Књижевне новине

komentari

Primer maštovite lileraiure

— Povodom priče „Drvo na sred

RUKOPIS NARODNE pripovetke „Drvo na sred svijeta“, koju objavljujemo u ovom broju, nalazi se s drugim Vukovim papilrima u Publičnoj biblioteci „M. MB. Saltikov-Ščedrin" u Lenjingrađu. Taj deo Vukove ostavštine dospeo je u nekadašnju Carsku biblioteku u Petrogradđu posred« stvom Dimitrija Karadžića 1892. godine. Ubrzo zatim, već 1886. godine, petrograd5ki student Ljubomir Stojanović pregledao je ovu građu i na inicijativu svog profesora Svetislava Vulovića, koji je tađa pripremao za štampu prvo „državno izdanje“ Vukovih skupljenih dela, načinio prepise najznačajnijih dokumenata. Po povratku u domovinu, čim je okončao slavističke studije, Ljubomir Stojanović je svoje prepise u deset svežnjeva pređao na čuvanje Srpskoj kraljevskoj akademiji u Beograđu, · koji su priključeni fondu Vukove ostav· štine (br. 8552/45-a). i

Izvestan broj ovih ispisa, koji su obu·hvatali stihove naših narodnih pesama, iskoristio je već sam Ljubomir Stojanović priređujući za Bštampu devet knjiga narodnog pesništva takozvanog „Vukovog zbornika“ (1891—1902). Ostalu građu, pletežno etnološkog karaktera, publikovao je dosta gođina kasnije dr Veselin Čajkanović (Vu kova građa. — Srpski etnografski zbornik SKA. Knj. L. Četvrto odeljenje. „Rasprave i građa“, Knjiga 1, Beograd, 1934, štr. 9—93). U šesnaest odeljaka ređaktor je razvrstao raznolike materijale iz običaja i verovanja našeg naroda, kao što su, na primer, podaci o „narodnom čarovanju“, primeri „basama od uroka“, opis svatovskih običaja u Sremu, IIrvatskoj i Kotoru, beleške o „čvarovanju“, običaji „o rožđestvu Hrista spasitelja“ i, između ostalog, tekstovi zagonetaka i karakterističnih a retkih jer na terenu odavno iščezlih „prigovora“, U trinaestom odeljku dr Veselin Čajkanović publikovao je tekst narodne pripovetke „Drvo na sređ svijeta“ (str, 78—82).,

Izdavač i ređaktor ove „Vukove građe“, koja u stručnoj literaturi još nije zađobila mesto Kkoje joj nesumnjivo pripađa, ničim nije naznačio jer mu nije bilo poznato od koje je ličnosti i kada Vuk dobio ovu nćsvakiđašnju i, u čitavom opusu naše popularne literature, iako izuzetnu narodnu pripovetku. Tih podataka, na žalost, nema ni u ispisima Ljubomira Stojanovića. Za utvrđivanje ove naoko sitne pojedinosti trebalo bi u rukama imati original iz VuKovih papira, koji se čuvaju u Lenjingra– du, jer se bez njega u zamormom spletu hipotetičnih sudova može doći samo do izvesnih uopštavanja koji ne moraju biti uvek tačni ni uvek pouzdani. Jedno od tih domišljanja, ipak, kao da daje odgovor na pitanje koje nas u ovom trenutku pre svega interesuje. Nedavno je, kao što je poznato, Ilija Nikolić skrenuo :pažnju na

".%6 :đa* prepisi Ljubomira Stojanovića, upo-

ređeni s originalima koji se nalaze u Lenjingradđdu, ne obuhvataju zaista sve rukopise koje je Dimitrije Karadžić prodao Publičnoj biblioteci iz ostavštine SVOM oča. Pored drugih ruhopisa, koji nas ovde ne zanimaju, u Lenjingrađu se čuva i „celovi+ ti rukopis M(aksima) Škrlića“, koji „sadđrži četrdeset i pet zapisanih pesama, jednu pripovetku i dve bugarsko-amuautske veseljakinje“ (IL. Nikolić: Nepoznati Vukovi Tvukopisi u Lenjingradu. — Politika, Beograd, LXI/I064, br. 18067 (19. januar), str. 18). Od ove građe T,jubomir Stojanović js javnosti predao, po svojim ispisima, ukupno trideset i četiri pesme Maksima Skrli-

ća, koje je štampao u šestoj i sedmoj knjizi narodnih „pesama „Vukovog zbor nika“,

Iz ovih materijala, prema tome, nepoznatih imamo jedanaest pesama, jednu pripovetku i dve takozvane „vesšseljakinje“,

svijeta“ —

Moja bi to pripovetka mogla biti? Vuk: je od Maksima Škrlića, jednog od svojih ne baš popularnih *kupljača narodnih Uu> motvorina, objavio svega jednu pesmu („Vojevanje crnogorsko i rusko na Nikšiće“) u četvrto} knjizi „Srpskih narodnih pjesama“ trećeg „bečkog“ izđanja iz 1862. godine (IL. Nikolić: Maksim Skrlić, Vukov skupljač srpskih narodnih „pesama, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i {olklor, Beograd, 1957, knj. XXIII, sv. 3—4, str. 270—274), ali je manje poznato đa je on od istog skupljača dobio i niz pripovedaka u stilu šala, anegđota i kaža (koje se čuvaju u Vukovoj ostavštini u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beograđu) i, pored mjih, verovatno jednu od hnajlepših koju je, čak, i pripremio za štampu, ali je nije stigao da objavi, pod naslovom „Baš čelik“ (prvi put ta je pripovetka izdana u posmrtnom izđanju Vukovih „Srpskih narodnih pripovjedaka“, Beč, 1870, str. 185—205. Pripovetka „Drvo na sred svijeta“, koja po mnogo čemu podseća na literami postupak pričaoca bajkc „Baš čelik“, mogla bi se, ali samo iz tog razloga, uslovno i s punom rezervom „pripisati Maksimu Skrliću.

"U tekstu pripovetke „Drvo ma sređ svjjela“, pored svega drugog od vanredmog venačaja, uočljiva je i velika šarenilost u jezičkom izrazu (sprovedema je, bez ikakvog reda, sloboda u Korišćenju ekavskog i ijekavskog narečja). Kakvo je stanje u originalnom zapisu ove pripovetke, koji nam zasad nije pristupačan, teško je reći — ali je nužno podsetiti se da je izdavač i ređaktor „Vukove građe", i ne samo Dpovodom SsVOg slučaja, tekst za štampu pri-

premio vemo ispisima Ljubomira Stoja-

novića, S obzirom na činjenicu da je Ilija Nikolić, u pomenutom članku, nagovestio da je izvršio delimično poređenje tek stova narodnih pesama Maksima Skrlića iz prepisa Ljubomira Stojanovića sa originalnim zapisima mikrofilmovanim u Lenjingrađu i došao do zaključka, vrlo oštroš i veoma preciznog, kako je prepisivač, „bo red sve svoje „peđantnosti, prepisivanje rukopisa vršio vrlo brzo, ne uvek potlpuno, ne uvek tačno“ — jedan deo jezičkih nedđoslednosti „ove pripovetke, vidljivih već od prvog čitanja, mogli bismo zasad pripisati ovlašnom i, nesumnjivo, u priro+di OVOg posla nedozvoljenom a provokativno brzom čitanju Ljubomira Stojanovića. Mogućno je, međutim, da je i u originalnom rukopisu pripovetke „Drvo na "sred svijeta“, s obzirom i inače na stilsku i jezičku fakturu pripoveđaka „Maksima Skrlića koje se, još neobjavljene, nalaze u VMukoyoj . ostavštini (u Sıpskoji. akademiji nauka i umetnosti u Beogradu, sprovEđdena ova šarenilost u korišćenju raznih naših narodnih govora? Def{initivan sud o svemu tome, dakle, ne bi trebalo svoditi pre nego Što bi se precizno ispitala građa nepristubačnog nam originala.

Pripovetka „Drvo na sred svijeta“ dosad je svega jednom bila publikovana u stručnoj | širim čitfalačkim krugovima «teško dostupnoj ediciji naše najviše naučne ustanove. Njeno ponovno objavljivanje u danima nacionalnog jubileja, u jeku proslave stogodišnjice Vukove smrti, trebalo bi tumačiti samo željom da se čitaocima, pre svega mladim i maštovitim, pruži nadasve dobra literatura i ukaže na manje poznate jer vremenom i sticajem prilika zaturene a dragocene i u umetničkom posledu veoma osobene #Vvednosti proznog stvaralaštva našeg narođa iz Vukovog bo> gatog ji draguljima najplemenitijeg kova neisorpnog književnog „kovčežića“, (M.)

--riBBBBBN==———

Reč dve...

Nastavak sa 1, stranc

razlozi za postojanje tog i takvog poteza i mi se ne zalažemo jednostavno za njegovo ukidanje. Ali bilo bi intceresantno izračunati koliko milijardi godišnje odnosi taj porez na hartilu upotrebljenu za knjige i brošure, ta dažbina koju u krajnjoj liniji snosi

kupac knjige. i to postojano od 1951. godine, Precimo sadn na jedan vid ·povla-

stica koje koriste izdavači. I onda knda sc izdavačka delatnost obavlja preko privrednih preduzeća ona ne podleže svim obavezamn prema društvenoj zajednici kojima inače podležu privredna preduzeća, Jedan dco akumulacije ostavlja se preduzeću za jačanje njegove malerijalne boze i za finmnsiranje daljeg porssta obima poslovanja, Iz toga deia akumulacije, izdavačka pređuzeća unose u fond za unapređenje izdavačke delatnosti, ali iz tog fonda, Opot, dobijaju dotacije.za pojedina izdana. Ov»kav stav prema izdavačkoj delatbosti, a sličan je i proma novinskoj delainosli. i prema filmu. ne malo je doprineo da sc ove dela{nnsli osposobe

zna Bamdofinpns'inio, užvrslio | učinio rep}nom peršpoklivu njihovog „nezBvisnog“ razvitka, Ali ne bi se moglo

reći da je ovaj stav u prsmksi dosledno «roveden. Republike i eomune, sa

teđim izuzecima (u Sloveniji), svojim ekonomskim instymentima „mahvata-–

ju“ iz te ustupljene akumulacije nekad znatan, nekad mali deo. Iznosi umocju

KNJIŽEVNE NOVINE

da buđu i pozamašni, a dešava se, bosredstvom ovih neumoljivih instrumenata, da republike i komune uzimaju i ono Što je dobijeno od feđeracije.

Ovi mstrumenti primemjuju se na izdavačka preduzeća ali ne i na razne ustanove i organizacije koje se,u većem ili manjem opsegu, takođe bave izdavanjem knjiga. U povoljnijem su položaju i novinska preduzeća koja iz= daju knjige: mogu ih štampati na rotohartiji, koja je oslobođena poreza na promet, a sem fioga nisu dužna da uplaćuju ni 50 odsto od ustupljenog doprinosa u republičke: fondove, što izdavačka preduzeća čine. Svejedno, ovi izdavači izvan izdavačkih pređuzeća iavljaju se povremeno sa zahtevima za dotaeije republičkim fonđovima, a DOvremeno se tim zahtevima i udovoljaVa.: —%

Kada bi se dosledno u praksi primenio generalni stav, prema kome alkumulacija u izdavačkim preduzećima ostaje u okvirima preduzeća, položaj izdavača bi u izvesnoj meri (ili još više) bio poboljšan.

Dodimuo sam dva „dizdavačkn pitanja” koja će se mnogima učiniti malo bitnim. i koja u istini to i jesu; ali smo sam to i hteo. Tinansiramje u kultuti jedan je ogroman, obuhvatan program, koji ima i svoju apstraktnu celinu ali koji ukliučuje i bezbroj sitnijih pojedinosti, O sitnijim pojedinostima bilo je ovom prilikom reči.

Petay DŽADŽIĆ

oraslo jedno drvo na sred svijeta, pravo kao striPpP jela, a toliko u visinu nebu otišlo da mu nije mo-

gao niko videti ni grane ni lišća, ni šta na njemu rađa, pa se nije moglo viđeti ni grane otkuda su se razdvojile od debla. Tome se Čudđu svako čudio, ali se niko nije mogao na drvo popeti jer je bilo svud glatko i oblo da se ne može čovek ni za što prihvatiti rukama.

Car obeća dati tovar novaca onome koji bi se uspuzao da mu sa ioga drveta donese list ili što drugo, pa je najzad obećao dati tome i svoju kcer i lijepe dvore. To se ćulo nadaleko po svijetu, Čuo i mlad momak koji nije više imao mikoga samo staru majku. Kako čuje a on olide doma·i kaže majci da će se na drvo peti i zamoli je za oproštaj i blagoslov. Majci je bilo mučno kad je za to čula i odvraćala ga je, ali je on ne hte poslušati i tako mu da oproštaj i blagoslov.

I tako mladić krene na put i ponese sa sobom malu te»bicu punu kolačića i tri kajiša s preglicama, Cim je stigao kod drveta, počne se puzati. Najpre je vezao jedan kajiš oko sebe i oko drveta, pa se tako puzao. Kad se umorio, pritegne taj kajiš po sredini a onda druga dva po kolenima i ispod pazuha i tako se odmori, a kad se uhvatio mrak. on pritegne sva tri kajiša, pa tu moči. Sutra dsn nastavi dalje, Tako je puzao dva dana. "reći dan do podne mogli su ga sa zemlje viđeti, pa posle više nisu mogli.

Toga dana u. sami mrak dođe on na konak u račve od drveta. Tu je prenmoćio jednu noć. Ujutru, kad je svanulo, vide on kako se drvo račva u tri grane, Pošao je po prvoj grani i došao gde je cd, i tu našao sam biser. Dol se vratio drvetu u račve, tu ga je mrak zatekao. Ujutru, kad je svanulo, mislio je da li da se vrati niz drvo ili da ide drugom granom. I tako smisli da ide i drugom granom, da vidi šta ona rodđi na sebi. Kad tamo dođe, začudi se: na granama je bilo mnogo dragog kamenja, iako da je u njega svetlost udarila. On pokupi u svoju

_ Drvo na sred svijeta

U tome se rastanu. On je čuvao koze i po istečeniju petnaest dana zaželi otići na onu visoku planinu. Zareče se da krijući jedan dan koze tamo goni, „pa maka što bilo od mene“. Kad je s kozama tamo došao, našao je jednu poljanicu tako ravnu kao vršeće lijepo guvno, a pokraj nje jedna velika jama bogzna koliko duboka, Malo je poslojalo, dok eto ti tri vile, One mu govorahu:

— Hodi, momče, da se igramo na ovoj lepoj rudini.

On odmah pristađe. Onda one rekoše:

— Hoćeš ti nas poslušati da se mi naše igre s tobom

poigramo? : On im govoraše da se, najpre, njegove igre Ppolgraju, „pa ćemo — veli — posle vašu igru početi“. Na

to se vile sklone. Mladi momak skine kajiš sa sebe, pa im govoraše:

— Stojte vi redom,

Zakopča jednu oko vrata, pa uzme mali nožić, proseče kajiš, pa je pritegne. Tako redom sve tri. Onda ih dovede do one velike jame, pa ih u jamu sve Tri baci držeći kajiš u rukama. One ga zakume:

= Nemoj nas tako podaviti, ni u jsmu baciti, a ti isknj šta ćeš, mi ćemo ti dati jer svašta ima kod nas.

Mladić reče:

— Dajte mi moje stare majke oči, pa ću vas pustili.

One se obećaju dati. Izvadiše mu jedne oči, ali on reče: „Nisu to“. Dadoše mu druge. „Nisu ni lo“. Izvadiše treće. On reče: N

— To su moje stare majke oči. Kako ću da joj ih

povralim? | — Ti nosi babi — kažu mu one — pa za {iri Juira pospi joj vodom da se umije, ba će progledati. — Ama, vi mene hoćete da prevarite — pa dobro

steže kajiš i sve tri pusti u jamu a koze svoje poćera pe= čini svojoj. Kad babi u pećini dođe, donese joj oči, Ujutru pospe joj po obrazu, te se baba umije, a on je zapita:

— Vidiš li, štogod, stara majko?

torbicu, nešto kamenja, pa se vrati drvetu u račvć i tu.

„noči.. Pi 9 VR BCA Xi MOV 84%, rev pr Kad svane, ovako reče u sebi: „Bogzna hoću li živ moći sići. Idem sada trećom 'granom, pa makar šta bilo

od mene“. I tako je išao trećom granom celoga dama, sve bauljajući na rukama i nogama. Dok je došao tamo gde se ona grana počinjala da račva, bio, je već mrak. Pipao je rukama da vidi šta drvo rodi na sebi, kad ujedanput napipa zemlju. On se jako obrađuje i reče: „Pomozi, bože!“ Gledao je unaokolo i video jednu strašnu planinu. On pođe tamo i tu opazi vatru, pa požuri k njoj jer se bojao da ga zverovi ne pojedu. Kad se primakao, vidi da "o vatra gori u nekoj pećini, a pored vatre sedi jedna baba bijelijeh kosa do pojasa.

Baba nije imala nijednog oka. Skuvala je večeru u lončetu pa je nasula u čanmče i počela da večera, Momal je bio odveć gladan, pa se primakne i stane i on pomalo iz čanka vaditi rukama pa jesti. Dok nestađe jela u čanku. Baba prispe, me znajući za gosta svoga, Dok i drugi čanak pojedu! Ona izvrte lonac nad čankom, pa reče:

— Hvala bogu, dosad mi je bilo dosta po jedno čanče, a sad ne mogu ni dva, Baš mi je čudna ova moja večera. i

Onda joj mladić progovori:

— Evo, majko stara, ja sam s tobom.

A ona govoraše njemu:

— Ko si ti, sine moj? :

Onda joj mladić sve po redu kaže ko je on i otkud je i kakva su ga priključenija ovamo dovćla, pa je zamoli da Đi mu dobrotu učinila i put pokazala kako bi mogao svojoj kući doći. Baba sa ovako sjetovaše:

— Sine moj, za to ti ne umijem ništa da kažem, no ti noći ovde ba ćemo se sutra dogovoriti.

Kad svane mladić se ob(a)veže da će je verno služiti kao svoju majku samo da mu ona sve tajne poveri, „jer — eče — moram da služim budući ne znam kud bih na svoj zavičaj otišao“. Ona ga primi i tvrdo mu se obeća da će ga zdravo paziti kao svoga sina. Mladić je poljubi u ruku, pa tako produži razgovor. Baba mu reče:

— Tvoja će služba biti da mi čuvaš sedam koza mojih. Kad gledaš istoku, okreni se na desnu stranu i viđećeš veliku blaninu, koja je ostale visoko nadmanuln. Ne idi, sine, tamo nipošto, jer kad bi tamo otišao veliko bi zlo bilo od tebe. ;

Mladić posluša i okremu koze kud mu ona pokazuje. U sebi mišljaše kako da se vrati kad puta ne zna do pećine; pa je zapita. I za to ga ona sjetuje: i

— Ne brini se — reče mu — samo Ti idi za njima. Kad bude vrijeme, one će same doma doći.

Ona: reče: ka — Viđu, sine, kao kroz maglu. · · Drugo jutro opet vodom pospe je po licu. Ona mu

reče:

— Sad viđu kao kroz sijeno.

Treće jutro posbe joi vodom te se umije,

— Sad — reče — vidu kao od pelnaest sodina kad sam bila. No, moj sine, kad si me oči udostlojio, hodi ovamo za mnom.

Baba sa uvede kroz pećinu, kad tamo — osam soba u njima svašta dosta, i srme, i zlata, i srebra, i sve što čovek može pomisliti, svega je tu bilo. Ona ga ođene u najljepše haljine pa ga u pećini ostavi, i da mu osam ključeva da onih osam soba i deveti od zlata, pa mu reče:

— Ono osam soba otvaraj, a onu devetu da se nijesi usudio nipošto, jer ako bi je otvorio tu bi glavu odmah izgubio.

Ode baba da čuva koze, a njega ostavi da sedi u pećini. Veli:

— Sinko, ti se odmori, ja ću koze da čuvam,

Baba je čuvala koze po planini dvanaest dana, a mlađić je kod pećine ostao. Kad je bilo trinesti dan, on jednako čežnjaše za svojim zavičajem i rođenom majkom. Baba ode za kozama, a on reče: „Vera i bog, volim i poginuti nego ovde u planini živeti“, pa uzme "deveti ključ i okvori vrata. Kad otvori vrata, ne malo se začudi. Vidi tu jednog prekrasnog zelenog konja, a drugo ništa nema u toj sobi, Konji je okičen što ljepše more biti. pod svim ftakumom. Jeo nije ništa, samo je pred njim bio alem kamen, pa ga je pomalo grickao zubima — to mu je bila hrana sva. On uđe unulrs. Zadugo ga je gledao, a kad vide da konj ima krila naumi bežati, pa Sa zauzda i pred pećinu izvede, uzme svoju torbicu sa rodom od drveta i onaj alem kamen, pa uzjaše konja. Konj razvije kila i poleti.

To baba iz brda vide pa se odmah dosjeli. Te. koze što je čuvala bile su sve vile. Odmah uzjaše jednu kozu, pa poleti i posinka stigne. Kad se ovaj vide na nevolji, on uscavi konja, uzme jedan kamen, dočeka babu i kozu i udari joj kozu kamenom u glavu. Koza na tom mestu padne, a on pobeže. Kako babi pošibe jedna koza, ona uzjaše drugu pe ga stigne, A ovai dočeka pa ubije i drugu, i najzađ sve koze babi pobije, pa zdravo odleti u svoj zavičaj.

Car čuje da mladić ide sa Kkrilatim konjem, da mu devojku i tri tovara novaca, pa ga bošlje njegovoj majci,

Cy TT

TETA BK A \ zi

/ O PPO OAT A AS ala ~

PAS Vary O JMA00 o. O) ae: NIM ay

[3 Klasa a A RJUUIC Za

5 arya Sa OI za bo a C