Књижевне новине
„.BRAM SPASENJA
Nastavak sa 4. strane
pravcu nekog novog i živom čoveku nedostupnog života, već iskoračuje u pravcu života realnog i ljudskog, iz ništa se vraća u vatru, u kojoj je već sagoreo i pretvorio se u ništa. Milikovićev čovek koji prekoračuje preko svog leša nc vaskrsava iz pepela već ostaje mrtav, ali se kao fantom i priviđenje vraća u Život. On jeste mrtav, ali korača, on nije živ, ali se upućuje u život.
Branko Miljković oseća i razlikuje nekoliko mogućnosti umiranja. Iz njesove poezije izvire i raste misao O sve-– snom opredeljenju za smrt. Ali takva 'misao može da vođi i u enciklopediju samoubica, gde će ovaj pesnik naći svoje mesto, ali i u enciklopediju drugog karaktera.
Reč je o mogućnostima umiranja, Miljkovićeva poezija jeste potvrđa jednih, ali nije negacija drugih. Miljkovićeva zona nesmrfi, smrti utisnute u Živof, ima svoje veliko opravdanje u samom činu smrti. U Rekvijemu i u Tjeatištu smrt je nešto više nego voljni akt, i u tome nečem višem negacija je apsurda i poricanje smrti, Svesno pristupanje smrti odgovor je samo na pitanje: kako, I mada iza toga odgovora stoji duboka ljudska sadržina, jer ne postoji ni jedno pitanje koje se dotiče smrti da ne povlači odgovor podjedna=ko presudan, ali jednim se pitanjem ne može iscrpeti sve, Pojam nesmrti, koji pripisujem Miljkovićevom svetu, bio bi besmislen, bez razjašnjavanja još jedne mogućnosti: u ime čega. Odgovop na to pitanje u Miljkovićevoj poeziji postoji i on je dostojan velikoga pesnika: čovek svlači sa sebe kožu, baca je da bi se ponovo. vratio u život. Možda je to rigorozna misao, ali je neosporiva: život je trenutak čiji smisao nije poznat, u svakom slučaju nije poznat do kraja. Život sam po sebi ne iscrpljuje smisao postojanja. Smrt daje smisao životu, Zaključak samo donekle apokaliptički, jer iz Miljkovićevog dva i dva su jedan, izvire i drugi zaključak: život daje smisao smrti. I upravo na toj osnovi Miljković _je ispevao nekoliko pesama koje su na samom vrhu srpske rodoljubive lirike. AJ Miljkovića je njegova sopstvena vizija vukla neodoljivo u smrt, Miljkovićev odnos prema njoj nije bio pozitivan već negativan. Zona nesmrti privlačila ga je čadnom snagom, a u njegovim stihovima vidljivo su ocrtavani napori očajnika koji bi da se spase, da izbegne sudbini i da se odupre svojoj opsesiji. Unutarnji razlozi Miljkoviće= vog pristupanja rođdoljubivoj lirici moguće je da su bili akt odbrane, pokušaj da se na strmoglavom putu u prazno izdigne neka brana, o koju bi se zadržao. Miljković pokreće i poeiski realizuje pitanje — u ime čega — izgleda samo radi toga da bi potisnuo u stranu pitanje — kako — da bi na taj način sačuvao pravo na život u slučaju da on nije neophodna zaloga. Ali razriven između zone nesmrti, gde niko nije umro ko je umro, i osećanje apsurda svuda oko sebe, i u životu 37101 smrfi, svim svojim poetskim bićem predodređen za traganjem i pronala' ženjem. smisla, za negacijom apsurda, a sukobljen, verovatno, s mnogim protivrečnostima na ličnom planu, Miljković mesečarskim hodom odlazi u smrt. U osnovi njegove opsesije bilo je utvarno prazno mesto koje je hteo da ispuni sobom, a čudesna poetska građevina koju je izgradio nad mjim, klesana od misli i satkana od vizija bila je podignuta kao hram spasenja. Za poeziju se spasao ali ne i za Žživof.
PE Aleksondar PERTROV
inostrane teme
· (PROŠTAJ sa ROBERTOM FROSTUM
GOTOVO SVI KRITIČARI koji su pisali o Robertu Frostu isticali su čudnovate kontradikcije koje su sa pratile na njegovom životnom i pesničkom putu. Iako su se mnoga pokoljenja njegovih pređaka rađala i umirala na allantskim obalama Nove Engleske, Frost je rođen na obali Pacifika, u San T'rancisku. Mađa je najviše Amerikanac od svih američkih pesnika, slavu i priznanje stekao je u Engleskoj, gdđe je objavio prve dve svoje knjige. Tako nikad nije voleo da sudeluje na pesničkim konkursima, četiri puta je dobio Pulicerovu nagrađu za najbolju knjigu pesama godine, Prvu pesmu objavio je kad je imao 15 gođina, ali je priznanje dobio kao četrdesetogodišnjak. Uprkos tome što je tematski bio ograničen na jedan deo Amerike i gotovo isključivo o njemu pisao, on je svojom „regionalnom“ poezijom neprestano potvrđivao istinu da je prava umetnost univerzalna pored sve svoje regionalnosti.
Kad se Frost kao dđesetogodišnji dečak našao u postojbini svojih predaka, otkrio je svet s kojim će večno ostati vezan, U Lorensu, u državi Masačusets, završio je gimnaziju; studirao je nekoliko meseci u Dartmutu, a potom se oženio; posle dve gođine provedene na univerzitetu u Harvardu napustio je studije i u surovoj borbi za opstanak njje birao zanimanja: bio je fabrički radnik, nastavnik, urednik seoskih novina i, najviše, farmer. To je bila ona nužna životna škola koja je Frostu pomogla da unutrašnji život obič« nih ljudi učini jednom od glavnih tema, kojoj će se neprestano vraćati u svojim stihovima.
Nakon dvadesetih godina uzaludnih pokušaja da postane pesnik Frost je 1912. godine sa ženom i decom otišao u Englesku, odlučivši „da piše i bude siromah, samo da više ne bude skandala u porodici“, Njegove prve dve Rnjige, „Dečakova volja“ i „Severno od Bostona“, objavljene 1913, i 1914. Bodine, engleski kritičari su dočekali s obiljem pohvala: bili su fascinirani jednostavnošću pesnikovog stila, izvanrednom moći zapažanja, veštinom "da od „zaboravljenih misli stvara nezabo> ravne rečenice“, To je bilo dovoljno da se za te knjige zainteresuju američki izdavači i da Kritičari priznaju Prosta kao jednog od vodećih pesnika američke poetske „obnove“. Nakon povratka u domovinu, 1915, godine, svaka nova Frostova knjiga jačala je njegovu
BREZE
Kte kroz redove pravijeg tamnog drveta
Spazim, breze levo i desno povijeme
Volim, da zamišljam, da, ih, meki dečak njiše.
Ali njihanje njih, me savija zauvek. Čine to ledene bure. Mora da ste nekog
sunčanog zimskog jutra
Videli breze pretovarene ledom, Posle kiše. Kuckaju se međusobno
Kako vetar raste i presijavaju se u više boja
Dok se u sudaru lomi i prska njihova gled.
Ubrzo će ih, sunčeva toplota moavesti da stresu 3a sebe kristalne školjke
Kršeći i rušeći snežni pokrov —
Smičući sa sebe takve gomile slomljenog stakla, Da vam se čini da se wwutrašnji svod, meba srušio.
Teret ih je svukao do wvele paprati
A ipak me izgleda,.da će se slomiti. Ali, povijene Tako nisko i tako dugo, nikad sa više meće ispraviti: Godinama posle viđaćete ih kako, stabla u luk savijena,
Vuku u šumi svoje lišće po tlu
Kao što devojke, spuštene na kolena i ma Tuke, izbacuju Preda se svoju kosw da bi je sušile ma sumcu.
Ali ja sam bio mameran da kažem, kad Istina provali
Sa svim svojim, činjenicama O ledenoj buni,
(Sad ne moram, da budem, poetičan?)
Da bih voleo da ih je savio meki dečak
Kad je ispraćao i vraćao goveda —
Neki dečak, odviše udaljen od, varoši da bi žnao bezubol, Čija je jedina igra koju sam pronalazi,
Leti ili zimi, a ume'sam da se igra.
(26. IJI·1874—29. I 1963)
popularnost među američkim čitaocima, koji posle Longfeloua nijednog pesnika nisu toliko čitali ni toliko voleli.
Frostova poezija je jednim svojim vidom izraz seoske Nove Engleske, njene prirode, svakodnevnog života malih ljudi koji žive na farmama duž severnog dela atlantske obale Sjedinjenih Država. Realističnost, koju američki kritičari ističu kao bitnu odliku ovog pesnika, odaje čoveka upućenog u život tog kraja, sraslog s njegovom prirodom i jednostavnim životom koji se u njemu odvija. Ali mada pesnik jedne oblasti Frost je, pre svega i više od svega, pesnik univerzcIne ljudske sudbine. Kroz njegovu poeziju se, kako tvrđi jeđan kritičar, neprestano vodi jeđan beskrajan sukob između skepticizma i vere, sukob kroz koji se Frost potvrđuje kao umetnik odveć pošten da bi se zadovoljio jednostranim izborom. Uveren da se do istine dolazi otkrićem, a ne tradicijom Prost ume da sumnja, ali nikad ne poriče, zna da veruje, ali nikad ništa apsolutno ne afirmiše, zna da otkriva mračne strane života, ali ih nikad me čini još mračnijim, Pišući svoje stihove Frost se najčešće pridržavao metričkih formi vezanog stiha,.ali ga to nije sprečavalo da svoj poetski stil približi tonu sva-
I dovoljan.
Jedmo za drugim pokoravao je om, očevo dyveće Spuštajući se stalno miz njega
Sve dok iz stabala mije isterao svu, Krutost,
A sve visilo mlitavo i nijednog više mije bilo Da bude osvajano. Sve je naučio što se tu
kodnevnog govora. Veran svom realističkom duhu on je svoju poeziju gradio koliko na opažanju, toliko na razmišljanju, Istina je njegova glavna životna strast. Mađa je za svoj epitaf ispevao stihove „Sa svetom vodih prepirku ljubavnu“, on je svojim knjigama neprestano potvrđivao drugu jednu svoju misao: „Činjenica je najslađi san koji trud poznaje“. Stvarajući od predmeta svogn opažanja simbole, otkrivajući svoje istine i opisujući svoje doživljavanje sveta, Frost nikad nije insistirao, nikad govorio previše. On je znao kolika je moć nagoveštavanja, podrazumevanja i nikad nije kazivao sve što zna, niti govorio sve što oseća. Moralizirajući činio je od svoje pesme pola priču, a pola filosofiju; i lirsku ispovest i dramski sukob. Prožimajući svoj realizara humorom on ga je pretve»en u spoko'nu i mudru duhovitost.
Robert Frost nikad nije pripadao koterijama niti je potpisivao manifeste, Mada ga smatraju poslednjim američkim klasičnim pesnikom, njegova poezija je moderna jer su mu stil i predmet jedinstv-ni. Trajući svoj gotovo devedesetogodišnji ljudski i sedamdesetogodišnji pesnički vek Frost je, kao pesnik, uvek imao na. umu ovu svoju jedinostavnu istinu: „Potpuna pesma je ona. u kojoj je emocija našla svoju misao, a misao našla reči“.
(D. P.)
| SUSRET U PROLAZU
DpD** sam silazio niz brdo iđući duž zida Zastadoh ma kapiji da bih osmotrio vidik I baš kad kremuh, prvi spazih tebe
Kako se penješ. Sretosmo se. Ali toga dana Postigosmo samo da pomešamo. velike i male Stope u letnjoj prašini kao da smo mjima Hteli naslikati da smo manje mo dvoje
Ali i sad više no jedno. Tvoj suncobran, Zabođen u mjih, odsecao je mjihov deo
I sve vreme dok govorasmo kao da si. se
smeškala
Posmatrajući mešto dole, u prašini.
(Oh, nisi time htela da pozlediš meme!) Zatim sam, ja prošao ono što si ti prošla Pre no što smo se sreli, a ti ono što ja pDrođoh.
LED T PLAMEN ~
Neki kažu skončaće svet u, plamenu,
_* Drugi kažu u ledu.
Sto se mene tiče, držim, se onih,
Koji prednost daju prvom znamemu. Ali ako bi dvaput trebalo da se gime, Mislim da znam koliki je mržnje jed Da bih mogao reći: za razaranje je led Takođe povoljam.
Naučiti moglo o laganom spuštamju, Kako drvo me bi povukao
Suviše naglo ka tlu. Uvek je čubao vavnotežu
Penjući se do vrha grame oprezno Sa istom pažnjom, sa kojom, punimo čašu
Do ivice, pa i preko nje.
Zatim, bi se, zamahnmuvši, bacio sa wogama Probijajući sebi put do zemlje.
I ja sam, nekad bio takav njihač byeza
napred,:
4 sanjarim da ću to ponovo biti.
Činim to kad mi se, umormom od, razmišljanja, Život učini suviše malik ma besputna šumu
U kojoj lice lice draži i prlji :
Razapeta paučinma, Suzi, gramčicom ošinuto. I ja bih želeo da se malo udaljim, sa, zemlje
a jedmo oko
Pa opet da se na mju vratim i tako pomovo
Ali neka me sudba me shvati name?Yno pogrešno, Pa otrgmuvši me, samo mi upola ispuni želju
I ne vrati me više. Zemlja je pravo mesto za ljubav; Ne znam gde bi bolje moglo biti.
Voleo bih da se penjem, uz visoku brezu,
Držeći se crnih, grama smažno da se verem belim stablom Prema nebu, sve dok drvo ne uzmogme više da me mosi
Pa savipši svoj vrh spusti me opet na zemlju.
Bilo bi lepo tako odlaziti i vraćati Se,
Ima i goreg posla od mjihanja bYeza.
POSTANAK „SLOVA LJUBYE"
Nastavak sa 5. strane
ovo kazuje: „Bojaše se (despot) da ne postrada podobno Davidu, koji proklinjaše predele gelujskije da ne padne dažd na ove a ni rosa, zato što isteče tu kav Jonatanova i pobeđujući ga uzde ne zatezaše da krvi bratnjeve kriv ne bude“ (o Davidu i Jonatanu u Bibliji, u II knjizi Samuilovoj, 81. 1). Konstan–tin, ustvari, prepričava osmu strofu Slova, koja glasi: drug blizu druga; ili telima ili duhom,
e
„Besmo zajedno, i
no ako gore, ako reke rascepiše nas, David da reče: Gore Gelvujske, da ne siđe na vas ni dažd ni rosa, jer Sauja i Jonatana ne sačuvaste. O bezlobije Davidovo, slušajte koji ste carski, slušajte, Saula ne oplakuješ, obreteni? Jer obretoh, reče bog, Davida, čoveka po srecu mojemu“.
Despot je, znači, pisao Slovo 8VOme bratu Vuku Lazareviću i vlasteli koja ie bila s njim, pozivajući ih na uzajamnu ljubav: „Još.da se sakupimo, još da se ugledamo, još ljubovno da se sje~
dinimo* (kaže še. u desctoj, poslednjoj
strofi Slova). Nije imao uspeha. Vuk Lazarević se „otdelio“ i dobio svoju „oblast“, i on je, kako se priča u glavi 54. despotove biografije, služio Imusulmanu (sultanu Sulejmanu), zajedno sa svojim „blagorodnim“ i s Brankovićima, „Sestričima svojima“, koji su držali svoju „otačasku zemlju“ (očevinu). To je bilo u junu mesecu 1409. god., kada, po stavim srpskim letopisima, „pleniše Turci s Vikom (Knežićem, Lazarsvićem) Srbije (srbskuju zemlju)“. Prema tome despotovo Slovo je iz, prve
polovine 1409. god.
(Preveo Brih KOŠ)
ta velika nevolja — podela zemlje ı gubitak polovine države — zadesila je despota u doba kad mu je zdravlje bilo pokolebano i kad mu je bila potrebna pomoć „jednoga od lekara“ dubrovačkih. Dubrovčani su mu pisali (3. novembra 1408. god.) l da bi za njegovo zdravlje i dobro ne samo lekara poslali, no i od njihovog „života što bi se moglo ukrnili“ bi k njegovom „daljemu i digu i dobru životu“. Lekara su mu i „pustili“. No znamo od čega je despot bolovao, ali je koa njega slabost, telesna činila da i duhom klone. Dok je njegov brat Vuk Lazarević pridobi-
jao vlastelu i slao joj „pisanija“ (posla-
KRUPNE RIJEČI
Nastavak sa 2. strane
bi ni mogao biti ono što je bio, i što jest i danas, prevratnik koji je udario temelje n-*» kulture i nove književnosti; on, samouki seljak, tuberkulozan, siromašan ,a njegovi protivnici bogati, na vlsnti i sa vlašću, s školom i privilegijama. I Vuk se nosio tako s blagoobraženom prostotom, sa višom i učenom l.Jasom svoga vremena, kavžio se i ratovao, da dvanaest godina pred svoju smrt, kad je već vidio svoju konačnu pobžedu, poruči jednom sovetniku: „Što bih ja, da sam sovetnik u Beogradu, imao kuću i koji dućan i oko Beograda zemlje, a može biti i koju hiljadu dukata u gotovu, ja za to slabo marim; ja volim što sam napisao i štampao samo ove dvije knjige, koje mi neprijatelji moji s pomoću vas, mojih prija» telja, f-mo zabranjuju, to jest Novi zavjet i Srpski rječnik, nego da imam imanje koliko vi svi sovetnici i popečitelji zajedno što imate“.
Iz ovih dviju poruka, one Lukijanu Mušickom iz prvih godina Vukova rada, i ove Pavlu Stanišiću, kazane tridesetak godina kasnije, najpotpunije se otkriva Vukova ličnost. Zahvaljujući takvom Vuku stvoreno ije ono što mi zovemo Vukovim djelom. Ali, dodajmo odmah: to nije samo ono napisano i zapisano, objavljeno i neobjavljeno, nego i njegov primjer.
Snaga Vukova leži u njegovoj dubokoj ličnoj povezanosti s narodom, iz čega je proizišao i narodni karakter njegova djela. Rastao i izrastao kad je krvca iz zemlje provrela, okrenut i ličnim udesom i opštim prilikama knjizi i književnom radu, Vuk je vrlo brzo uočio osnovne slabosti su~ l vremene srpske literature, i u njenom duhu i usmjerenju, jeziku i pismu kojim je pisana. I on se drznuo da zadre u ta pitanja do krovava Žživca, kako to reče Vidaković. Vuk tada mnoge stvari nije znao, ali jo jedno shvatio vrlo dobro: znao je da ·se. tako \ne. može” pisati,: I pobijedio-je, jer je ibranio pravednu stvar, branio je:'pravo naroda da ima svoju kulturu i svoju književnost, koja mora biti pisana narodnim jezikom, proizlaziti iz naroda i biti okrenuta narodu. To je tako prosto i uvijek istinito. I zato je Vukov primjer i danas živ, i biće sutra.
I neka mi buđe dopušteno da na kraju kažem dvije stvari. Prvo, mislim da sm odbori, pa i onaj posljednji za izdavanje Vukovih djela, stvarani i sastavljeni usko i isključivo, Jedan krug, jedna sredina, uglavnom. Kao da se Vukovo djelo može zatvoriti! Umjesto da se angažuju sve snage na jugoslo= venskom planu, mi postupamo kao da smo u XIX vijeku. Možda čak i uže, Pa i neki dan sam pročitao da je stvoren Odbc~ za simpozijum o Vuku Karadžiću, i opet u jednom krugu, na jednom fakultetu čak! Očigledno je da to ne valja i da se takva shvatanja moraju prevazići.
Niko me ne može uvjeriti, i to je drugo što želim da kažem, da su u pitanju novčana sredstva ., Priznajmo iskreno: mi mnogi kulturni pothvat upropastimo svojim slabostima, od kojih su glavne one o kojima je bilo riječi, a onda se pravdamo nedostatkom novčanih sredstava. Ako se ozbiljno prihvatimo posla, bez raznih opterećenja, doći ćemo. konačno, i do Vukovih d;jcla. Vuk će nam oprostiti, ako to i ne bude baš 1964. godine, ali ako zaista bude.
dr Salko NAZEČIĆ SAV VV VV aaa
nice) s obećanjima darova i s pretnjšma, i uspeo da „malo izabranih (vlastele) ostalo beše nepreveštanih“ (nena govorenih, nepodbunjenih), despot je „u velikom gradu, da kažem Beogradu, u unutarnjem domu“ svome, plakao, klečao m"ed jkonama i govorio „skrušene reči i molitve iz dubine s. a“. Svakako je i despot slao svoja „pisanija“ i Vuku i vlasteli. Sačuvao nam se njihov tekst, despolovo Slovo ljubavi. ako dolazimo do još jednog važnog zaključika, a je Slovo pisano u Beogradu, da je ono najstariji lirski sastav koji je postao u našem slavnom gradu.
Đorđe Sp. RADOJIČIĆ
KNJIŽBVNE NOVINE