Књижевне новине

| | } |

<?"

ER ec at o e

Reiki =

)

ŠTA UCINITI | DO VUKOVE PROSLAVE

Đuro G4VELA

Nukove

posmrtne nevolje

„Ja jednako mislim, da, sam,

_ bolje što zaslužio, i da, će sra_ mota biti narodu, srpskome...“ Vuk. (u pismu Mušickom)

rijatelji Vukovi iz Srbije poručivali su mu više puta da bi za njega bolje bilo da je sovetnik u Beograđu nego knji| ževnik u Beču. Na to im je on ovako odgovarao: „Što bih ja da sam sovetnik u Beogradu imao kuću i koji dućan, i oko Beograda zemlje, a, može biti i koju hiljadu dukata u gotovu, ja za to slabo marim: ja volim što sam napisao i naštampao samo one dve knjiSe koje mi neprijatelji moji s pomoću vaš, mojih prijatelja, tamo zabranjuju, to jest Novi zavjet i Srpski rječnik, nego da imam imanje koliko i svi sovetnici i popečitelji zajedno što imate“, On je pristajao đa se sa ženom i decom, često, „žalosnim i krvavim hljebom hrani“ — samo da bi mogao raditi svoje književne poslove i „na svijet izdavati“ svoja književna dela, Na sam dan njegove smrti, „izvršitelji“ su bezdušno popisivali stvari u njegovoj kući. i pretili ženi hitnom plenidbom — zbog štamparskih dugova,

Nevolje oko izdavanja Vukovih dela nastavile su se i posle. (Iscrpniji osvrt na. te nevolje mogao bi biti poučan.) Clanovi prve državne komisije za .·izvanje Vukovih dela (1885) — svadili su se između sebe pre nego što su objavili prvu knjigu, i ceo poduhvat završio se „aferom“, javnim polemikama, ostavkama, i likvidacijom komisije. Svetislav Vulović, jedan od članova komisije, pisao je posle toga Vatroslavu Jagiću; „Ja sam radi Vukovih dela dosta jada

„podneo i toliko sam oftrovom zasićen da -se višc otrov za me i nc prima“. Novom yodboru“ koji je posle toga postavljen, .

i čiji će se sastav menjati, trebalo je više godina da u svom poslu samo krene s mesta, i više decenija da priredi i izda ono što je izdao — korisno doduše, ali nepotpuno i ne uvek dovoljno akribično, Dug „blagođarnog potomstva“ ostao je neodužen, i rastao je do danas sa progresivnim kamatama, — Za vre” me rada ovog odbora, a i posle toga — i to iđe u istoriju Vukovih posmrtinih nevolja — nestali su iz Akademijinc arhive, verovatno zauvek, neki važni Vukovi rukopisi, unikati, nestao je, takođe, i znatan broj pisama iz njegove. prepiskc. Očevidno, nije bilo dovoljno brige o Vuku tamo gde je trebalo najviše da je bude.

Sad nam se opet pruža prilika da se ogrečimo o Vuka, bar što se Hičc izdavanja njegovih dela. Kako stvari stoje u ovome trenutku, svi 8u izgledi da ni ovu priliku nećemo propustiti. Evo zsašto mi se to čini.

Od onih kojima je Vukov život i rad maučna struka — kao da se u najnovije vreme oduzima pravo (pravo na „duž-

most) da učestvuju u radu na pripre-.

manju njegovih dela. „Društvo za proučavanje Dositeja i Vuka“ osnovano je bre Šest godina 8 glavnim zadatkom da organizuje rad i, najzad, dovede do kraja Kkritičko izdanje celokupnih Vukovih dela; ono je na tome duže vremena radilo, i dosta uradilo, više nego iko drugi za poslednjih pedeset godina (drugi, uostalom, nisu išta ni radili). Ono je, sa spremljenim planovima o načinu izdavanja — tome je posvećeno više plenarnih sastanaka, sednica Uprave i posebne komisije — i sa bogatim materijalom neophodnim za pristu·panje ovome poslu (bibliogražijom, literaturom, mikrofilmovanom građom iz, zemlje i inostranstva, fotokopijama, prepisima,) bilo već pred potpisivanjem ugovora s jednim izdavačkim preduze ćem i, kad se to nije ostvarilo, „Odbor za izdavanje srpskih pisaca“, koji .ic radio pri Akademiji nauka, pozvao je Društvo i sporvrazumeo 56 S njim da se Vuk pripremi zajedničkoj redakciji Odbora i Društva. Potpisan je bio i ugovor. Ali — do rada niie došlo. Posle toga, septembra 1961, pri Savetu za kulturu Srbije obrazovan. je Inicijativni

KNJIŽEVNE NOVINE

odbor za Vukovu proslavu. Odbor je, između ostaloga, predložio i članove redakcije koja je tzebalo odmah da počne sa radom, ali te članove nikad niko

više nije sazvao, niti im je rečeno da se.

sami sazvu. Nešto je tu, izgleda, ođumrlo pre nego što se i rodilo.

Sad, uostalom, i nema više opasnosti da ćemo zadocniti s Vukovim delime: ako nismo stigli da ih izdamo za ovih devedeset i devet godina što su za na

ma, nećemo sigurno u tome uspeti ni

za ovu jedinu godinu što je još ostala pr-* nama. I ne samo da za proslavu ne možemo izdati sva Vukova dela — neki učesnici u ovoj anketi su optimisti! nego ne možemo do toga roka pripremiti više ni jednu jedinu knjigu. To dobro znaju oni koji znaju koliki je i

kakav je to posao, Za samo jedno pismo iz Vukove prepiske potreban je, ponekad, rad od više dana, i to stručnjaku, a samih pisama ima na hiljade, da o drugim složenijim stvarima i ne govorimo. Zato više i ne treba hitati sa obrazovanjem ređakcije da se u brzini Vukova dela ne bi predala u ruke onima o kojima je Vuk jednom prilikom pisao; „Koji ljudi ne razumiju svoga posla bolje od onijeh što su ove knjižice pisali, kad bi im se moralo plaćati radili ne radili, ja mislim da bi im za nevolju bolje bilo dati i dvije plate da ne rade“. |

Što se liče same proslave, potrebno je što pre, odmah, sutra, formirati Državni odbor za proslavu i u okviru odbora radna tela koja će voditi brigu o izvršavsmju plana proslave. U odboru bi se, razume se, moglo rešiti, kad stigne na red, i pitanje izdavanja Vukovih dela, da bi se vezalo za proslavu.

Vrlo je dobra sugestija druga Krefta da se Vukova proslava sa” avi sa Kopitarovom. I u ovoj prilici Kopitar bi 5igsurno bio od pomoći Vuku.

dr Milorad ŽIV ANČEPIĆ

Vuk i, Hrvati

gažirajući impuls koji, na neki način, ipak obavezuje, Intimno pak, uveren šam, svi smo mi složni u nameri i misli da,se Vuku ne može odužiti, neso oduživati dakle, negujući i razvijajući, nimalo kumirski, njegove žive tekovine, u amanet nam ostavljene, sećati se trajno (možda

ne i samo kako čini, prema svojim moguć~

adi se, đakako, o određenom od~

nosu prema tradiciji, koji ne bi

smeo ostati regionalan i jed-

nostran. Vukova proslava, kao

centralni opštejugoslovenski kulfurni doživljaj naših dana, neće se, tvrdo verujemo, svesti na uobičajene prigodničarske, uz trube i borije izvikane spoljašnje manifestacije, sa falš intoniranom samozađovoljnom svešću o manje ili više uspelom uzvraćanju duga, starog kao večnost, s jednim neporecivo kampanjski preforsiranim činom, kako to obično biva, čiji će veličajni finale predstavljati pozamašan, trbušast i zlatotkan spomen-spis, ili gorostasni, impozantni, obavezno brkati izvajani kamen, Međutim, govoreći o: tome imam u viđu upravo formalni, onaj neumitni, ali, valja priznati, an-

A a ~

dr Ilije KECMANOPIĆ

Kako da odgovorimo

Vukovim

red Vukovim danima koji do~

laze ja se i nehotice sećam

„dana koji su prošli, Sećam se

godine 1937, godine 150-godiš-

njice Vukovog rođenja. Bio sam, fada, u Beogradu član Uprave Jugoslovenskog profesorskog društva i urednik njegovog Glasnika. Tako mi ije pala u deo čast da priredim svečanu svesku posvećenu Vuku, s prigodnim sadržajem, Koja će, zatim, igpuniti i specijalnu publikaciju pod naslovom Knjiga o Vuku Karadžiću, 1787—1937. U nju su ušli prilozi iz pera nastavnika i naučnih radnika iz svih krajeva naše zemlje, tako da je Knjiga o Vuku, dosledna ustanovi koja ju je izdala, ostala u okvirima naglašeno jugoslovenskim, Našla su se na njenim stranicama imena i nekih naših uglednih naučnih i javnih radnika, kao što su Petar Skok, Milan Budđimiz, Jaša Prodanović, Miloš Moskovljević, Dragutin Kostić, s Jovanom Radulovićem, Đorđem Kostićem, Vojislavom Đurićem, Safetom Burinom, Spasojem Vasi!.evim i drugim iz ređova ondašnje mlađe generacije, Pisac ovih. redova, u uvodu te publikacije, osvrnuo se na smisao Vukove proslave, u kome

željama je trebalo uočiti i činjenicu da Vuk nikada njje propuštao da naglasi potrebu osnivanja škola, osnovnih ško!a po oslobođenoj Srbiji, i da je ceo njegov reformatorski rad. u krajnjoj liniji, imao za cilj: pružiti širokim narodnim slojevima mogućnost da se knjigom služe i dati im pravo na puno učešće: u izgradnji naše nacionalne kulture. Vuk tu našu nacionalnu kulturu nije ni mogao da zamišlja drukčije nego kao nepatvoren izraz duhovnih moći našeg naroda u celini, kome. će se tek putem opšte prosvećenosti stvoriti elementarni uslovi za manifestovanje njegove Kkulturno-stvaralačke snage. Bilo je tih vukovskih dana i raspoloženja u redovima prosvetnih radnika i predloga da Organizuje otvorena kampanja putem štampe, kako bi se činio pritisak na ondašnje vladajuće krugove da pojavu nepismenosti, kao naše opšte ruglo i sramotu, najzad zauvek onemoguće, Bilo je, dakako, u isto vreme i u tim istim krugovima razgovara i o Vukovim delima i njihovom štampanju u celini, i o prazninama u oblasti proučavanja našeg kulturnog nasleđa.

Ubrzo zatim, posle nepune četiri godine, došao je jeđan. od mnogih ratova, koji je ostavio iza sebe, u našoj zemlji, jad i pustoš; i pored do danas neviđenih kulturnih napora i ostvarenja, ovaj svetski sukob ostavio je velike praznine u mnogim oblastima prosvete i kulture.

Pred pitanjem kakve zadatke nužno treba postaviti povođom Vukovog jubileja, osnovnim pitanjem, ja sam bezuslovno zato da se da prioritet objavljivanju i obradi Vukovog celokupnog dela, s jednim realnim i perspektivnim planom kome bi bilo obezbeđeno kontinuirano izvođenje. I u vezi s Vukom i njegovim „slučajem“ da se, najzad, u okviru Instituta za književnost Srpske akađemije nauka i umetnosti, pošto bude obnovljen, pristupi objavljivanju kritičkih izdanja srpskih pisaca. Na prvom mestu bio bih za to da se, upravo u Vukovim . intencijama, „posveti veća -i ozbiljnija briga i pažnja Oosnovnoj pismenosti naših ljudi, žena i dece, iz čijih ćemo ređova, pošto oni uspostave čvrstu vezu s knjigom, đobijati stručnjake koji će, sa svoje strane, obogatiti ne samo našu nego i svetsku nauku. Istrebiti u našoj zemlji korov nepismenosti, s poraznim ciframa o ko> jima se upravo u pos'cdnje vreme toliko govori i piše, bio bi, čini mi se, zadatak koji bi se mogao najlakše i najbrže ostvariti, a s dobrom voljom i precizno smišljenom kalkulacijom šta je preče, šta najnužnije, i finansirati ove akcije kao rentabilan poduhvat.

nostima, dobri, zaslužni Kovčežić) ano od jedne do druge svečarske prilike.

U anketi „Književnih novina“ govorio je Ivan V. Lalič o podizanju Vuko> Vog spomenika u Zagrebu. Kad je već reč o takvoj jednoj potrebi trenutka, mislim da ne bi bilo zgoreg — zaslužio je to stari pregalac, a ne manjc njegovi tamošnji vredni saradnici i sledbcenici — da se u okviru proslave, jednoj jedinstvenoj i savremeno našoj. vidovitoj, i dalekosežnoj saradnji u čast, priredi zbornik sa okvirnom icmom „Vuk i Hrvati“. Možda bi njegovo izdavanje mogle preuzeti na sebe dve Matice? Uostalom, u ovom trenutku, to je sekundarno. Radi se o. problemu o kome je kod nas uglavnom beleškarski i marginalno pisano, a koji zaslužuje da se njime pozabave ljuđi od pera, književni istoričari u prvom redu. Materijal, štampan i arhivski, upravo je izobilan: već i letimičan pogled daje sasvim precizne podatke, snažne utiske o jednom impozantnom: prijateliskom kolu. Ne treba zaboraviti da su najviđeniji Hrvati podržali Vuka i njegove napore mnogo pre definitivne njegove pobede, krčeći mu put i u našim „gornjim stranama“, Za uzvrat Vuk. nije poput mnogih njegovih saVremenika uđarao na ilirsko ime, ošetivši tanano da se tu zapravo radi o iskrenom pokušaju da se pronađe izraz za šire južnoslovensko osećanje. Vuk je objavljivao svoje radove u tadašnjim hrvatskim listovima (Danici i KoMu), a domaćini su ih isami preštampavalii komentarisali, rađosnoi uzbuđeno prateći njegov reformatorski rad. S Hrvatima su. ga vezivale ne samo književne nego i lične prijateljske veze, katkad veoma đuboke i trajne: poznavao je Gaja, godinama opštio sa Mažuranićima, sastajao se sa Demetrom, Babukićem, Rakovcem, Užarevićem i drugima, očinski prigrlio Stanka Vraza. Znamenite su reči koje mu je uputio mladi „Ilir iz Štajera“ i „počitajući učenac“ njegov:

„Gdje ima ijednog između naših Dpisalaca, koj bi smio kazati za svoje djo+ le da je čisto za rukom izašlo. Mi smo svi u tom poslu početnici, i sve Što 56 više učimo to i spoznavamo, slabi tek Vaši šegrti...“

đa smo

prilikama kao što je ova, po vođom koje su „Književne novine“ pokrenule svoju anketu, često se čuje reč o dugu današnjih generacija prema VveTikanima iz naše prošlosti. To je tačno, taj dug postoji. Ali taj dug prema stvaraocima i pokretačima čitavih razdoblja u istoriji naše kulture može i mora oduživati i ođužuje svaka. generacija, kako najbolje zna i ume, svojim Yradom, svojim stvaralaštvom, sopstvenim doprinosima i sopstvenim obogaćivanjima nacionalne kulture. To je, smatram, prvo i najznačajnije oduženje svake generacije prema obavezama iz bliže ili dalje prošlosti, I tu današnji naši pisci, književnici i književni radnici uopšte, čine ono što mogu prema SVOjjm ličnim sposobnostima, prema pojedinačnim i opštim mogućnostima. Bez tog stalnog, kontinuiranog naučnog rađa i najuspeliji jubileji pretvavaju se u blistave ili manje blistave slavopojke ispod kojih, u paradi koja traje ograničeno vremc, prolaze naše najmlađe generacije, s pognutom glavom, možđa, u znak poštovanja, ali bez stvarnijih sadržaja koji bi trajnije ostali u njima.

Smatramo da se ne može pravdati ničim što danas, sa svim akađemijama i drugim institucijama, nismo u stanju da preštampamo bar ono što je Vuk sam, bez svega toga što mi imamo i u mnogo težim prilikama, bio u stanju da napiše i objavi. Govori «e, ponekad, da imamo dosta naučnih radmka, ali da nemamo nauke. U ovom slučaju, čini

Đusa RADOPIĆ

Za sistematsko proučavanje

mi se, takav zaključak. ne bi bio sasvim neobravdan. Sta bi, da uzmem to kao primer, običan čitalac ili čak i profesor literature, ako se specijalno on sam ne bavi Vukom, mogao bliže da

zna i da se pr 'robnije obavesti o životu

i radu ovog tvorca naše književne reči da nije poznate knjige Ljubomira Stojanovića, koja joe ı sama postala retkost. Tito, ušli smo već u stopedesetu. 80 dišnjicu od NjeZoševog rođenja, a šta je do sađa urađeno da se taj veliki datum trajnije obeleži naučnim i književnim prilozima dostojnim našeg Vremena. Zato ni za samu proslavu Vukovu ja nemam ništa da dodam predlozima koji su već učinjeni ili koji ne bi bili na dohvatu ruke, Čini mi se da sam, u tom pogledu, najbliže Panićevoj neverici, Svi mi znamo šta ireba. Ali nisam čuo ni za koga da je deset godina svoga neprekidnog rađa posve=tio istraživanju i proučavanju Vuka. Ni da je ko u stanju da tako što uradi, mada je priličan broj mlađih naučnih radnika pokazao sposobnosti za takav

rad, A samo takvim radom, pojedinačnim i grupnim, dolazi se do:pravih zezultata. Vuk je, osim toga, izvanredno blagodaran i ne manje značajan predmet takvih naučnih istraživanja za mnoge oblasti naše istorijske nauke. Neka sociolozi prouče njegov Rječnik. i druge njegove originalne spise, ali najpre Rječnik, neka etnolozi učine to još šire. Neka istoričari maše {ilozofije i naše etike obuhvate celokupno njegovo delo. Neka književni kritičari i istoričari književnosti iznađu ono što je bilo kriterijum, mera, ukus i načelo u rađanju naše nove književnosti i u njenom povezivanju sa životom. Neka naši estetičari i proučavaoci metrike,

prozodije, stila i književnih škola po-

kažu da li se, uz sve promene i bogaćenja koji su doneli vreme i strani uticaji, može govoriti o jednom našem književnom stilu uopšte, o jednom našem, drukčijem, na primer, od romanskog ili germanskog, ili drukčijem od onog koji je bio pre Vuka, načinu izražavanja misli, Neka ne samo filolozi nego i nmši scenaristi i dramski pisci češće navraćaju u bogatu Vukovu riz-

nicu. Za sve njih ima posla. T ne da se odužujemo Vuku, nego da bogatimo i sebe i svoje doba.

Tada, tek posle jedne deccnije ili više godina takvog rada videlo bi sa koliko naša savremena nauka zaostaje po svojim rezultatima, Već danas je jasno koliko taj deo naše nauke kasni prema našim savremenim potrebama | koliko naš prestiž pred ostalim naučnim svetom trpi zbog toga.

Bilo bi dobro da i o tome povedemo računa,

Zato ja ovde ne plediram ni za Ovakvu ni za onakvu proslavu stogodišnjice Vukove smrti, već za početak je» dnog trajnog i sistematskog rada, za osnivanje jednog instituta i za stvaranje uslova i mogućnosti za kontinuiran i planski rad. Kako bismo ne ovaj jubilej iduće godine, nego bar onaj koji Će doći posle dvađesetak godina, povodom godišnjice Vukovog rođenja, dočekali sa stvarnim oduženjem i Vuku i drugim velikanima iz naše prošlosti i našoj kulturi uopšte, |

Predstojeće proslava stogodišnjice Vukove samrti treba da nas opomene ı podstakne na dve stvari:

a) da poradimo na većem zbliženju naših književnosti i naših kulturnih centara, i ; „13 6

b) da poveđemo „ozbiliniju borbu protiv neznanja i besmislenos i ničim neopravdanog kvarenja našeg književ“ nog jezika.

Obe stvari po Vukovom primeru. | Ako u tome, makar i delimično, uspemo, to će biti dosta.