Књижевне новине

O O O Oto _ Vae |

“a O O ov

VO: MAT O AL ai 8

BOZA

ra laju

ATM PU 0 WLPOE 18 MI

„ “i

i -

ODN OV NO Oe Mi.

| AC SOON di

o Zmee Me eee 0 eđe—

2407 „Mem ay-ož2 JeR. Cy, če “e i» ere 0 Aca: a e A pedy Pa: daa PO a aole = ~ POM a?

M — A cd MA ei aj

& 57 ZAJM4A uo o& er a “AŽ. SVAJ RC A U 7 ? Šaa •d/ a TOPA Za te. uu ra e c Če __'Fovle/ćy a 7“ or LO 0 06 Ć 0

rec ”;

2) Đaod-o fa re. NANA Masa a RR Va"

4 Made eg AOA re

2 ya.

VUKOVA FOTOGRAFIJA IZ PEDESKETIH GODINA PROŠLOG VEKA

2) Gaa 70 pa ik Gaa dO a ae7 O“ ee ae — ŽŽ IO ee, 77 « me re, 7 A.

coa OU Leva Je az

eee. |

a A ee Mem bodb/, 220200 “e Ae CZ ~ a Će“. “odali e + Ce

a JOS “ am O OLJI Ae

PAKRSIMILI OBLJAVLJENI NA 1. I 8. STRANI UZETI SU IZ VUROVOG PISMA WNEZU MILOŠU 1Z 1832, GODINE

Miodrag

POPOVIĆ

olo se kupilo oko Vuka Karadži-

ća na gornjem Dumavu, u Beču,

a na donjem, u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima i Beogradu, i dalje su grdili kolovođu. Četrđesetih godina XIX. veka jedimo u štampariji mehitarista u Beču štampane su knjige Vukovim pravopisom; u ostalima po starom: pravoslavnim, sa i b. Zbog Vaykove orijentaci:e prema zapadnim wrpslkim “i hrvatskim Mwajevima u OVO vreme Taste i olpor prema nijegovim veformama.

Na Vul:a viču đa je izdajnik svoga nniroda zato što je uveo lavnsku jotu u srpski pravopis. A on, ne hajući za njihovu viku, štampa u Beču Pisma o srpskom jeziku i pravopisu. U Pismima stoi da je jezik MReojim piše on, Vuk Karadžić, narečje i u dubrovačkileh spisatelia, a tako se samo čerez njegn možemo ujediniti s braćom našom rimskoga zakona koja s radošću nama ruke pružaju“,

Piše tako Vuk u Pismima, a svako popodne ide u ilirsku kafanu od Gerlovića na Baumnrktu, i tamo, DO kazivanju Jovana Ilića, često sedi u društvu hrvatskih poemika ivana Mažuranića i Mirka Bogovića. Jezikom kojim on piše, onim koji su serbska gospoda u Ugarskoj nazivale govedar– slim, pišu i mladi hrvatski plemići Ivan Kuluuliević Sakcinski i Imbro Ignjatijević 'ialac.

Na početku Vukovog rađa učeni pro fesori iz južne Ugarske Tkorili su Vuka kako hoće da uveđe u srpsku književnost jezik sarajevskih i mostarskih Turaka. Nekad besan, sada, u Pismima, Vuk im mirno odgovara: „Sınsiki se govori najčistiije i najpravilnije u Hercegovini i u Bosni. Tstina da onamo po varošima i po građovima ima mnogo Žurskijeh riječi, ali bi

se gotovo moglo reći da u ostalome ona braća naša zakoma turskoga govore ljepše srpski od seljaka i grčkog i rimskoga za-

. kona“.

Do četrdesetih godina u borbi š višom Kklasom srpskog društva u Ugar=skoj i njenom YTusifikovanom Mkmjiževnošću, Vrk se oslamjao uglavnom na jezik rodnog kraja. Posle upoznavanja s jezikom i folklorom južnih ıL jugozapadnih krajeva om ide na protivnike u širokom frontu od Rijeke do Rijeke Crnojevića. U istom stroju s njim protiv starostavaca iz Podumavlja, neprijateljski Taspoložemih prema rađikalnim demokratskim promenama u književnosti, nalazi se i veliki broj Srba i Hrvata iz Dalmacije, Primorja, Hrvatske, Bosne, Slovenije, demokrata 1Z Srema, Bačke i Banata. .

U književnosti, u borbi za marodni W\njiževni jezik, Vuk traži potpuno oOslobođenje od ruskog uticaja. Odani vizantijsko-ruskom pravoslavlju, nje= govi protivnici grčevito se drže debeloga jera u pravoilp:su i rusizama u jeziku. U politici je obratno. Vuk uka-– zuje rukom na istok i piše: »Od prvih godina detinjstva ja sam voleo Rusiju kao što je najveći broj Srba voli« a debelojerovska perjanica Jovan Hadžić drži se skuta kneza Meterniha.

Među učenima u Beogradu mnogi 5u za rusifikovani slavemoserbski jezik i neprijateljski se odnose prema narodnom kmjiževnom jeziku i „iliri mima“ u njemu. Usred Društva srpske slovesnosti Vuk im govoti da će, nastave li tako, uskoro morati da pođu u Zagreb da uče srpski jezik od Hrvata. Tstovremeno, u Pismima, tvrdi da su katolici prvi počeli pisati narodnim jezikom i predlaže preštampavanje dela dubrovačkih i dalmatinskih pesnika ćirilicom „bez i kake promjene u jeviku“, „Jer pisci dubrovački i dalma= timski, kaže on, pre Dositeja pisali su

NARODIMA

tako čisto i dobro da im jezik danas možemo uzeti za ugled“. ' Tako misli, piše i govori Vuk Karadžić sredinom čefrdesetih „godina XIX. veka kad se oko njega u predgrađu Landštrase u Beču kupi cela četa srpskih i hrvatski romamtičara i demokrata: Branko HmRuadičević, Ivam Mažuranić, Đura Daničić, Imbro Tikalac, Fran Kurelac, Jovan Ilić, Mirko Bogović, Milorad Medaković, Ljuba Nemadović, Vinko Pacel, Bogoboj ,Atanacko-! vić, Stjepan Pejaković i drugi, Nekima. od njih nije sasvim jasno ko smo i odakle dolazimo, ali svi ftačno znaju kuda idemo: putem označenim u Pesmima o srpskom, jeziku i prapisu. Širilo se ovo kolo brzo na sve sirane. Na novogodišnjem slovenskom baTu 1846. u velikoj sali Sofijskog kupabila u Beču, pređ 2.000 zvanica, simiboličmo ga vodi Vukova ćerka Mina Karadžić. Kosa puštenih niz pleći, pod fesom. Srpkinja, Rkatolikinia, Evrop= ljanka i naša jugoslovenska rodoljupka. U Kkolu igraju Srbijanci, Bosanci, Dalmatinci, Slovenci, oni iz Hrvatske, svi koji su se našli u Beču: studenti, pisci, slikari, trgovci. Vukovom učeniku, pesniku Branku Radičeviću, koji je i sam prisustvovao balu, bilo je potrebno samo da ovu sliku premese u sBtihove. U reči da wnese ritam kola što se dugo posle bečkog bala vilo u snovima srpskih i hrvatskih rođoljuba.

Branko nije ostao na onom što se kao vizija otvorilo pred njim u raskošnoj sali Sofijskog Mupatila. U prkos konzervativcima, u mašti, preneo je kolo u njihovu tvrđavu, Sremske Karlovce, među đalke koji su ga poveli uz tamburu. Po kazivanju Jovana Ilića upevao ga je u Đački rastanak waknadno, 1846. Slično crnogorskoj narodnoj:pesmi i njegovi igrači u ritmu igre uzvikuju imena slavnih Jugoslovema. Počinje sa Šubićem i Juranićem. Dela njihova, „sumcu ravna, neće skriti noćca tavna“. A onda ređa srbijanske ustanilkke, one o kojima piše i Vuk Karadžić: Đorđa Ćurčiju, Stojana Čupića, Petra Dobmjca, Luku Lazarevića, Miloša Poceroa. Oni su samo zvezde, Sunce, dan, biće Karađorđe.

U silovitom. ritmu leti pred nama kolo čiju je viziju pesnik poneo iz sale Sofijskog kupatila u Beču: Srbijamci, Hrvaćani, Bosanci, Hercegovci, Sremci, Crnogorci, Dalmatinci, Dubrovčani, Slavonci, Banaćani, Bačvani, oni sa Drave. Pesnik ih uvodi u kolo bo Dpokrajinama, ne po narodnosti. Frvaćani su stanovnici uže Hrvatske; Hrvati i Srbi; Srbijanci oni iz Kneževine Srbije, Ide kolo i bez međa među harodđima. Vilovito, plaovito, napleteno, navezeno, okićeno, začinjeno. Teče iz pesnikovog srca, bez deklaracija i jugoslo-

PIČI KAKO GOVORIŠ

Nastavak sa 1. strana

stovi, stara ortografija, podjednako beživotni, U krajevima preko Save i Dunava, sve do Budima i Sentandreje, suvereno je gospodario u književnosti slaveno-serbski jezik. Potrebno je da bar u nekoliko reči iznesemo kako jc do ovog fenomena došlo. Tokom XVIII veka nemačko-mađazski feudalizam nastojao je da slobodne srpske bežance veže za svoje posede i tako ih pretvori u kmetove. S takvim naporima sinhronizovano je išlo unijaćenje pravoslavnih ljudi. Ekonomsko porobljavanje i preveravanje bile su dve strano jedme iste medalje.

Srpski vođi su od samog početka prozreli namere novih velmoža i novog vlađarskog doma. I prema tome izgradili svoj Sistem odbrane. On se sastojao u nerazlučnom povezivanju

| sudbine jedne ugrožene narodnosti s jed-

mom „isto foliko ugroženom Verom, Srpski nacion, i istočno pravoslavlje! Đa bi takav smer mogao dovesti do

spasonosnih rezultata, valjalo se, kretati

dvama pravcima: usvajati evropsku a. anost, i prosvetiteljsku. misao s jedne

strane, a s druge — jačati pravoslavnu dogmu ruskim teološkim delima. I tim se putem išlo skoro čitav vek. Bezrezervno · oslanjanje na rusku pismenost dovelo je do formiranja jednog jezika koji nije bio ni ruski ni srpski, nego njegova mešavina, ali mešavina s punom proizvoljnošću u leksici, gramatici i ortografiji, tako da se za nju nisu mogla izvesti nikakva pouzdanija pravila. Što je najgore, fakvim jezikom

'mogao se služiti samo uzak krug lju-

di; masi življa on je bio potpuno tuđ. Osnovne narodne mase u ovim krajevima bile su isto toliko nepismene kao i one južno od Save i Dunava.

_I sad se pojavljuje Vuk.

Sin jedne oružane revolucije, čednog poštenja, životom pripremljen da u borbi uočava glavni cilj i njemu sve ostalo da podređuje, on nije ulazio, 8 mislim da nije ni shvatao, suštinu trenutnih društvenih odnosa kada ·je pustio krilaticu: Piši kako govoriš! Vuku, tom .čeđu prvog srpskog ustanka, jedno je bilo jasno, pre i imadđ svega, a to je: đa potpune slobode srpskog naroda, ne može biti bez njegove duhovne slo-

bode i samostalnosti njegove, narodne kulture, „Piši kako govoriš! značilo je: govoriti narodnim jezikom i pisati za najšire narodne mase; „da bi mogao i učem čitati i prost slušati“ — dalje su Vukove reči.

Današnjem pokoljenju teško je i za= mislici koliko je to bila revolucionarna parola početkom XIX veka. Protivu nje se diglo sve što je tada mislilo da je odgovorno za sudbinu srpskog naroda. Za crkvene krugove na čelu s mitropolitom Stratimirovićem takvo usmera–

vanje je značilo odvođenje naroda od

pravošlavlja i Rusije i prilaženje unijaćenju. Za „izobražene“ Srblje to je značilo spuštanje do prostakluka. | za

vladajuće ljude u Srbji, Vukovoj Srbiji, takav smer je bio neprihvatljiv, on bi đoveo do gubljenja podrške crkve, bogatih i intelektualnih krugova u prekosovskim krajevima. Malo je koga tada bilo uz Vuka. Ali to „malo“ imalo je vrednosti semena plemenite vrste. čiji će prinos tek zadiviti. i

Ova Vukova krilatica imala je i jednu užu političku i klasnu osnovicu, Za

AVI LIK BRANKA RADIČBVIĆA (MA„ LO POZNATA DAGBROTIPIJA ANASTA. KA JOVANOVIĆA, PRONAĐENA MEDAV.,

NO U JOVANOVICEVOJ OSTAVSTINI

_____--see0f Jian ——

venskih nacionalnih programa. Živo kao i on. Srbijanac je živi oganj, Hr. vačaniin bez mane, Crnogorac mali car, Bosanac stara slava. Ne mari ako su pohvale preterane. Ne smeta ni što nije uvek nađena prava reč. Glavno je (a se stihovi nižu u ritmu kola Koji je i ritam istorije. Brat duži brata za ru ku, a neprijatelj se plaši od njihovog, moćnog koraka.

Odmah za patriotskim koiom, u ko, me peslik Vukovim tragom veliča C~. nu Goru kao uzor junaštva i seća a dubrovačke književnosti („te su pesme od starime pune slave i miline“), ide Lolo momačlko, ljubavno, pomamno. 1 podskočica đavolica. Inspiriše ga be. Tolika seka, vita kao jela, ponosita kao paun, rumena kao vino. Pljušte po. ljupci. Čuje se pesma o Veljku, junaku i ljubavniku. Kolo ee nastavlja hitrom slikom bitke Jakšića protiv Ugara, ba još brže, i na kraju munjevito:

Okom, seuvni,

Grlom, pevni,

Kao mumja, kao grom. NStrele, koplja, bojni ma.či, Junak bije, a konj 'tlači, Zveka, jeka,

Vriska

Piska

u znoju leti ka slavnim vremenima cara Dušana. I onda dalje, pusto, mahnito, uz vino, uz poljupce, uz sećanje na junaštvo kneza Pava, vije se kod Seške sve do zore.

Vino, ljubav, junaštvo — sve smo to mi Jugosloveni u doba Vuka Karadžića, u eri romantizma. Ne podseša li ovo kolo na svadbeni pir, na kome se

IDE KOLO I BEZ MEĐA MEĐU

patriotizam i ljubav za večno sjedinjuju u jedno -— u poeziju. Misao, emo». cije, ritam, zvuk — sve se sliva u kolo, Reči se gotovo i ne raspoznaju. One se čuju, osećaju, zovu, same igraju.

T ide pesma dalje. Ide kolo u vekove, živo, uvek mlado. Brankovo kao L Vukovo. Naše.

PJ kev Aaa 4 ie, ten ae To

E 0 bee 7 A ~ 7 7 eye Re eeŽev| WE Aa ACANIIU LECE. 2 ea. i, 40 Z-

čist, govorni narodni jezik i pismenost širokih masa mogao je tada ·biti samo onaj koji je očekivao slobodnu srpsku državu, u kojoj će se moći napredovati od seljačeta do državnika i naučnika. Mitropolit Stratimirović s crkvenim klerom i imućni trgovački stalež Vojvodine takvu državu nisu očekivali od Miloševe Srbije; oni su se nadali da će sudbinu srpskog naroda moći rešiti u okvirima austro-ugarske monarhije, te su i zbog toga bili za vođstvo „izobra” ženih“ i već učvršćene klasne odnose. A Vuk je znao šta mogu učiniti oslobođene narodne snage; ta, zar i sam nije bio njihov iznanak? U ono što je Vuk znao iz iskustva verovali su mladi romantičari, Branko, Daničić, Njegoš, svaki s nešto drukčijeg stanovišta ali sa istim žarom. I, ukoliko se snažila kneževina između Save, Drine i Morave, utoliko je bujalo i krilatilo pokoljenje vukovaca. Ono je izvojevalo konačnu pobedu, pošto je stari roditelj već bio sklopio svoje umne, dalekovide oči. Obpočinjući danas proslavu Vukovog dela, mi u stvari proslavljamo tekovine jedne kulturne revolucije koje su nam, fo vređi naglasiti, obezbedile slobodu izvojevanu oružjem.

Milorađ,. PANIC-SUREP, |

ENJIŽEVNE NOVINJ