Књижевне новине
pozorište
Pismo iz Stratforda
MARATONSKA ISTORIJSKA sekvenca Ramovi muža, koju čine tri celovečernja komada: Henri VI, Edvard IV (kako je nazvan drugi deo adaptirane Šekspirove trilogije Henri VI) i Ričard III, svakako je najveći pozorišni podvig našeg vremena. Najveći po zahvatu, po dužini trajanja,a dobrim delom i po ostvarenju. ·
Ako izostavimo izvanrednu Komediju zabuna (koja je, sa malim izmenama, ustvari obnovljena prošlogodišnja predstava), Ričard III je svahako vrhunski domet ovogodišnje, igrom slučaja prilično loše započete festivalske sezone, a 22. avgust 1963. svakako će ostati zabeležen u pozorišnim analima kao izuzetam teatarski događaj mnaših
dana. Tog dana, tek drugog od premi-
jere Ričarda III, stratfordski anmsambl, (čije redovne probe traju i po jedanaest časova dnevno — izuzimajući, naravno, kratke pauze za ručak i šolju čaja ili kafe — ansambl za čije pojmove je sasvim. normalno da se posle tako napornog svakodnevnog rada probe održava-– ju i na dan premijere, kao i sutrađan posle nje), prikazao je istog dana celu trilogiju, čije izvođenje traje ukupno preko deset časova. Tako je publika pre podne videla Hernija VI, popodne Edvarda IV, a uveče Ričarda III, dakle celu istorijsku trilogiju o ratovima ruža u jednom danu. (Interesantno je da je do 7. dđecemibra, kada se završava OVOgodišnji 104. Šekspirov festival, predviđeno još desetak ovakvih seamsi). Pravi lik ovog smelog poduhvata, kao da je tek ovog dana izrastao u svoj svojoj veličini i lepoti. Iz ovako celovito prikazane tragične istorijske epopeje, postaje još uočljivije Šekspirovo pesničko sagleđanje istorije, njegovo boniranje i oflkrivanje ljudske suštine u krvavom i mračnom srednjem veku.
Ovo suštinsko. stvaralačko i pre svega pesničko sagledanje istorije, reži ja je naslikala bojama opornmim, sumornim i tragičnim. „Krv će imati krv“, poručuje reditelj Piter Hol u programskom napisu za sve tri predstave, ali to još ubedljivije ođ reči pokazuju sa-
· me njegove predstave, koje su i opore, --"i"diVlje, i potresne, a posle kojih čovek
oseća i mučninu, i jezu, ali i neki čudni mir što je taj krvavi lavirint ipak samo jedna stravična prošlost. U celini, ova istorijska trilogija je i monumen– talna, i seriozna i potresno-uzbudljiva; u pojedinim, ne retkim trenucima, ona postaje i uzvišena i poetična, ali uz to i puna krvi, koja je često khrajnje naturalistički predstavljena. O tim krvavim scenama u prva dva dela trilogije Ratovi ruža, bilo je reči u prethodnom napisu, ali one postoje i u Ričardu III, iako ih ovde tekst očevidno watno manje zahteva. Tako drugi đeo ove predstave počinje scenom „Ričardovog krunisanja, dok na zidovima oko prestone dvorane stoje na kopljima nabijene glave neprijatelja, a što je još čuđnije ti brutalni kosturi su na istom mestu i za vreme beskrajno bolne scene kada kraljica MBlizabeta oplakuje smrt mlađih prinčeva, koje je Ričard zadavio u Taueru. Ovim je bol majke znatno umanjen, a osim nepotrebnog gađenja ništa se nije dobilo, Osim toga, pro bođeni Klarens se okreće i publici po-
· kazuje rane, Ričard (Derek Voring) po-
likovna umetnost
diže vizir i kolje Ričarda. Mora se odati priznanje rediteljskom rešenju, da Se scena, kada Ričard saznaje od Bakingema «kako su reagovali građani, dešava u dvorištu ispred velikog točka na kome su razapeti prvi i drugi ubica, čime delo dobija jedan viši danteovski moralni potekst; ali izgled gotoVO, iskasapljenog drugog ubice upravo služi suprotnom cilju. Ovakvim scenama reditelj ne čini, kako bi se pomislilo, ustupak tradiciji i publici, koja, ruku na srce, još uvek voli da gleda Scene pačinjene krvlju, već, očevidno, više ustupak sebi. No i pored toga treba biti pravedan i odati puno priznanje režiji Pitera Hola, koja je osim srećne koncepcije samog lika Ričarda, donela znatan broj uspelih novina. 'Pako je ubica Tirel (izvrsni Brajen HariSon) koncipiran kao mali Ričard. On, na suprot tradicionalnom tumačenju Ovog lika, ne pati nađ ubijenim prinčevima, već sa cinižmo ruga najmlje-
lacima magle i dima, koje presecaju gromki pucnji i plameni jezici rane, primitivne awtiljerije, koja je u ovim scenama vešto upotrebljena. ; Sve tri, po ređitelju, ključne komponenfe u liku famoznog Ričarđa: okrutni makijavelista, hrišćanin — hipokrita i manijak, kao i mnoge druge, nekad glavne a nekad sporedne, mladi Ien Houm je oživeo s neopisivom virtuoznošću, zrelinom i doživljajem, koji nas vode od jetkog osmeha do suza i od divljenja do straha i ponora. Pored duboke iskrenosti za sve što čini i kazuje, tajna njegovog uspeha leži u suprofstavljanju tradiciji i u smelom nalaženju neslućenih mogućnosti za tumačenje ovog kralja-zlikovca. Iznenađenja koja mladi Houm priređuje upravo su bezbrojna i za najbolje poznavaoce Šekspirovog teksta, Ona teku u nizovima i bujicama. Takvih iznenađenja ima čak i u samom uvodnom monologu, za koji bi se zbog' poznatosti
nim ubicama Dajtonu i Forestu, koji su to učinili za novac. Posle toga sve do kraja komađa 'Tirel postaje jedan od glavnih Ričardovih saradnika. Scena sa zarđalim oklopima, kađa Ričard i Balingem obmanjuju građane tobož braneći se od Hejstingsovih pristalica, muđro je izbačena, ali zato na kraju scene sa sveštenicima, koje ovđe predstavljaju preobučeni Tirel i Retklif (Dzon Hašej), Ričard pobedonosno baca knjigu u ruke Bakingemu i uz grOhotan smeh, zajedno sa Tirelom i RetRklifom, skida lažnu odeću, rađujući se velikom uspehu. Poređ ostalih, posebnu pohvalu reditelj zaslužuje za veoma impresivhe scene bitaka na bosfordskom polju. Pozormica je tada ispunjena ob-
SCENA IZ „RIČARDA. III“ U IZVODENJU OLD VIKA
moglo tvrditi da je tu više nemoguće uneti ništa novo. Na suprot svojim broj nim prethodnicima, Houm s prvim stihovima Mao da žali izginule neprijatelje kuće Jork; zatim sa nonšalaninim smeškom pokazuje svoje deformisano telo, a odluku da će da buđe zlikovac saop= štava s velikom neposrednošću i toplinom kao da kaže: „Odlučio sam da učinim nešto divno“, U svaki detalj građevine ovog lika, Houm je umeo pohneku novu, svoju crtu, kombinovani od iskrenosti; ironije ili mamijačke naivnosti. Ljubav i iskreno kajanje, u sceni kađa osvaja ledi Anu (koja je ovđe prikazana nad lešom Henrija VI, koji po starom verovamju, zaista. krvari u prisustvu ubice); ludu radost, kada #ividi
Bdvarda da se toliko oporavio da može da sedi na prestolu; veliki bol propraćen suzama, kada saopštava da je Klarens ubijen itd, itd. Ten Houmova neviđena neposrednost i trenutna moć preobražaja idu dotle da, iako vam u monologu sve saopšti šta će da učini i zašto (na pr., da će da osvoji Anu i da likvidira Klarensa) vi posle par minuta morate verovati da Anu zaista voli, da brata obožava, a da se za ubistvo Henrija gorko kaje, A što je najlepše, mlađi Ten Houm se nije izgubio u nizu plitkih delslia, već ih je sve podredio opštoj građi celine, vođeći Ričarda od ciničnog makijaveliste koji se ne boji ni ljudi, ni boga, ni svoje savesti, do suludog manijaka koji drhće i trza se na svaki šum. Kao vrhunac svega, Ričmondđ se pojavljuje kao sen u oblacima dima — i pravda je zadovoljena... Novi stratfordski Ričard je đobrim delom nastavak velike tradicije Lorensa Olivijea, ali nije teško uvideti da je on u išto vreme i veliki korak dđalje. I da na programu nisu objavljeni fotosi preliveni krvlju svih po zlu najslavnijih vladara-zlikovaca odđ Dzingis Kana na ovamo, iz tumačenja Iena Houma svi bi uvideli da je njegov Ričard obogaćen „iskustvima“ nenađmašnih Ričarda skore prošlosti: Hitlera, Staljina, Musolinija i sl. Gledajući ovog mlađog glumca, visokog jedva nekih 160 (i slovima sto šezdeset) santimetara, setili smo se legenđe o Peri Dobrinoviću i uverili se da ovaj mali čovek, isto kao i dežmekasti i maleni Pera, svojim temperamentom, svojom glumačkom snagom i divnim baršuma= stim glasom postaje ogroman i nešaglediv na pozornici,
Glumci često, is pravom, kažu da ie za dobru predstavu ponekad dosta jedan genije, a poslednja stratfordska predstava, osim pomenutog Iena Houma, ima još dva slična velikana. To je, pre svega, nenadmašan Pegi Eškorft, čije prisustvo objedinjuje celu Šekspirovu frilogiju, a čije je tumačenje nesrečne kraljice Margarete izraslo u Ričardu III do neslućenih razmera uzleta i ponora. Njena suluda, sumanuta kletva, doneta u Širokom tragičarskom dijapazonu, objedinjuje u sebi krajnje suprotnosti, veliki bol đostojan sažahjenja, ali u isto vreme i nešto kobno i opasno. Poređeći je sa Ričarđom, ređitelj je bio na putu da istakme još jednu nepoznatu stranu ovog dela: Margaretino ludilo od bola za izgubljenim i Ričardovo ludilo od straha pred dobijenim i meočekivanim.
Treća izuzetna vredmost ove predstave je impresivni, metalni dekor Džona Berija, jedimstven za sva tri dela, s promenama koje traju nekoliko delova sekunde. Uz punu saglasmost karaktera i kostima (koje je Džon Beri ostvario primenjujući prvi put sopstvenu tehniku slikanja materijala bojama i tečnom gumom) i uz sopstveno majstorsko osvetljenje, Beri je „ovim funkcionalnim „majstorskim dekonom ostvario atmosferu i osmislio rediteljske intemcije kako u predhodnim dvema predstavama tako i u završnom delu trilogije Ratovi ruža.
Stratford, 23. VIII 63. Dušam, MIHAILOVIĆ
Izložba skulpture u Pionirskom parku
SKULPTURA U SLOBODNOM PROSTORU
DA BI JBDNO plastično. umetničko delo moglo maksimalno da se iskaže, da bi moglo čitavo!da zavibrira, da bi njegov svaki zrak bio opažen, da bi moglo da živi punim intezitetom, potrebno mu je odgovarajući ambijent. Taj ambijent, koji bi nam, znači, omogućio da umetfničko delo što neposrednije doživimo i sagledamo u svoj svoOjoj celovitosti, može i sam biti uslovljen njime, jer mu ono svojim prisustvom stvara određenu atmosferu, daje i tan šarm.
a daza skulpture u Pionirskom parku upravo ukazuje na uzajamnu za-
i fenomena, ali ona ne visnost ova dva {el iadigina
samo da u svom podtekstu ovu uslovljenost, nego ie i nameće kao neminovnu i za nas naročito MOLA
Skulptura vapije za prostorom · vazduhom, njen pravi život u stvari
KNJIŽBEMNIE NOVINE
nastaje onog trenulika kada „ugleda prirodnu Svetlost đana, kada je zaseni tmina noći, kada počinje da upija vreme, Njeno je življenje odolevanje vremenu, njena je vrednost u ogledanju vremena. .
Uprkos svemu, beogradski parkovi, o čijem se izgledu danas više vodi račuha nego ranijih godina, još uvek hemaju svoje kamene ili bronzane protagoniste, čija bi prisutnost doprinela upečatljivijem utisku.
Izložba skulpture u Pionirskom parku ima i svoje drugo lice: ona svo-
jim impozantnim brojem izlagača pru-
ža mogućnost za bliže upoznavanje i mlađe vajarske generacije, koja je ovde u najvećem broju zastupljena.
Što se tiče profila ove izložbe, mo-
gu se odrediti tri viđa umetničkog iz-
| ražavanja; figurafivni, . asocijativni i
.
nefigurativni. Prva, figurativna, grupa je najbrojnija, ali i najheterogenija. Ovde susrećemo rešenja Moja iđu od altademskih principa preko traženja Kkršinićevske sanjarske lepote i palavičinijevske gracioznosti do ekspresionističkog uobličavanja. Ovđe bi naročito igtakli skulpturu Slavoljuba Stamkovise „Odmor“ koju odlikuje dostojanstve ni lirizam i suptilna čistota forme, zatim „Figuru“ Ane Viđen i „Samuilovog ratnika“ Dragana-Dadđe Popovskog, obe ekspresionistički rešene,
Asocijativnu grupu sačinjavaju: Milija Nešić, čiji je „Klesač“ najmonumentalnija skulptura na izložbi, ali je ne samo dimenzija, već i imventivna analitička organizacija forme đoprine= la snažnom utisku, koji ostavlja ova skulptura; Milija Glišić u svom voluminoznom „Torzu“ nastoji da razvije
(ČR a M ., PR
organsku bit ljudskih formi, poput Olge Jančić; Venija Vučinić-TurinsRi je murovski orijentisana.
Predstavnici nefigurativnog izraza su mahom afirmisani autori. Olga Jevrić, čiji je savremeni jezik otišao najdalje u domenu odnosa čiste forme i prostora, Olga Ivanjicki, koja traži vrednost u strukturi materijala, zatim Aleksanđar Zarin i Boris Anastasijević sa skulpturama geometrijske stilizacije.
Iako nije pružila potpum uviđ naŠšeg savremenog vajamstva ni njegovog stvarnog kvaliteta, ova monumentalna izložba pokazala se sasvim svrsishodnom, jer je, pored ostalog, pokrenula izvesne akutne probleme svoje egzistencije, kao što je doprinela i afirma– ciji skulpture uopšte, |
· : Vladimir ROZIĆ
Ot u IME. i
DANICA RUČIGAJ
U Skoplju, prilikom katastrofalnog zemljotresa, 26. jula, sa svim članovima ” svoje porodice, izgubila je život mlađa
makedonska pesnikinja Danica Ručigajđ, —
saradnik i prijatelj našega lista. Danica Hučigaj pripađala je mlađoj generaciji makedonskih pesnika, koja je svoju afirmaciju stekla tokom pDoslednjih nekoliko gođina, Klasičnu gim;naziju i Filosofski fakultet (grupu zs
. jugoslovensku književnost) završila je
u Skoplju, gđe je i rođena 5. maja 1954. godine u porodici doseljenog Slovenom. Još svojim prvim pesmama, pisamim za vreme školovanja u gimnaziji, skrenula je pažnju na sebe. Kasnije, kađa je svoj falenat osetno razvila, njene pesme prihvataju mnogi časopisi, prvenstveno Sovremenost i Razgleđi. 1961. godine izdavačko preduzeće „Kočo Racin“ objavilo je njenu prvu zbirku pesama Srebrne noćne igre.
Osnovni moliv poezije Danice Ručigaj je ljubav žene prema čoveku, prema prijatelju i svetu koji ih okružuje. Prožete izrazitim lirskim akcentima, nežnošću i iskrenim patosom žene koja voli, njene pesme deluju neposredno, sugestivno i toplo.
U pismima prijateljima (prevođioou Branku KMKarakašu), pisanim kratko vreme pre smrfi, najmvlivala je novu zbirku pesama pod radnim naslovom Želim jednostavno da doživijavam sve ono što se dešava među ilijuđima. Pretpostavlja se đa je rukopis te zbirke uništen prilikom zemljotresa i zatrpan pod ruševinama kuće u kojoj je izgubila šivot pesnikinja Danica Ručigaj, ostavljajući za sobom uspemenu na dobrog druga i prijatelja i talentovanog pisca, čije su pesme svedočanstvo o nemiri-
ma jedne izrazite lirske osećajnosti.
Danica RUČIGAJ
Četiri pesme
PREDIGRA
vreba imati jedmu, dolinu, Ćutamja Treba imati jeđam izvor da bi napojili Nedorečenu, tugu, oda Treba imati Tuke Koje će mositi želju u predvečerja Treba imati jedno malemo dete . koje će nam povratiti veru, u rađanje.
stavih,
Sve svoje zalaze U tvojim, rukama Da izgreju. Ostavih, Sva svoja noćivanja Na tvome čelu Da ih razdamiš Ostavih, Sve svoje zvezde Na tvojim, plećima Da il odmeseš.
• * ;.
e, ne govori mi o očima Koje su se sasušile U njima je bila jedma ptica Priđi bliže I iscedi krv ruža, Pticu su ubili. Dođi me plaši se Oči više memaju sjaja Zato dođi I otvori svaki zeleni listak Neka uđe proleće Ptice se proleću raduju. s * . Zato ću ućutati Ovog puta meću zaplakati Neću plakati za sjajem, Očiju koje su wgasle. Neću plakati ovog puta \ Za sjajem što je obećavao belinu Oči ću zatvoriti Hoću jednom da vazumem, tajnu ·
Sjaja koji se ugasio + MU:
Nakon prvog obećanja } ; Ovog puta meću zaplakali.
(Preveo Btanko KARAKAŠ)
IL Sea ortdle MA i Oi