Књижевне новине

Jedan zadarski v. razgovor sa kriličarem Markom Sorerom

4 ek•andavnr STEFANOPIČ

MATE. ŠORER (Mark Schorer) je jedam, „od ma, istalmvudtijih američkih lonjiževnih Kr.tičara i pisaca, Rođem je 1908. godine u Viskomsimu, a obrazovanje je stekao n& umijverzitetu države u kojoj je rođem kao i na Harvardovom univerzitem. Šorer je profesor kmjižev-. nosti već punih trideset godina i damas je šef katedre za kmjiževnost ma Kalifognijskom | umiverzitetu, Autor je tri roman, Isuviše stara kuća (A Houss Toa Old), Pustinmjsko obitovalište (The HermiL Place) i Ratovi ljubavi (The Wars of Love); objavio je Oko pedeset pripovedaika, od kojih je preko iridesct ušlo u zbirku Duševno stanje (The State of Mind). 1947. godine. Pored ovoga objavio je muz značajnih kritičkih dela i

U toku zadaYskog simpozijuma, imali smo priliku da Čujemo Vaše izuaganje pD „Pilozojskim koncepcijama čoveka u savremenom američkom Tamamu.*. Zr m, da, bi trebalo izbegavati uopštavomje u pezi sa jednim, ovalco kompleksnim pi-

tanjem, ali, ipak, da li biste mogli da.

' spedete svoje ideje iz ovog predavanja, na, wekouiko osnovnih, misli?

Moje,predavanje za zadarski sir ato zijupi „nije moglo, potpuno neDGeTcdE

am mu o kojoj ja zaturaMen, # ilozofsii

ženo od mene da pišem O VI eo.

koncepcije čoveka u savremenom amecričkom romanu“ — Jer američki romam. nije maročito filozofski, pogleavivo ne u bilo kom eksplicitnmom smislu. Kada su naši romanopisci pokušavali da budu filozofi — mislim na pisce kao što Su. Džek London i Tiodor Drajzer — Trezultati su bile priučno neobicne i labave intelektu.ine konstrukcije. Mislio sam da se ovom predmetu najbo·je može pr.ci uzimajući u razmatran,e j u savrememom američkom romamu, kojom prilikom bi se Videlo koji se filozofsici zalključci mogu izvući iz ove ličmosti., Junak u onom starom smislu, kao superiomna ličnost koja nosi u sebi seme društvene buđućnosti i ko;a svojim poscupcima olbjektivizira asp.raciju SVOE društva i pomaže njihovo ostvarivanje — fakva ličnost ne postoji u savrememom američkom roman. Umesto nje imamo ličnost koju ja nazivam amtijumakom, To je osoba koja je ili odbacila ciljeve svog društva, ili se nalazi u aktivnoj opoziciji prema njima, ili je pak prema ovima ravnodušma. Ona je često neprikladno biće, polkoji put neka vnsta božjaka, ne retko gro~

teskmi lik, bogalj ili izopačenjaik, često. drži

dete. Ova lčmost je rešema da svoju slobodu i odbija da njome ovladaju masovne vrecdmosti. Ona traga samo za svojim idemtitecom, Živi u jednom egzistemcijalmom svetu i njeno traganie je egzistencijalno. Najbolji primet u Ovom smisiu je možda Ogi Marč iz Fomama Sola Beloua Doživljaji Ogi Marč (Saul Bellow: The Adventures of Augie March)..U zakijučku izneo b:hb misao da u našem sve više mehaniziramom i komformističkom društvu, ova ličnost amcujumaka, i pored svih svojih naizgled amtidruštvenih „motivacija, u stvari predstavlja naše najlepše nade, Vi vrlo pomno pratite događaje na sceni američke književnosti, a Đosebno se interesujete za romam. Recite, molim, Vas, da li su opravdane izvesne sumnje u budućnost američkog romama,„ i da li je posle smrti vaših velikana mesto, koje su oni zauzimali, ostalo uprazmjeno? Moje je mišljenje da je stanje u kome se nalazi američki roman u ovom trenutku vrlo zdravo, Raspoloženje za pobunu, koje sam vam nagovestio u odgovoru na prethodmo pitamje, donelo je novu snagu i svežinu našem romanu. Pored pisaca kao što su Sol Belou, Bernarđ Malmud (Bernard Malamud), Norman Majler (Norman Mailer) i Kar= som Makkalersova (Curson McCullers), vrlo alttivnih na scemi, mi ne moramo strahovati za kraj romana u Sjedinjenim Državama. :

Pored, romana koje ste objavili, Vi ste svoju Knjižeonu altipnost usved=

. škvVene konstrukcije koje je sam ižgrađio.

MARKE. SOREH ,

zZbirice ogleda, owl Mojih au math wwajoxačajnije monografije o Sinkleru Ianisu i Vil.jamu Blejku (Simclair Lewis; Wiiliam Blake: The Pomtics.of Vision). A utor je mmogih anuologija, udžbenika i korritičkih osvrta i prikaza, ob,avljemih u nizu značajnih periodičnih listowa i časopisa Amerike,

Prilikom simpozijuma o američkoj i jugoslovemskoj kmjiževnosti, koji je jJuna ove godine održan u Zadru, zajedmo sa još nekimPistakmutim američkim kritičarima, Šorer je održao jedno preds= vanje o kome je u ovom intervjumi bilo reči. Tom prilikom u Zadru Šorer je bio ljubazan da odgovori i na neka pitanja u Vezi sa Svojim kritičarskim, radom. *

sređili na, kritiku, Meme bi interesovalo Vaše mišljenje o zadacima književne kritike danas?

Svi pisci koje sam vam pomenuo, i mnogi drugi elosperimemtisali su sa for mom, i dok povašno uzelo n,ihovo eksperimenitisanje nije tako smelo kao eiksperimemtisanje pisaca dvadesetih godina ovog. veka, ja verujem da je [u +] dublje i određemije u ukazivanju na dilema: današnjeg. . čoveka, pod Mojom podrazumevam Mragediju čoveka. Koji

sam, priziva, svoju sudbinu kroz. di

-– 420

Moje je mišljen.e da bi cilj kmjiževne loritike danas trebalo da bude definisa= nje prirode OVOE eksperiment:sanja i pružanje ohrabremja tom. istom elksperimemni/vu, Iz Vašeg ogleda „Tehnika kao otkrivamje“ (T'echmnic Sa Disaovery) znam, da ste svojevremeno pridavali zmainu, pažnju tehnici pisamja, u jedmom književnom delu. Mulio bih Vas da objasmite zašto?

Mislim da damass pridajem mamje važnosti tehnici kao takvoj negoli što sam to učimio u svom ogledu Tehnika kao otkrivanje, koji ie bio objavljen, čimi mi se, pre nekih petnaestak godima, Pod tehnikom nisam podrazumevao, ni onda ni damas, čisto mehaničku manipulaciju književnog materijala, Tmao sam u Vv.du sveukupnu formalnu prezemtaciju ovog materijala i svega OonoB

Što taj materijal obuhvata. Još uvek

mislim da je zamašna funkcija kritike da oukriva pr.rodu tehnike u jednom datom delu i preko nje dolazi do stvar– nog sadržaja, osnovnog sadržaja, tOg dela, Američki roman je pokoji put patio od suviše uskog poimanja tehnike. Ovo usko shvatanje, dajući,kao rezultat ono što se nekada nazivalo „dobro napravljeni roman“, držeći se tesno tiradicije Henrija Džejmsa, tačno je ono što su novi šavrememi pisci romana, naročito oni koje sam naveo, rešeni da obore, U svojoi novoj slobodi ekspanzivnijim formama romana, oni očito nisu napustili tehniku. Oni su jednostavno razvili nove ftehmike i, sa njima, nove puteve smgledavamja.

U istoj knjizi u, kojoj sam pročitao Vaš ogled „Tehnika kao otkripanjeć, naišao sam, i na drugi mteresantan, ogled, o mjetaforičnom, jeziku. Šta biste danas rekli o ovome?

. Ja još uvek m:slim da naš metaforični jezik vodi pisca do samog središta njegove imaginacije, U jednoj odličnoj Knjizi o romanu koja je skoro objavljena u Americi — Vejn Butova Retorika romana (Wayne Boot: “he Rhetoric of PF:ction) — čiji mi je pisac, uzgred budi rečeno, rekao da mmogo duguje mome ogledu Tehmika kao otlkrivamje, tehnika je defimisana kao zaista „retorična“, Naravno, figurat'vni jezik je velikim de'om retorika. Moje je mišljenje, ·da jedna od teškoća u današnjim izučavanjima metafore leži u poikušaju da se analize načine naizgled stvar-

· nonaučnim. Ja neverujem da je OVO.

mogućno. Mi smo ovde na terenu poezi~

je i ja ne verujem da se precizni instru ·

menti nauke mogu primeniti na OVO područje iskustva. Kada mislimo đa smo u našim Kkmjževnim diskusi ama naučni, moje je ubeđenje da še zavaravatno, KA OBLICJU TRADICIJE ILI KA JEZGRU NJENOM?

fje ređak shuičaj đa modđerni stvaraoci, fascinirani svežim dejstvom, oblika prastarih umetničkih dela, mehanički prerađuju te i takve forme, ne shvatajući da je njihova snaga upravo u fome što predstavljaju krajnje adekvatno wuobličenje unutamjeg napona koji je umetnik udahnuo u svoju tvorevinu. Njena forma još i danas deluje na ljude baš zbog toga što predstavlja adekvatan izraz doživljene suštine iz čijeg se jedinstva rasplamsava nepresušna energija i večna trajnost prave tradicije. Tu suštinu, koja na putu ka beskonačnosti protiče kroz nas, mi u ovom frenutku doživljavamo na drukčiji, mama blizak način (kao što će je oni posle nas doživljavati različio), pa je, shodno tome, moramo i drukčije uobličiti ako želimo da postismemo jedinstvo kakvo poseduje tradicija što nas, istovrememo, dotiče i napušta. Mi ostajemo, a tvorevine našeg srea i uma mogu da nastave put kroz vreme u Susret onima koji treba da nas smene i da prihvate ili odbace naše poimanje smisla ljudske egzistemcije. Pravi, iskremi odnos savremenog Wmuetnika prema tradiciji skromno se zadržava ma rubu mapajanja njenim duhom i vatrenim iskrama što večno kruže u njenom jezgru, da bi se pred stvaralačkim pogledom modernog umetnika otvorila čudesna obzoria ljudskog postojanja, da bi se sagleđali raspomi što premošćuju pomore koji dele obruč mozga od dalekih izvora zvezdanih sveflosti, da bi se upoznala moć snoviđenja koja se prepliću sa materijalnim komponentama života, i koja često postaju sposobna da ophrvu i samu stvarnost, Uključivši se u tok koji struii koritom beskonačnosti na čijim obalama vreme kopni slivajući se u reku nepresušne misli koja svojom bujicom može da zbriše ožiljke i brazgotine psihe. čovek odjednom oseti da je đopro do VThunca ravnoteže svesti. U tom zanosu, on, juče kao i danas, peva iskonsktii pesmu ovapločenja simbola koji pohode ljudsku svest na iavi i u snu, stvarajući uvek nove oblike koji su u staniu da odole prolaznosti samo ako čine jediristvo sa svojom otkrivalačkom suštinom. Sličan problem iskrsava u pokušajima da se, recimo u pozorištu, ožive izvesna značajna dela stvorena pre mno=go vremena. Gotovo je neminovno da se do uspeha može doći jeđino ukoliko se izražajna- sredstva,. kojima..se neka= da na sceni oblikovalo dotično delo, ne

oponašaju” spolja, formalno, već ako'se .

drevna suština drame izrazi mođernim scenskim jezikom. Čak bi se reklo da je teže pronaći taj novi savremeni izraz, nego otkriti večno dejstvujuću Ssu~> štinu tradicije; ona već postoji u starom delu koje uspeva da nas emotivno ili misaono pokrene, ali je daleko važnije tu suštinu sagledati na način blizak modđernom dobu. što znači da treba naći izražajna sredstva kojima će se današniem čoveku saopštiti određeni smisao ili doživljaj.

Trađicija koja još uvek deluje ma današnjicu, već samim tim dopiranjem do nas, potvrđuje svoju vrednost; veliko. je pitanje koje će od mođernih de=

NA SVOJOJ poslednjoj sednici, O= držanoj "1 prvim danima decembra Wu Rimu, Izvršni odbor Zajednice evrop= skih pisaca, raspravljajući o progra=: mu rada za 1964. godinu, bio je upOZ= nat od strane svog generalnog sekretara Đankarla Vigorelija o više poku= šaja u međunarodnoj javnosti, i to sa različitih pozioija, da se uloga, značaj, pa i sam karakter ove organizacije predstavi u sasvim Rkrivoj svetlosti. Posle Okruglog stola u Lenjingradu a savremenom romanu, koji je okupio impozantan broj najistaknutijih stvaralaca Evrope, u jednom đelu najkon= zervativnije i najreakcionarnije štampe na Zapadu pokušalo se s diskreditovanjem, pa i otvorenim napadima na COMES. Eklatantan mspeh lenjingrad= skog skupa bio je praktičon dokaz mogućnosti slobodnog dijaloga. bez obziTa na ideološke razlike i postojeću veštačku podelu sveta. I još nešto više: mogućnost da se u odnosima među pregaocima kulture izbaci potpuno taktika i strategija hladnog rata. Potbuni fijasko duha netrpeljivosti i blokov= ske isključivosti duboko je. međutim, zabrinuo sve reakcionare. U ofanzivu su krenuli — pored otvorenih zagovVoTr= nika fašizma, kao što je, na primer, zloglasni rumunski nacista Vintila Horija, ili Pol Seran koji fašizam naziva vzomantičnim pokretom, ili Anri Mosle koji piše panegirike o Salazaru. ili Gabrijel Marsel, krajnje desni egzisten= cijalisk katoličke varijante — i predstavnici fakozvanog Kongresa za odbranu kulture (u Italiji grupa Siloneova s časopisom „Tempo presente”). čiji je delegat Nikolo Kjaramonte (ina= če zamenik Siloneov) nedavno u Španiji, na iednom širem skumnu španskih književnika, u prisustvu frankističkih vlasti, napravio sledeći ·provokaftorski

'istup rekavši: „Za mene u savreme-

nom svetu postoje dve diktature. treba se boriti i protiv jedne i protiv druge a za slobodu; ovo vam kažem, mada znam da ste u većini marksis-

la, irwpirisansm drevnom umetnošću, moči da pokrenu ljude i u trenutku kada

bi već trebalo da se nazovu tradicijom;

to forma]no obeležje ne znači ništa sa-

mo po sebi, kao što ni činjenica đa je-

dno delo tretira savrememu problematiku nikako ne znači da ono, samim tim , otkriva i bitnost mođernog doba. Sad još možemo efemerno, putem Oprobanih mehanizama, da utičemo na značaj naših umetničkih. dela, ali posle će ona biti prepuštena sama sebi, odnosno Svojoj pravoi vrednosti, U tome je neumetnost trađicije: ona postaje čistilište svojih vlastitih vrednosti.

Jedno je sigumo: prava tradicija deluje svojim unutarnjim „intemzitetom, te zato jedino njemu treba da se obraćamo, svesni opasnosti u koje može da nas odvede apsolutno podređiva– nje arhaičnim obličjima koja treba da služe kao posrednici za lakše dopiranje do centralnog smisla dela; amo se krije duboko u spoznajnoj liušturi tradicije gde treperi poput užarenog jezgra čija vatra greje svet.

a Ma ||

VINIJETA DRAGOSLAVA STOJANOVIĆA-

_SIPA ı

je:*postaviti "pitanje~da 85ije, u. našoj trenutnoj situaciji, razumno i pogodno obraćafši pažnju na veoma složeni problem naše tradicije, makar i na ovako spomtan i radikalan način, pošto ceo taj proces vrlo lako i, ponovno, može da se shvati krajnje trađicionalistički i da, kod mnogih, postigne suprotno dejstvo od željenog? Ima razloga da se čovek zamisli nad činjenicom zbog čega je baš u ovome času došlo do ponovnog vaskrsavanja tradicije; da li je to prost fenomem koincidencije sa izvesnim drugim pojavama u nas, ili su one njegov uzrok koji, ipak, treba prihvatiti kao povođ da se stvarima pogleda u oči? Najzad, neće li, kođ širokih masa. O-– življena fradicija rasplamsati upravo

Pladimuie

PETRIĆ

ona osećanja protiv kojih se društvo e– nergično bori, jer zna koliko je nesporazuma i nesreća iz njih proizišlo? Imajući u vidu sve to, mogućno. je naći opravdanja mišljenju da oživljavanje tradicije, u ovome času, ne bi ičlo u korist zajednice (čiji se interesi mogu staviti iznad svega), te da čitavu diskusiju treba svesti u najuže okvire stručnjaka, ili čak svesno odložiti za određeno 'vreme. Sve je to mogućno shvatiti i opravdati, ali sve to ne bi smelo da umanji smisao otkrivanja prave vrednosti ' kulturnog nasleđa jedne nacije i uklanjanja vekovnog ne= sporazuma oko tog pitanja.

Meni se čini đa će sve neželiene DOsledice nestati tek onda kada tradicija prestane da postoji kao tabu oko koga mogu đa se ispredu i nađograde čudesne stvari. Nije nikakvo rešenje ako se ona prosto negira ili sistematski zapostavlja, jer na taj način postaje za= branjeno voće koje svako želi da okusi ali, u prenapregnutoj psihozi, više ne može da oseti njegov pravi ukus. Pre= ostaje nam kao jeđini put da poštemo, znalački i slobodno pogledamo u dušu tradicije i komstatujemo koliko ona, G svakom posebnom slučaju, stvarao vređi, šta iz nje treba da se izvuče na. svetlost današnjice, od čega je treba O= sloboditi kao stranog tela koje joi je spolja priđodato. ili uz koje se ona Sa“ ma, vremenom, učaurila.

Ako su te vrednosti zaista wmeničii. zmuačajne i ako su nam kao takve po“ trebne, omđa ih prihvatimo čista srca bez primitivne idealizacije ili poniža~ . vajuće zloupotrebe: ako su te vredno“ sti bemačajne i proizvod naše fikcije ili romantičarskog zanosa prošlošću, onda ih odbacimo smelo bez bolesne. sentimentalnosti i siraha da će nacija time nešto izgubiti. U oba slučnja predstoji i ima da se vođi energičnan i iznad svega „fer“ borba za otkrivanj» j»dine istine, u cilju sagleđavanja pravog stania stvari. Rezultat može biti dvojiak: ili će se ponovo osvojiti iedna vrednost koja nam je ne samo draga već i potrebna u svojoi punoi čistoti. bez ikakvih natruha. ili će se konačno srušiti jedna veštački pothranjivana iluzija od koje smo imali samo neprijatnosti i nesporazuma. j

U prvom delu ovih razmatranja iz meto je mišljenje o tome šta zaslužuje, uopšte, da se nazove pravom trađicijom, u čemu treba videti njenu vrednost, kako oma G tom slučaju uspeva” da ddjstvuje:na -moderog čoveka i na” koji naičn' savremeni umetnik može njome đa se inspiriše. Tek bi konkret- · na amaliza' naše umetničke tradicije mola da otkrije šta sve (i šta još, značajno ona u sebi nosi. a isto tako. čime je sve nesrećno (i toliko duso vremena) bila, i još uvek jeste, opterečena.

Samo uspostavlianjem pravog odnosa savrememoes čoveka prema formi i sadržini tradicije mceućno je sagledati njenu punu lepotu i inspirisati se njienim ioš uvek dejstvuiućim vrednostima. Ono što kao duhovna nadgradnja

ostane posle nas stajaće u istom odno> ·'

su i sa istim mogućnostima delovanja pred svešću budućih generacija.

Tajpdnica #vIopShi piSCCa i mogućnosli (Hij(lDDH

ti”, Ovakvim 711 sličnim provokacijama pridružio se i časopis „Fortuna”. organ fašista u Rimu, sa čijih je stranica na otvorenoj sceni iskočio i američki bpisac Dos Pasos s najekstremnijih des= nih pozicija. Isti ili slični napadi. su došli i od strane nazadne grupe italijanskih intelektualaca. koji izdaju časopis „Il Borghese”, a takođe su se pojaivili slični glasovi i u mekim, desnim dnevnim listovima.

Svi ovi i slični pokušaji diskredđitovanja politike slobodnog dijaloga i saradnje književnika — koje je dosad i> nicirala Zajednica evropskih· pisaca nametnuli su hitnu potrebu jedne smišljeme i organizovanije „protivakcije čitave organizacije. Zbog toga je izvršni odbor odlučio da javno obelodani zajednički kominike=komentar člana 2. statuta Zajednice, s tim da se, pored

kultume javnosti, s njegovom sadrži-

nom upoznaju svi njeni članovi u svim zemljama Evrope. Tekst ovog „kominikea=komenmtara

ı glasi: |

„Na MKkraju svoje sednice, održane od 7. do 9. decembra 1963. u Rimu, Izvršni odbor COMES-a smatra da je neophodno da precizira smisao koji ije, od samog početka. davala članu 2. svog statuta, članu koji utvrđuje njene cilieve, i koji glasi ovako:

„Zajednica ima za cilj da, bez obzira na svaku ideološku i političku

pripadnost, učvrsti stvarnu saradnju među evropskim piscima koja se odno=. si na sve profesionalne .robleme mo= ralnog i praktičnog karaktera. ·

»U želji da omogući piscima đa se bolje upoznaj, da poboljšaju još više uzajamno razumevanie i da učvrste među sobom veze soliđarnosti. Zajeđ= – nica će učiniti sve da olakša slobodnu cirkulaciju đela duha, đa umnoži su-> srete, razmenu i prevode. da pomogne svaku jnicijativu koja teži njihovom dostojanstvu i njihovom ugledu. Najzad, · odbacujući svaku isključivo evropsku tendenciju. ona će se potruditi da „uspostavi kontakte s piscima i asocijacijama pisaca celo» sveta i daće svoju podršku organizacijnma koje imaju za cilj da brane njihove moralne i materijalne interese. :

„Pisci Zajednica se smatraju anga' žovanim u buđenju i učvršćivanju, iz-

među nacija, duha prijateljstva i mira”, „COMES, rođena 1958. gođine u

punom jeku hladnog rata. uputila je ovaj poziv, od samogs SsVOgS osnivanja, piscima i Zapada i Istoka. U domenu literature oma je anticipirsla dijalog koji se razvio ođonđa i koji se nastavlja u svetu na planovima političkim,

religioznim i ideološkim. uorkos nPmnmo–

rima neprijatelja koegzistencije i mira. COMES se suprotstavlja svim neprija-

KNJIŽEVNE NOVINE