Књижевне новине
Nastavak sa 1. stane
jugoslovensku nauku i književnost, svu našu kulturu, sve nag'u svim oblastima Jugoslavije, | |
Proučavajući dva hrvatska preporoda, · ilirizam i dalmatinski, susretao sam se s Vukom tako reći na svakom koraku, posredno i neposredno. I onda, kad je živeo, kao i posle njegove telesne smrti.
Neobično bogata i raznovrsna dokumentacija pred mojim očima je izgrađivala dva Vuka, kako su ga gleđali i shvatali njegovi savremenici Hrvati, kao i njihovi potomci, posle Vukove smrti. Prvi, još živi Vuk, s Hrvatima ·prijateljuje i diskutuje, voli ih pa i bratski ponekađ prekoreva, kad ih savetuje, uostalom kao i svoje najbliže Srbe, a od hrvatske strane mu se jednakom ljubavlju i brafskim saosećanjem uzvraća, ceneći ga i diveći mu se i onda kad su polemisali i odvzžjali mišljenja. Retki su oni koji su se na grub način s njime sukobili, u stvari nerazumevajući ni nastojanja ni naučne rczultate velikana koji je daleko prethodio vremenima koja će sa tek kasno potpuno priznati i biti mu zahvalna. Iz tih još životnih Vukovih sukoba (mislim na Antu Starčevića) kasnije će se u rđavim i netačnim interpretacijama formirati jedna Vukovi fizionomija, tendencizno nagrđivana, koju je onda šovenski velikokroatizam u falsitfikovanom vidu uzimao kao naročiti argument. za svoje naopake težnje razbijanja ideje bratstva i jedinstva, a koju je ilirizam tako svesno i borbeno branio. Dakako, ljudima od nauke u Hrvatskoj, napose u Jugoslavenskoj akademiji, Vuk je i posle smrti ostao velikan kome imaju da budu zahvalni jednako Hrvati kao i Srbi, Svetli su svedoci ove pravilne struje: Rački, Kukuljević, Šulek, Babukić, Maretić i toliki drugi hrvatski naučnici.
U razgovorima s nesumnjivo najboljim poznavaocem Vukovog sveukubnog kulturno: nasleđa, pokojnim A. Belićem, tražio sam obaveštenja koja su mi bila data i dalje me vodila u sagledavanju pune istine. Belić me je podsticao da i posle značajnog poglavlja Stojanovićevog o Vuku i Hrvatima, u njeovom magistralnom delu, sađem na izorene, odnosa Hrvata prema Vuku, kao ina, značenje tih odnosa, za Vukova života kao i posle njegove smr{ii. Ja sam taj posao zahvatio u svoj sveobuhvatlnosti, rodio na njemu dugo Vremena, prekidao ga, da se na kraju sada spremam da ga i završim. Biče to, nadam se, jedan skroman prilog oduženja ncimaru srpske i jugošlovenske moderne kulture, jednovremeno i pokušaj da se objasne i prikažu istorijske istine ali i njene deformacije — igključivo na na> učnim istraživačkim osnovima, a rezultati, nadam se, i s te će strane pokazati koliko je ta istina lepa i đraga savremenim Hrvatima.
Na kraju, evo i mojih predloga koji, uistinu, mogu i moraju da budu ostvareni. Pre svega saglašavam se sa G. Dobrašinovićem u pogledu bibliografije o Vuku, koja na žalost još danas ne postoji, a za iole stručniji rad o Vuku kroz broteklih 150 godina ona je neophodna. Ali, mada je sam G. Dobrašinović pokazao šta se sve može izraditi u vezi s rađovima o Vuku posle Oslobo= đenja (u veoma korisnom „Kovčežiću“), ovaj veliki posao treba organizovati uz saradnju instituta i biblioteka u našim glavnim jugoslovenskim kulturnim centrima. Ovaj zadatak neće biti lako organizovati bez, pomoći naših Akademija, Ali, kad već postoje toliki međuakademijski odbori, evo potrebe za osnivanjem jedmog novog od neophodne koristi. i
Prvi i veoma zaieti inicijator ove ankete — „Književne novine“ — dobro će uraditi da, i pored već izvesnih akcija Srpske akademije i Filološkog fakulteta, đaju inicijativu da SANU sazove širi sastanak ustanova i pojedinaca iz čitave Jugoslavije, na kome bi se' prodiskutovalo:
1) šta se može i mora uraditi do 1964. godine, ri
9) utvrditi perspektivni plan za izdavanje Opera omnia Vuka Karadžića — s bredlozima da se iz savezhih fondova obezbede sredstva za to veliko naučno i nacionalno preduzeće, Dakako, taj posao zahteva pored sredstava i vreme od nekoliko godina; ·
3) utvrditi obaveze koje če za ostvarenje tih planova preuzeti pojedine ustanove. dr Viktor NOVAK
Ž
Radomir RADUJKOF
Kea, nicijativa Matice | srpske
anas je' već svima poznato da
će nas godina 1964. — jubilarna
godina Vukova — dočekali sa-
svim nespremne: mi nemamo
ni valjano ni loše izdata Vukova celokupna dela, a očevidno je da ih ubrzo ne možemo ni imati. Stoga smatram da je sada poslednji trenutak da se odmah preduzme sve što je potrebno da taj nmeoprostivi dug što pre razdužimo. Mislim, međutim, da ni u ovom trenuiku, kada smo silom okolnosti prinuđeni da radimo brzo, ne smemo pribegavašti obmanljivim ad hoc ıešenjima od prolaznog značaja, nego da odmah, štedeći sredstva, pripremamo u prvom redu ono što će imati trajnu vrednost i stvarmo pomoći i olakšati proučavanje Vuka i njegove epohe.
Prirodno je da smo i mi u Matici srpskoj razmišljali o tome šta bismo mogli učiniti za Vuka već u narednoj godini. Mislim da smo pritom doneli rešenje koje će odista biti od stvarne pomoći za vukovske studije. Naime, kada je Matica s•"Dska prošle jeseni povela razgovore s predsedništvom Srpske akademije nauka i umetnosti o mogućim oblicima saradnje između ove dve ustanove, došli smo, odmah i lako, do zaključka da 1964. godine zajednički fototipski izdamo Vukove Danice i komplet Davidovićevih Novina srpskih. Poznato je da je Vukova Damica (1826—18929, 1834) almanah u kojem je, uglavnom, pisao sam Vuk, i onde objavio Čitav niz svojih vrlo značajnih radova. Taj almanah, međutim, danas je prava retkost. (Matičina Biblioteka, na primer, jedno od pet Sodišta ima samo defekino.)
Još veća su retkost Davidovićeve novine. One su, kao što je poznato, izlazile od 1. avgusta 1813. do 14. februara 18%), dakle tokom nekih deset godina. One su važne ne samo stoga što su to zapravo prve prave srpske novine, neso još više iz razloga što su iz epohe stvaranja nove srpske samostalne države, iz Vukove epohe, zatim, što je u njimn sarađivao i Vuk, kao i čitav niz drugih savremenih književnika i javnih radnika (posebno ii poznatim novinskim dođacima), Međutim, te novine su dragocenost; njihov komplet nema danas nijedna biblioteka u našoj zemlji, a teško da bi se komplet mogao sastaviti i iz svih defektnih zbirki svih naših bibliotekn, tako da će se, pri priprema– nju fototipskog izdanja ovih novina, snimci morati uzimati i iz stranih biblioteka (u Pragu, Beču, Budimpešti i dr.). Već ta okolnost jasno kazuje koliko nam je ovakvo Tototipsko izdanje nužno, i ne samo za ovaj jubilarni trenutak. Kada ga budemo imali, moći će se lakše i pouzdanije, a svugde gde postoji želja za naučnim radom, vršiti na porma proučavanja Vukova vremena, kakva su danas onemogućena i u na šim največim središtima.
Stoga smatram da će ovakvo izdanje Vukovih Damica i Davidovićevih Novina srpskih biti lep i koristan doprinos vukovskim studijama, dostojan đa se za njega založe Srpska akademija nauka i umeinosti i Matica srpska. Ovakvo izdanje, sasvim u duhu Vukovih najzdravijih i najtrajnijih ideja, omogućuje demokratizaciju kulture i naučnog# rada. A što je najvažnije, ovakvo fototipsko izdanje biće našoj nauci i kulturi potrebno i onda kada jednoga dana — nadajmo se da to vreme ipak nije suviše daleko — budemo imali odštampana celokupna Vukova dela u kritički besprekornom izdanju.
dr Salko NAZEČIĆ
Krupne reči
iječima — „Mi smo Platoni i Aristoteli u današnjemu narodu našemu: mi treba sve ci'pore ove đa prezremo, i da pišemo za blagodarno potomstvo, koje će biti čisto od sadašnjih budalaština naše blagoobražene prostote. koje neče pitati sdje se ko rodio, i kako je išao, i kako se nosio, nego će gledati ono što mu je ostavio, i po onome će Sšuditi o našim umovima i o srcima“ — Vuk je bodrio iz Beča učenog Mušickog, nekadašnjeg svoga profescra u Karlovcima i tada slavnog srpskog pjesnika. A. govorio je, u stvari, o svom životnom vjeruju. Jer bez takvog stava i takvog shvatanja Vuk ne NMastavak na 6. strani
se dalje, da sam učestvovao, koliko su mi sposobnosti dozvoljavale, u izgrađivanju i usavršavanju takvog sistema, koji ie, uglavnom, dobar, mada još ne i savršen. Verujem da je dobar iako mi se
este li ikad u novinama pročije: vest da je načelnik jedne ustanove, ili direktor nekog preduzeća, bio u svojoj kancelariji u redovno radno vreme (ili prekovremeno), i da je pregledao poštu, potpisivao akta i prisustvovao sastanku kolegijuma ili upravnog odbora? Niste. A da ste na takvu vest naišli, bi li vam se ona učinila normalna ili pomerena?
Ako se slažete da je prirodno i normalno da čovek radi posao za koji je plaćen, a da nije normalno o tom sva-– kodnevnom fenomenu pomno informisati javnost — kako reagujete na vesti da je šef protokola (ili pomoćnik načelnika protokola) prisustvovao predaji akreditiva (ili dočeku, ili ispraćaju) nekog stranog ambasadora?
Šta saznajete iz takve vesti,
osim
ispraća i prisustvuje — radio svoj posao? Po čemu je to politički značajno, ili za čitaoce zanimljivo i poučno, ili uopšte vredno pomena?
(U tu kategoriju spadaju i vesti da je našeg novoimenovanog ambasadora N. N., koji je stigao u, recimo, Stokenhagen ili Monte Žaneiro, na tamošnjoj železničkoj stanici ili aerodromu dočekao — razume se — načelnik ili pomoćčnik načelnika protokola, ili možda čak obojica.)
Ali ~» nije filipika protiv ambasadora, načelnika. njihovih pomoćnika, ili protokola kao takvog (koji je, nema sumnje, veoma , -bna i korisna institucija), nego beleška o protokolarijama i brotokiolarizm u o vrsti vesti koja sve više osvaja stupce
život oko nas ~
Božidar
BOŽOPFIC
ONA4KO. UZGRED
PAO S GRANE
broj': od 26. januara ove godine, .ižt „Rad“ je objavio napis Branislava-Zeke · Đorđevića Članak
U
ma graaki, pisan „povodom“ mog članka
iz pretprošlog broja „Književnih novi- · na* Delimo vrapca ma growi. Uzgred,
ovaj, nazovimo ga odgovor, nije bio ni
ponuđen „Književnim novinam.
Ne bih komentarisao tuđe legitimno
mišljenje suprotno svom, da je ono izneseno na uljudan i drugarski način. Međutim, u tom se napisu meni veli da „površno i sa nevericom“ govorim o „društveno-ekonomskim ma.. vanje zakonomernosti našeg društvenog smislu. Nemam mogućnosti da sudim O idejnoj potkovanosti i znanju u relevantnoj oblasti koje poseduje pisac pomenutih tvrdnji; vidim samo da moj članak uopšte nije shvatio i da bi svaka polemika s njim bila nalik na razgovor gluvih. Ima, međutim, stvari koje znam evidc~tno. Znam, na primer, da sam već godinama radim na poslu na kome sam nagrađen prema učinku (da, rađu-učinku!), u ustanovi koja spada u oblast kulture i umetnosti, a koja
odnosi.*. pa mi se pripisuje i „nepozna-
razvitka“, i još ponešto u ftom
finanfira „sopstvenim prihodima:
dogodilo da jednog meseca zaradim i 30.000 dinara manje nego prethodnos, a mogu jednom i ništa ne zaraditi ako ne ispunim „mesečnu normu-obavezu. Znam podjednako pouzdano da pisac pomenutih redova radi uz fiksnu platu, u jednoj kancelariji iz koje, eto, deli pouke.
Ne za njega, već radi drugih, ponovio bih samo, doslovno, suštinski deo Svog ·člann: u njemu sam se založio „za sistematsku, kohereninu i jasnu kulturnu politiku, koje mi, na žalost, nemamo. Koju ne možemo ni imati dok u ne"ni prilici, i to kroz najviše organe, skupštine, ne definišemo šta od kulture i umetnosti želimo (ne koje umetničke pravce ili koje umetnike, već šta po društvenoj funkciji) i dok za to to že-
limo ne odvojimo, preciznim mehanizmom, kao i za sve drugo, szeđstva, pa makar bila i minimalna“.
Imam utisak da ovaj stav, iznesen
pre mesec dana, u međuvremenu nije izgubio u ispravnosti i aktuelnosti; na~
na marginama štampe
i Kosta TIMOTIJEVIĆC
Protokolariie
naših dnevnih listova i o jednom nenovinarskom načinu mišljenja koji čini da te vesti sve više oduzimaju mesto pod suncem politički sadržajnom, Zzanimljivom i poučnom štivu.
Koliko je samo spiskova zvanica, odnosno prisutnih (sa suprugama ili bez supruga) na prijemima, ručkovima, večerama, dočecima i ispraćajima. Kao da dužina liste objavljene u novinama išta uvećava značaj koji pridajemo ne'kom visokom stranom gostu! I, ako je toga gosta (recimo šefa države) dočekao šef naše dižave ili neko od najviših rukovodilaca, zar nije time nivo dočeka i tretmana jasno fiksiran? Kakvog tu onda ima značaja za javnost što je na dočeku, pored toliko drugih, bio i sekretar u Državnom podsekhretarijatu za ovo ili ono?
Odnosno, ako je sekretar u Državnom podsekretarijatu b:o glavna ličnost na dočeku nekog strain.7 gosta, time je opet nivo i tretman fiksiran, te je prilično izlišno pominjati da je dočeku prisustvovao i vašilac dužnosti pomoćnika protokola koji tu, što se javnosti tiče nije bio ništa važniji od stjuardese, vozovođe ili dežurnog milicionera.
Ali, nije ovo ni pledoaje protiv protokolarnih vesti uopšte. One mogu biti
protiv. Mogao bih i da dodam da se suština naše kulturne politike i aktueIna pitanja u oblasti umetnosti neće rešiti fraziranjem, osobito ne kad je ono formalistički suženo na pitanje unutrašnje raspodele dohotka kao nešto samo po sebi i samo za sebe bitno, diskusija o idejnim pitanjima bila bi korisnija, a ni materijalni položaj kulture i umetnosti. materijalno favorizovanje lepog, zdravog i korisnog, takav je život! tu nisu sporedni. Štaviše, trenutno je to važniji od svih savetovanja o unutrašnjoj raspodeli dohotka — koja je samo deo jedne dijalektičke celine i koja će, stoga, tek uz rešenje ovih pitanja dobiti svoj puni sadržaj, smisao i značaj.
CVRCAK, MRAV I — LAV ivna stara basna o cvrčku i mravu dobila je svoje novo, moderno, „prošireno i dopunjeno“ izdanje. U klasičnoj basni — zna se — lakomisleni cvrčak je preko leta svirao i pevao, pa je u zimu zakukao kod mrava, koji je leto proveo spremajući se za zimu.
U ovoj savremenoj postoji i On ne misli na zimu; po tome je, dakle, sličan veselom cvrčku. Razlika je u tome što je on lav, a za lava — nema zime. On u zimu upotrebi svoj lavlji autoritet pa traži ugalj; njeSov je argument to što je lav.
lav.
Ostaje da se vidi da li će kraj ove basne glasiti tako da on i dobije što traži, ili će mrav imati hrabrost da ga pusti da se zajedno s cvrčkom smrzava. To jest, da li lav ostaje lav i u našoj klimi,
NEUOBLIČENO OBLIKOVANJE nekoliko mahova, u poslednje U vreme, pokretano je, s razlogom, aktuelno pitanje odnosa naše industrije i umetnosti, odnosno stvaranja
onog što se naziva indusirijskim dizajnom. Uz punu podršku shvatanjima da
________________——_——__ ———— ———
sadržajne i besadržajne, dobro i loše sročene. Primer sadržajne, čak potencijalno zanimljive, a.ipak loše napravljene, protokolarne vesti jeste ona jesenašnja, o tome da je predsednik Tito primio ličnoš predstavnika meksikanskog predsednika Lopesa Matoeosa. Taj lični predstavnik preda jc Titu poklon Lopesa Mateosa. U vesti se navodi spisak svih lica prisutnih prijemu, razgovoru i predaji poklona — Samo 5e ne kaže kakvog poklona...
Poseban su slučaj čestitke povodom aznika — odnosno odgoproseku, svakog
nacionalnih pr vori na čestitke. U četvrtog ili petog dana nalazimo na istaknutom mestu vest ili dve da je poneki šef države odgovorio našem šelu države na čestitku povodom naciohnalnog praznika i da najlepše zahvaljuje.
Ako čestitke vredi beležiti i objavljivati, jer se iz njihovog teksta mahom može ponešto zaključiti o stanju odnosa (korektnih, prijateljski, srdačnih) sa ovom ili onom zemljom — odgovor na čestitku (ukoliko se ne objavi njegov sadržaj) stvar je tako formalna, tako automatski protokolarna i protokolarno automatska, da zaista nema nikakvog. ama baš nikakvog političkog značaja. Imalo bi političkos značaja, pa bi prema tome bilo vest, kad bilo koji šef države ne bi odgovorio na česititku. Ukratko, ne bi bio nikakav znak nepoštovanja prema našem Predsedniku (a još manje atak na naše međunarodne državne odnose i interese) kada bi se vesti.o toj vrsti Wurtoaznih povratnih recepisa prestale da objavljuju.
____ ________ __–— _—
ireba što pre naći rešenja za otrzanje iz nasleđenog primitivizma i u ovoj oblasti, može se dodati napomena da postoji još jedan srodan problem.
To je delovanje ptriličnog broja takozvanih umetničkih zadruga, koje se bave raznim pitanjima oblikovanja, sve do preuzimanja ozbiljnih i vrlo krup= nih poslova u oblasti unutrašnjeg uređenja, od projektovanja do izvođenja. Zajedničkn kamakteristika ovih umetničkih zadruga je, izgleda, to da nisu umetničke, da nisu zadruge (u prihva>čenom i poslovnom smislu te reči), i da po pravilu završe sa gubitkom, da, starinski rečeno, bankrotiraju. Ako bi se onoj drugoj po redu osobini moglo nekako i kroz prste progledati (zovi me i loncem, samo me nemoj razbiti). prvoj ne bi smelo. A ova treća samo je potvrda da osim lošeg principa na kome su zasnovane, ima i nečeg trulog u načinu na koji posluju, jer je reč o vrlo kurentnom polju.
"Trebalo bi predložiti, valjda, da sec osnuje ne-umetnička, ne-zadrug8a, koja bi poslovala s — dobitkom, i za sebe, i za druge, i za društvo. To jest, da se sva rasturena sredstva i snage u našim najvećim gradovima udružuju u preduzeća, kojima bi rukovodili Kkvalifikovani lju” gde bi se raspolagalo stručnom dokumentacijom i literaturom, i gde bi se vodio poslovni deo ove delatnosti, s tim što bi se umetnička, odnosno arhitektonska i likovna rešenja ob'elrata na osnovu konkursa davala autorima najboljih rešenja.
Kad se na zdravim i savremenim principima simo uobliči, valjda će oblikovanje davati i bolje rezultate.
Dosadašnje, bar u Beogradu, zna jedna komisija koja sad trlja glavu šta da uradi sa straćenim parama, ako su samo stračene; a znamo. one druge, i svi mi — srećemo ih često u obliku ružnog i nesolidnog.
KO ČE U EVROPU?
oplava izveštaja, priča, nagađa-
nja, komentara, rasprava o b?ri. tanskom „ulasku u Mvropu“, to jest u Evropsko zajedničko tržište i o slomu razgovora o tome (poplava koja sumnjam da odgovara značaju same stvari i za „dotičnu“ „Evropu“, a 0 nama i da ne govorim), podsetila me je na jednu autentičnu zgodu.
Tačno je da Britanci, kad pomenu Evropu, misle na njen kontinentalni deo, a izuzimaju sebe. Jedan stručnjak vzlo velike i poznate institucije, dobije bre više godina od nadležne službe predlog da sa stipendijom pođe u inostranstvo, u neke evropske zemlje. Tom prilikom dat mu je upitnik koji je trebalo da popuni. Na svoje zaprepašćenje, u njemu je našao i pitanje o t1Ome da li je ikađa ranije „bio u Evropi“, Odgovorio je potvrdno, s napo” menom da je i rođen u njoj, u tom i tom britanskom gradu, a da osim toga stalno živi u Londonu, najvećoj evrop” skoj prestonici,
Stipendiju nije dobio. Ni do danas.
KNJIŽEV.NE NOVINE