Књижевне новине
1 Čehoslovačkoj ove
jeseni
Prag, 22. oktobar
D ok pred zgradom Saveza čeho|slovačkih pisaca čekamo auto-
mobil kojim treba da se odvezemo na Hradčane, u Muzej češke književnosti, pozivaju nas u obližnju knjižaru da razgledamo izdanja Kluba prijatelja poezije, o kome smo i ranije, kod kuće, slušali. Osnovan pre nekoliko godina, klub đanas ima više od dva– deset pet hiljada članmova-pretplainika i ponosi se time da je prva čitalačka vwajednica te vrste u svetu. Za nas JuJoslovene, koji smo navikli na sasvim male tiraže majčešće skrommih i broširanih kmjiga pesama, izdanja Kluba prijatelja poezije deluju pomalo nestvarno. Svaka knjiga opremljena je moderno, ukusno i funkcionalno i snabdevena mmoštvom ilustracija, fotografija, faksimila; svakoj injizi pripada i gramofomska ploča sa glasom samoga pesnika ili nekog istakmutog glumca, koji na češkom jeziku recituje stihove objavljene u knjizi. Člamovi kluba bo relativno jevtinoj, za naše navike upravo beznačajnoj pretplatnoj cemi dolaze do luksuznih izdamja Nezvala, Zavade, Volkera, Majakovskog, Remboa, Vijoma, „Jesemjima, Bezruča, Lorke, Puškina, Poa, Getea, „Vitmena, Bodlera, Verlena, Bloka, Adđija i drugih, čije se knjige po praškim knjižarama rasprodaju isto tako brzo kao i limunovi po piljarnicama. Pored re= dovnih, Klub prijatelja poezije ima i manje luksuza, podjednako dobro uređena izdamja pesama muajuglednijih svetskih pesnika i člamovi-pretplatnici od njih mogu da biraju koju žele; na kraju gođine, izdavačko pređuzeće Saveza čehoslovačkih pisaca Českoslovemsky spisovatel svakome članu kluba besplatmmo poklanja po jednu malu, lepo opremiljenu „antologiju, kao nagradu za prijatelistvo i ođamost prema knjizi i poeziji.
'U Čehoslovačkoj, kao retko gde, postoji jedna dragocena navika o kojoj pisci uvek maštaju lada razmišljaju o čitaocima: navika čitanja. Na železničkoj stanici, u tramvajima, na klupama uz obalu Vitave, u ređovima pred pozorištima, u kafanama, svugde se mogu viđeti ljudi i žeme svih godina s otvorenom Kkmjigom wu ruci. Jugosloven stiče utisak da je čitava ta zemlja veliki klub prijatelja. ,knjige. Sećam se da sam uiı Parizu, Londonu, Njujoriku i Beču viđao ljude „da. u metrou, posle radnog vremena, tako predano čitaju novine. U Pragu, međutim, čitaju, knjige; kmjižare se susreću na svakom koraku i knjiga se svakome nalazi pri ruci, svakome pada u oči, svakome se mudi i svi je kupuju. Ta nasušna potreba za knjigom i čitanjem omogućuje čehoslovačkim izdavačima da ostvaruju velike profite i da uopšte ne računaju sa državmim subvencijama. Preduzeće Českoslopemsky spisovatel, koje pretežno štampa domaće autore, ostvarilo je prošle godine dobit od mekoliko miliona kruna; isto pređuzeće svake godime iz vlastitih sredstava dodeljuje nekoliko velikih književnih nagrada onim knjigama koje su u toj gođini imale najviše uspeha.
'Materijalno dobro obezbeđeni, đonekle zaslugom Literarnog fonda, od koga svaki član Saveza čehoslovačkih pisaca može da dobije višemesečnu stipendiju za stvaralački rad i jevtin boravak u jednom od mekoliko književničkih dvoraca, kao što su nekadašnji grofovski zamkovi u Dobržišu, BudmerTicama i Tatrama, čehoslovački pisci uživaju nesumnjiv društveni ugled. Reklo bi se — zahvaljujući, između OStalog, brojnoj, jakoj i uobličenojij čitalačkoj publici, koja im svojim interesovamjem za njihov nad obezbeđuje ne samo socijalmu, već i stvaralačku sigurnost. Ako povede računa o poverenju javnosti, pisac u Čehoslovačkoj
lako može da stvori svo ju publiku. Za nenadmašnog Jiržija Suhog, iz avangardnog satiničnog po-
zorišta Semafor, koji sam piše „većinu tekstova i kupleta, među pražanima vlada veće interesovanje nego za nekog proslavljenog pevača zabavnih melodiia. Romam Romeo, Julija i tama Jana Otčenašeka štampan je dosad u peđeset hiljada primeraka; poema Vila Tereza slovačkog pesnika Laca Novomeskog,
koji je ranijih gođina bio progamjam
i kome je nakon dugog Vremena fek nedavno štampana prva knjiga, dospela je u centar pažnje
čim se pojavila u knjižarama. Literarni časopisi i listovi u Pragu i Bratislavi, Plamen, Literarmi novinu, Hulturmi tvorba, Slovemske pohVady KHultarmu život i drugi izlaze u velikim tiražima i to. po svemu suđeći, ne samo zbog toga što su najbolji izraz savremenog književnog stvaranja u zemlji, već i zato što su, u današnjim uslovima, književne i umelničke publika– cije najvernije ogledalo „progresivne stvaralačke · orijentacije i slobodnije klime duha i što su, vrlo često, upravo one nosioci odlučno započete borbe
KNJIŽEVNE NOVINE
PRAG — KARLOV MOST
protiv dogmatizma, vulgarmo-maierijalističke estetike i pojednostavljenih shvatanja o ulozi umetnosti, čiji · su tragovi zaostali iz vremena Mkulta ličnosti. Od Muzeja češke književnosti na Hradčanima, u koji smo bili kremuli, ljubav prema Knjizi i poštovanje prema piscima stvorili su jedinstven spomenik kome je teško naći „premca. Smeštem u starom manastiru, kao što su i najveće praške biblioteke smeštene u Kelementinumu, starom jezuitskom seminarijumu, Muzej češke kmjiževnosti pruža preglednu i vrlo upečatljivu sliku razvitka češke pismenosti od prvih početaka opšte slovemske kulture, preko Književnih spomenika husitske epohe, reformacije i baroka, XVITI i XIX veka do naših dana. Nepregledno bogastvo materijala, rukopisa, knjiga, dokumemata i slika, čije je prikupljanje i raspoređivanje po brojnim ođajama Strahovskog „mamastira samo po sebi moralo biti naučni Dpoduhvat prvoga ređa, omogućuje i najozbiljnije izučavanje istorije češke literature. Nama Jugoslovenima, · koji ne umemo dovoljno da ı cenimo svoje ni mrtve ni žive književne i kulturne vrednosti i koji ni do damas nismo pokazali razumevanja i smisla ni za
SSS
PRAG
Predrag · PALAPVESTRA:
iz putne beležnice
| TEREZIN BRATISLAVA
najelementarniji naučni rad ma izučavanju književnog i Rrulturmog nasleđa, takav muzej dizaziva iskremo divljemje, gorke uzdđahe i nemoćam stid, koji: oštro i dugo peče.
Koji ne zaboravljamo sve dok se, preko hradčamskih trgova, kroz zlatne boje praške jeseni, živopisnim ulicama staroga grada, spuštamo niz Malu stranu, na Vitavu.
Terezin, 26, oktobar
lfakon posete staroj praškoj sina-
gogi i drvenom jevrejskom gro-
blju, stešnjenom u mekađašnjem getu, sinoć smo, kroz izmaglicu, lutajući ulicama, tražili Ža4tecku ulicu i u njoj kuću u kojoj se rodio Franc Kafka. Poseta jevrejskom groblju, na kome se nadgrobni spomenici maslanjaju jeđan na drugi, kao što se i mrtvi iz generaojje u generaciju slažu jedđam preko drugog, uvek na istom, skučenom, zidom ograđemom prostoru usred geta, — ta poseta otvorila nam je jednu novu dimemziju | „veličanstvenog Kafkinog dela, dimenziju o kojoj do tađa nismo mi slutili. Teskoba Jozefa K., trpljenje Gregora Samse — ne vuče li sve to korema odavde; iz ovih sivih, pustih zgradurina, iz ovog zidom ograđenmog groblja jednog predrasudama i mržnjom ograđemog naroda? Ko ma... Sađa, kroz gustu maglu, putujemo
u Terezin, gde je mržnja bila načimila stravičniji geto trpljenja i teskobe od svakog trpljenja koje je ikađa mogao da zamisli i opiše ijedam živi čovek. Naš domaćim, pesnik Vilem Zavada, kao da se izvinjava što zbog magle nećemo videti predeo kroz koji prolazimo. Niko mu ne protivreči, al; nam se čini da veđar i sumčam dan ne bi odgovarao mestu koje treba da obiđemo i da baš ta prohladnma, gusta i vlažna jesenja magla dočarava pravu stvarnost terezinske tvrđave, koja u mojoj svesti, još od ranoga detinjstva, po pričama starijih o tammovanju samrajevsknh atentatora, postoji kao nestva-
DOM SLOVAČKIH PISACA U BUDMERICAMA
ram kutak samoga pakla, đavolsko korito nesreće i zala.
Na ulazu u tvrđavu, koja pred mnama iznemadno izniče iz magle, olkićema krupnim zlatastim lišćem „kestenova, nailazimo ma mepregledno groblje nekoliko desetina hiljada žrtava macizma, ubijenih za vreme rata u kažnjeničkoj koloni, u terezinskom logoru i getu. Taj meočekivami susret sasvim potiskuje do maločas neodoljivu želju da posetimo mesto zatočeništva i smrti revolucionara i boraca Mlade. Bosne Gavrila Principa, Nedeljka Čabrinovića, Trifka Grabeža i drugih. Desetine hiljada grobova stapa se sa mlčeništvom i smrću mladića, čija ·je hrabrost obeležila početak kraja jedne dinnastije, jednog carstva i jedne epohe. „Na Naciomalnom groblju ispređ' terezinske Male tvrđave — kaže vodič sahranjeno je dvadeset hiljada žrtava nacizma. 1958. godine tu su preneseni posmrini ostaci zatvorenika koje su fašisti naterali ma rad u rudniku „Ričard“, nedaleko od ILitomeržica, na građenje podzemne fabrike za proizvodmju V-2. U terezinskom getu bilo je ubijemo trideset šest hiljada Jevreja. U reku Ohržu bilo je bačeno dvadeset pet hiljađa !papirmatih wmi s pepelom žrtava Terezina“.
Jedan od tih bezimenih ~ grobova pripada pesniku Roberu Desnosu...
Valjda zato što smo Jugosloveni, odmah mam pokazuju Principovu ćeliju, mračmu, vlažnu i hladnu, u kojoj su
'ležali prvi i poslednji borac mprotiv
austro-ugarske „vladavine u Bosni i Hercegovini: od 1878. godine buntovni Hadži Lojo i, nepunih četrdeset godina kasnije, Gavrilo Princip. Ranije se u tu ćeliju ulazilo pravo iz dvorišta i jedini tračak svetla prodđirao je u nju kroz mali otvor iznad vrata, „ispred kojih je i danju i noću naoružan stražar s nožem na pušci čuvao bolesnog i okovanog atemtatora, kome je na Žživom tfelm: trumula ruka. Za vreme rata nacisti su zazidali nekadašnji ulaz i prozorčić, „podigli ziđ i od jedne polumračne ćelije načinili „dve potpuno mmačme, u kojima su, na golom podu, držali zatvorenike koje su u Susednim prostorijama ispitivali i
_mučili da bih ih docnije, u obližnjem
„dvorištu, žive vešali na Ruke ili ubi-
_ ijali kamenjem. U prednjoj ćeliji i sada
hh zidu visi alka Za kojd" Je” Princip
bio vezam lamcima. Poređ ulaza, koji'
su iz hodnika otvorili Nemci, „stoji spomen ploča sa natpisom na srpskohrvatskom i češkom jeziku: „U ovoj ćeliji je bio zatvaran i mučen heroj jugoslovenskih maroda Gavrilo Princip posle izvršenog atentata na austrougarskog prestolonaslednika „Framca Ferđinanda u Sarajevu, 28. juna 1914. Ambasada FNR. Jugoslavije u Pragu 29. novembra 1954.“
Službenica muzeja, koja nas vodi kroz tvrđavu, priča nam o želji uprave da tu ćeliju rekonstruiše i ponovo načini onakvom kakva je bila dok je u njoj tamnovao Princip, Nemajući pojma da u Sarajevu postoji Muzej Mlade Bosne, ona nas moli za pomoć u prikupljanju materijala za taj skromni muzej u tamničkoj „ćeliji, koji bi se možda mogao da otvori u leto sledeće godine, „prilikom peđesetogodišnjice Sarajevskog ateniata. Uveravamo ih
Božidar
TIMOTIJEYIĆ
BELI SVET
edan beli svet je sad pred nama.
TRI PESME
da se Sveti. O, daj mi čistu ruku, tu
što se otvara, te prste smežne
[074] |
duboko, dugo traje u svom tremu,
što znaju putokaz kako da se vratim.
Kajetan KOPIČ Pesem
O kisli sad limome, o sladki sat medu, o mežne ptičje krone poguma ih strahu.
da ćemo učiniti što možemo,
. Kultarnu život
u stom malom činu — u dlanu, mom bi mogao da
stane. Pustinje su pred mjim pale, crno groblje,
i ptice kužne i prastare rame.
Jedan beli svet je sad pred mama: u
njemu
život. se mamah, smeni. On pouzdamo opra
prošlost u promeni, koja i Sebe SEV • i a
zameni, i kao vatra, i oma kroz svoju senku, ostani. U ruci tvojoj, prijatelju, zri duboko taj svet beli. Ti ga mosiš kroz predele i . kroz tajne, a mi sam me zmaš šta ga stvori. U ruci tvojoj, prijatelju, mmogo sam toga guste visine, severnu Svetlost, ljudske darove, zvezdano inje.
čiste smegove,
jednom sreo:
Sad padaju kule zidare svoje što su
ubile: temelj im blato, noć im mepovratna! Vidim, u ruci svojoj držiš mapu sveta ammoženmu za svakog koji meće ot / sebi
pape ea iu Pace PRI iaO ea MN Ču eema aaa aaa ari eee aanaia eee '
NEGDE U VISINI
N egde u visini bili smo udvoje, u
š carstvu vazduha i oblaka YTušnog i YTučali smo dugo
neko čisto bilje, misleći da će istorija biti,
da će ono sunce svetlom obojiti.
Negde u visini živele su zvezde, dovoljno daleke da bi bile naše, al svečana im žarkost bivaše sve veća u trenu kad bolno nestaše meplomski prostorom, neznanim.
O tkrih malo mora, čistu medđuzu: gle, kako plovi vidik taj!
Ne mešajte mi so i srce u mladu. ponoć,
od svake kad se guste miti ljulja, svod.
Naše prošlo biće tajnim, je svetlima razlivemo ma Sebe kaznu kad je primilo, a kob se zaboravu masmešila, vladar taj! I zato presto bi mu wupamćem sa nestankom.
Srebrno je deževje. Iz južnih koremnih, poganja mizko drevje zelenih mandarin.
Te vabijo gozdovi, dišeči od prsti? O pojdi za sledovi divjadi ih, zveri.
Zapodi čredo dmevov ma pašnik zrelih trav. Zaplodi jato spebov,
da se bo zrak smejal.
Čeprav boš sam ob žeji in lakoti trpel,
da le na vsaki veji
bo ptičji jezik nel!
*
sigurni da bi nekoliko fotokopija retkih do'Kkumenata o datentatu i tammovamjai GavrilaPrincipa i drugova u Terezinu, · dve-tri fotografije, duplikati pojeđinih eksponata iz sarajevskog Muzeja Mlade Bosne mogli da ispune malu vitrima u rekomstruisanoj Principovoj ćeliji i da bi, sa onim što pripreme dobronamerni Mustosi terezinskog muzeja, bili dostojan i adekvatam spomem na hrabre pripadnike Mlade Bosne, čije mu” čeništvo, i pored bezbrojnih i još strašnijih terezinskih žrtava u prošlom ratu, naročitim pijetetom i poštovamjem ispunjava one koji se brinu o ter – skoj tvrđavi kao stravičnom ku ljudske patnje i bola,
Napuštajuči tvrđavu zastajemo pored granatog kestena čije se zlatasto krupno lišće prostire pred nama kao raskošan ćilim. Koliko li su suza i uzdaha videle i čule ove grane i kolikim li je očima zlatnožuta boja uvelog kestenovog lišća bila poslednja lepota ovoga sveta, koji se završavao ovde, na ovom istom mestu na kome mi sada gotovo ravnodđdušno wtojimo, i na vratima pakla pretvarao u kažnjeničku kolomu, čije pamje i trpljenje:nije mogao. da nasluti ni mračni, uznemireni, vidoviti duh praškog Jevrejina Framca Kafke, rođenog u mekoj neznamoj crnoj kućenini mračne Žatecke ulice.
Bratislava, 1. novembar
Vakog našeg kmjiževnika, kada
se nađe u Bratislavi, mora iz-
nenaditi svestran interes za mašu Književnost i literamu „situaciju uopšte. Mađa mu je i u Pragu, među prevodiocima, „izdavačima i piscima, palo u oči đa savremena jugoslovemsia literatura u Čehoslovačkoj ima mnogo više poznavalaca nego češka i slovačka u Jugoslaviji, ono na šta nailazi u Bratislavi dovodi ga u stanje neme zađivljenosti. U Pragu o Raičkoviću, Laliću, Ćosiću i Popi govore s takvim poznavanjem da bi se svakako i oni sami iznenadili kada bi videli koliko su cenjeni. Andrićevih Knjiga nema ni u jednoj knjižari pored koje smog prošli: sve su rasprodate. Prevodđioci se žale da nema dovoljno ni vremena ni hartije da se preveđe i štampa sve što, po njihovom mišljenju, zaslužuje. U Bratislavi, međutim, taj interes nije samo radni, već je jedna gotovo prirodna pojava. To je, bez sumnje, posleđica duboke povezanosti dvaju srodnih i bliskih kultura, povezanost koja traje još iz vremena kada su se upravo odakle, iz Požuna, vraćali nsštprvi studenti, đaci slovačkih prošvetitelja i slavista, domoseći u našu Književnost smele 'ideje nacionalnog preporoda i toržestvena romantičarska raspoloženja sveslovenskog · bratstva, „srodnosti i kulturnog jedinstva. .
U Savezu slovačkih pisaca skup vrlo uglednih književnika nekoliko časova zasipao nas je bezbrojnim pitanjima: kakav je društveni položaj naših književnika; koliki je porez i kako pisci žive; imamo li Literarni fond pri Savezu književnika; šta mislimo o Krležinim Zastavama; kakav su odjek imale ankete „Književnih novina“, naročito ona o nastavi književnosti u srednjim školama; šta je bilo na sarajevskom · „procesu filmu Grad; da li književna štampa može, i do kojih granica, kritikovati državno telo koja joj dodeljuje subvenciju; ima li kod nas cenzure; ko su glavni „modernisti“ i glavni „realisti“ i đa li te podele još uvek važe; ima li kritičara pod uticajem nadrealizma; šta nedostaje savremenoj poeziji; šta znamo o slovačkoj prozi; kako publika prima moderne, mlade pesnike; od čega pisci najčešće žive; kakva je naša savremema književna situacija... U ređakcijama časopisa Slobemskč pohUadu i lista dogovaramo se o neposrednoj saradnji i međuredakcijskoj razmeni s jugoslovenskim literarnim publikacijama. U izdavačkim preduzećima vrlo detaljno i poslovno razgovaramo o Kknigama koje bi Slovaci hteli da prevedu: beležimo naslove njihovih knjiga koje bi vredelo breporučiti našim izdavačima.
Na putovanju u Pješćane i Trnavu, čiji zelenkastosivi krovovi podsećaju na zagrebački gornji grad, nailazimo na ljude koji našim jezikom s#ovore isto tako dobro kao i mi. Jedan od njih, u čiju kuću svraćamo na času belog slovačkog vina, izgubio je ruku kao jugoslovenski partizan boreći se za oslobođenje Beograda. U dvorcu Saveza pisaca u Budmericama nailazimo na nekolicinu književnika koji tu rade. Neki od njih su letos bili u Jugoslaviji i razgovor počinje gotovo sam
od sebe. U nekadašnjem grofovskom
· dvorcu je toplo, tiho i samotno, prl-
jatno za rad i tiho ćaskanje, u kome nam, uz čaj, prolazi dugo jesenje veče s novim prijateljima s kojima kao da se odavno poznajemo.
Kasno uveče, dol šetamo poređ Dunava, svetiljke uz reku i miris vođe podsećaju na zavičaj. Iz mraka dopire razgovetan i gotovo razumljiv šapat, daljina prestaje da se primećuje ı čo-. vek počinje da se oseća kao kođ kuće, među svojima.
A