, Austro-ugarske monarhije 1868—1918, pređaprilske dJugoslavije do aprila 1941. godine, u periodu okupacije i Na rodnooslobođilačkog rata i u razdoblju izgradnje socijalizma 1945—1960.
POZORIŠNI ROMAD BEZ REČI
Beket se već godinama OBle da sa pozorišnim komađima bez radnje. Sada „prikazano delo „Čin bez reči II“ ne Ssamo Što nema radnje, nego nema ni teksta. Po uputstvu ređitelja, jedan čovek označen sa A probudi se i polako se izvlači iz svoga džaka za Spa-
vanje. U džepu pronalazi parčence mrkve. Zagrize i ispliune. Zatim uzima lek za Uspavljivanje, ponovo se uvlači u svoj džak i spava dalje. U drugom delu komada jedan Čovek označen sa B budi Sc
i izlazi iz svog džaka za Spa-
vanje. Nasuprot oporom A, B je veđar i dobro raspoložen. Čilo iskače iz džaka. U džepu i on pronalazi parče mrkve koju s uživanjem pojeđe. Zatim načini „nekoliko gimnastičkih vežbi i opet leže. Ni pesimista ni optimista ne buđe se sami, Budi ih bambusov štap koji „pbokreče točak. Ovaj bambusov štap na točku predstavlja tehniku pozornice iu komađu bez reči.
POLJACI O NAMA TI MI O NJIMA
Varšavski književni list „Nova kultura“ u broju od 26. avgusta, u dve Kratke beleške obaveštava poljske čitaoce da su u „Književnim novinama“ objavljena dva članka o poljskoj književnosti. List prenosi ocenu Pređraga Protića o Knjizi Adolfa Rudnjickog „Zlatni prozori i redakcijsku vest o članku „Pisci i čitaoci u Poljskoj“. Istovremeno „Nova kultura“ upoznaje poljske čitaoce sa pozorišnom situacijom i Beograđu i prenosi osnovne podatke iznesene u članku Dušana Puvačića „MPozorišta bez publike“, takođe objavljenom u našem listu.
USPEH MLADIH KUBANSKIH PISACA
Kubanska „izđavačka kuća Kaza de las Amerikas Dpriredila je ove godine, pc treći put, literarni konkurs koji 5e prostirao na celu Lafinsku Ameriku. Prve nagrade dobili su Kubanci: Đora Garsija i Raul Gonzales de Kaskoro.
Dora Garsija je sasvim mlada spisateljica. Njen roman „Dobrovolina učiteljica“ je njeno prvo Veće književno delo. Ona je bila dobrovoljna učiteljica u velikoj kuban5koj kampanji pnrotiv analfabetizma. Radila je u okolini legendarne Siera Maestre, i svojim romanom ovekovečuje kWamošnja zbivanja. „Raul Gonzales de Kaskoro nagrađen je Dpr-
vom nagradom za Knjigu no vela čija ie tematika uzeta iz prošlogodišnje spoljne intervencije protiv integriteta Ku-
be. e
VEĆNI KAPETAN HORNBLAUER
Neđavno je u Americi i Engleskoj objavljena deseta knjiga CČ. S. Forestera o neustrašivom Kkapetanu Horaciju Hornbilaueru i dočekana dobro došlicom kakvom se dočekuju samo stari prijatelji. Komentator Književnog dođatka njujorškog „Tajmsa“ podvlači da se Samo „zahvaljujući tome što je hrabri „kapetan stari prijatelj može preći preko činjenice đa je on postao industrija, koja se može uporedđiti s proizvodđnjiom automobila i televizijom.
Ne računajući najnoviju knji gu, ostalih devet romana o kapetanu Hornblaueru prodati su u SAD u tiražu od 4,201.087 primeraka. Mađa Foresterov engleski izdavač ne želi da di podatke kako romani projaze u Engleskoj, neSumnjivo je da je engleski tiraž približno jednak američkom. Knji ge su, osim toga, prevedene na oko peđeset jezika. Forester je svoju bogatu Književno-poslovnu produkciju počeo 1937. godine, ali je pisao Knji ge ne vođeći računa o Vremenskom redosledu „puStolovina svoga junaka, pošto svaki roman predstavlja zasebnu celinu,
e MILEROV „JUŽNI POVRATAKR“ ZABRANJEN U FINSKOJ
Pinmska cenzura zabranila je prodaju romana Henrija Milera „dužni povratak“ zbog nemoralnosti dela. 4.000 primeraka ovoga romana, koji ije u mnogim zemljama doživljavao istu sudbinu i koji je do pre godinu dana bio „zabranjen u SAD, biće povučeno iz prodaje.
IZAŠAO INFORMATIVNI BIL-
TEN SAVEZA „KNJIŽEVNI-
RA JUGOSLAVIJE ZA 1961. GODINU
Ovih dana mativni ževnika
izišao je Inforbilten Saveza KknjiJugoslavije za 1961.
godinu. Bilten predstavlja sažeti izveštaj o rađu Kknjiževnih udruženja u republikama, o književnoj delatnosti članstva i njihovom učešću u društvenim poslovima u toku 1961. godine. Bilten donosi podatke o članstvu republičkih književnih udruženja, o plenarnim sastancima, „Mknjiževnim večerima, pređavanjima, svečanim akademijama, socijalnom osiguranju Kknjiževnika, književnim listovima i časopisima, lNnjiževnim „nagradama, kulturnim „vezama sa inostranstvom, plenumima Saveza, VI kongresu Saveza književnika Jugoslavije, proslavi 100-godišnjice rođenja R. Tagora, o književnoj delatnosti članova Saveza i pregled bibliografije Kritika, prikaza i beleški o delima jugoslovenskih pisaca.
CETRDBSET SEDMI SVETSKI KONGRES BSPERANTISTA U Kopenhagenu je od 4. do 11. avgusta održan četrđeset sedmi „kongres esperantista. Kongresu je Đ risustvovalo 1.550 učesnika iz 40 zemalja sa svih kontinenata; među njima je bilo i 40 jugoslovenskih delegata.
Za vreme Kongresa, između
ostalog, objavljeni su i rezultati pojedđinih konkursa. Na konkursu za originalnu
dramu na esperantu treću nagradu je dobila vesna Skaljer-Race iz TBeograđa. U Zzabavnom delu programa Za učesnike Korngresa majzapaženije su bile predstave Međunarodnog esperantskog pozo” rišta, u kome su svi glumci! članovi jugoslovenskih pozorišta. Data je predstava „Dundo Maroje“ od Marina Držića, Sledeći svetski kongres esperantista održaće se sledeće
godine u Sofiji.
VA
hd >
A
LL VO OKU AJ LAP NA A POLA ANA RANA AAA AAA AAA AAA ONJA JOANNE VĆGAVNVNJNNUAUNJ AAN J
KNJIŽEVNE NOVINE:
e Direktor i ođgovorni urednik: 'anasije Mlađenović. Uređnik: Predrag Palavestra. Sekretar ređakcije: Bogdan A. Popović. Tehničko-umetnička | oprema; Dragomir Dimitrijević. Ređakcioni | odbor: Miloš I Bandić, dr Milan Damnjanović, Zoran Gluščević, Slavko Janevski, Velimir MLukić, Slavko Mihalič, Dušan Puvačić, Izet Sarajlić, Vladimir Stamenković,
Pavle Stefanović, Dragoslav Stojanović-5ip.
101–20-1-208.
e List izlazi svakog drugog petka. pretplata Din. e List izdaje Novinsko-izdavačko preduzeć grad, Francuska 7. Redakcija Prancuska 7.
600, polugodišnja Din. 300,
e Stampa „GLAS“, Beograd, Vlajkovićeva 8,
Pojedini
broj Din. 30 Godišnja
za Inostranstvo dvostruko. e „Književne novine“, | Tel. 626-020, Tekući racun
Beo-