Књижевне новине
Preveo Nikola TRAJKOVIĆ
pozorištu
za njegove zločine i znaju za kaznu koja je; i svi osim njegove porodice, uzeće učešće RIO OL TOON čenju, svi ga nekako naročito gledaju na ulici, posluga je potplaćena da ga prati i da ga muči, svi članci u novinama odnose se na njega, a knjige su štampane naročito protiv njega 1 njegove porodice. Razume se da je i lekarski stalež na čelu čitavog tog pokreta protiv njega“,
Na te njegove ideje propasti, krivice, neizbežne kazne i mučenja pridođaju se izvitoperavanja zaista iznenađujuća. Tu dolazi sad ta „politika otpadaka“, kako on sam kaže politika koja je izmišljena naročito za njega: svi ostaci svi otpaci skubljaju se da bi se Jednoga dana ugurali njemu u stomak, i to otpaci iz čivtavog sveta. A u to đubre ide sve bez izuzetka: kad se puši ima pepela, upotrebljena palidrvca 1 ispušci ostaju; za stolom su mrve, ljuske ili zrna iz voća pileće kosti, vino ili voda ostaju na dnu čaše i flaše, i to sve njega muči, jer to će on sve jednoga dana imati da pojede. Tako tumačenje stvari nema granica; ono se odnosi na sve što vidi oko sebe i na najmanju stvar iz dnevnog života, i sve je neprijatelj njem ı i želi mu najgore, po njegovom mišljenju.
* # *
Moderno pozorište nije do kraja ni psihološko“,
Imam nameru da napišem dva komada. Prvi već ima naslov „Pesma nesrećnih“ i biće neka vrsta psihološkog komađa. Hoću da u njemu budu izložene istinite ličnosti, potpune, sa svojim likovima, strahovima, jako izraženim fi-
„psihološko“ ni „ne
zičkim osobenostima. Komad će se događati u poslednjim godinama Vajmarske republike, i strah svih biće osobito u vezi sa pretnjama nacizma, koji se približava i naglo raste. Jedni će govoriti o smrti i sve drugo im nije važno: drugi dolaze, takođe, na' misao o smrti, ali samo s velikim zaobilaženjem i smatraju da je sve što ne vodi uništavanju čoveka prosto gubljenje vremena. Treći misle i na zadovoljstva; oni najgore podnose svoje prilike, ali ni to ne traje dugo, dok najzad i oni ne počnu da se plaše pred neprestano rastućim nacizmom. I ma kakve ideje da su imali za svoju budućnost, sve će imati sličan kraj: logor i uništenje. I svi će biti žrtve dželata, na koga su čitavog života mislili.
Tu sličnost između zamišljene smrti i stvarne smrti ja sam već prikazao u svom prvom komadu „Parodija“, u kome N. (tada sam još nazivao svoje ličnosti samo inicijalima) zamišlja kako će ga najzad izgaziti Lili, i on završava pod točkovima nekih kola. Samo danas kola mi se više ne sviđaju: čini mi se da je suviše grubo, a u isto vreme i nije dovoljno.
· * *
Danas je na velikoj ceni Jonesko. On je pisac svega dva komada: „Žak ili potčinjavanje“ i „Stolice“. Sve ostalo što je napisao posle ovih izaziva sažaljenje. U to će se uskoro svet uveriti. E
Njegov „Nosorog“, u kome hoće da prikaže” borbu „samog čoveka“ protiv hipnotisanog kolektiva, čini mi se lažnim, u toliko pre što taj kolektiv nije ni u jednom trenutku preciziran, i čitava ta ideja je u stvari odbrana individualizma. Ali nije slučajno, uostalom, da Jonesko u svom „Nosorogu“ ne nalazi ni onu svoju uobičajenu blistavost reči: banalnost teme utiče neizbežno i na banalnost izraza je-
zika u komadu. , Si j dr IBNAĆV A Sao ||
A povodom Žana Ženea, Joneska i nekih drugih savremenih dramskih pisaca šta da kažem? Ne, žarobljenici 1 njihovi čuvari nisu „smrtnici spojeni i vođeni istim problemom, koji prevazilazi sve drugo“. Ne, njihove uloge nisu prelazne i bilo bi zaista pravo intelektualno nepoštenje Verovati u to. Jedina olakšavajuća okolnost u tome je što smo u izvesnom trenutku pozorišne prošlosti, tamo oko 1945—1950, mislim, bili svi teško zgađeni na „dijalogizirano pozorište Anuja ili Ašara, da smo osećali potrebu za novim OTO situacijama, pa makar i grubim, čak i sa PROBAO O OI – tima, ali pod uslovom da bar budu mogućne da se 8 O I u tome se išlo, na našu pogrešku — pa i na ON; no — tako daleko da se i to preobraćanje dželata u 0 Va i obratno vraćalo na staru sliku kralja koji postaje vorska budala i obratno. Bio je to, zaista, bedan posho! i
Žan Žene ne ostaje ništa manje veliki dramski BG čak i kad pokušava da pravi od lične opsesije izraz poli a jstine; pa i kad se zadovoljava samo, kao u svojim „, Jao iama“, da da spektakl, uvek nekako prerušen ŠON o vednim jezikom, tako veštim, gotovo na naše OČI, aganja. KS PO Žene nije Jonesko, siroti ludilom. Za njega neprijatelj nije su ili sa donjeg, ili svi susedi (ovo citir : Izvesno uzbuđujuće stanje stvari uznemirava ga, sam lično od tog stanja stvari ne pati.
mali građanin obuzet used sa gornjeg sprata, am Joneska, napamet). | i ako on
* * *
ila Dolčija naišao sam na jedno ovakvo • “.
Anketi o Palermu“: . Č
abe, mi se svi postavimo oko korpe:
im nećak makazama „seče glave,
ja istržem utrobu i žuč i lomim
vreme razgovaramo. Počinjemo
Čitajući Dan mesto u njegovoj 3 > „Kad pripremamo ža moja žena ih čisti, moj moja nećaka seče šapice, a
. Pa da nam prođe vren -a | 9 Ouično svako: moj nećak koji seče glave debiće 80 godina ro
jE ; i 60 ad bije, jer je ubica; moja žena samo 20. RODIO ira ato Bčaj počinje posle smrti životinje; moja OE Bag ETEN dena. ina. jer otkida samo e; a ja Ću biti deb ce POO ou jer sam u stvari organizator ŠTO i n n: a ju, 8 | a žabe: I pyriređujemo suđenje, u kome smo ı sudqlje
optuženi“. ; : :e čitave jedne velike, :oi „šali“ setio sam SC. SO Oni Ljaci na Siciliji — izmislio sam ja — zbog te
ODO Grana Bi i i ti“. Svi kradu, ali da ne
ški života, svi su „delikventi . adu, n
ae rade ono „šio e, treba, Pau bi od gladi il u i čaranog kruga da izađU,
I oni ne DO Pozosignak a u isto vreme i na Lai Oe O. . kako ti ljudi ostaju uvek isti, ako a.
obi apia žig c anji „hleb nasušni“.
5: e iihov svakid "ašni način života postao njihov od i Bd= OE ov Ne- isra* u pozorišnoj radnji. Glumci u „H ažna Je „IS |
i i i i stvarniji.
letu“ su realni ljudi, ali ovi ovde su još st j Kid * *
daju nikakve DRDOTISOŠ ji i i jie, razume se, za Zajihove Koa LO Sovišd; a neki mećiu n i dosndni. U tome se neki put toLJ glumca upućuje čak DN. pa ki put glumac napomenu 5 va azume ili joj nije dorastao.
Ima dramskih pisaca koji ne
kako treba igrati n ljenje. Ali ima drugih” njima postaju zbog toga i liko preteruje da redite o grešan put. A događa se da ČE, pogrešno, jer joj pravi sm15a tri najpoznatija dana i orekdramska pisca Prancuske (iako ni jedan od njih nije Pp
O Jrracuz amov ket Irac). Ad i J onesko Rumun, Be n nacuz: no Je Ru8, ? | oi NY Ž vi komadi igraj u se na mnogim avangardnim poNjegov! i
| veta; tako je prošle sezone ip an u eogradzornicama S ti Z igr i b
· Porodica Tarana“. i 2“ njegov komad » i :: skom TIČU Oi i kao polemičar i pozorišni teor Adamov |J
KNJIŽBVNE NOVINE
Artur Adamov jedan je od
ZLOG KNJIGA
AUGUST CESAREC
Izabrane piesme
(MATICA HRVATSKA, ZAGREB, 1961; IZBOR I POGOVOmR LADISLAVA ŽIMBREKA)
Objavljena prvi put 1919. godine, zbirka pesama Augusta Cesarca „Stihovi“ vraća se u ovom izboru među današnje čitaoce više da podseti na način kako se pevalo i stihovalo nekad, pre četiri decentje, nego da prikaže jednu autentičnu „poetsku tvorevint. Cesarec političar, publicist, analitik socijalnih stanja u pripovetkama i romanima gde istinitost i tendecioznost idu podruku znatno je veći i Jjači pesnik upravo po tom naporu nego kađ je pisao stihove i objavio „Stihove“. Njegova je poezija možda jedno od najpotpunijih svedočanstava o stanju pesničkih duhova u godinama pređ kraj prvog svetskog rata i posle rata; Do svom tonu, raspoloženjima, izrazu i rečniku ona je tipičan proizvod tzv. modGernistič ke Kknjiževnosti.
Ne bi se moglo sa sigurmošću ustanoviti kojoj je struji
modernističke posleratne lirike pripadala, iz koje je proizašla Cesarčeva poezija; ekspresionistički verbalni zanos, kosmi čka ponesenost i Krupnorečivost su njena najbitnija obeležja. Ta raspojasana, razdragana igranka reči natkriljuje „namrštene oblake razuma“; zemljotresi, vulkani, stihije, beskrajno grotlo svemira, Veliki, masivni potezi uopšte to su dejstva i uzleti ove poezije. Veliki gestovi očituju se u rečima: „svijetla i sveta riječ vječnoga genija“, „vrh vrhova, izranja iz magle“, „Vidovit zanos džinovskim Kkorakom Krči bespuće guštarsko“
itd. To su detalji iz prvih nekoliko stihova u pesmi „Vatromet Oolujne igranke“.
Hgzaltacija u kosmičkim ·temama prelazi u nekim pesmama subjektivnog „nastrojenja u košmarmu, vizionarnu slufnju ništavila, patnje, smrti. Socijalni, revolucionatni al centi javljaju se postepeno, u ponekoj pesmi i stihu, da bi u pesmi „Za vječan Prvi maj“ — „O veliki crveni Dane, dane Prvoga Maja 1919. ljeta!“ — ođijeknuli proročki, kao nagoveštai buduće oluje, borbe i Slobode, (M. B.)
Ca i a ai pr aan ———
SERGEJ JESENJIN
»Urvina«e
(NARODNA KMNJIGA“, BEOGRAD 1962; PREVEO M. ŽIVANČEVIC
Jesenjinova „Urvina“ nije roman likova, karaktera, nego pre — situacije i atmosfere. U stvari, „Urvina* sadrži čitav niz različitih i veoma interesantnih junaka. Ali oni nisu detaljno razrađeni, nisu postali do kraja oformljeni i celoviti umetnički likovi; ostali su Samo skice. Jesenjin je i u prozi prevashodno liričar. Njega ne interesuje sveukupnost detalja, on ne teži za epskom motivisanošću — za njega su značajni samo pojedini momenti, samo neposredne duševne reakcije junakz, njihova najjača oseća,nja i umršeno klupko takvih osećanja unutar jednog čoveka, a najčešće u koplehksu Vi-
| še lica. Pa i u tome Jesenjin ne ide do kraja, On se mne
upušta duboko u psihologiju...
liudi slikajući unutrašnji čovekov Život u svoj njegovoj složenosti, isprepletanosti i Uuslovljenosti haosom motiva različitog potekla. Qn uzima samo „jedan od tih motiva, samo jedan detalj iz života junaka i, uklapajući ga u opštu atmosferu, stvara svoju sliku života, usijanog Kkovitlaca večito suprotnih tendencija koje se ispoljavaju u svim istorijskim situacijama i sređinama. Jesenjin vešto prepliće čisto &ocijalne i individualne ljudske molive u SsVOjoj slici života, života koji je neprestani konflikt dobra i zla, sreće i nesreće, življenja 1 smrti, konflikt iz koga, po pesnikovom dominaninom raspoloženju, ljudi posle svakog konkretnog razrešenja ostaju još udaljeniji od spokojstva ı sreće.
„Urvina“ je roman u kome gotovo svi junaci završavaju smrću. Takva slika života desenjina iz 1915. godine ima jeđan poseban značaj. Za njega se Vrlo često govorilo da je idealizovao rusko selo uoči revolucije. Međutim, seoski život u „Urvini“ nije idiličan život koji lako protiče uz cvrkut veselih ptica i jeku setnih crkvenih zvona, Taj život je u ovom delu naslikan kao grub, zaliven više rakijom, tugom i neSrećom nego i samo iskricama trcnutne, prolazne radosti. Tu, u
Krilu iđealne prirođe i u ruskom selu, niko nije srećan.
„Urvina“, dakle, , baca nešto više svetlosti na Jesenjinov odnos prema društveno} stvar nosti sela uoči revolucije. Ona daje osnove za ogradu od mišljenja velikog dela knji ževne Kritike da je Jesenjin idealizovao rusko predrevolucionarno selo. Ona se uzajamno dopunjuje i sa Jesenjinovim pesmama, opravdavajući, objašnjavajući i ukazujući na motive mnogih od njih. „Urvina* potvrđuje da je Sergej Jesenjin zaista i pre revolucile, 1917. godine, mogao napisati pesme kao one koje su, naknadno pronađene, unesene prvi put u njegovu zbirku 1958. godine. U jednoj od njih, koja počinje stihom „Teško mi je i mučno da vidim...“ on govori o teškom seljačkom životu i otvoreno poziva da se pomogne seljacima da zbace svoj jaram. Iz motiva nezadovolistva ZivošĐomm seljaka isklijale su sudbine i Bolovo svih junaka „Urvine“, :
Međutim, osnovna umetnička vrednost „Urvine“ ipak nije u tome. Jer, kao što u pes mi „Peško mi je i mučno da vidim.,.* kod Jesenjina seijaštvo istupa kao kompaktna eksploatisana masa, i u „Urvini* osnovni Socijalni sukob između nezaštićenih seljaka, na jednoj strani, i spahije Kko-
ji rađi uz pomoć korumpirane vlasti, na drugoj, ima u stva ri formu MKlasnog sukoba iz NIX veka «karakterističnog kao motiv u ruskoj klasičnoj književnosti, pa prema tome nije ni mnogo originalan i nov, niti je pak u promenjenim, savremenim Jesenjinu uslovima Klasnih raslojavanja sela, tipičnih za Kkapitalističku epohu, dovolino duboko sagledan i realan. Glavna umetnička snaga „Urvine“, kao i u Jesenjinovim pesmama, jeSte izvanredna liričnost, eksptesivnost, bogatstvo i plastičnost pesničke slike.
Prevodilac
„Urvine“ ošetio i to mu je mnogo pomoglo da uspešno izvrši svoj zadaVak. Jer, dok su neki dru Bi JeSenjinovi prevodioci kod
je ovo
nas, povodeći se za rimom, često nemilosrdno kasapili i banalizovali pesnikove slike. M. Živančević je želeo da prenese na naš jezik pre svega njihovu' originalnost, svežinu.i izražajnost. Njegov po-
Sao je bio nešto lakši, jer se radilo o prozi, ali nije bilo tako jednostavno na našem jeziku ponoviti ni prozne bo. gate, emvotivne i espresivne Jesenjinove slike.
Prevođ „Urvine“ je gotovo sasvim upotipunio Jesenjinonva dela kođ nas. On je značajan jer dopunjuje prestave našeg čitaoca o Jesenjinovom stvaralačkom liku. „Urvina“, međutim, kao roman ipak nema neku posebnu vrednost, jer po svojim osnovnim umetničkim MRarakteristikama ne premašužje okvire Jesenjinove poezije. Samo, bez obzira na to, ovaj roman će uvek naći čitaoce u onima koji vole jasnu, smelu, konkretnu Jesenjinovu pesničku sliku, svu u zasnovanu na iskrenoj, mada ponekad i previše apstraktnoj istinskoj humanosti. (M. 5.)
CCC yu ————
ANDREI: ŠVARC-BART
Poslednji Od pravedmika
(„RAD“, BEOGRAD «1961; PREVELA KRAĆA SAMARDŽIĆ
Knjiga Andre Svarc-Barta, „Poslednji od pravednika“, jeste hronika Kkoja na beletristički način prikazuje suštinu sudbine jevrejskog naroda kroz vekove. Moderna i starinska u isti mah, ova hronika ili epopeja prati jevrejska stradanja kroz mnoga sto leća. Otkad je rimska vojska razorila Jerusalem, pre gotovo dve hiljade godđina, Jevreji su se rasuli po celom svetu, negujući uporno svoju Kkulturu, trađiciju i individualnost,
Epopeja Andre Svarc-Barta slavi na jedan originalan način istrajnost i nepokolebljivost jevrejskog čoveka. on slika mučenike koji kroz Vekhove, među Jevrejima, primaju na sebe patnju i Smrt kao radosnu žrtvu najizabranijih u „izabranom narodu“.
Epopeja počinje krajem XII veka u engleskom gradu Jorku. Episkop toga građa „održava svečanu besedu, i uz krike „Bog to hoće! gomila pbokulja na glavna erkvena vrata; nekohko minuta: docnije, jevrejske duše · položiše račun za svoje :zločine- tom bogu, koji ih je pozvao sebi ustima svoga episkopa“. Ali mnoge porodice Su se sklonile u staru napuštenu kulu kraj grada. Opsada te kuie trajala je šest dana. Svakog jutra, u praskozorje, jedan kaluđer se približavao odbram benom jarku i, sa raspećem u ruci, obećavao spasenje onim Jevrejima koji priznaju stradanje Isusa Hrista. Ali kula je ostala „nema i gluva“, Ujut ru sedmoga dana rabi Jom Tom Levi okupio je sve opsednule na stražarskoj platformi i pozvao ih je da vlasstitim rukama vrate bogu Živote koje .im je dao. kjudi, žene, deca, starci, svi su pru=žali čelo njegovom blagoslovu, a zatim grlo nožu, Tako je stari rabin ostao sam „pred svojom sopstvenom smrću“.
Ova anegdota nije nimalo izuzetna, kaže Svarc-Bart. „U očima Jevreja, žrtva u Krvi prinesena na kuli samo je Si-
ćušna epizoda jedne istorije krcate mučenicima“. Ali podvig rabina MNevija, pošto se
uzdigao iznad obične tragedije, postao je legenda. Jevrejski mističari kažu da svet počiva na trideset Šest pravednika koji se na prvi pogled ne razlikuju ođ drugih ljudi, Cesto ni oni sami ne znaju da Su pravednici, ali ako bi se dogodilo da nedosiaje samo jedan od njih patnja bi vatrovala svačiju dušu i čovečanstvo bi 5e u jauku gr-
-već
čilo. Ovi pravednici su srce sveta i u njih se izlivaju Svi ijudski bolovi.
Andre Svarc-Bart u svojoj knjizi prati, kroz povesti tih pravednika, patnje jevrejskom naroda sve do današnjeg vremena, Dok u onim odeljcima gde dočarava sliku srednjeg veka njegove slike imaju romantičnu boju, poslednja poglavlja, o našem vremenu, zvuče realističćčno i uzbuđuju Svojom ubedljivošću i potresnošću.
(B. KM.)
ILIJA POPOVSKI
Golobrada desetina
(„NARODNA ARMIJA“, BEOGRAD 1962)
Humoristička proza Ilije Popovskog ide u red one humorističke literature Koja se, svakako, najradije čita i kod koje se pri čitanju slobodno prepuštamo smehu, uvereni da to nije smeh Kojim se smeje čovek kada ga nešto boli, no Smeh veseo, praskav i nezlobiv. Popovski se svojom prozom, dakle, nadovezuje na našu nušićevsku tradiciju; ali ne na Nušića iz „Pokojnika“ na onog iz „Ben Akibe“, On ume da konstruiše smeš-
„ne zgode, i, da pronalazi isto
tako smešne nezgode, da uvek posmatra ljuđe kao Kkarikature, a i da im prilazi dobronamerno i srđačno sa necprikrivenim Simpatijama. Svi
doživljaji „Golobrađe desetine“ ispričani su Živo, zanimljivo, sa razvijenim oseća-
njem za smešno i sa istančanim smislom da se oseti gde Smešno, zapravo, prestaje, a počinje neukusno. A to je osobina koja, često, nedostaje mnogim našim humoristima koji pišu sličnu prozu,
Popovski ume brzo i lako da uspostavi kontakt sa čitaocima. Njegov humor nije intelektualan poput BulatovićeVOB. On nema satiričnih ambicija kao Vasa Popović. On samo — želi, i uspeva u tome, da na smešan način priča o čoveku — ratniku u nje= govoj „svakidašnjici, „Daleko od pomisli da bilo koga Dpopravlja ili ispravlja, da bilo koga savetuje i poučava, Dpisac Kknjige o redovno polazi od anegdote koju ume da razvije i ma Smešan način ispriča, on stvara jedan u priličnoi meri simpatičan svet Koji čitalac može da “zavoli i kome je sklon kao i hjegovom tvorcu da mnogo štošta oprosti. Jer Popovski ima jednu osobinu koja je mnogo ređa' no Što se obićno misli. On voli da se Smeje i ume da se smeje.
(P. P-ć)
treptaju emocije, uvek.
kojoj govorimo ·
IBN HAZM AL-ANDALUSL
•v” . Golubičin derdan („MATICA „SRPSKA“, NOVI SAD 1962; PREVELI GORDANA STOJKOVIĆ TI ALEK-
SANDAR BADNJAREVIĆ)
Arapska književnost na španskom ilu u vreme Svoga nastajanja smatrana je samo Za beznačajnu epizodu opšte arapske literature; tek pozniji vekovi pokazali su da je zlautno doba Mordove, Sevilje i Granađe dalo mnoga značajna imena, „dostojne „nastavljače kulturnih tradđicija začetih u staroj postojbini. Među ovim imenima istaknuto mesto zauzima Ibn Hazm, državnik, pesnik i filozof, jedna od Kkarakterističnin, enciklopedijski obrazovanih i višestruko obdarenih ličnosti procvata arapSke civlizacije. Ako u lirici i nije dostigao vrednost svojih zemljaka (z Španije): al-Gazala, al-Mutamida, Ibn Zejduna ili Ibn Kuzmana, njegovo delovanje na savremenike nile bilo manje značajno, a prepis knjige „Golubičin đerđan, ili o ljubavi i ljubavnicima“, koJi datira iz 1338. godine, omoBućuje nam potpunije poznanstvo sa ovim suptilnim analitičarem i liričarem iz NI stoleća. »3iogralija Tbn Hazma (9931064) ne razlikuje se bitno od biografija mnogih „arapskih pisaca rođenih u Španiji, I on je proživeo burno, u Sstalnom raskolu između blistavo karijere i tamnice, Bivao je cenjen i slavljen, ali i proganjan, bivao je i vezir, ali su mu i knjige spaljivane. Pripađao je konzervativnoj muslimanslkoj sekti zahirita i to mu je, takođe, stvaralo mno“ Be neprijatelje.
„Golubičin dđerđan“ je, u stva Ti, opis ljubavi, njenog naStanka, njenih zapleta i preSstanka, dakle, savremnim jezlkom rečemo, seksološka eseJistika, Ali izlaganje Ibn MHazmovo je visoko literarno, sa prefinjenim smislom ne samo Za prikazivanje ljubavnih fenomena, već i za uočavanje ljudskih karaktera i šire sagledanje klime svoga doba, Pritom je pisac bio Svestan” težine i neuhvatljivosti prob. lema koji je ležao pred njim: „Po svojoj uzvišenosti njene su osobine suviše tanane da bismo ih mogli opisati, a njena stvarna sadržina ne moža Se otkriti nikakvim trudom“ — kaže on u „Glavi o prirodi ljubavi“. Ovo delo nastalo je pod uthticajem slične „Mnjige cveća“ bagdadskog pesnika i estete Ibn Davuda (oko 8090). Ali za razliku od „HKinjige cveća“, koja je antologija ljubavne lirike dopunjena izlaganjem o ljubavi, „Golubičin đerđa“ Se sastoji prevashodno od proznop teksta, a autorovi stihova 'edino dopunjavaju pojedine teze. Ibn Hazmova Dpoezija, međutim, „posmatra i izvan evom Monteksta, ni danas nije izgubila „svežinu 1 mnogi odlomci imaju antologijsku vrednost.
Prevođ Gordane Stojković'! Aleksandra MBadnjarevića (sa francuskog, uz proveru prema ruskom prevodu) rađen jo savesno i sa puno invencije. U vreme kada su prevodi sa arapskog na naš jezik još retki, a dobri posredni prevod! Još ređi, pojava ove Knjige predstavlja ozbiljan doprinos našem upoznavnju sa MKklašsičnom arapskom literaturom.
(a. S Ta
PIŠU:! MILOS! *'T; BANDIĆ, MIODRAG SIBINOVIĆ, BOŽIDAR KOVAČBVIĆ, PREMDRAG PROTIĆ I IVAN ŠOP
SARA LIDMAN
Kritičari mnogih zemalja, u kojima je roman Sare Lidman „KMišna ptica“ („Regnspiran*) preveden, došli su, prema pisanju lista „Njujork tajms bul rivju“, đo zaključka da je ova mlada švedska romansijerka vrlo originalan stvaralac. U svom na,jpoznatijem romanu ona priča jednu neobičnu povest iz severnih švedskih Ssela; izvanredno preciznom upo trebom krajnje Jjedmostavnog jezika Sara Lidman traga za neobičnim ćudima ljudskog srca.
Glavna ličnost „Mišne ptice“ je Linda, jeđino, ali kasno, rođeno detc Surovo religioznog MEgrona Stala i njegove
Regnspiran
žene Hane. Od Lindinih prvih koraka. njena podeljena priroda(ponekađ izgleda „nevina kao da je ispunjena svet, lošću dana“, a ponekad „zenice njenih očiju bejahu glave eksera“) zloslutino utiče na svaki njen pokušaj dodira S ljudima. Njena usamljenost i izolovanost još više je podvučena njenom neprijatnom perceptivnošću koja se, ponekad, približuje · „granicama viđdovitosti. Kad je imala šest godina predvidela je očevu Smrt.i to je, oseća to docnije, Žigoše kao neku vrstu ubice. Ona ogromno mnogo čezne da i sama uzme učešća u onim nedokučivim Vezama,
Čas milostivim čas zlim, Ko-
je povezuju sve stanovnike sela; to je „seosko šaputanje“ bred kojim se sama ponekad ponizuje, kome Se ponekad Sveti. Njen prvi dragan je Siroto nahoče Simon, Ona sc oseća odgovorna za njegovu sreću, „kao da nosi ptiičje jaje u ruci“. Ipak, kad on dode pod udar „seoskog Sšaputanja“ (a samo ona može da ga spase šibanja i proterivanja iz sela), Linda ga izdaje; u njenoj ruci boravi neka gnevna Snaga „koja odjednom mora da se potvrdi“ i, da bi to učinila, mora da razbije jaje koje nosi u ruci, Mada sama mrzi svoja dela i nji-
hove Kkobne posledice, ona ništa ne može proliv toga, jer je takva snaga njenih zaraćenih nagona.
Jedna devojka, Ulrika, jedđino je stvorenje za Moje bi se moglo reći da joj je prijatelj. Na seoskim plesovima Lindina izvantedna moć prilagodavanja i virtuozna muzika njene harmonike uspevaju sve da opčine i potčine njenoj volja, Ali, i pored svega toSa, ona ostaje po strani, Rugajući mu se, dovodi u iskušenje Ulrikinog verenika Ikar la i ostaje s njim u drugom stanju, dok Ulrika ostaje pot puno „izgubljena*, Cudnovata, zamršena veza koja se nakon ovoga razvija između dve
devojke i Lindina perverzna saglasnost da se uda za prezrenog NLeandera (koji sam ima svoje izvesne mračne motive) predstavljaju primer Mklasičnos
završetka U. kome caruju Sa
žaljenje i užas i koji završno akorde ovoga dela čini potbuno obeshrabrujućim, , · Način na koji Sara Lidman Slika. svoje Seoske junake, i sredinu u Mojoj oni Žive, izvanredno je upečatljiv, U njo nom evociranju almosflere · „opčinjenosli“, u kojoj „znaci“ i fatalizam pritiskaju selo u vidu zloslutnog Krika „ldišna ptlice“, ima nešto od gotskog romana, Nijeni likovi, muedutim, nisu nikad ni monstru
ozni, ni groteskni, niti deluju Oni j su „Kišna plica* pripada najboljoj tradiciji skandinavskog romana; napisana je bez ijedne lažne ostavlja čitagce oča-
umno poremećeno,
stvarni kao disanje.
note i
rane i opčinjene.
b