Књижевне новине

ESEJ

Preveo sa českog Miloš IBA4NDIĆ

SIVIĆITeROG [OD

svetu ne samo u procesu obnove nekih ij

privremeno izgubljenih ili oslabljenih vmnosti nego se nalazi i pred novim promenama i zadacini kad se posle 1956. godine gotovo opšti obrat od roma ka pripoveci, šlji smo svedoci bili, na primer, u čehoslo:koj literaturi, pričinio da svedoči o suprotnom, danas sesvim proznim žanrovima, po mom mišljenju, bpripremz još razgovet= nije pretpostavke nove romanesime sire, Te preipostavke sazrele su i dale prve plođove pdpre u oblasti ratnog romana čiji se novi talas pojavio svim literaturama socijalističkih zemalja. Socijalističkroman, a reći ćemo u širem smislu i soci alistička prozapšte, kreće se sada istovremeno u dva smera: kazano ima što ih je srećno upotrebio G. Beresko u svom član Majstorstvo,

tradicija, novatorstvo“ (zbornik „Put razn savremi sovjetskog romama“, ER Zatj

T 1961), u pitanju sad povećavanje elkstenziteta i ana slike Vremena, društva, čoveka. Tiva smera se

dijalektički uslovljavaju: produbljavanje hološkog, rekao bih vertikalnog istraživanja svih oblasvesti i umutarnjeg života današnjeg čoveka nepojmb je bez neprestanog ispitivanja povezanosti ljudske he sa oblikovanjem društvenih odnosa današnjeg čow hoji su sve razmolikiji i koji spajaju pojedinca direktiji indirektno, ali ništa manje. realno sa velikim ljudski kolektivima. Prirodno je, i za okončanje razvoja sasi neophodne što posle razdoblja neiskrene elcstenzivši prolazimo sada, u socijalističkim literaturama, razdjem mnogo struko važnim za intemzifikaciju onog „velalnog” istra

živanja stvarnosik WUzajamni odnos togamrtikalmog“ i „horizontalnog“ ispitivanja, njegova kona perspektiva izmenila se time što je individua wu socijalikom društvu prestala da bude puka funkcija i postalanodište i cilj svega što društvo ostvaruje. Gutanje, eksprisanje indiviđue u korist savršeno apstraktizovanog, vladajućeg i svemoćnog kolektiva prevlađavano je u smi poštovanja svih prava individue na svestrano samoostFivamnje, Slici ljudske sudbine vraćaju se tragične šoloh&e, goriovske razmere: životns tragikoa nije shvaćenao neizmen= ljiva fatalnost, već kao poziv na borbu, postavka i realna mera ljudskog herojstva koje pres da bude sumnjiva fraza i ulazi, naročito u ratnom nanw, u pu nu, bolnu veličinu svojih ljudskih razme

Sve ove pretpostavke ne treba aodvaj od novih problema izraza: naš glavni cilj nije, sa se po sebi razume, đa negiramo sva izražajna sredstizv. trađicionalnog romana. Slažemo se s priznanjemana Goytisola koji u knjizi „Realizam, naturalizam, dHstavljivost“ piše da je, dok je trežio originalnost for, morao ds

žrtvuje autentičnost situacija i ličnosti. „J verujem“, kaže ovaj istaknuti španski romansijer, „tema neizbežno uslovljava tehniku.“ No upravo zabo smo u to uveremi ne možemo poricati da promenljivarakter današnje stvarnosti i promene ljudske osećajti u moder=> nom industrijskom društvu 20. stoleća stavu pred so cijalistički roman problem movih izražajri sredstava. Stoga je neophodno boriti se i sa konzervazmom svih vrsta i sa naivnim. modernističkim. dogmmom koji smatra da su sva složena pitanja novih forrešena ako socijalistički pisac „pređe“ na pripoveđanjeprvom lies iuveđe u njega unutrašnji monolog, bez čeg današnjoj prozi nije više moguče napisati ni retka akcoje povesti hoćemo da mamenimo ljudima svetskih paja.

Razvoj proze, čiji smo poslednjih godinvedoci im Čehoslovačkoj. ne daje odlučno za pravo m»nzervativcima ni mođernističkim đogmaticima. Prva ika roman= si:erska dela poslednjeg perioda, ratni roni dvojice slovačkih prozaists „Mrtvi ne pevaju“ Rula Jašika i „Živi i mrtvi“ Vladimira Minača. čine na prr unutrašnji monolog organskim delom obyjektivizovi epske romaneskne sinteze.

'To je samo nekoliko primera realnog sta današnje soci:alističke proze koje već samo po sebi | suvišnom dalju diskusiju o tome da li se proza moraraničiti na izražajna sredstva 19. veka. To su primeri ji ujedno ukazuju da pitanje stvarne mođemosti izrinih sredstava damašnjeg socijalističkog romana, test njegove pune adekvatnosti savremenim životnim sadjima nije jednom zauvek rešeno ni pripoveđanjem u pm licu ni upotrebljivanjem unutrašnjeg monologa, Oneprekinu> ta dva smera, vertikalni i horizontalni, zahtju od rasštučih dimenzija romana stalno eksperimentise izrazom, pošezanja za nepoznatim: dosađašnjao istorijamana DOkazu'e da će se roman na jednoj strani obrd ne samo epskoji adaptaciji nekih izražajnih sredstaiiz drugih umetničkih oblasti, ali da će nastojati da pgođi SsVOjim zadacima i sredstva zasnovana na mp starijim literarnim tradicilama no što su tradicioni izražajni postupci 19. stoleća. Iskustva dosadašnjeg voja soci-.. jalističkog romana već prilično bogato potvru shvata=> nja Ernsta Fischera, koje se uostalom oslanya Brechtov umetnički credo. da „ne postoje nikakvrađanske ·ili proleterske. kapitalističke ili socijalističhmetničke i literarne forme, već postoji socijalističko menje. težnja, volja da se od socijalističkog društva sti svet koji će ukinuti ctuđenje čoveka, da se stvori svegatstva i razuma. slobođe i ljudskosti“ rE. Pischer: metnost i ideološka nadgeradnja“, „Plamen“ broj 9, 1969vo shva=– tanje dele s Fischerom danas mnogi marksiki teoretičari u reznim zemljama Evrope. U poslednjreme dao je za njega neke važne argumente i Carlalinari, u uvodu za diskusitu o savremenom romanu lh je letos organizovao Gramscijev institut, rekavši danas „Sa“ držaj (romana) postaje manje sistematski aje elkšperTimentalan, pošto brzopromenljiv98 prirodnaistorijska stvamost ne dopušta organizovanje pojedinih data naše egzistencije u organsku i potpunu celiiZbog toga“. nastavlja Salinari. „i forma postaje bpžalomljena, nemelodična, i ne može zanemarivnži ofkriđ proznoj tehnici... do kojih je došla evropska avanga-•• jslim da su io sve u sadašnjem trenutku via važne, ako ne i glavne, formalne pretpostavke oneve velike romsneskne sinteze na čijem se početku socistički roman danas nalazi. T kad se Salina.i ne upi u dalekosežne prognoze o budućnosti. iz njegove kteristike prilično razgovetno proizlazi da se ne slažćekorcepcijom koju ie najodređenije formulisao G. Lvtš: da će naime cili te nove romaneskne sinteze biti. ji trebalo da bude, povratak klasićnoj formi balzakcog tipa. Time dolazim na prag daljih problema koje vom prilogu diskusiji ne mogu da -obuhvatim. Reći još samo “u zakijučku da po mom shvatanju proces ćzapočete romanesine sinteze mogu samo otežati apodžke estetike kanonizujuće prognoze, a naročito or ~ e uopšte 'ne računaju s mogućnošću novih oblika, većetuliraju obnovu istorijski sasvim različiio uslovlj :

KNJIŽEVNE NOVINE

a Sunce 0 desno rame

HG 3NCA. BSRESKA% MOVE GAV 1965)

ONOJ ON MOZI. e eo grupe geologavi wačs Ala Msaković Je pošae rimambjivim pwtem spoljašnje atraktivemosti \l dosledmog imsistiramja ma wermom- ~„obpism, Tako jJe.mjegovs hronika, weć W samom počeftkw, bila vidme bendikepirans, pretva> rajući se majvećim delom m reportažu ili feljton. Pisac kao đa mije vršio selekciju inače dobro wočavanih detalja, miti je svoju pripovest wu izvesnoj meri stilizovae | kanalisao od ređenim tokom, O težnji đa kaže što više, odmosno đa is» kaže sve što imama, om počinje Ma vobmuje „mgsitmerealističkoj faktlografiji, da mada m manir mategmwmiog Mpsaeudofilozofskog dijaloga, wikratko, da od pojeđilmih drveta me widt šumi, Me awe se mestimičme wpušta i m seclološkw, (00 bar čirm Weibo> Toško awaligm, Ww wjegovom rom=aww pyreevlađinijem „Mjubawnmo seewe, |! Mjobav se javlja M=:=e jeđimo mspasawajuće rešenje ma mow witemci0je w ioeje vapadajw mjegevi geolevi, AU mm (om e diročje pisac je ewsmsmwme; Mjwe bavmi) dobiwijaji mjegeovih ju mas prikarmmm!l se aWblowsfl bog deblje amalime, ijzdeelemi #8 pozsadimeo koja Om je meglim daki dosta živeoŽmosći | wweyr= Mjiowgitil,

ea \wddgs Mwwipdrwerenam je eo lprikey rađa jedme ireupo geologa, 9 wwjedše pažmje se poklmmja dhe Werlgma We Wsmenık). M m websip ds golove svi VMM«eorarnlı prwam= da (dGakwa je U eva iewjlgws) lografskog Rharaktera, mogli bisme se Wwpustill w wamlmljivm igro iđemtiffkovamja Bomisa sa mutorom. Međutim, wtiče se wiisak da mije samo Boris, weč dim sw sva lem awe Wejige pisem pozsmats, wiielra> ms w Šivota, | da je mwajveći mesporazmuwn w delu | wziastao sbog čimlemlce ko pisac mije

MAWNJA. MWOMBROVSKA,

mos svog prvobitnog đoivija= ja, događaja ! sećamja, m Jedđme, | Niterarme werzlje, s (irmge Strame. 7

MWpak, DbMMMI bismo prestrogi kađa ne bismo istakli | meke pozitivne osobine hromike A lije MSšakovića, Tako m osnovi feljtonističko, mjegovo pričanje je dovoljno dđinamično đa mas, bar kao takvo, vainteresuje do kraja. VMičnmosti jesu Yeporterski skicirame, ali upra vo w tom Gdomennu poseduju iz> vwesne kvalitete, pa prema fo moe | ne malu dokumentarmm vređnošt. Ronačno kroz čitavo đelo pisac se tradi da bwde što određemiji | dokwmentartb miji, Ma stranicama ove Kmji» ge srećeme imema poznatih gradova, trgova fi wilea, kafa ma | hoteia, srećemo ambijent koja mam je pormat 0 Woljl AVajs Yaakević mameće čitaocem kao đeo maše svakodmevnice + maše sredime, Pisac se smelo Wwats w koštac #a savremenom (evmanmo a ale feljteomijsi0ćii manip 1 proowlinadwje, alto ee Wewwsm um lopmjjea pokmže ae wreteška ma mjegev Mierarmi wefemejal, a mijegowa hyrab> rost esiaje ww: as widehs, | me samo Wieha, MNilegov ipokmšaj da v»ahbwaf" doo sawremrbemlt wbi wamf{e ff dežiwijavamja We Je wredlzmw lpašmje, gotove wiegam leronmgir0; w swakeoma luči eu, wređele je pekwbšati, m stečemo talywsteo Mevlstiće, mežđis, maje više meRuyvbeoma lplSermi,

Zato lime je wetevljmi (ele jemfovao nađi plseern, ostavili gEm m waswevmhw, wiše aco Bvwee đoka h kazivača, hroničara, a me Kkreatora, kmjiga „Sumce e desno rame“ ukazuje ma počet mika Koji Je imao smelosti da se WWWwstl e Whoštac sa savrememom (evmom, Ste Je đovolje no da njegove dalje korake mu ovom pođrmačjm očekujemo sm imfteresovamjem. (F. #8.)

Noći i dani

OVE OSTW TA,

TODVANIU WIAWOLOV OMOT. WBSKE označio je movm ebo Wu a razvoju poljskog rome m#- Bams Wombrovska objase mila je svoj fewomem time šte se publicistika ! Kvitičari bMH vamoremi razmim eskperi> mwewtisanljem wWotađašmjihb re> muamoplsaca | a sm zato pri0800 edwievljemo Mwijige čija je karakteristika — jed m o se tavnos* jednostavmost swi elemmematan: sadržaja, jeka U celokupnog opilsivar.ja Ždwofa, O kompozicijl vratila se mehkadlašmjoj formi plsanja +— lwromied. Bac w Mhremilci, mjew roman počimje „od početka? (gemealogija jumsks). O početku događaji ma pričani hromološkim pređomu, traje duže IM Wra će. a mogm Ge produžiti u be» skonnčmost, tj. pređestavljati is> toriju jednog pokoljenja, dva pokholjenmja, fed Ut, “To vođi kompoziciju romana de movr• malmog toka ljudskog #života | đaje joj lepotu „mwučemfičnosti“. "Treba podvwući da se ta Je đmogtagmost MDombrovske može protomačiti | kao osređe mjost kad me DM postojala ta-> kva smaga lalenta, kao Što je WwWodl mje wlučaj Mjem vcomzam upravo me predstavlja „BO Te” pa ipak je to najviši do> met tradđicionalne forme romamnsz. „iw“Moći i dami” memajm mičeg „tenđencioznog“, pa ipak su {ideološki roman Zahvaljujeći svojoj „awtemtičnostie to je prava slika običmos svakodnevnog života ljudi od 60-0dh godđima XIX veka do početka, prvog svetskog vatam. -

Pogled ms svet Iombrovske mesemnjivo je formirala revoWecija 01905 godime, još više mjem poraz. „Noći | dani poređ: velike wmefmičke vređmosthi i date genealogije poljske inteligencije,» koja je porek lom iz zemljoradničkog stale» ša, polemišu sa pozitivističe im «idealima tako bdivim. w điruštvo O vreme kada je Dom brovska wlazila u Život Mzno-> šenje Wdejmog Romnikta koji mije w suprotstavljanjo već prođubljivanju društvemih osmova je imtelektumalni trom „Noći | dana“. Predstavnik jedme generacije biče Bogumil Wiehćie, koji mz velikog Kmji ševnmog prethodnika u Volkulskom (glaoma ličnost Prusove „MLutke“) M za jednog i druzog rad je welika stvar. jeđims

BEOGRAD «9857.

atvazr Wejel gldwižbe U weyehm, %W7 toj wermosti samome sebi, Nje hćie Je w seštiml bilzak ODŽozemo Womrade, čije Je stvaralaše tvo fascimiralo MDombgrovskvwi. Plememitost Bogamliovog Mame raktera, & možđa | trađieija predaka meće dovesti do katastrofe, Poras Bogumilovih fe deala me #avisi) od pomo pre-

| ___IZLOG

ma dive, weč je w preomwbeme ma boje sa se (zvržile wu svetmL Ma mjegevoj strami je ! Ago mječka Miečileuvnm, Woja repre semtira mođerme poglede «ms

fe promeme. WNiegovs «ĐSBemm,

marbara, Wwoečlte Je w meakebu sa sobom | swetom, | zahvalje= jači Jeđime Mmogumilovoj alttiv nosti ma kraju pobeđuje, Pslhologija žeme Je majstorski data kroz sitnice, kroz život pum rada, razočaranja, smrti u porođici. Smrti, svaki wut potpuno drukčije preživljene, podsećaju ma Sjenkljleviča, aMi sa Mbrevazilaze, Ta porođičnm pričanja spađaju „w majlepše epizođe romana, Wwopšte, tale» nat Dombrovske dolaži . do izražaja kad sm m pitanju te>

mo e Wevodlčmoyr Meets, oblčaji, psibologija svakođdmevmog Y\jadskog života, Omwttrašmji živo marođa dat je meverova= mo wečžte,D wimboličmim Mwekta= mjem, eo kome jeđime obaveštma waju {(ogumilove &wspomerne, “wa „istorija čljahte” mosi u se-> 9 movog čoveka, rađjanika | te> Šine propadanja starog. Dom Wrovska Wišta me vaboravlja, Svojim malim epizođamz koje sw delovi celine, „ema uvodi čoveka revoluciomara, dovodi ga w MKalimjec, navođi ma di skusiju | završava misiju hapBemjem, đa bi mu već posle propasti revolucije u okvirm Agnješkinib lozamskih stuđija dala ponovo WGlogm revolucio> mnamog mislonara, „koji aglftuje među poljskom stuđentskom omladinom. Om se upuBta u flertove sa lakoćom po= Tigamiste, isto anarhične kae M m svoje mislje. Pogled ma svet Dombrovska iznosi ! pre ko Ludviga Ceglarskog, m sVO> e „folstojevštime”, stvaranja Rkooperativnih. sadraga m 'W19= #titim., fabrikama,

9 „Noćčima | đamima“ "Does

brovska je wzdigla svakođdmew= most do visine događaja. Za-> bhvaljujući tome što Je delo zasičemo lIdeologojim, svakhodeve nost Je đobila puno formWw. Mzbeći eivilo o predstavljanju običnib „dama | moći” mogla, je samo welika, khnjiževnic&. (B. .)

neprevedene knjige

Ae maso (Hiovek proliv skaze marsava, e

BEZ TEZNJE da, po autoro vim rečima, bude Iserpma i potpumz, baveći se ideologijom, fiMosofijom ! wivaralačkim postupkom MKarela Čape= ka, mjegovom lčnošće | dee lom, studija istaknutog savremenog slovačkog Wwjiževwog kritičara, istoričara | polemi-

čara Alexandra Matuške „Čle skhaze — pokus O ,

vek proti Karla Čapka” („Čovek protiv ništavila — ogled o Karelu Čapeku“, kako glasi njem pum maslov) mdomosi ipak prilično is= crpnm = ma preko 340 stranic% — kwjiževnokritičku amalizu i argumemtacijm eo pozsnatomu češkom pripoveđaču, romansijero | dramatičam, O toj kmjizi je medđavmo HFramtišek Burianek pisao m praškim „Me terarmim movinama“ kao 6 „0D“ bogaćenju maše čapekovske literature i kao obogačenju mna= še Mlwjiževnoistorijske litevature wopšte". }

. godine, Mariuška je, pored ostalih, objavio inje ge: „Profili“ (1946), „Novij pro. fili“, „Stınrove““, „Za | protiv“, „00 jučerašnjice ha damnašmjici“ (1959) — o razvoju savremene #dgslovačke proze, Medđaljoni“. Drugi jedam slovački kritičar, Milam Pišu, o Matužki sledeće: „Njegov Mvritički pogled Izoštrem je bogatim iskustvom i erudiclijom, mjegovo osećanje za fimoću i snagu, za sadržaj | formu Uumetmičkog đela me. dopušta mu

PIŠU: j

IVAN ŠOP, STANOJUO BOG"

DANOVIĆ. BISERKA RAJČIĆ \ MILOŠ IL BANDIĆ

a aiu

da se zaustavi ma paušalnoem Bbvaljemju {M Wwđemju", To 8, bo Pišutovim rečima, naročito osetilo ma konferenciji o slo> vačkoj prozi (decembra 1955) kađ Je Matuška kritikovao si promaštvo slike života i pesmi»

oi Pa

ĐORĐE ISAKOV: VINJETA

čkog jezika mjenog, SŠablonizam fipova i stila. Kritika je inmače za Matušku samostalna umetmička vrsta, izraz komple tne ličnosti; tan i takvu suptilnost | oštrinu Matuška pĐokazuje i kađ se bavi Wknjiževmom istorijom i aktue!nom polemikom. Pokazao jna je tako> đe | u ovoj stuđiji o KRarela Čapekw. b.

Knjiga „Človek proti skaze” podeljena je ms pet poglavlja: Pretpostavke, Ličnost, Razvoj dela. Ometnik, Ljuđi 1 junak, — sa uvođom, zaključkom, blbliografijom i registrima “-apek je, veli na početku Ma>

KNJIGA.

weWte( WWFaWLAyW"

Do neba drvo

(OBVIT“, SUBOTICA 1963)

WKO MWMHAV.O glučajme što Je Balimt Vujkov, Između svima stodđvađeset marođnib pripove» daka koje je sabrao i umeo m ovu vsbirku, za mjenm maslov 1 mabrao baš ovm: Do neba drvo. To je moralo đa proiziđe #s mjegovog mverenja da „u Wiopijena u okvire umjetnosti narođmz pripovetka ima pri> marno mjesto...“ pre svega, zatim i iz wrlo prihvatljive pretpostavke da ova pripovet» ka simboličkog nasiova sadrži u sebi najkarakterističnije ov sebine marodne stvaralačke mašte. To je jeđma ođ onih pripoveđaka u kojima duhovna smaga i fizička izdržljivost dobijajna matprirodnme razmere.

me se da ta natprirodmosk, mspešne projektovama m žive '#kivo fabule, sugeriše veru mji hovog tvorca u čoveka i u po->/ stojanje. ljuđskih vrlimz, jer te se vrilme hipertrofirajm tok onđa kadi sa mjihovi mosloci Hčnosti makprirođddio snage i pripadaju frealmom | gwetm, Međutim, w tom slučaju emo we: derakltvirame, bešivobme i bilo da sem pozitivme M megsa= fivme w odmosu ms čoveka oma stoje jedme maspram ·|dirwipih wiše kao mogućmosi x= akciju mego kao altcija. Tako je, ete, t m ovoj pripoveci Zmaj je featapljiei, srebroljubivi wasilmik dok me dođe devojka preš worems w wiatmew Wftlem do mje= g#a. Kao takva omm je sam sobom privlačam plem ma mjega. Sve đok se me pokaže da je emsm Wwaljevs Wći | da do mosi valjevski wilrag, srmaj ne može da ispolji ružne osobine svoje prirođe. Tako isto ni povmitivni junaci, „šepavi vrabac” i mjegova majka, čarobni ždđdyre bac i čarobna svraka, ničim mi sma bili ođređeni đok „jađdmi siromašak, „mađabnout živom MŠeljom da oslobođi lepotica earevu Kći, nije pošao da traži opakog zmaja,

Fe takve vere m dobro mogli wa đa se rođe oml kvaliteti ko> ji narođmnm pripovetkwu čime de lom meprolazne wređmosti Ta vera Je sužtina omog mepreemd wog optimizma, koji pevrimje 0 Wujkow w ovom pogovore, 'Ssvor: wjihove ahtuejnosti, slc=> bođayrskibDP | Bwmamnlstičkih ođ-

"Hika. Ona W krajnjoj liniji e

belođanmjuje | tvorea ovih wmetničkih dragulja koji mika» ko milje mogae da bude VHimost beznačajnog wmwtrašmjem života, Samo fakav odmos mogao še đa stvori omako stamenmog | sauperiormog jSomaks koji kao breg ostaje fznmad svib prolaze nih byriga ! životnih teškoće.

Vaša, desničarims bio \ewi> čav, a levičarima — desmičar. O svemw tome freba sad reći pravu reč: | mađa nije po du bw socijalističko, kaže o Čapekovom delu Matuška, emo 60 „Svojim dubljim smislom prik!a mja stim", Taj dwbliji smisao 4 istinu Matuška pređano traši bez namernog uprošćavanja # Wreteranmogs konzervatiwmog pođosrenja prema mođermom duhu i osećanja sveta, On ta mači Čipekovoe samoćm, njegov odnos, prema književnim stro> jama i pokretima posle prvog svetskog rata, Čapekovu sličv most sa G. I.. Chestertomom, B Shawom, A. Franceom, MH. G. Wellsom, &W. Duhamelom, mjegovo shvatanje „modđermog čoveka, njegov pragmatizam i moetikm,

O dvojstvu mjegsove ličnosti Matučka zaključuje: kao umet mik, Čapek je pretežno iracio-> malist, a imao feljtonista om je logičar; kao mmetnik om se Otvoremo ! oštro postavlja prema stvarmosti, a kao felitonista piše za publiku uspokojava juću, laskavo lijubaznmu | rezonersku prozu, U svom individualizmu Čapek „je očovečio boga, ali mije dolićčno obogotvorio čoveka, „Čovek je za njega trošnost, mestalnost, samoćča. „Čapek je“, piše MatuŠška, „pesimista koji traži smi> sao; i optimista koji ima pragmatičku volju da veruje“ On zatim raspravlja o Čapekovoj koncepciji intelektuallzma, o njegovom lirizmu, humoru, estetičkim pogleđima.

Najduže poglavlje „stuđije posvećeno je razmatranju ĆČapekovih romana i đrama Vec ma su značajna Matuškina zapažanja o edejističkom 'Ka-

Meto tako, awe RiarovitoBfe anonimnog autora može da se objasni ona, ekonomičnost rečmika, sugestivnost u slikanju aitmacije # ličnosti, lapiđarmost m izražavanju, briljantne i uspele komparacije, vanredna inventivnost pripoveđača i mnoge druge umetničke odlike koje čitalac odmah uoči To je sve posleđica bogatog životnog iskustva, razvijenog posmatračkog dara, sposobno» sti akumulacije utisaka i razvijenog smisla za prefinjenm građaciju. Životna muđrost o bično se ističe u oštroumnim sentencijama Koje se urezujm m sećanje. To su kvaliteti kojt vezuju narodnu „pripovetku „za opštečovječansku mit” celokupne umetničke prođukcije. Ww pripoveci „Zmajeva krv" wreme se tretira Kao „življeno vreme“, kao život izmutra ispanjem; u „Zmija Jelat suprugova sumnja u po stojanost ljubavi njegove izabranice biva kažnjena; Svet Pere mu pripoveci „Put ma mne be" sličam je Bomerovim be-

ĐORĐE TSAKOV: VINJETA

govima. Razume s6 đa su ove wrstu tematike | ovakav viđ epređeljenja narođnog pripoveđača pslovili ođređeni đrotvemi | istorijski momenti,

Potrebne je posebne maghet) đa je meospoma | velika sasluga Balintasa WVuojkova' šta. je ove blago otrgao ođ maberavs | od odumiranja. Ako se eo mekim mjegovim teorijskim tvrđnjams — izmetim a pogovo ve, MI o raspoređu građe koji Je m ovoj zbirci napravile može diskutovati, njegovom vre rultato u pr kupljanju građe ne može biti prigovora,

#6.

rakterm Čapekove proze f e a, peka kao „piscu antiteze” (is> međuo prirođe ! tehnike, raguma i osećanja, fnđiviđue | mase, muškog i Ženskog prinefpa, čoveka i robota) — što su možđa važnije ođdiike nego 8 ke na kojima Matužška insistira ma kojih u Čapeka nema = đovoljinoj meri. „Blo je — rečemo njegovim vlastitim reči“ ma — internista a ne hirurs; bio Je, đrukčije rečeno, bol e dđijagnozi mego w lečemju, A ni to mije mala „zasluga“, "makav je LJatuškin raključak. Pa # kađ se ne slažemo sa nekim teoretskim stavovima iz« loženim w mjoj, Bnmjiga Alee andra Matuške „Človek proti skazu“, pisana esejistički, precizno, privlači svojom đokumentovanom sintetičnošću, ko turnim, Mritičkim đuhom 1 odmerenom, nepatetičnom e danošćn piscu koji joj je đao razlog i pravo postojanja.

(M.LB>

ĐORĐE ISAKOV: VINJETA'

a OV i.

ONO. OR Sa

O IE 7

| ia f.