Књижевне новине
L
; - | nog „novog ialasa“ u sovjetskoj knji-
| ___ževnosti, podjednako su mnogo | __ ljeni i napadani.
.
BB EVTUSENKO i Voznesenski, shvaćeni kao najčistiji predstavnici izves”
hvaSumarna ocena njihovog stvaralaštva, zbog toga, nema flzionomije. Ona je stihijna, izlomljena linija koja, preko nerazumevanja i grubih isključivosti (na pr., kod nas, Branko Kitanović), vodi do oduševljenih slavopojki (uglavnom, „slobodnoj poetskoj frazi, novoj nesputanoj „žeđi reči“, nastavljanju iradicije Hlebnjikova i Kručeniha), na jednoj strani, i do ad hoc izvedenih negativnih uopštavanja (na pr. o uskom pogledu na svet ovih pesnika), na drugoj. Istina o Jevtušenku i Voznesenskom, po obiičaju, nije' na sredini; ona je sadržana u njihovoj poeziji, i ne preporučuje nikakve kompromise.
Specijalnost Tevgenija Jevtušenka jeste neka vrsta prozne Ppesme. Naracija. Pripoveđanje teče nesuzdržano, pođrobno, rečenica se ne povinuje zakonitosti sažimanja, ritam je ujednačen i miran, tek katkad brži, nikađ patetičan, iskiđan ili poremećen. Prepričava se događaj, sećanje, uzbuđenje, tuga, ljubav ili rađost, novinar–
sko-reporterski „saopštava se, recimo, kako smo „željni svežine“ ili kako džezisti, ti „,momci umereni“, pevaju
o stepi. Obrazac je anegdota, crtica iz 'svakidašnjeg života. „Često, međutim, i, pored sve karakterističnosti. ona je bez ljudske suštine, bez osvetljenja nužnog za spoznaju frentutica kome se podvrgavamo. Tipična je pesma „Du boki sneg“: tu je zadovoljenje intimnosti postignuto na način jako uproščen: pet-šest poteza, čak ne ni bizarnih, da bi se ispevala „romantičnost mlađe duše“. Pa ipak je Jevtušenkova
narativna pesma — pesma. Asonantnoaliterantna rima je zrela i slobodna, povorne fraze „poseduju specifičan
rvuk, čist u svojoj zapretanoj sočnosti, epiteti su neočekivani i tačni, Jevtušenko ne shvata pravilno princip jednostavnosti. Za njega svaka misao mora biti jednostavna i svaki izraz uprošćen, i zato je sklon da, nekritično, svaku svoju (i najlinearniju) misao izrazi kompleksom pesme. Umesto. da napiše crticu, članak ili esej
AKO DA SE IZBEGNE; uobičajeni kliše fraze, 'kako da se signaturom vlastibog izraza obeleži rečnica, kako da mimoiđe i po strani, u sigurnom zabo* ravu ostavi banalno,. svačije rešenje, pitanja su koja očevidno ne zaustavljaju pažnju autora mnogih i mmogih naučnih ragprava. Pa i rasprava iz nauke o književnosti. Tmaju omi, ponajčešće, svoja dobro poznata i već u svačijem sluhu ambijentirana rešenja. Znaju kako počinju mnogobrojne dokborske disertacije naše, pa — đakle —
mnaju i nedvosmisleno iskazuju kako
torske disertacije naše, pa — dakle, to počinje, kako to uostalom jeđino i može da počinje njihova, Naivno verujući đa ih udžbenik teorije književnosti i to jeđino on, može poučiti kako da pi'ša i — što je već neđopustivo — kako đa kreiraju, oni nedoumica nemaju, i pred lice čitaoca izlaze nevini i bezazleni, sa malim naporima i sa još manjim novatorskim rešenjima u smislu stila. Njihovi obrti su, tako često, svačiji obrti, sugerisanhi sađa u jeđnom repetitoriju ni od koga zvamom i ptrozva=nom. A ređovi su im, ne baš retko, pisani kao ilustracija lekcije koja, u osnovnoj školi, govori o prosto proši-
| renoj rečenici. Svi oni imaju mnepore-
civo zajedničku frazu po kojoj se ko-
| motho i bezbrižno, svima u inat, baš-
kare, i po kojoj se penju, a — kao u Krležinoj pesmi Nad otvorenim grobom tužni zbore, — nikoga nema da ih s fra~
_ ze skine.
Naši profesionalni učesnici u raspra-
- ma i diskusijama govore o korelaciji
'i lucidiji · zanesno i samozadovoljno,
| srećni i presrećni što su pronašli svoju i vlastitu frazu, kada već nisu pronašli _ i svoj vlastiti izraz. Rasipajući tu frazu
“
svuda uokolo, kao monetu koja i jeste mamenjena jedino kumovskom zveckanju kesom, oni je, onda, osiromaše silno. Ona im, potom, dosađi beskrajno, i oni je, preuranjeno, napuštaju ne”
4
Jevtušenko
i Voznesenski
Jevgenij Jevtušenko: „RAKETE I ZAPREGE“, „Bagdala“, KHruševac, 1962, preveli B. Kitanović i S. SlastikovKalužanimn; „POEZIJA“, „Mladost, Zagreb, 1963, preveli I. Sarajlić i B. Bu'atović. — Andrej Voznesemski: „ZVEZDOPAD“, „Bagdala“, Kruševac, 1963, preveo M. Tabaković
\
J. JEVTPUŠSENKO
A. VOZNESENSKI
Traganje za stilom. vlastitim
zadovolimi. Ćmi stu makar mezađovoljri. A poneki naši naučnici kao da su uobičajili da u isključivo stručnom domenu svoga đejstvovanja, govore neprelkidno u shemama, istina preglednim i
Nikola. DRENOVAC
Crnog anđela glas
— on stihuje. Jednostavnost biva zamenjena jednostranošću, siromaštvom vokacije. Pesma zaišta nužno poseduje jednostavnost, ali daleko složeniju no što je direktan odnos misao—reč. Koliko je t njoj od indiviđualne misli, a koliko od reči (te kolektivne, simbolizovane misli) teško je reći. Siromaštvo vokacije vodi, dalje, do niza drugih neđovoljnosti. Jevtušenkov odnos prema ženi to vrlo dobro ilustruje.
Žena je opojan, odbojan i, istovremno,
jednostavan svet. Ljubav je nesporazum. Odnos polova svođi se na nada nja, očekivanja, plašnje i ođustajanja. Ni u jednom trenutku taj odnos, ta ljubav ne dopušta vrtoglave uzlete, ne vodi u svet čarolija i stvaralačkih nađahnuća. Pesnik će, dođuše, podvući da su ljudska čuđesa stvorena snagom ljubavi, ali to je činjenica koju on ne
proverava intimno, kojoj veruje, ali kojom se ne potvrđuje. | Rašireno je mišljenje da je Jeviu-
šenko srećna sinteza Majakovskog i Jesenjina. To je utoliko tačno ukoliko se uoči da je od prvog uzeo fakturu stiha, a od drugog smelost u obraćanju dnevnim, često najbanalnijim pojava-– ma; uzeo, đakle, ono manje bitno. Način na koji je Majakovski poeziju činio neobhodnom u danima previranja, i način na koji je Jesenjin propovedao blagost duše u vremenima poremećaja — još uvek su izvan Jevtušenkovih stvaralačkih preokupacija. Želja da bude najstrože aktuelan omela ga je ponegde, poeziju je podđređio programu svoje umetničko-društvene politike. To podređivanje je isforsirano, i to je ono što isključivo smeta. To je ono što ga čini i pozerom, ne retko. Razumeva– jući fascinantnu privlačnost jesenjinskih huligansko-vetropirastih ·sumor-
nih ispoveđanja, razumevajući da ukus x“
šire publike najtoplije pozdravlja setnu raspevanost romansi — on je rad da se razbaruši, i „zaplače nad svojom sudbinom“. „Život mi grešan beše“ kaže. Kad pesnik nije iskren — to se oseti u svakom glasu, u svakom slogu.
Jevtušenko je zamislio širok plan prevratništva: on hoće novu formu za stalne, nepromenljive sadržine sveta. Borba za novu formu, međutim, znači borbu za drukčije, prodornije i kvalitetnije, viđenu sadržinu, znači traženje novog ugla posmatranja, izmenu predstave o svetu. U pesništvu forma (kao imanentnost sadržine) jeste sama pesma, sama celovitost pesme. Ispevati pesmu na nov način jednako je ozakoniti novu sadržimi Da je to jako teško
deranima takođe jasnim i prejasnim, ali oveštalim i plesnivim. Kada, međutim, pišu esej, kađa se, sa manjom ili većom rezervom, odvaže da krenu u taj opasno mnogim neizvesnostima situiran poduhvat, oni tragaju samo kađikad za vlastitim zvukom. Za nepoznatim. Kao da i one naučne studije i ove esejske proze ne potpisuje jedna ista ruka i jedna ista pamet, Kao da ista ličmost njje } u prvom i u drugom poduhvatu zatečema ili bar bila u mogućnosti da je zatiču.
No i to je tek samo ti izvesnim primercima. Najčešće, suočeni smo sa malim, nikakvim odvažnostima đa se slobođa i neomeđem prostor eseja prisvoje za naučnu, bogme i krajhje egzaktnu oblast, Ne pominjući izuzefne ličmosti, ne pominjući mikoga, valja da kažem kako imam razloga kađa izrađen stil, makar i potonuo u neizbežno, poarcisoidno jezero vlastitog baroka, po mnogo čemu pretpostavljam u prosto rima naših naučnih proučavanja, ohome drugom. Onome najčešćem: sivom, izgužvanom i neprijatno improvizovanom. Nisu, može biti, pred nama dve Krajnosti, ali su bez sumnje i u
—
Došao je tremutak suđemjda, Ja jesam Već sleću, btiće mevestice odbačeme 5a Sumcli
U zverinjak.
U misao bez okana
U ime bYyovđe klijom, ko zrmo pod, kamenom
Pa su me budili i sudili
1 sebi za sebe da buđem sačuvam,
A ja sam želeo da odletim pre mo što se probudim.
Da crnog anđela glas
U pesmu salijem
Odlazim, u, syž pod, koru
Na nagotu pritiskujem usne i kažem r i reč
Koja se razbežala ma, sve strane
Moji smobi su ostali pijavice žeđi
I ja tu mišta me mogu
Jer sbe se Kreće linijom, čovečjeg grča
TA! fađa banu, nada u syvce moje
svedoče Jevtušenkova lutanja kroz niz blagoglagoljivih ili artificijemih stihova, kao što io isto lutanje ubeđuje da traganje ne prestaje. Da on može biti veliki pesnik oseti se retko, ali tada potpuno. Retko zato što je dug niz sentimentalno-junoških varijacija na temu stvarnost — svakidašnjost, a potpuno zato što poistovećenje pesnika 5 pesmom biva izvršeno spontano i ubedljivo. Valja mu, zbog toga, preporučiti stroži izbor tema, brigu nad mi” šlju, manje egocentričnog udubljiva– nja u svet i njegove neobuhvatne, strašne i radosne, mogućnosti. I treba, za sada, zapamtiti pesmu „Moskva teretna“. Dušu svoje poezije u njoj je Jevtušenko poklonio mladosti komunizma. Ta mladost, sa željom đa sluša Skrjabina, s voljom da istovaruje vagone da bi ispunila želju, već je sposobna za „juriš na nebo“, Pesma pesnikova ulepšava taj napor.
Andrej Vozhesenski koristi se iskustvima ekspresionizma, tačnije iskustvima kubističko-apolinerskog simultanizma. U jednu ravan, nikako plitku, on ume da smesti: raketu, dugu, „Gogena, trgovca-agenta, Luvr. Monmartr, Sumatru, Javu, „ćeretanje žena, mrak akađemija, zemljinu težu, pivsku kriglu, žrece, vrtove rajske, falte i uši, plafon, glistu, rejon, curu, kolokvijum, tifliske teške dvosmislene zvezde, paradno crno (odelo), vasionu, antenu, regrute, kanone, prognoze, pa” ragrafe, sibirsko proleće i kaljače. S ovim je u tesnoj vezi njegovo najličnije pojimanje sveta, izraženo u pesmama „američkog ciklusa“. Ameriku Voznesenski daje u tri jarke, strogo odelite i, istovremeno, strogo zavisne dimenzije. Prva je — fizička i hemijska „muašiniziranost: retorte meonam, aerodrom. duraluminijumske ·vitraže, barovi: druga je — fiziološko-animalne sudbine: nosači, drolje, alkoholičari; treća je — duševno-duhovne sudbine: rentgenski snimak duše, nebesa viđena kao „tinjajuče trase neobičnih prestonica”. Čovek je oksidisani, „ugasli anđeo. Anđeo. verovatno, samo zato što je pesniku teško da peva o groma-– di mesa, gužvi nerava ili koordinaciji skeleta.
Bstradnost Voznesenskog ima dva kvaliteta: umeće korišćenja lapidarnosti i prodornosti žive reči, i umeće glasnog i naglašenog povezivanje na prvi pogled nespojivih suprotnosti. U tom smislu on često pribegava i „triku poente“, Cela pesma, tj. svi pret-
nama i oko nas dve karakteristične pojave sintakse koju čitamo svakodnev” no, i koja nam se priviđa, tako često, na žalost, kao jedan od neofklonjivih sađržaja., ,
Svetozar Petrović je, nedavno, napisao kako „već je odavno vrijeme da se napiše jedna apologija fusnole, toga skromnog ali toliko korisnog pomocćnika našeg pisanog razmišljanja“, A ia bih rekao da je takođe vreme da se, snabdevena bogatim ilustracijama, nmapiše i apologija stila koji je to u beleškama jednako kao i u predgovornim, paradnim, reprezentativnim pasusima. Pa kao što „fusnota se me mora neizbježno pisati nogom“, tako se i tih nekoliko rečnica od kojih komponujemo belešku ne mora neizostavno ostva” rivati lenjivim maporom čimovmičkom radnog vremema, „MBeleškar — danas tako nedvosmisleno pejorativna, bivša kategorija, — jednom nije imala, i fo ne samo u govoru Isiđore Sekulić, značenje i mačaj koje joj je ono suro, skribentsko htenje knjigovodstvene re> gistracije nmamemilo za sva vremena.
Dyaško REĐEP
wowansGBikeeGinire uspe iii ur uuu ru aas a uapuir S uw„AA–—_AA = mumia uuu uuu uuu auuu ur rpgUumumuuuuupagumupu uuu runuu mu uu u guns an nan ea ea
I kao urlik divpljime sviyepo vuče . praznina Nad morem, obmana zakleh, se krateyskim, čeljustima Da ću sve početi ispočetka
Spuštom, se između dve svoje svži Između, doa brizgamja i stajem, ma | sečibo summjoe Uspravim, zoru ispod, stismutih, kapaka I vidim da će svaka mladost postati starost
Svaka lepota Tugoba Pa vušim, ziđove i pepam Poljubi me poljubi
'Kovitlac među, dojkama pronalazi 5Yce i &IpG, (a,
Da bi miš pesma bila, rasipna i da ne bi
Postojala u zvezdama »eć u moktimın
O tačko moga beskraja
U sjaj se obhci
I tu se
Kao meteor
Zaustavi
O i Ol aaa aan ia annual uini ;
” nesensk
bodni stihovi posloje zato da na kakotoničam način (gde se haos sveta pred. stavlja kao pesničkim očima ·sagle„ dam mozaik) podrže završni udar, za. vršnu sliku koja je PIVO smišljena, ili prva izišla iz inspiracije. Nevezana, međutim, prođuženom stvaralačkom e. mocijom za celovitost i organičnost pe. sme — ta slika deluje kao pesma u pesmi, ona je ispađ iz pesme,
Osnovno raspoloženje OVOB pesnika jeste buntovništvo: umesto šreplike šreca: „„.Kopirati bolje je vrtove raj. ske” — aktivnost ekstatične spiritualnosti: „I jurio je kao raketa što buči.,.“ Romintazam u misli, izvesna nekontrolisanost u emociji, izvesna koleb. ijivost u viziji. To ima svojih posle. dica. Htenje odlaska u dubinu, htenje zahvata esencijalnih sadržaja ove manje-više nedeljive civilizacije okonča-
va se često faktografsko-fotografskom ~
razglednicom. Predmet. kako ga Voze i svojim pesničkim čulom doživljava, jeste civilizovana · negacija čednog, praiskonskog postanja. Predmetu nije ostavljena mogućnost (volšebnom unutar-stvarnošću poezije) da prevaziđe ili obogati tu jednu svoju dubinu; on je zaustavljen u razvoju, "ehnicizam ovog Veka, više agresivan no stvarno moćan, poremetio je nešto pesnikovu osnovnu misao: bića njegovog sveta mahom imaju boju sintetičkih materija, mirišu na lak ili etilen, zvone aluminijumski ili čelično, Takav je i rečnik.
Voznesenski nastoji da sebe otkrije u svetu i đa sobom upozna svet. On ie sebe tražio i u Americi. Otuđa pobuna protiv viđenog i doživljenog. Ali ona je manje angažovana, više senzacionalistička.. Stari svet trebalo je i rečju potresti. Njega ne smeš objaš“ njavati: shvatiće to kao udvaranje. Ova istina se otkrila Voznesenskom tek u pesmama „Odstupanje za glas i tamtam“, „Hor dečaka“ i, naročito, u pesmi „Goja“. “retirajući univerzum, ljudstvo i istoriju ne kao refleks u (snažnoj) inđiviđualnosti već kao duboko individualnu, svesnu i Voljnu valorizaciju njihovih nezavisnih kvaliteta — tu je Voznesenski opravdao svoje postojanje i žalosno finjanje desetak slabih pesama. Finalna poruka njegove poezije (do ovih trenutaka) nudi nađu u viziju kojoj će se Verovati, jer će biti odlučna da cizelirajućem otkrivanju bizarnog u velikim tema života — suproistavi zrelo revolucionamo. .- duševno stanovište. ı
Dragoljub S. IGNJATOVIĆ
· ~ JU? Nastavak sa A 3. strane < :Zb
CVBĆE NESVESNE BLAGOST?I
po metaforama i epitetima čak štur i siromašan, a koji ni u jednom tremubku ne pruža mogućnost da se to kohstatuje kao nedostatak. Naprotiv, čifaocu mora da imponuje spošobnosk da se iz nekolikih reči izvuku toliki valeri tako specifični kva” liteti, dar da se od banalmog ?apravi uzbudljivo, umešnost kojom 5e te reči upotrebljavaju kad se piše o smrti koja odnosi bližnje dopuštajući onome lcoji žali za njima tek da ih „zadrži u svesti, da njihove likove nB=zire među oblacima i drvećem, o ljubavi koja se nosi kao cvet na čelu, o strahu pređ životom i timoru od svakodnevice o prirodi koja vida rane itd,
Sasvim neosnovano bilo bi stihovi" ma Jasne Melvinger kao manu pripisivati neđostatak ritma i muzike koji kođ nekih pesnika odjednom privuku pažnju, koje neđostatak burnih strasti kao veliki talasi nose sve sa sobom, i tome slično, Ona, jednostavno, nije 'pesnik tog fipa. Njene pesme uvlače 56 u nas postepeno i izvesno je da ćemo, malo po malo, početi da se njišemo 58 njenim vlatima, da se napajamo miri" sima iz njenog vrta, da učestvujemo.tu njenim raspoloženjima. „Ona poše“ duje lirsku žicu malog formafa, ali izvanredno čistu i nežnu, tako da SVE čime odzvanja deluje spontano i i“ kreno. Za mnoge pesnike reći ćemo da
(ia.
- su od nje atraktivniji, da će ih čita“
oci pre zavoleti, ali bićemo uvek Si“ gurni da lirika Jasne Muelvinger ima i treba da ima svoje poštovaoce i među čitaocima i među Kkritičarima.
Bogđan A. POPOVIĆ ~) (.e..
i
KNJIŽEVNE NOVINE