Књижевне новине

IZLOG ČASOPISA

IL. VER

MOVO U FILMU

MARINA Micau piše o nowatorstvu u savremenom #ilmu, analizirajući i upoređu#aM najnovija dela Yelinija 1 Žam»Lik Gođara. Kroz jeđan proces sličan onome u drusim „umetnostima, započinje ona svoja razmatranja, film je izgleđa konačno ušao u fasu autokritičkog eksperimentajizma, u razmišljanja čija je - tema vlastita mogućnost izraza i vlastiti razlozi postavljanja. Uz bok anti-romanu, „romanu o romanu“, ličnostipiseu koji se pita o sebi i wumnja u. mogućnost (i u nužnost) pisanja staje sada i film formulišući. još jednom i pomovo, š#vojim filmskim jeziom, pitanje jezika uopšte. Meađekvatnost bilo kojeg oblika MWomunikacije, nemogućmost stvarnog prirastanja reči uz Wtvari (naivno je misliti đa je to prirastanje manje problematično kod jednog vizueilnog jezika kakav je filmskl, jer | om je ipak samo inter| pretativan), neodlučnost umetnika koji se ođjednom malazi pred Spparađoksalnim prohtevom da izrazi vlastitu nesposposobnost izražavanja, — neodlučnost koja umetnika vođi u Ćutnju ili u Stanje „onoga koji nema ništa da kaže a ipak govori“, to su problemi „novog filma“. 5 jedne strane uverenje da misao | govor ko(incidiraju, da se sve Što se može naslutiti može i !zreći, 8 druge strane zahtev za e sencijalnošću koji traži đa Be jezik, očisti od svih primesa emot!vno-psiholoških: to su dve pozicije koje u jednom rigoroznom naučnom Kontekstu mogu značiti đva načina mišljenja jasna i određena ali koje u jednom umetničkom delu majčešće dramatično koegristiraju. Jezik koji proizlazi iz te antinomije 1 svesti o njenom postojanju u filmu kao i u romanu, U poeziji, u sli» karstvu. složen je, nije više ja san, jednoglasan, već dvosmislen, slojevit i na različitim nivo ima. Umetnik, prihvatajući naj češće jednu pseudoautobiograf sku formulu oscilira između naracije ji neodlučnmosti koja se pred njom pojavljuje, pre>

nosi .čak' i tu neodlučnošt U ,

reči ! slike, razne pokušaje i

promašaje u rađu takođe iz-

nosi na videlo, tako da i oni čine đeo sadržaja; tražeći u svemu tome jedno rešenje ili iskupljenje,

NMajigrazitije primere ovak» vog stvaralačkog postupka na filmu autor članka malazi u najnovijim delima preliniia („Osam i po“) i Žan-Lik Go” dara („Živeti svoj život“). Glav ne ličnosti oba filma su zapvevo simboli borbe njihovih autora. sa vlastitim. izrazom, mm jezikom, traženje rešenja u mnepešenmom odnosu svet„jezik. Otuđa l nastojanje da se kod mledalaca Uuguši svako sažaljenje prema ličnostima, svaki pokušaj indentifikacije s njims, U tom smislu značajne ma Mavročito završne sekhvemce oba Mdima: PFelini odbacuje Mdežšu o samoubistvu glavnog jJumaka, smatrajući da samo wmjegovo postojanje -'đaje odgovoz na mnoga pitanja, dok crodar odlučno ubija svoju juvwakilmju, Wwkazujući time mna wnewmogućmost bilo kakvog rešemnja. (T. KO)

naše teme

DISKUSIJA O DIJALEK PTCI

REDAKCIJA ovog časopisa, za društvema i' omlađimska Di» tanja otvorila je široku dis» Wuslju o dijalektici 1 u svom sepsembarskom broju obiavila odgovore koji su stigli đo zaključenja lista. Mihailo Mar ković na početku izlaganja konstatuje đa „u svetu i kod nas Vlađa danas ogromna zbrka oko pojma dijalektike. Ono Što marksisti pišu o dijalektici 1 dđijalektičkom metodu me zađovoljava iz prostog cazloga što ne ispunjava nmeite osmovne Uslove BtvaTalačkog rađa. Često to nije ništa drugo đo ponmavlianjs dobro poznatih stavova i jlustracjja iz istorije nauke“, Zbog toga Marković nastoji da sa uopšte nih Tazgovor9 i. pomekađ čas+ Whanja o dijalektici pređe na konkretne probleme |} da ih »auppravi ma jeđan doista ozbi-

i wmetodski besprekoran

i | Orca mačdm, Ogramičevajući ma mu (i jalektikw prirode, plane raspra vija o prirođi same dijalektike i ubeđijivo poleraičući mm

nekim shvatanjima Dorđa K,u-

kača dokazuje da je Lukač pomežao tri različite stvari: proces prirode po sebi, teoriju e tom proocesu i proces čevekowog menjanja i saznavanja prirođe koji dovođi do toeorlje o prirodi, ~ ·

Jeđam od boljih priloga pređi stavlja 1 članak Predraga Vranickog „O dijalektici“, Wranirki na Wraju svojih !zlaganja dokazuje đa je „čovjeku (...} njegova historijska egzistencija bitni filozofski i ljudski problem, Čovjek ne samo kao

prirodno biće pije samo histo

rijski čovjek 1 kao takvo biće me može biti besmrtan, Smrt nije histojriska kategorija ne» go prirodna, pa prema tome u bit i nije pravi ljudski problem, Čovjek je besmrtam samo kao historljsko biće, kao alobodno i kreativno. Zato jel problem slobode njegov funda

mentalni problem“, Milan Da-'

mnjanović raspravlja o kate” gorlji napretka u umetnosti, a Berislav Perić govoređi e problemima dijelektike posebno 5e osvrće na pravne nalke, U ovom ozbiljnom razgovoru čuo se |} jedan · „neozbiljan glas: Bogđan Šešić wu članku „O nekim pitanjima dijalektike i progresa“ ponavlja neke »pštepoznate i opštepriznate istine,

Da bi se dobila tačna predstava o tome kako stoji sa 3iskusijama o dijalektici u svetu. ređakcija „Naših te» ma“ objavila je infoumativne

mi 1 Wiedcwlerw ~ MMkGecdvo) | ia vrt Branka MBočšmjaka ma điJalektiku' teologije 1 demitologiziranje hrišćanstva povo poslednjih promena 1 teoriji i praksi katoličke ecvrive.

e WELT UNDWORTT

TOT ĐONWRĐDA UUURAČA

|P. 0

| bijem „kosmos

PONOVNO objavljivanje ne~

kih starijih vađova Đerđa Lukača | pojava knjige Horesta Altausa o njemu dali su po voda Helmutbu Ginmtemu da se w desetom broju ovog tibin» genškog literamog časopisa pozabavi duhovnim i političe, kim razvijanjem tog interesamtnog, li isto toliko zna» menitog Mkoliko i mpobijanog, sociologa literature, \ Gimter kaže da Lukačeva du Eo pogrešno shvaćema „Teorija romanan“, koja se 1030. pojavila u knjige, spada među najveće događaje veka. "Posle pomovnog čitanja, a, to i sam Lukač naglašava u pred govoru uz majnovije izdanje (1962), ovo delo svakako predstavlja weć istorijski doku mmenat našeg sopstvenog i Lu khačevog razvoja, A. to se odnosi 1 ha obiman svezak „Spisi uz socijologiju literature“, us koji je P, Luc mapisao značajan predgovor,

Lukač s& može razumeti +-.

piše Ginter — samo ako se njegov sopstveni sOciološki me tod primeni na njega samog.

kače. Po vajevarm em Wrvelegwdi WL mišljemju đokax „Jedinstvenoesti, jer to misu subjektivmi prelomi mego objektivmi, Reč je o prelomima modđernog đuha. Tiukač dolazi iz životne filcmzoflje 1 zato me mjegovi splsi mne mogu bez mje mi zamisliti, on je otišao dalje i mašao me u predvorju marksizma, Razmorao je čowek ponovo da adi, Otuđemnje između mveta i čoveka e probudilo, MEstetsko»etički zađatak mođerne literature je, Wu. romanu, da ovo oluđenje otk\oni, Lukač zna da bez es> tetičke forme ne može biti ni etičkog dejstva literature. Tako ima problema koje Lukač mije uspeo da weši, ove dve zbirke mjegovih rađova su ipak istorija đuha dvadesetog veka, opraštanje ed mrađanmskog sveta | filozofije, provela ka novim principima stvara– mja. Za građanina L,ukača put u budućnost mogao je biti samo marksistički Otud „je njegov marksizam ma nekako čudam način starovremski. Gin ter haže da moderni komunisti Luukaču s pravom prebacuju mjegove građamsko»romantične ostatke. Ali on je ipak ostao veran sebi samome, Posle 3) godina Života čovek se jedva Još menja, Njegov put od filozofije života ka marksizmu skroz je logičan i sadrži u stvari tačno pukotine filozofije dvađesetog veka, Niho zato ne može da preskoči Tjukača, ali se njegovi problemi moraju oštrije i trezver nije zahvatati, Mođerni tehmički svet Wao gmotova, istovremeno etička i estetička,

članke o: diskusijama o dija» lektici u Francuskoj (Franjo Zenko) Italiji (Ćezare Lupori~

A pisao predgovora Luc por lače najveću 'važnost na ije” dinstvenost mišljenja kod I„u-

struktura — fo je ono dokle je Lukač u krajnjoi liniji hteo da dospe. (A. Đ, PJ

pisma uredništvu

Jedno impozanino neznanie

PORMD WIZA besmislica kojima vrvi tekst pod naslovom „Lotreamonm, Rembo i revo» iucija“ vašeg saradnika Dragoljuba Ignjatovića, uzimam slobodu da skrenem pažnju na neke materijalne neistine u tekstu, koje mi u Ršhom slučaju mne mogu biti sporne.

Pisac tvrdi za Lotreamona da je „bila i ostaje činjenica da se me zna tačno mi kad je umro, nikako; je, umro“: i posle toga pravi pretpostavke? „A. čta nas sprečava dase: pretpostavi.-da ·je"bjo komuna ma barikađama i da je, kamo totalmo' nepoče mati Isiđor Dikas, pao pod terorom krvave majske nedelje, ili wumro docnije Ww imternaciji“. Motoma je činjenica, međutim, da je IBidor Dikas umro 9. nmovembra 1870, godine u 8 časova izjutra u svome stanu Mobur — Monmartr br. 7. Pronađena je asutentičma smrtovnica čiji je faksimili wiše puta reprodđukovan i me postoje ni najmanje mogućnosti da se oko toga prave bilo kakvi mnmesporazumi.

Pisac članka (dalje tvrdl: „Me sme 86 mi> Wad zaboraviti da su 1870 i 1874, Wljučme za Lotreamoma | Remboa. U tom wrermemiı omi mu postali emo Što su |, ..j, U komumi oni su mogli da vide svoju strast izmene 1 svoju potrebu ljubavi“ itd. Komuna je, reč đutim, bim 0 18%. marta do 28. maja 1871. U to vreme Lotreasmon ie uveliko muptav a meribo se malazi, maja mugseca lstm godine, w ČŠarlvihu, O Paris će prvi put wMeći ek septembra meseca i ol Paviske womumne me> će videti miBta,

Ostale fwmdmje sw demen čiste mebuloze, građene ma ovim pogrežnim dčimjemicama, Jako je ovolko elememntarmog mezmanja wwredljivo 1 za vaš list, a 1 za čltaoee, to vas mellm da objavite ovaj Meoernlımı.

Mahiaydlema WKNRALJNRONINOKC

ODGOVOR M. KRAJIŠNIKU

PJSMO WMlađema Wwajlnika me zaslužuje đa bude objavljeno. mi komentarisano, zbog mačina koji milje wsaglašem mi s vrlo labavim principima kritičkog pristupa jednor tekstu. Ynsistirao sam, međutim, da se objavi, jer je, svakako, egzemplar dokonom uplitanja u probleme koji se ne razumeju.

1. Ja sam napisao ovako: „Odmos Lotreamona prema MWMomuni mešto je kompliko= vaniji, Oz yamičemi đatum Bjegove

Smrti smešBtew je wu gođinu koja ~

prethodi Revoluciji (podvukao MD. 8, 3,J. Pošurilo se da se fiksira dan pesni. kovog odlaska iz Života, iako je bila i ostaje činjgnica da se me zma tačno ni Mad je umro. mi kako je umro, Ima nekih svedočenja, čak, koja govore đa je poslednji put viđen u mekoj kafani pre mo što će izići, sam u Mioć punu puškaranja. patrola 1 meteža. A Bta sprečava da se pretpostavi da je bio komunar ma barikađama i da je, kao totalno mepoznati Ysidor Dikas, pao pod terorom KHrvave majske nedelje. ili umro, docnjje u intermaciji?, Nije,međutim, prilika za Peagađćanjoa (podvukao D. 8, 1,% 1 dalje; „Svejedno je [.,,] da li svoje obećane pesme Lotreamon nije napisao zato što nije stigao iH zato to nije hteo, pokoleban U Wtdanju. Važna je spontanost kojom je begirao poruke Maldorora.i važno je da je osnova te spontane negacije bila oo mwna. On je osetio njene vredno-. sti čak i pod pretpostavkom đa

' altakBr i

mije doživso njene mani?ests. celije (podvukao D.S,1,)“, A to što je faks) mil Lobreamonove „autentične smriovnice više puta reprodukovan — govori svakom pametnom da je po sređi forsiranje izvesnih, mošeda do kraja iskonstruisanh, „činjenica“, potrebnih u svrhe prigrabljivanja vrednosti ma Wheju se nema prava,

prema Romuni navešću dva udžbenička po-

„Posle objave rata Pruskoj, Rembo ođustaje od polaganja ispita zrelosti, prođaje svoje knjige, st1že do Pariza (podvukao D, 5, 1.), biva zađržan zato što je pu> tovao bez karte i interniran izvesno vreme u Mazaski zatvor, a zatim „odlazi da po traži sreću u Belgiji. Vrativši se u Šarlevil januara 3871, on trpi i strada. Uskoro, on ponovo polazi za Pariz (podvukao Đ. S, T. gde, nemajući novaca, me može da ostane više od petnaest dans. Sunovraćenm u mprovincijsku čamotinju, on meguje misao za pobunjene Womunare: „Ludi bes me goni u parisku bitku, gde foligko radniia umire...“ (P. Castex, P. Surer: „Ma mwel dens ćikudes litteralres framcaises, V, SVO si&ele“; Y\,ibyalde Maehette, Para, 1950, SDF, 275).

„Da Ji je uspeo [Hembo}j da se wrati w% Pariz za vreme RKomune, čiju Je pobedu sa zluradim oduševljenjem objavio svojim sU» gvađanimez, We azma se, WMičljemja mu vrIO podieljesmn., Verovatno da jeste, u aprilu, i da je, emako mepoznat 1 9zgubljen W haosu, doživom jedno gadmo lskustvo o kom govori pesmas „Ulmadeno srce“, Onda je pobegao pre Gloma, možda opet u panici [...]. Po „Gljmaemuı om je, UwWik_v se peške Wu opsedimwti Pariz, ostao deseta dama sa borcima Wcemtunme”? (dr Sretem Marić ti predgovor muesnboowim „Sabranimna die! “ NoMt, Beovrač, 1981: sitrama 32). -

WPema VOre, „septemlbva meseca iste go= ime (tj, 1871)" = Rembo meće dođi prvi ĐwW#Š W Paris i me stoji da „od Pariske pomwne meće videh miš ta“. Ko o. Komuni i Rembou zajsta me žmnma ništa — sas> vim je očigledno. ;

m. S. IGNJATOVIĆ

NAŠA EPSKA PESMA IZ XI VEKA

Nastavav sa Đ. strane

zabeležio, da je bio „čovek pravedan, miroljubiv i koji se drži vrline“. I Yvomamsko stanovništvo Duklje zvalo je Vladimira bez summje isto kao i slovemsko: blaženim. naravno na svome jeziku, Toma St. Tomov, koji je prire= dio bugarsko izdanje Pesme o Rolandu (1942), izrad'o je i rečnik svih reči koje se nalaze u Pesmi. Tu je i reč fluril sa značenjem ukrašen cvećem i pobeleo, a kod reči flur.(flore), cveće, daju se tri primera gde ona „Simbolizira rajsko blažemstvo“ć, Tako bi Pluril, na starofrancuskom Moji je bio blizak romanskom jeziku u Duklji, imao i značenje „blaženi“. Od imema Plurih s kraja XI veks postalo je ime Tlorimom na kraju XII veka.

i Đorđe Sp. RADOJIĆIC

ru JAKO - 2; Što se tiče Remboasa i njegovog. odnos&......-. OR Ob 184

Dialog STRINDE: TRGOVA YORA SNA 1 KOŠMAMNRA, MAJNOVIJI broj poljskog časopisa „Dialog“ đomosi neKoliko članaka psvećenih stva– ralaštvu Strinđberga, povođom pedesetogođišnjioe njegove smYr ti. Jedam od majzanimljivijih. je članak Leslava. Eustahjeviča., On smatra da su Strind-, berg i Tbzen mapa savremene dramaturgije. Tz Tbzena izvođi se realistički kriticizam družt” vene i psihološke analize, pubMeistička „aWtivnost dramske fabule i, najzad, spajanje rea> lističke motivacije sa nadgrađ njom poetske simbolike, Od Tbzema potiče dramsko delo Soa, Zapoljiske, Gorskog, Haupt mana, u izvesnoj meri Pirandela, Sartra, Anuja, Od Strinđ berga donekle potiču ekepresionizam i nadrealizam, sažete, deformisane plastične vizije, lirske asocijacije u dramskoj

fabuli, narativmo rašćenje „do gađaja do kulminacije, Na njega se nBdovezuju više ili manje programski i svesno

TRAGA VRMALNLM

„Georg..Kajzer,.. O" NJ, „Breht

Direnmažt, Kod Diremnmata a& posebno kod O Nila, Artura Milera i Tenesi Vilijemsa mo» že se govoriti o ukrštanju obe tradicije, Kod Beketa postoji nadovezivanje na statičnu.dra> mu Meterlink8, sa izvesnim ele mentima dramske dinamike Strindberga.,

U smislu brojnijeg prikazivanja, u smislu raznovrsnosti književnih hosenkvenca mad evropskim 1 američkim poza» rištem, dominira Tbzem, ali postoji sve veće interesovanje za Strindberga, Do medavno istdcale su se suptilme epeke wrednosti pisea a ne elementi mjegove dramske mašte, Stvaralaštvo Ibzena je ofanzivmo. en se kroz sve faze svog stva vanja — romantičnu, realističkw simbolističku — bori ss društvom majpre pjomoću mito va moeđela (drame iz prošlosti. Norveške), zatim pomoću veli= log ogledala realizma i majzad pomoću simbolike neđešifrovanin imstimkata | psihičke autođestrukeclje., Društvo Ibzen smatra za meprijatelja jedinke, ali mjihova borba je motor promena u istoriji. Stva ralačtvo Strindberga je defanzivnmo. Ne bori se sa druš. tvom beži od mjega, traži sa» mo individualnog parknera 1 usamvmljenomi emocionalnom po> · razu viđi poraz svih mogućih sistema vrednosti, Bežanje u smrt je slučajna ili provocirana svesno sudbina Edgara W „Igri smrti“, Gospođice Julije, Gustava u „Gustavu TIT“, be» žanje wu san je metaforična saŠBetost, to je fantastika Woja maskirna objekte satirične ili filozovske deformacije mas kom bajke Woja je ponekad isovetna sa maskom sna, Da bi se ftako komdezovao sve, kako to rađi Đos Pasos u TOmanima ili Strindberg u dra> mi, ireba preći kroz Školu naturalističke tehnike, Natura» lističko vasčlanjivanje činjenica. njihovo smeštanje u detaljno prostudirane Wuslove realnog prikazivanja pojava, moralo je da odvede do taWvog izbora vrste drame. Zato me treba potcenjivati maturalizam. jer bi bez mjega svi _eksprektionisti i nadrealisti bili osuđeni na anemiju mašte već u prvim trepucima svojih teatralnih: snova. (B. R) ~

Jirži HAJEK

a —

- 0 pre{pgS{0y{(m{a

ke zajednice pisaca o savre-

6 ststankwu #VvTODpS decoMi ta meseca 1963. gođine

menom romanu, ođržanom AYVEMVS vw Menjingrađn

NAJMANJE ČETTRI DECENIJE već u celom svetu se 6a neumornom istrajnošću. postavlja pitanje da li je ro-

man u krizi ili nije, da li je na kraju svojih razvojnih

mogućnosti, da alle! preživeo. Pogledamo li danas opet

na tih minulih četrdeset godina ne možemo se oletli uti-

Wku da uprkos te stalne skepse roman ne samo da n a

prestao da postoji, već da do današnjih dana nije prešao

da vodi glavnu reč u svim velikim literaturama Sšvecid,

Tpravo u fe četiri decenije „krize“ stvorena sU đela koja

nesumnjivo mnajkompleksnije izražavaju našu epohu

pred licem budućnosti:od svih koje bi bilo mogućno ime-

novati navešću bar nekoliko imena — po mom mišljenju

najneepomijih: Šolohov, Hemingway, Thomas Mann i Ro~

main Rolland, Kafka i Jaroslav Hašek, Gorki i Steinbeck,

Boell, Aragon, Moravia i Leonov. Govorili. se stoga tako

često o hrizi romana očigledno je odmah da je jedan od

razloga taj šio se tokom tih četrdeset godina roman znat”

no izmenio i neobično diferencirao i što često biva meren

kriterijumima neadekvatnim njegovom razvoju, Napro

tiv, u pogledu njegove društvene uloge i neophodnosti u

duhovnom osamosvešćivanju savremenog čovečanstva njegov bitni značaj u svetskoj literaturi u naše doba ra

ste, Književnost se ni dđanag, i upravo danas, ne može od-

reći zadatka da izrazi, u hegelovskom smislu, totalitet svog

vremena, da „otkriva povezanost i smisao njegO-

vih suprofnosti,da obuhvati prosborne dimenzije koje rastui vremenske koje se slWraćuju, u kojima še odigravaju, · najznačajniji događaji savremene istorije i u kojima se is” punjavaju ljudske sudbine, Samo je roman u stanju da iska' že neprestano zgušnjavanje, umnožavanje stvarnosti koje je domela naša epoha društvenih i tehničkih revolucija, da izrazi ono stalno rastuče mnoštvo odnosa u koje danas šnjeg čoveka uvode promenjeni i promenljivi uslovi žjvota, U toj situaciji čoveka i ljudskog društva raste nov

značaj i društvena odgovornost romana, 1 to ne samo stoga što je roman tehnički sposoban da obuhvati ve-

liko mnočtvo životnog materijala, već pre svega zato što je on samom suštinom svoje određene vrste traženje po» · vezanosti najoprečnijih oblika stvarnosti, otkrivanje je-

dinstva svih njenih burnih promena. Taj zadatak jc da-

nas ufoliko važniji što se u modernoj tehničkoj civiliza=

ciji ubrzava životni tempo i ukoliko nezadrživije napre>

duje socijalizjacija duševne i fizičke aktivnosti i pritisak

ma pojednostranjivanje čoveka. Ukoliko hoće da odgovori

svojoj humanističkoj misiji, moderni roman bi morao da

bude ne samo ogledalo fe rastuće složenosti i obilja ži-

votnih činjenica i odnosa nego i tražilac smisla, vaspitač,

satvorac i čuvar vrednosti, Roman ne odgovara samo na

pitanje kako se stvari pojavljuju, već kakva je njihova

vrednost .za čoveka, i

"O krizi romana može biti reči samo onde gde u literaturu prodire noetička skepsa, uverenje o nespoznatlljivo- · sti stvarnosti, o nemogućnosti otkrivanja povezanosti ži> votnih pojava, o nepostojanju bilo kakvog smisla čove> kove egzistencije na zemlji. Ali i literarni pravci koji se ne saglošavnju s tom apsoluilnom nmoetičkom skepsom, koji se programski ograničavaju ma pasivnu deskripciju og lan životnih pojava, rezigniraju u traženju njegovog smisla i odriču se društvene i moralne odgovor» . nosti nisu ništa drugo Bn "od vidova krize romana. · Poštujem 'ipake neke doprinose francuskog „novog roma na“, kad je reč o dubini razmatrana određenih unutar njih stanja, tipičnih za samootuđenje čoveka u uslovima modđeme kapitalističke civilizacije, Sasvim uvažavam njegovu težnju da „definiše“ svet i demistifikuje ga; no isto» vremeno nemoguće je ne konstatovati 8 kakvim se objektivnim posledicama susreće celo njegovo nastojanje upravo zato Što apriorno odbija da postavi pitanje pove=zanosti i značaja pojedinačnih pojava, pošto, prema Alai> nu Robbe-Grilletu, „značaj stvari samo je delimičan, pro> vizoran, sporan“, jer je kauzalnost pojedinačnih činienica sumnjiva i ne može se redukovati na mehaničke. tradicio nalne psihološke i logičke obrasce (Dictionnaire đe la litte ralture comtemporaine, str, B2, 80). Objektivna posledica mmogozmačnosti pojedinačnih istraživačkih sonđiranja ko= jima novi roman prodire do stvarnosti je, kako navodi u svojoj pažnje vrednoj studiji „„Framcuski antiroman u svetlu teorije i prakse Alaina Robbe»Grilleta“ čehoslovačkih romanista Josef Felix, zapravo poricanje bilo kakvog značenja sivarnosti, a kao posledica toga prodor irealnosti i metafizike wu sliku života, Francuski Writičar Robert Kanters (vidi zbornik Berivainms d'amjourd'hwi, str. 521=522) 8 pravom prigovara autorima iz te škole da su se zbog formalnih pretenzija odrekli svakog obzira prema čoveku i da je trijumf tehnokratije u „novom romanu“ izraz preziranja ljudskog materijala. To dokazuje i zaključak drugog francuskog nemarksističkog kritičara Pierrea de Boisdeffrea koji u svojoj „Živoj istoriji savreme– ne književnosti“ (str. 736) piše o autorima tih „apstraktizujućih” pravaca da daju „svetu koji preziru neobična dela, prazne forme, iđeje bez lica koje se preobražavaju u tamne mitove i stvaraju veštačku igru simbola“. To su ukratko izloženi, razlozi zbog kojih sami uveren da BH roman” me rešava krizu onog dela zapadnog romana koji je podlegao noetičkoj skepsi i socijalno-etičkom nihilizmu, već je i sam zahvaćen tom Wrizom.

Problemi razvoja savremenog romana u socijalističkom zemljama sasvim su različiti, Kao što roman kao vrsta prestaje da postoji tamo gde se odriče mogućnosti tuma= čenja sveta, tako on gubi tlo pod nogama i onda kad se to tumačenje počne konstruisati od gotovih shematičnih f{or= mula, kad je povezanosti, životnih pojavna prethodno sa definitivmom valjanošću određena kao nešto dato i nmebromenljivo. Pokušaj analize tih deformacija, koje su se u vazvoju socijalističkog romana pojavile u vreme kulta ličnosti, dao je medavno možda naipotnunije G. Lukacš u studiji Der kritische 'Realismns in der sozialistischen Gesellschafi (Wider đen missverskandenem Realismus, 1958), na koju bih ovde hteo da upozorim. Hoću samo da dodam da čim socijalistički roman prestane da bude stvarno traženje smisla živola, individuaini pokuša) tumačenja stvarnoski, izrastajući iz mutorove najsopstvenije gvesti o vremenu..o društvu, o čoveku, čim postane puko beletrizovanje raznih unapred dafih teza — prestaje da ima za socijalističko društvo bilo kakav realan društveni značaj. .

Uticaj kulla ličnosti usporio je razvoj socijalističkoj romana U raznim zemljama za kraće ili duže vreme, Osnove njegovoga današnjeg razvoja ne nalaze se Bamo u herojgkom periodu socijalističkog romana dvadesetih i tridesetih godina, već pre svega u samoj prirodi socijali« stičkog đruštvb i revolucionarmog pokreta u celom svetu koji.8e danas oslobađa antihumanističkih deformacija što ih je izazvao kult. Socijalistička proža je danas ı celom

KNJIŽEVNE NOVINE