Књижевне новине
· SlpyWM Raičković
Tvrdava
'Porđavo moja, glavo, gde raj dotrajaba„ KHrunmi se tvoj kamen i u prah pretvara: Svaki dam ga sunce po malo obara Svaku noć ga crni vetar Yazvejavqa.
Stojiš tako, glavo, po malo u nebw:
Tek poneki niski dim ti oči takme ~
Svaka vedra ptica kraj tebe zamakne Svaki gavran sleti na tvoj krov svom hlebu.
Izvan tebe: sumce, miris, smeh, i vođa, Neki bistri korak, laki potok, lahor. U tvojoj odaji: samo mrak i štakoy.
Iza sna, ponekad: štrčiš ko slobođa. Oblaci ti kulu oblače wu belo. Sneg visinski: čekaš. Tvoj steg je tvoje čelo.
Hio šla učini sjaj
Dok trepwusmo: eto šta učini sjaj! Pade glava danu, skotrlja se
I mi posmatramo gde se kraj nas gase Stvari nestaju kao bačene u kraj.
Sad je više mesta, al stajemo na čkalj
I čičak; neke bare nam se preče.
Još teško nam je da priznamo da je veče Iako se mešaju blizine i dalj.
Mi zastadosmo (tek za puki trem) AI — evo gde stojimo. Tama nas presvlači U drugu rizu i mi postajemo sem.
Dok čekamo ko će niz vidik što se mnrači Otići prvi od nması nem. sa dušom kipa — Ja :ođoh u.bol. U sebe. Nek lišće me' zasipa,
r
Nailazi hladno doba godine
Po svemu, nailazi hladmo doba godine.
Nad gradom večernjim: krik divljih gusaka Zitak od malo snega, malo mraka
Kaplje niz sluh nam u dmo pustoline.
Mi iđemo u gomilama, po dvoje (al sam i sama!) 1 samo se tek po neko od mas seti
Kako su, koliko juče, goreli sumcokreti
Iz bašta, u predgrađu, sa sumcem u košticama.
O kako povijeni grabimo sad miz vlagu
I skrećemo ma prvom uglu za putevima što prečim.
Već krijemo + oči kao da sakrivamo ljagu.
Iz vazduha, iz tame bačem, evo ga kako miče
I probija krikiiz mas. To čuj: pred hladnim, nečim
Nebo i zemlja živinski krYriče, 'kriče.
krostih koji povezuje svih deset A strofa ovog malog pesničkog sastava kazuje njegovo ime: Slobo ljubve (l)jubavi), a prve dve reči na početku prve strofe beleže ime autora:
O, žali, što bas prekriva agava
| 4) s
Java
Na ostrvu Javi šta je moja java
Dok mi nebo usijano na ramemu spava š dok okeamska voda čudno plava Pesak sa žala w sebe odronjava. .
\ I neki čudmi vres kog sumce zadrža»va,
Da se dugo srebri međ kućicama mrava I rovljem., gde se krtica spasava.
Vi niste žal ostrvlja kog vođa opkoljava I odvlači mu pesak dok se umiljava.
I niste znak na mapi što se snom, odmotaa.
O vreli žali u sunčanoj lavi Gde se sv. od peska pa do neba plavi Vi niste na Javi. Vi niste na javi.
Y
Slika u roditelskom domu
O ta slika ma ogromnom zidu, Hladnog, skoYvo opustelog doma:
Dva rošava stabla i put boje hroma Sa nekim kolima što nikud ne idu.
Tu je i reka (al mrtvo korito):
Samo srebrost šljunka, pesak, trulost banja
I čudna svetlost — mi sutonja mi danmja Što se kroz lišće cedi ko kroz sito.
Pamtim i jednu ravam Đunu hlada Kao odmakmutu od sveta i vike
Rođemnmu za glavu zbunjenwu od grada.
Mamim još mešto u mozgu sa te slike:
U dn. je crvem krov, pa oblak, deo plota
Čas boje smrti, čas boje života.
Na rasfanku
Iz. korova glavu pomaljam: o trave
Hvala vam na vredmom, leku ı skloništu,
Ja se opet vraćam, u svet gde me ištu: Bleda zamka nade, ljubav, slamka slave.
Strči mi iz loga, gle čitav stub tela: Već sam sav otkrivem ı povratka nema.
Krišom oko bacam, u dalj gde se sprema
Nemi doček gvožđa, zida, stakla bela.
Na rastanku: miris žila me oblači I zelena vuka tetoš i draga. Ja silazim, biljni svete, sa tvog Draga.
AH: kad se opet trujno oko smači
Na porugu svetu u trave ću leći Pa bilo to živinski, kukovički, pseći.
U dozivima
Tu ste: topli dame, Yibo u mulju, tysko Koja šuštiš od sunca u mom sluhu.
Veverice, izmišljena na grami: što me drsko Gledaš kaq te evo nema nigde u vazduhu?
Ćuj: mehur u vodi napet oblom opnom,
Prswu od mog oka dirnut sjaynmym šiljkom,.
Gde se to obretoh: sred bode ıl kopnom, Hodam kao wbek s nejasnim ožiljkom?
Kamen mi pod glavom: jaoj dva kamena.
(Znam, koji je stamenm o, trošniji koji.) Plavilo mai neba kaplje niz ramena.
Gde sam: još u travi il na mekom spratu?
Pesak koji vyeme neumorno broji Da li je u meni il peščanom satu?
Skrovilo mesto
Tražio sam skrovito mesto što mi se u snu javi Po udaljenim, gradovima, u jedmoj semci, u glavi. Skrenuh u mračmu šumu s vidika što se plavi, Vikao sam: Mupao je glas o stabla i padao po travi,
U pristaništu sam lutao Do kafanama punim mornaYa. Slušao — glas od leda. Gledao — oči od žara.
Budio se u nekoj sobi uz škripu starog ormara.
Na peronima sam čekao: cem od samoće i gara.
Stajao sam kraj mora: zurio u jedva bela. Svaka mi veka oči po malo odnela. . Svaka me voda teško, ko boljka. razbolela.
Noću, kraj puta: od zvezda ı umora otežao Na pomjevima ili u žitu sam Ćutao. ležao. A posle opet: hrtski, niz mahovimu, i staro lišće, bežao.
Mi stižemo padom
Usijana avet stakla i betona
KHruži nam nad glavom: trepte naši žiDCi. Mi gledamo Jedni u druge kao krvoct, Leži gradski avgust na sYcu kao tona.
Ludi cvet nam begstva već klija u nozi, Pršte trule zamke što nas večno love. Gledaj. naše glave rYazbacamo plove Utrinom i vodom, brdom, uz Dut kozji
Slobodni mas pusti vetaY cele skida. Veliko nam plavo hebo prošlost briše, Uz korovski miris: kiše was umaiše.
Sunce nam u oku kule sjaja žiđa. Trepti srž borika, drhti vlat ı hrašće: To stižemo padom mi ma, hodočašće.
Sloboda ie usamljenosi
Sam sam. Sluh mi ko u hrta:
Ne škripi ni ormam (o mismo u Dpriči!). Ova svikla soba već mi na grob liči. Poda mnom je daska: glatka, muk:a, krto,
Svaka stvar je sama wu svojoj i_šimi. Sama mi je Yuka — leva, sama — desna, Same su mi oči upaljene od mesna. Samo je srce u ovoj šupljima,
Gle u staklu: sunce. Žuta mrljo Pod kojom sam se žego, čistio i prljo! (Na neko) padimi Sad u žitu, Yaži
Jedma sama bulka moje oko traži.) Sloboda je usamljemost. al ne leči. O teži je muk od teških reči.
Noć ie duga
Noć je duga: o ja sam pod ljuskom. Tesmi ma zidovi uži nego pluća.
U glavi mi gom Mad tovayr pruća
Sto se bolno grči za kišom i pljuskom.
Postajem pustinja bez hlada i hrame. Gle: tz mene beže i kuljaju znanci.
Neki, mnogo dryagi, što ıh vežu lanci Zure iz mog tela kao iz apsane.
Ko mi sprži travu: njem zelemi smiso. Ko mi splasnu tode pa stojim sred mulja I udišem vazduh koji som već diso.
Noć je tako duga skoro s bojom proba U njoj moja glava ebo već se ljulja: Ja ukočem stojim s kamenom sred zgloba.
Đorđe Sp. RADOJICIC
POSTANAK „SLOVA LJUBVE“
despota Stefana Lazarevića
Bez liubavi VN vi . 9 LI LJ O 9. Kad će smeg iz moje glave da bYestane; Već mi mesto srca kuca komad celca, Prazan sam i beo kao dno krečane. ·
Najzad, crni svete, ebo tvoga belca!
Međ rebrima smet mi snežno gromnje zida. · Iz mozga mi. ždrelo usovp leda klizi. ; Pun snega, naheren ko toranj u Puizi: Čkiljim kroz zamrzlo okno moga vida.
KHrovna bulko što si cvetala u žili Kud to cvet svoj rasu u ljuspice leda? Noga bi da kreme — al joj) santa ne da.
U belu me meku pustinju sakrili, Pokatkad kra) mene crma vrana sine I ja zurim u nJu prljav od bele.
U magli
Magla vlada svetom (il se sprema).
Od nje se više odvojiti neću.
Ćim zavesu maknem.: već na mene sleću, Dimljive latice cveta koga nema.
Evo bežim kroz mju, iz nje, ah sporo. Manje mi se noge kao u kornjače.
Ceo dam sam ıšo, a kad me mrak tače: Stojim usred magle neodmako skoro.
Sad bar imam tvrđi oklop oko uma I mogu da stojim uspravmo, bez straha. Mek o glavu doba lupa iz sveg maha.
Ne znam: da | kraj mene diše grad il šuma Da | sam svež ko šiblje il ko panj orono? O moj oklop ponoć kuca ko o zvono.
Siena
Još wbek sunce sija nad Toskamom I ove noge gle svetom idu:
· Tabam već su procvetahi vanom.
Lik svoj senkom crtam i ma drevnom zidu.
Siva školjko trga prastare Seme
I ja ti evo stigoh na vub. lomam,
Da rukom ı okom: u vreme odevene Taknem mračne crkve i toranj ogroman.
Gle: tu zaista telo naviklo da luta, Kao da se u kam vrže vuka. noga. Prohujalog doba vir me celog guta.
Kamena kućo pocrmela od groma S tragovima kiša. veka, vetra, boge Ma tvome dnu, sam bez govora ı doma.
Umorna pesma
Gde nesta strah pred svetom tu i Desma Dp?Testa I gle: stojim sada — dYvo, sa obramim plodom Mre u zglobu volja da se makmem s mv-ta. Šta da radim s rukom t u mjoj sa slobodom.
Zatočeni, ora je: prhnite iz tela!
Ne leče pesme nikog (tvorce svoje truju): Gle pesmika u mraku usred dama bela Gde mu gavranovpi krišom, mozak kljuju,
Pesme — iskazame iz grla do ıh čuje Veliko uvo sveta — evo natrag huje. Zay je tu južni kroj i jedimo ım žalo.
Blizu je praznina i Yub se približuje: Reči ove pesme šizdržite još malo Dok vas smrt il ćutnja skora ne rimuje.
Brankovića i njegovu vlastelu. da je ono iz 14C” god. i da je to, u stvari, poziv za izmirenje.
D.uzDotov biograf Konstantin Filozož prepun je pohvala za despota. ali ne pominje ni SloDo ni uopšte despotov književni rad, Valjda ga je smatrao za despotov uzgredni posao. sasvim prigodni, koji ne dolazi wu obzir kad se
Stefam despot. Snetav je nađen u jednom rukopisu, za koji vodeni znaci (filigrani) na hartiji svedoče da je s početka XV veka. Dok je prvi izdavač Slova Đura Daničić (1859) mislio da je to autograf despotov, Daničićev učenik Stojan Novaković (1877) obazrivije je pisao da je „rukopis pisan ili u dvoru il pod nadzorom i po zapovijesti desDotovoj“. U prvoj polovini XVI veka rukopis je. kako izgleda, bio negde u okolini. Sofije, pa je tu Georgije Gramatik 1543 god. na srpsko-slovenskom napisao ove divne optimističke reči: „Tada poiskasm~ i ne obretosmo što
KNJIŽEVNE NOVINE
treba u našem životu i govorismo drug drugu: bolje da smo živi nego li mrtvi“., Rukopis je izgoreo 1941. god. u Narodnoj biblioteci a Beogradu. Slovo je, očevidno, despotova poslanica, upućena nekoj muškoj osobi ili je namenjena nekolicini ljudi. Po tadašnjem običaju, u tekstu mesto imena stoje ove dve reči: „ime rekavši“. Rudolf Abiht, koji je na latinskom pisao o despotovom književnom radu (1900), mislio je da je despot uputio Slovo s angolskog bojišta 1402. god. svom biografu P esstantinu ~ "?ofu u Becgradu. "To je isključeno, jer je Stefan Lazare-
vić postao despot tek na povratku iz angolske bitke. Beograd je despot dobio crajem 1403. ili početkom 1404. god., a Ko. antin Filozof je došao despotu u Srbiju, po istraživanjima bugarskih naučnika Jurdana 'rifonova (19489) i Vasila Kiselkova (1956), tek u drugoj polovini 1411. ili u leto 1412. god. Milivoje Bašić (1913) navodio je da se „misli“ da je despot uputio Slovo sestri Oliveri (Milevi) u harem Bajazitov. Andrs Gavrilović (1997) nalazio je da je Slovo postalo u doba despotove veridbe s Jelenom. ćer m | ı nčeska II Gatiluzija, gospodara Matilene. Verid-
ba je duže trajala, od 1402. do 1405. god., pa je „u tim mesecima zaručničke razdvojenosti“ despot „ponajprije“ pisao svoj „tako int'mni sastav poetski kao poslanicu zar'čnici“. Međutim, ne može biti reči ni o Oliveri ni o Jeleni, ni o sestri ni o verenici, jer despot piše „najslađemuv i najljubaznijemu, i srca mojega nerazdvojmomu ' \Ynogostruko željenomu, i u premudrosti obilnomu, carstva mošžesa bližniemu“. Slovo se, dakle, ne šalje ženi već muškarcu. Ja sam u Antologiji stare srpske književmosti (1960)! bio miš'\enja da je Slobo napisano za despotovog sestrića Đurđa
govori o književnosti Sremac s početka XVI veka zna za despotova „mnoga pisanija“, ali ona nisu originalna, već ili despot prevede od „grečevih ?Disnija“, i to „više od drugih koji šu bili pre“ njega. Treba napomenuti da se pod prevesti, u ono doba, možc dn misli i na staranje oko prevođenja.
Jedno dosad nezapaženo mesto kod Konstantina Filozofs pokazuje da jc OB znao za despotovo Slovo, Kad u glavi 53. despotove biografije Konstantin priča o đespotovim borbema s bratom Vukom Lazarevićem (iz 1409. god.), on
Nastavak ma G, strani S