Књижевне новине
|
. Karovski, | Aco Šopov, Aco Aleksiev, Du-
kog „đogmatskog
'njenica
IZLOG ČASOPISA
[DY]
NAŠA KNJIŽEVNA SITUACIJA DANAS
NA INICIJATIVU ovog skopskog časopisa 18, januara 1063. godine održana je diskusija o aktuelnim problemima književnosti, U diskusiji su učestvovali Dimitar Mitrev,
| Đorđi Starđelov, Tome Momi| rovski, Slavko Janevski, Meto
Fotev, Zoran Jovanović, Lazo Aleksanđar „KEžov,
ško Nanevski, Božin Pavlovski, Đorđi Stalev, Vasil Iljoski i Ljubiša Taškovski.
Diskusija, koja je bila vrlo plodna i vrlo konkretna, u nameri đa osvetli našu trenutnu književnu situaciju i da pomogne rešavanju izvesnih pitanja od bitnog značaja za plodan dalji razvitak naše književnosti, kretala se u glavnom, konstruktivno, u o-
- kvirima teza koje su postavi-
li Dimitar Mitrev i Đorđi Stardelov:
Prvo, neophodno je podvrgnuti oštroj kritici sve teorijske postavke koje stvaralački čin svođe na akt iracionalizacije, i uslovljavaju time sadržinsku i iđejnu pustoš umcetničkog dela. S druge strane, bila bi teška greška zahtevati od poezije ili od proze da budu oblast isključivo racionalnog. Pitanje je u tome da se pravilno shvati odnos racionalnog i iracionalnog, da se shvati da je Kknjiževno delo „osećanje i mišljenje dato preko umetničke slike“. . Drugo, u našoj savremenoj književnosti „uočljivo je postojanje fenomena „dvojne dogmatičnosti“. Prva dogma, poznata kao ždanovizam, Ođavno je i odlučno prevladđana i, može se reći, nije bila naročito trajna, iako je svakako bila opasna. Druga dogma, međutim, nije još preovlađana. „O je dogma apstraktnog, nedijalektičkog, vanvremenskog i vanprostornog nOoVOĐg“ Žilavost njenog otpora može se objasniti time što se ona i nije rodila kao dogma, već kao određeno stremljenje i što je, kasnije, konsekventno postala dogma. rreće, takozvami moderni
*iizragwodi isključivo jednome:
upotrebi iste tehnike izraza.
IL SAGGIATORE,
GELNER 1] MERLOPONTI BANFI,
PRIKAZE KNJIGA trojice filozofa, koje su se nedavno pojavile u Italiji, daje u zajedničkom «članku pod gornjim naslovom Enco Pači., Povođom „Galilea Galilei“ Antonija Banfija Pači tvrdi da za Banfija „ne postoji đruga kulturna realnost koja tako duboko prođire u mođerni život i inspiriše ga, kao što to čini egzaktna prirodna nauka. Ne samo da ona predstavlja najorganskiji i najprogresivniji Sistem saznanja koji naš razum poznaje, nego ona snažno utiče i na istorijske i moralne nauke, kao i na filozofiju, bilo da određuje Kritičku svest opšteg saznanja, bilo kulturne motive nove vizije sveta“. Početak i osnov prirodne nauke ili, još bolje, naučnog duha, nalazi Banfi u Galileu Galilei i tako u svojoj najnovijoj knjizi svodi istorijsko traganje na biografsko. S Galilejem počinje borba novog čovečanstva „protiv trađicije, i novina koju ona donosi opšta je novina koja se, po Banfiju, sjedinjuje s komunističkim pokretom u društvu a koju karakteriše odbacivanje svasaznanja i stabilnost iednog shvatanja.
Naučni đuh nije za Bahfija metođ koji se ograničava na fiziko-matematičku nauku o prirođi. Ono što njega zanima, i što objašnjava njegovu mark sističku orijentaciju, jeste čida je u prirodnim naukama impliciran jeđan opšti racionalni ideal. Zadatak Tizičke nauke je da objašnjava fizičke fenomene, ali u idealu istine koji je vodi i in-
| spiriše ona nam ukazuje i na
zadatak istorije, potrebu trans-
'formacije sveta prema iđeali-
ma razuma ili, preciznije, prema iđeji o razumnom «društvu, dakle o društvu slobodnom od svake fetišizacije, od svih obliga eksploatacije, od svakog odnosa „«„kapitalistič“
Očigledno je danas da iza Oznake mođernog izražavanja stoji zahtev za hermetizmom, za tehnifikacijom „koja guši sadržinske tokove kazivanja, za „egzibicionizmom koji se graniči s potpunom nekomu nikativnošću, za simboličnošću koja predstavlja sve i ništa“. Zaboravilo se, pritom, da u našem dobu postoje i drugi oblici modernog izražavanja,i da je ono najbolje u svetu gavremene književnosti nastalo kao direktna suprotnost hermetizmu i egzibicionizmu.
Četvrto, subjektivan odraz Života odbačen je kao mehaničan (mada je ukazivano da stvaralačko shvatanje marksističke teorije · odraza nema ničeg zajedničkog s mehaničkim tretmanom vulgarizatora), pa je izvestan broj pisaca bio podložan „simboličkom saopštavanju, otpornom prema svakom dešifrovanju“. „A takvom sterilnom simboličnošću nije mogućno pojmiti ni život ni čoveka; u odnosu i na jedno i na drugo ne dostiže se ni perspektiva ptičjeg leta“. Zbog toga je osnovni problem naše današnje kKritičke borbe za plodniju atmosferu stvaranja spoznaja suštinskog odnosa život — Književnost. Peto, naša „Književnost egzistira na „jeđan usamljen način“. Tipično je tu dđa je ona predmet same sebe. „A pošto je Književnost postala pređmet same sebe, to su i sami stvaraoci postali predmet samih sebe“. Naš najveći neuspeh u tome je što još nismo uspeli da „otrgnemo književnost od njene narcisoidne zaljubljenosti u samu sebe, njene zatvorenosti za naše društveno biće, ođ njenog artizma, i đa je uputimo ka for miranju aktivnijeg i angažovanijeg odnosa prema tom društvenom biću, prema njegovoj socijalističkoj superstrukturi“. Šesto, krajnje je vreme da razgraničimo motive naših književnih „nesporazuma, to jest da ih potražimo u sadržinskim, iđejnim tokovima naše književnosti, a ne, kao što je bilo dosad, na planu artizma, na planu načina i mo dusa izražavanja. Pokazaće se onđa đa ako uopšte u nas u književnosti i postoje razlike, da one postoje na planu idejno-filosofskom, na planu antropološkom, na planu, konačno, „prihvatanja i shvatanja čoveka“. (D. S. 1)
kog“ karaktera. Pod naukom Banfi podrazumeva nešto vrlo široko, nešto što se ne ispoljava samo u pojeđinim naučnim disciplinama, već treba da rukovođi „istorijskim „životom čovekovim, i tu se on nalazi na istoj liniji s Huserlom, a otuda je i razumljivo da nije suviše oduševljen neopozitivizmorma i modđernom „analitičkom filozofijom.
Ernest Gelner je neumoljiv u nastojanju da razori svim sredstvima, ne isključujući ironiju i sarkazam, često suptilme argumentacije engleskih analitičara Gilberta Rajla, Džona Visdona i Džona Lenšena Ostina. Istovremeno on vrlo pažljivo ulazi u njihove metode i daje skoro perfektnu sliku nove filozofije. Takođe jedna nova orijentacija u savremenim studijama filozofije jezika može se naći u oblasti fenomenologije, i to naročito u poslednjim delima neđavno preminulog „Morisa Merlo-Pontija. Zadatak fenomenologije je, smatra MerloPonti, da se bori protiv onoga što prekriva strukture realnosti koje prethođe svim shemama i teorijama. Materijalizam i idđealizam su iđealizacije i izražavaju „prelativnu istinu. Konkretna realnost nije svodđljiva ni na termin materija ni na termin duh. Svoje nastojanje na konkretnosti on prenosi na sve oblasti spoznaje, i na sociologiju, i na umetničku književnu kritiku, i na jezik. Jezik ima svoj koren u čoveku, mne samo u svesti i misli i mašti, nego u čitavom čoveku, duhu i telu. Poreklo jezika nije samo istorijsko i socijalno, nego i takoreći biološko-materijalno, što ne znači da če se preterati u fizičkom smislu. Osnovni elemenat koji karakteriše izraz je značenje, tj. ono čemu izraz teši. Pošto je karakterisan značenjem i nastoji uvek da uspostavi jedan pracionalniji i logičniji odnos među ljudima, to je izraz, dakle, u jednom. širem smislu, uvek logičan. (T. K.)
}{\agirodalmi „Jigyelo
NBROLIKO PRINCIPIJELNIH PITANJA O PISANJU ISTOČNO-BEVROPSKE ISTORIJE UPOREDNE
KNJIŽEVNOSTI
KAD SU NARODI Istočne Evrope u toku XIX veka otpočeli borbu protiv feudalizma, nijeđan od njih nije imao svoju samostalnu državu, već su svi zavisili od Rusije, Austrije ili Turske, koje su ih držale u kolonijalnom ili polukolonijalnom jarmu. Svi ovi narodi, koji na početku XIX veka nisu imali mođernu nacionalnu svest, pretvorili su se do 190. gođine u svesne narode. i
Ovako počinje Laslo Siklaji svoj opširni radđ u poslednjem broju ovog časopisa, koji izdaje Institut za istoriju Kknjiževnosti Mađarske akademije nauka. Autor kaže da je zajednički život istočno-evropskih malih naroda (Poljaka, Čeha, Slovaka, Rumuna i Južnih Slovena) imao, između ostalih, i tu posledicu da su mesta, u kojima su se oni truđili da izgrade svoje moderne institucije i kulturne centre, zađugo ostala zajednička. Ova se pojava može objasniti i time što se modđeran građanski „razvitak na svom početnom stupnju Kkoristio onim okvirima Koji su mu bili na raspolaganju još pre borbe vođene za nacionalnu samostalnost.
Govoreći o onome što je kod ovih naroda bilo zajedničko, autor naročito ističe međusob~-
ne uticaje u literaturi, pa na-”
glašava da su se baš u Pešti pojavili „Srpski narodni list“ i „Srpske narodne novine“, da je u njoj darežljivošću Srba trgovaca iz njene okoline
osnovana „Matica srpska“ i njen „Letopis“, da su tamo đavane i srpske „pozorišne
predstave, da je u Pešti učio osnivač hrvatske literarne samostalnosti Ljuđevit Gaj, da
su se u njoj sastajali rumun=ski, srpski, slovački i međarski pisci. Siklaji spominje i to da je u Beograđu dugo živeo sinovac Pavela Šafarika, Jan, koji je ličnim vezama stvorio kontakte na polju kulture između Južnih Slovena, Slovaka i Čeha. Seća se i Jovana Pačića, koji je govorio deset jezika i ma početku XIX veka pisao pesme, pored maternjeg, i na nemačkom, mađarskom i francuskom jeziku. Pišući o uticajima, autor naročito ističe kako su se nemački pesnici 5 istočno-evropskim materijalom upoznavali putem posrednika i primali ga u izmenjenom obliku.
Pišući, dalje, o međusobnom uticaju pisaca „društvenih komedija lakog bidđerma-
PRVI BROJ BILTENA "MATICE SRPSKE
U Novom Sađu je pre nekoliko đana izašao prvi broj „Bil tema Matice srpske“ Gođine 1934. Matica je pokrenula specijalno „glasilo „Glas Matice srpske“, koje je do propasti stare Jugoslavije bilo veza između nje i njenih članova. Posle oslobođenja, 15. septembra 1946. godine, pokrenut je „Glasnik Matice srpske“, koji je izlazio do 20. novembra 1949. gođine. Ovaj Bilten, koji će izlaziti povremeno, treba đa bude stalna veza između Matice srpske i njenih članova, On treba, takođe, đa bude izvor za upoznavanje naše ipwnosti sa svim važnjim poslovima u Matici, njenim ustanovama i njenom izdavaćč• kom delatnošću.
jerskog „karaktera“, „Siklaji među njima govori o Steriji. Na polju oživljavanja narodnog jezika, pored „Jemeja Kopitara, PFerenca Kazincija, Dobrovskog i Jungmana, ističe Dositeja, a naročito Vuka i Gaja, ukazujući na zajedničke korene ovoE pokreta sa istovremenim ·đliterarnim težnjama. U posebnom poglavlju obrađuje pitanje cvetanjia
epa. Upoređujući epska dela istočno-evropskih narođa, ističe Mažuranićevu „Smrt
Smail-age Čengića“. Dalje skre će pažnju na to da svesna na-
cionalnost skoro svuda počinje sakupljanjem „umotvorina narodnog pesništva, Navodeći trudbenike ostalih naroda na ovom poslu, naročito naglašava pionirski rad našeg Vuka. Na kraju „govori o realizmu kao umetničkom pravcu i o njegovim „sprecifičnim karakteristikama kod istočnoevropskih narođa, o pitanju ruskog „uticaja i o simbolizmu, pa kaže da je Todor Manojlović svojim pesničkim „pravcem prevazišao Adija, jer mu je iđeal bio Apoliner. (A. P.)
A RNSTOOOAJI LNL0,ZONDA
ARKRTUELNOST EDUARDA URERSA
POD NASLOVOM „Tri lika Bđuarda Urksa“, Jirži Brabec u osmom ovogodišnjem broju piše o književnom Kritičaru koji je uz Vaclaveka i Tajgea, dvadesetih i triđesetih godina, bio „jedno od najznačajnijih imena češke marksističke Kritike. Prvi period stvaralaštva Urksa pada u doba 1924—1926. godine. To vreme, o kome se danas toliko diskutuje, predstavlja prelomno doba između proleterske Književnosti i „poetizma“, Naći ćemo o tome razne sudove, čak i protivrečne. Tajge je govorio o „đdivnoj radosti“ poetizma. Postoje rađovi koji taj smer proglašavaju za građanski produkt, a u poetizmu vide romantične indiviđue. O tome se ne može govoriti „jednostrano i Urks traži sintezu u kojoj će i fantazija imati svoje mesto.
Godine od 1930—1932. đoba su velikih polemika koje se dotiču ž#filosofskih, „istorijskih, kulturnih i estetskih pitanja. Ništa manje one su usredsre-
đene na problematiku mark-
sističke metodologije. O metodi postavlja pitanje i Urks. Predmetom kritike postaju radovi sintetički ili programski,
.čiji su autori marksisti. Urks
otkriva da nije osnovna snaga autora, njegovo osvedđočenje, već objektivna posleđica. Značaj Urksovog pristupa je u toliko veći jer su se baš u to vreme ispoljile koncepcije koje nisu izrastale iz analize razvojnih zakonitosti i Vukli kulturu i književnost na novu jednostranost. U điskusiji generacije koja je sprovela reviziju niza postulata češke avangarđe, javilo se dosta neistorijskih i polemičkih sudova koje su posebno akcintovali svi oni koji su bili ubcđeni u nužnost novih puteva, koji su se razlikovali od poetističkih koncepcija. Urks đokazuje prolaznost poetizma. ali i čudovišnost naturalističke umetnosti. On je usredsređen na reviziju pogrešne metode. Poetizam mu izgleda neizdiferenciran stupanj u razvoju umetnosti, stupanj viši, kvalitetniji, ali koji ipak đana5s već dozreva da bi bio prevaziđen. Urks se ne slaže sa statičkom predstavom o paraTelnosti dveju kultura i zastupa dijalektičku koncepciju razvoja i u estetskoj oblasti. Stuđiranje konkretne stvarnosti u celoj njenoj višestrano” sti, suprotnosti, sproveđene teorijskim mišljenjem, omogućilo je Urksu da potpuno iskoristi u oblasti estetike ono „jedinstvo apstraktnog i konkretnog“. Iz celog njegovog razmatranja proizilazi đa će socijalistička kultura i književnost biti sintetički proces, da je svaki vredniji, progresivniji doprinos svih tih mo-
dernih „izama“ u umestnosti već objektivno okrenut protiv klasnih interesa kapitalizma i da služi revoluciji. „Tađa smo udaljeni od uskogrudog odbra» naštva i vatrenog ođuševljenja i dominira saznanje koje jedino garantuje „savlađivanje realnosti“, mogućnost da se ona menja.
Tako Urks pažljivo ulazi u problematiku složenog saznanja, to ne prouzrokuje gubitak borbenosti već je, naprotiv, pojačava i iđe korak po korak u razmatranju stavova protivnika. On se ne odnosi nihilistički ni prema najidealističkoj filosofiji i zato nije zastareo, zato je njegovo delo i danas aktuelno. (B. MR.)
e LEXPRESS
JONESKO U NOVOM OBLIKU
„U NOVELI mogu da se izrazim bolje i potpunije nego u komediji“, izjavljuje Jonesko u predgovoru svoje zbirke novela neđavno objavljene pod naslovom „Pukovnikova fotografija“. Prikazujući njegovu knjigu Žan Davinjo, u drugom januarskom broju, primećuje da se postavlja pitanje da li bi Jonesko postigao „svojim pripovetkama onakav uspeh kakav uživa zahvaljujući sVvojim komedijama, madđa je većina novela iz ove knjige poslužila kao osnova tih istih njegovih najčuvenijih komada.
Reklo bi se da prelazeći sa hartije, gde on ostaje sam sa sobom, na dramsko izvođenje, Janesko muodifikuje ličnosti svoga umetničkog polusna i njima nameće neku vrstu moralne vitalnosti, koja „možda i nije drugo do samo veća dimenzija humanosti, što se naročito zapaža u „Nosorogu“. Novela je nekako tvrđa, jasnija i konkretnija nego komad, i ona priča izvesnu metaforu koja ne doseže onako daleko kao pozorišni komad. U svojim komadima Jonesko iđe do sveta Gogoljevog. Zbog toga „Nosorog“ ima dimenzije neobično široke. opšte, pa čak i političke. Na jednoj strani misli se da je ona najezđa čuđovišta ustvari fašizam, na drugoj komunizam, dok sam Jonesko tvrdi da je fo sasvim treća stvar.
Glavno je da sve njegove priče jasno pokazuju izvore jedne umetnosti fantastičnog i realnog u isto vreme; ali one postaju „parodija i komeđija tek pri prenošenju na Dpozor-
nicu. ;
Najinteresantniji đeo Joneskove Knjige je onaj koji je posvećen njegovim uspomena ma iz detinjstva, osobito njegove „Beleške i Rkontra-beleške“, u kojima nam otkriva naročite kvalitete svoje unutarnje analize. (N. T.)
e ___Č_AIAINA„_–ČZ_Či„I_A_JIJ[.=uuuuuuu auuu —
RAD IRALJEVSKOG SERSPIROVOG. POZORIŠTA
Kraljevsko Šekspirovo pozorište primiće ove godine državnu subvenciju od 30.000 funti na ime izdržavanja ·«1ı 17.000 funti za pokriće vanrednih troškova „(gostovanja u prvom redu). Predviđa se polpuna koorđinacija rađa Kraljevskog Šekspirovog pozorišta i novoosnovanog Nacionalnog pozorišta: „zajedničko utvrđivanje programa, određivanja plata i nagrada, planiranje turneja i gostovanja, ugovaranje međusobnih gostovanja i osnivanje zajedničke male scene. i
Kraljevska Šekspirova trupa gostuje ove godine u Americi s pozorišnim komađom „Sup“ lja kruna“, u kome se iznose mnegdote iz Života „engleskih
kraljeva i kraljica. U Engleskoj je ovaj komad punio kuću 18 meseci, i s njim je ova trupa gostovala na Pariskom festivalu. Za gostovanje u Americi repertoar će biti dopunjen jednom novom tač“ kom: „Kako Amerikanac Eleda na položaj monarhije u Evropi“,
PREDSTAVNICI JUGOSLOVENSRKIH IZDAVAČKIH PREDUZEĆA U SSSR,
Pre kratkog vremena boravilfi su w SSSR predstavnici jugoslovenskih izdavačkih preduzeća, direktor „Rađa“ NMNikola Lalić i glavni „uređnik „Jugoslavije“ MDanilo „Grujić. Tokom dvoneđeljnog b?9gayka u SSSR «ugosti iz Jugoslavije posetili su mnoga velika izdavačka preduzeća wu Moskvi, KLenjingrađu i Kijevu.
PREVEDENI
Sol BELOU
ZAPEČAĆENO
PRE NEKOLIKO GODINA putovao sam kroz državu Ilinois da bih prikupio građu za/jedan članak. Bila je prekrasna jesen, žito visoko i ispresecano pravim, ravnim putevima, preko kojih je bilo mogućno voziti isključivo punom brzinom, Išao sam iz Čikaga za Galenu, a potom na jug, preko središta države, za Kairo i Šonitaun. Tu i tamo, u nekim gradovima duž Misisipija, opažali su se znaci depresije i bede, ali su oni imali izgled nečeg dalekog i davnog, pošto je ostali deo države bio zaprepašćujuće bogat. „Pravi raj“, rekli su mi neki ljuđi. „Nikad nije bilo ovako“(...).
Dole u Egiptu, kako se zove uski jažni kraj države, jedna crnkinja, sa staromodnom svilenom maramom na glavi, projurila je mimo mene u svom plavom pakardu, sa jazaviča. rom graciozno posađenim na njenom ramenu. Ovde je bar bilo nekog nagona za spajanjem starog i novoB(...).
Ulice su, izuzev glavne saobraćajnice, bile dosadno prazne, a noću je čak i glavna saobraćajnica bila gotovo pusta(...). i
Izvesni važni sastojci života bili su upadljivo odsutni,
Trebalo je da pišem o Ilinoisu, ali kako da ga razlikujem od Indijane, Mičigena, Ajove ili Misurija? Kuće su bile izgrađene i nameštene u istom stilu, krave se muzle istim mašinama, programi koje su emitovale stanice CBS i NBC bili su isti u Rokfordu (Ilinois), Danberiju (Konektikat) i Solt Lejk Sitiju (Utah). Časopisi, frizure, začini za salatu, filmske zvezde — nisu bili samo američki, nego internacionalni, Šta je razlikovalo udoban život srednje klase u Ilinoisu od života u Kolonju ili u Frankfurtu — do tek neznatna razlika u jelovniku i kroju odeće?
Raspitivao sam se: „Čime se ljudi ovde bave?“ „Rade“, „A kada ne rade?“ „Gledaju televiziju. Igraju pomalo poker, kanastu ili džin“. „I šta još?“ „Sastaju se u klubovima. Ili odlaze u drive-in bioskop. Igraju pomalo golf. Dižu paklenu larmu. Kuglaju se. Pomalo piju. Uče decu bezbolu u Maloj ligi. Brinu se o skautima“. „Da, ali šta oni rade?“ „Pa, gospodine, govorim vam šta rade. Šta biste želeli da znate?“ „Razumete, ja pišem članak o ovdašnjem životu“, „Tako dakle! Bogami, vi igrate na pogrešnu kartu. Ničeg ovde nema o čemu bi se moglo pisati. Ovde se ništa ne radi, kao svugde u Ilinois. Dosadno je“. „Ne možete imati milione ljudi a da ništa ne rađe“. „Kažem vam, tražite da pišete o Holivudu, Las Vegasu, Njujorku ili Parizu. Tamg ima uzbuđenja“.
Imao sam još mnogo ovakvih razgovora.
Da li su nove stvari potpuno apsorbovale životnu snagu
ovih ljuđi? Da li ih je savladala superiorna pronalazačka i prođiuktivnia snaga, parališući sve sposobnosti koje joj nisu bile potrebne? Ili je staro shvatanje realnosti bilo zasnivano na pretnji gladi i na stalnoj potrebi za teškim poslom? Da li je mogućno da je ono na šta se ljudi žale kao na dosađu moglo, u stvari, da bude neizdržljivo uzbuđenje prouzrokovano veličinom promene? ___Obilazio sam biblioteke i nisam bio iznenađen kad,.sam video da se dobre knjige vrlo mnogo traže i da u centralnom Ilinoisu ima ljudi koji čitaju Platona, Tokvila, Prusta i Roberta Frosta. To sam i očekivao. Ali nisam shvatao kakva koristi imaju ti usamljeni čitaoci od knjiga koje posuđuju. S kim o njima diskutuju? Kako raspravljaju o Platonovoj pravdi i Prustovom sećanju u klubovima, na kuglaškim takmičenjima, razvrstavajući pisma u pošti, u fabrici, preka stražnje ograde?
Svakidašnji život davao im je malo mogućnosti za takve razgovore. „Ne možete imati milione ljudi a da ništa ne rade“. Bio sam savršeno siguran u to. Ali inteligencija i obrazovanost jedne žene u Molajnu (Ilinois) moraju neminovno da budu njena tajna, gotovo njen porok. Njene prijateljice smatraju da je veoma čadno što ona misli o takvim stvarima. Ona3 ne sme da ih otkrije svojoj sestri, pa čak ni svome mužu. One moraju da budu njeno ofkriće, njenq deset pufa zapečaćeno blago, njen privatni izvor snage.
„Jezik, odeća i svakodnevni poslovi ljudi u demokratijama protivni su idealnim koncepcijama“, rekao je Tokvil. Rekao je on i nešto više, ali u ovom trenutku ove njegovo reči su dovoljne. Stavimo pored njih činjenicu da će ovi ljudi ili neki od njih, pročitati Božanstbemu, komediju, Oluju i Don, Kihota. Šta će oni uraditi s tim delima? Oni će ih, neki među njima, pomešati s televizijskim programom. Drugi će ih umanjiti. Izvesno je da ćemo ih (vreme je da izbacimo treće lice) pogrešno razumeti. Ali ona nas ipak uzbuđuju! To znači da smo mi još u stanju da uočavama ljudsku veličinu. U pitanju nije mušica koja vidi slona. Mi nismo članovi različitih vrsta. Bez izvesne unutrašnje simpatije mi ne bismo mogli čitati Šekspira ili Servantesa. Izgleda da je u našim savremenim romanima ova snaga razumevanja najviših ljudskih osobina raspršena, pretvoren4 u nešto drugo, ili sasvim zatrpana. Moderno masovno društvo nema slobodnog mesta za takve osobine, nema za njih rečnika ni ceremonija (osim u crkvama) koje bi ih učinili javnim. Na taj način one ostaju privatne i mešaju se s drugim privatnim stvarima koje nas uznemiruju, ili zbog kojih se osećamo posramljeni. Ali one n'su izgubljene. Prodavačica u Molajnu (Ilinois) ići će u biblioteka i posuditi Anu Karenjinu. Ovo društvo sa svojim titanskim proizvodima utiče na nas, ali ne može da nas navede da potpuno promenimo svoja prirodna svojstva. Ono prisiljava izvesne elemente genija naše vrste da se skriju. U Americi oni dobijaju čudnovato lične, tamne oblike. Ponekad kvare ljude, ponekad ih navođe da se ponašaju iznenađujuće plemenito. Opšte uzevši, oni se ne mogu naći u onome što mi zovemo našom kulturom.
Njih nema na ulicama, u radnjama, u bioskopima. Oni su sastojci koji nedostaju.
Najveća opasnost, upozorio je Dostojevski u Braći Karamazo», jeste univerzalni mravinjak. D. H. Lorens je ve” rovao đa su prosečni ljudi naših industrijskih g~adova slični onim mnogobrojnim robovima iz drevnih carstava. Džojs je očigledno bio ubeđen da ono što se dešava prosečnom mo dernom čoveku, njegovom spoljašnjem životu, nije dovoljno
KNJIŽEVNE NOVINE