Књижевне новине
Slavko Leovac o poeziji Vaska Pope
KAO UVODNIK martovski broj ovog sarajevskog časopisa donosi esej Slavka Leovca o poeziji Vaska Pope. Polazeći od toga da Vasko Popa nije uveren u to „da je pesniku suđeno da uradi ono što nisu uspeli da ostvare ni demoni ni heroji“, pi sac OoVOE eseja nastoji đa jasnije odredi Popinu pesničku fizionomiju. Po Leovcu Vasko Popa je pesnik koji nastoji da se privikne na to da bude sam i na strah koji samoća sobom donosi. Tek kada se na to privikne pesnik može da stvaralački proniče u svet oko sebe i da polaže i sebi i drugima da su stvari oko njega izvanredno promen ljive, nesavršene, i da svet ma Kkoliko izgleđao čvrst i neuništiv ipak prolazi kroz razne mene koje ga čine drukčijim.
Jeđan ođ simbola Popine poezije je kamen belutak. On je simbol demonskog u svetu, simbol unutrašnje kohezije i savršenstva sveta, sim bol oblosti i kružne jednostavne lepote. „Belutak je slepo' zaljubljen: nikog ne v' di do sebe, sam za sebe. Ali ni njemu r”mma mira u njegovim snovima, u svom zagrljaju. I on mo
ra da be*t „,ı svoju senku i da isp\i njava b -mislenost prostora u KkOoOjem r'nwra da bude, jer i od njega,
i u mjemu, opasnost preti. Popa ne prestaie da izražava sudbonosnu ivu prirode, slobode i snova. Pravi snovi ne mogu da se zadovolje praznim govorom, grlatim „pričanjem bajki, paklenim pretnjama smrti. Pa, bogme, niti simbolom koji želi da ovekoveči mešto čemu u svetu ne može biti večnosti. Ni pesmi, a
kamoli nekom predmetu te pesme. Đavo igra svoju igru kao i pesnik svoju.“
Pošto je analizirao strukturu izvesnog broja Popinih pesama Slavko Leovac zaključuje: „Popina pesma, asketski mala, produžena u cikluse da bi iskazala svoju veliku žudnju, preobražava se smelo u stihovima srezanim u kamenu njegove misli da bi dala povoda, i pesniku i nama, da očekujemo nova znamenja, njegove stvarne metamorfoze. Prema svetlosti 1 toplini ponoćnog 1 dnevnog sunca, prema pesmi koja će u sebi igtovremeno toviti svoju krticu, svoju duboku stvaralačku sumnju. i negaciju.. i nadu koju imaju jrajne zvezde (ne i nadu u zvezde) da će svakome njegov pravi znak doći...!“
Esej Vladimira Kralja o Knutu Hamsunu predstavlja jedan od najstudioznije i. najbolje napisanih članaka o ovom norveškom piscu objavljenih posle rata kod nas. Pored ova dva teksta trebalo bi pomenuti i nabpis Nenada Radđanovića „Pripovjetke Bruna Šulca“ i prilično aktuelan članak Miodraga Bogi-
ćevića „O statusu kulture u statutu opština“. (P. P-ć) L-:|
' Traganje za formulom
DRUGI BROJ vroclavskog Književ nog časopisa „Odra“ donosi članak poznatog poljskog književnog Kritičara Vlodjmježa Maćonga o posle= ratnoj poljskoi prozi, Posleratno po Ršolenje poljskih pisaca, kaže Maćong, nije dalo svoje klasike jer ni jedan od njih ne može da bude pra vi predstavnik literarne epohe. Šivre uzeto taj meandrični proces je neprestani eksperiment, na čijem su prvom planu greške koje se stalno ponavljaju, trenutne fascinacije, neuspeli pokušaji. Postoje traženja, no vi putevi, nove poetike, a nema rezultata, to jest takvih literarnih for mula koje bi se mogle uzeti za traj me, koje bi bile pun i zreo izraz jednog vremena. Ako se uzmu i naj veća imena poljske proze: Andžejev ski, Branđis, Rudnjicki, Žukrovski, Češko, Bohenjski, vidi se da nijedan problem iz prvih knjiga ovih pi saca nije doživeo kontinuaciju. TI po red toga to pokolenje je dalo veli ki broj sjajnih dela koja svakako zaslužuju trajno mesto u istoriji literature. Za ovu pojavu Mačong duhovito kaže da je savremena lite ratura više biblioteka nego istorija duhovnog Života naroda, više nagomilavanje dobrih, čak vrlo dobrih knjiga nego slika savremenih promena. Između ostalog na to je uticala klima savremene evropske literature, jer to nije pojava 5ano istoč no od Elbe već i na Zapadu. Ako bi se sprovela anketa sa pitanjem ko ja su najbolja dela posleratne polj ske proze“ — nije feško predvideti da će na prvom mestu biti „Pepeo i dijamant“ AndžejevSkog, „Međaljo
ni“ NdIkovske, „Slava i hvala“ Ivaš-
kjeviča, priče BOrovSKkog, Prušinj-
IO
skog, Adolfa Rudnjickog, a od najmlađih Mrožeka. Slično je i u poeziji. Na prvo mesto će doći najbolji posleratni stihovi Pšiboša, Tuvima, „Zelena guska“ Galčinjskog, posleratni Jastrun. To je zbog toga što je ta literatura umela da u naj“ višem stepenu demonstrira ono, što se danas naziva angažovanost, koja se zasniva na njenom aktivnom uče šću u borbi za stvaranje nove sVCsti, na želji đa dopre do unutrašnjonarodne, društvene svesti, da je obnaži, uđe u njenu dramu. Ta genera cija je iskoristila svoju šansu, pisac nije špekulisao na konjunturi teme ni na junaku, jer je sve bilo važno. "To vreme odmah posle rata bilo je i period najveće umetničke samostalnosti, otpornosti · prema modnim konvencijama. Od 1949—50. godine ta vrsta funkcionisanja literarnog živo ta doživela je suštinske promene. Pi sac je izmenio partnera dijaloga, izmenio čitaoca, adresirao svoje Kknjige autoritetima kritike i izdavačima. Literatura je izgubila tok svog razvoja ne zato što je postavljen taj postulat već zato što je on postao za pisca jeđina osa unutrašnje kristalizacije, demon koji je osuđivao na raj ili na pakao. Kađa je literatura izgubila svoj višestruki kon takt sa stvarnošću i našla partnera u autoritativnom postulatu javila se potreba za mitologijom. U toj sferi zatvorenog mitološkog kruga mlađa proza doživela je fijasko. Nije ume la kao pokolenje, kao celina, da otiu da siđe na zemlju, nađe kontakt i autentičan duhovni put. Tema ne če ka na pisca već svet na partnera, na literaturu koja neće :la bude samo „dobra“ već stvama. «HB. R.)
-
NUOVA ANTOLOGIA
„Mit“ o američkoj književnosti u Italiji
GODINE, 1908. pisao je Đovani Papini: „Vitmen' je dobar plebejac koji peva bez stiđa o svim stvarima ovoga sveta... Mi smo isuviše literar ni i učtivi. Otmeni smo čak i u poeziji koja ne voli suviše vaspitanja...“ Još otada, pa i od ranije, smatra autor ove obimne studije To mazo Pizanti, rođio se u Italiji mit o severoameričkoj književnosti, U italijanskoj literaturi čovek i priroda kao đa su bili f{iltrirani kroz Vekove klasicizma; u američkoj je sve izgledalo na početku, smešteno u jednom velikom, potpuno raspoloživom prostoru. Taj mit je doprineo ukiđanju hlasicističko-romantičarske trađicije i doneo svežinu, bujnost, borbenu egzistenciju, ali i mođernu moru. Za prvo treba zahvaliti Vitmenu, za drugo Bdgaru Pou. Treba se setiti da je Poa u evropsku kulturu prvi uveo Bodler i da su ga Francuzi odmah prihvatili kao jednog od velikih začetnika mođerne literature, dok je narođima engleskog jezika trebalo dugo vremena da ga sagledaju u tom svetlu.
U novije vreme fenomen se ponav lja. U početku je postojao otpor prema američkoi literaturi koja je „identifikovala život sa nekim oblicima brutalnosti i nasilja“ (Mario Praz povodom Hemingveja). Ali kritičar Čeki umeo je i onda da sagleda vrednost takve literature: „...sa~
ma žestina, bez daška sreće“ ali i.
„...destruktivna hrabrost... antiretoYički bes“ koji može dovesti do „jed nog novog ritma i osećanja kompo> zicije.“. Za vreme fašističke diktatu ne uticaj američke književnosti na italijanske pisce naročito je značajan. Plodovi tog uiicaja su dobrim delom i ostvarenja tako velikih pisaca kao Paveze i Vitorini. Za njih je američka književnost bila „gigant ski teatar u kome se jasnije no drugde prikazivala drama svih ljudi“ (Paveze), mogućnost „da se bUude živ, na neki način“ (Vitorini).. Od Hemingveja, Poknera, O'Nila, Stajnbeka, italijanski pisci su počeli ftragati za starijim i našli ponovo Poa i Vitmena, sinteze Emersonove i poeziju Emili Dikinson, ali naročito
Melvilovog „Mobi Dika“. Kroz Ameriku se gledalo na Italiju, prišlo se
otkrivanju „provincije“ 1 „malog čoveka“ prema modelima Šervuda Andersona, Koldvela i Sarojana.
Posle drugog svetskog rata američka književnost otkriva Italiji ponovo svoju iskrenost, svoju snagu i
isvoje kontradikcije. Ali prestaje da
bude mit. Sam Paveze piše 1947: „Čini nam se da je američka kultura izgubila vođstvo, izgubila onaj svoj oštroumni i iskreni „zanos i gnev kojim je ona predstavljala avangarđu našeg intelektualnog sveta i sada su druge zemlje Evrope i sveta laboratorije gde se stvataju oblici i stilovi“. (T. K.)
O ideološkom uticaju zapadne građanske umetnosti
OVAJ MAĐARSKI časopis za sv"t sku literaturu u februarskom broju prenosi iz 11. prošlogodišnjeg broja časopisa Društveni pregled (Ta4rsadalmi szemle) jedan deo iz studije „IDEOLOŠKI RAD I INTELIGENCI JA“ od Petera Renjija (Rćnyi Peter). U uvodnom delu studije autor analizira tok laganog ideološkog Ppreobražaja inteligencije i govori o pojedinim unutrašnjim i spoljašnjim preprekama koje sprečavaju razvoj socijalističke svesti, Zatim prelazi na uticaj zapadne građanske umetnosti i kaže da se danas između ma đarske inteligencije i građanskog Zapada razvio vrlo osoben, ambiva lentan odnos i da bi šteta bilo današnje stanje šablonski identifikovati s onim nestalgijama prema Zapadu iz 1956, gođine. Danas — veli Renji — takvih raspoloženja nema kod mađarske inteligencije.
Autor kaže da je nedavno od jednog duhovitog pesnika čuo da čovek „može građanin da bude samo u socijalizmu“. Ovaj paradoks zgodno izražava odnos pojedinih inteligenata prema socijalizmu i prema kapitalizmu, naime, da oni među odnosima u socijalizmu „građansko stanje“ razumeju kao nekakvo duhovno, iđealno zauzimanje stava, ko je po svome nahođenju identifikuju 5 humanizmom, ljubavlju ka slobodi i duhovnom nezavisnošću. Ranije Bu mnogi od njih simpatisali s Kkapitalizmom „kao ekonomsko-društvenim sistemom. Dok se danas značaj niji deo takozvanih prijatelja Zapada u prvom ređu solidariše 8 onom zapadnom inteligencijom koja, iako ne kao revolucionar, i mađa samo ograničeno i polovno, ali ipak osuđuje današnji kapitalistički red, gnu ša se vladavina kapitala, a eventualno, s određenom rezervom, čak i gaji mešovite simpatije prema socijalizmu. Ovi zapadni smerovi utiču ideološki pre svega na mađarsku inteligenciju. Govoreći o mađarskom „domačem pesimizmu“, koji su mnogi hteli u umetnosti da opravđaju, Renji kaže da je nemogućno održati iakvu veštačku koncepciju otkad je mađarsko društvo otpočelo da se razvi ja zdravo. Tim pre, što se i onaj deo inteligencije oseća „zainteresovanim za razvijanje socijalističkog sistema i socijalističke demokratije, koji je zbog stare nastrojenosti naklonjenm nihilizmu — ta kako se moše s jedne strame boriti za društveme ciljeve, a s druge ispovedđati da je svaka borba besmislena, besciljna? — pita se autor.
S ovakvim parađoksnim eksperimen tima kompromisa — veli RBenji srećemo se ponajviše u umetnosti i u literaturi, A to nije slučajno, jer se one umetničke forme, u koje se sliva zapadno pesimističko osećanje života, relativno lako mogu prisvojiti i prividno transplantirati na ma đarsku stvarmost koja je drugačija. Tako se rađaju oni hibridni romani, filmovi, pozorišna dela i sike, ko-
ji bi nas, jezikom konačno zavađeni sa stvarnošću i formom dekađentne umetnosti, želeli uveriti o problemima socijalističke stvarnosti, o mogučnostima i potrebi socijalističkog rešavanja njihovog, o putevima 1 načinima rešavanja.
Prikazani deo svoje studije Renji ovako završava: „To što u relativno velikom broju izđajemo i prikazuje mo dela zapadne progresivne građanske umetnosti, to ne pruža samo priliku 1 bojište za ideološku borbu, nego istovremeno svaljuje i potenciranu kulturno-političku o b a-
na marksističku Kritiku
vezu umetnosti i estetiku, na filozofiju i
literarnu istoriju. Najneposredniji zadatak ovog kKritičko-iđeološkog ra da je da se, prepirući se s autorima dela, obraća inteligenciji. Na žalost, kritika se ne koristi dovoljno ovom prilikom, jer bi inače svakome bilo mnogo jasnije đa je i ovo borba, a ne neka vrsta pogodbe i da spomeda bismo se putem njih upoznali s nuta dela ne prikazujemo samo zato današnjim zapadnim strujanjima i ne samo s ciljem širenja znanja.“ (A. Đ. P,)
Hrrimiljene i e. kmijisše . E Milovan Glišić: „„Pođvala“; sveta“, pBeograđ, 1963. Igor Zidić: „Eseji“; „Razlog“, Zagrob 1963.
prano Bara: „Snovi za porculansku lutku“; piščevo izđanje, Split, 1963,
Đorđe vlajić, Mile Biskupljanin, Miloš Nikolić: „Laste“, „Meriđijani“, Građska biblioteka, Panče.
„Pros
„Breg“;
vo, 1963, :
Radomir Burić: „S ranjenicima na Neretvi“; „Svjetlost“, Sarajevo, 1963,
pragoslav Stefanović: „Sunčano o. pelo“; Zora Topalović: „Pakleni raj“; pišče vo izđanje, Beograd, 1963. Dušan Mostić: „sutjeska“; nik“, Novi Sađ, 1964, Ruđo!f dJakobs: „Legenđa o klokanu“; „Stvarnost“, Zagreb, 1963. Jagoš Jovanović: „Orao na Janiku“; „K.osmo5“, Beograd, 1963.
Nemanja Pavlović: „Esop pogubljen“; piščevo izdanje, BeogTad, 1963. pragutin IIkić-Birta: „Siroti Krivci“; „Otokar Keršovani“, MHijeka, 1963. Žan Masu: „Cari Pariza“; evela Zorica, Mišković; „Svjetlost“, Sarajevo, 1964.
g#. E. Talu: „Bez sreće“; preve!a La mija MHadžiosmanović; „Svjetlost“, sa rajevo, 1964. .
simo Klarić: „Ađam, Eva i hljeb“; „Svjetlost“, Sarajevo, 1964.
- Ričard Mejsn: „Vetar ne zna čitati“; preveo Dušan Puvačić; „BSvjet lost“, Sarajevo, 1964. .
Rože Pejrfit: „Izagnanik u Kaprilju“; „Zora“, Zagreb 1964, preveo Sre ćko Džamonja. ,
Frans Venter: „Crni hodočasnik“, prevela Blanka Pečnik-Kroflin, „Zora“, Zagreb 1963.
Robotić, Božđar, Zečev: „Lirika 3“, ZŽupanja, 1963. / .
S. Grubač, O. Marić, I. Viđović: „Lirske varijacije“, Šibenik 1963. dovan M. Živanović: „Raspetg oko“, Beograđ 1964.
Ljubomir Durković: „Englezi o Njegošu i Crnoj Gori“, „Grafički zavođ“ Titograđ 1963. •
Svetozar SŠevo: na 'Titovu pećinu“, rajevo 1963.
„Dnev-
„Vazđušni desant „Svjet!ost“, Sa-
„Braničevo“, Požarevac, 1963, .
Gvido PJOFENE
POLAZNA TAČKA za razgovore o romanu ne može biti pitanje: kako treba pisati roman? To bi nas samo moglo dovesti:'do objavljivanja raznih recepata koji bi svi bili podjednako ispravni. Pravo pitanje koje se postavlja jeste sledeće: kakva vrsta realnositi, ili prirode, stoji pred današnjum romansijerom, pozivajući ga da je interprefira i predstavi?
DANAŠNJI ROMANSIJER ne može da ne uzme u obzir velike pisce nedavne prošlosti kojima je bilo jasno da se promenio naš način postojanja, dakle i način pisamja, i koji su to sasvim wodlučmo rekli u svojim delima: nešto raniije Dostojevski, a zatim Prust, Kafka, Džojs i ostali koje će svako od mas navesti prema vlastitom izboru. Oni su stvorili jednu romanslijersku tradiciju koja, uz veliku raznovrsnost i slobodu formi, nosi u sebi nešto imperailtivmno, što gura mapred i zahteva razvoj. To je jedna barijera preko koje se, po mom mišljenju, ne može nazad. Ličnost, psihologija, zaplet, ambijent, odnos čimjenica prema prostoru i vremenu, odnos romamsijera prema mjegovoj pripovedačkioj materiiji koji je zapravo refleks odnosa između čoveka i sveta, doživeli su u mjima promene koje ne možemo više odbaciti: ne zbog vlastitog stava ili subjelkitivme sklonosti nego jer znamo da bismo fako dizneverili istinu.
Hteo bih ovde da obratim pažnju na neke aspelkite stanja koje su nam i pisci ostavili. Na prvom mestu to da se roman posle njih javlja kao jedna forma svesna i eksplicitna, kao sredstvo spoznaje, što će reći traganja i olkrića. On dajkle delimično potiskuje filozofska dela, ili tačnije integrira se snjima ali pomoću svojih vlastitih sredstava. Ovu tezu možemo smatrati za opšte prihvaćenmu.,. Diskusija se međutim razvija između onih koji se zalažu za roman sa psejigtičkom postavom, ili za esejističke delove umetnute među one čisto naraitivne (njihovo mišljenje je da samim prikizavanjem jedan kriftički romansijer nikada neće uspeti sve da kaže) i onih koji prihvataju Merlo Pontijev princip: „Romansijer ne treba da izlaže ideje niti čak da analizira karaktere, već. da predstavlja
. međuljudska zbivanja, da ih dovodi do sazreva-– nja i eksplozije, do tačke gde će svaka promena u ređu pripovedanja ili u izboru perspektiva menjati i smisao samih događaja.“ Ovaj stav ne predstavlja samo odbranu umetničkog karaktera romana, nego i odbacivanje diskurzivne filozofije, za jednu konkretnu filozofiju koja se ispoljava u gestu i u jeziku: u tom smislu mnogi savremeni romamsijeri susreću se s Kafkom. LiČno smatram da su oba ova shvatanja o savremenom romanu polipumo ispravna.
Pisci o kojima govorimo ostavili su nam i jedno svedočenje o stanju intelektualnog i moralnog straha kakvo ni u čemu ranijem nije moglo naći uzora, bar ne u tako integralnom obliku, Relativizam, problematika bezizlaznosti, Yastočenje svih sigurnosti pred licem jednog sveta koji dobija svaki kriterijum mere i nije solidarna sa ljudskim bićem, kraj tradicionalnih uteha, likvidacija normi u koje se više ne veruje: ova panorama, već ranije nabačena od moralista, uvek se izdvaja iz opšteg „kompleksa dela ovih pisaca, ma kako oni među sobom bili različiti. Sasvim je površno rešenje nazvali ih dekadđentima: prihvatajući ga, pretpostavlja se da su oni dekadentni u odnosu na jedan svel vrednosti koje su još uvek na snazi, svet koji
NNV
će dakle produžiti da postoji, spreman da ispostavi jednu istimu istimitiju, ili bar objektivniju od ove koju su oni izneli. Pre se može reći da ova dela, priznajući to ili me, lebde između vizije jedne nove realnosti i bola za onom starom koja je ostala pozadi njih, a za koju ih još vežu sklonosti i navike. Prihvatanje drukčije realnosti je jedan akt hrabrosti, jedna herojska žrtva koja izaziva rezonance pesimiističke i ogorčene.
Tok reči, krize, razaranja, nemiri pokagi-
vali su da srce ostaje vezano za ono što se gu-
bilo, čovek, kod ovih pisaca, ofkkcriva se bez si-.
gurnih oslonaca, bez određenih ciljeva, ali ne uspeva da se na to navikne, veliki moderni Toman je scena bola pod pustim nebom. Nejednakost sveta i kriterija koji su upotrebljavani za njegovo ođređivanje dovela je mnoge do uverenja da je i uobičajemi jezik nedovoljan instrument i da njegova normalna evolucija nije u stanju da prati novu svest o realnosti koja je već napravila skok u pomrčinu; otuda grčevita traganja za novim stilističkim instrumentima koja su prozvana avangarđom. Pojawilo se nepoverenje pisaca pred rečnikom, naročito pred rečima koje treba da izraze neko moznalno stanje. Osećalo se da pri pasivnoj upotrebi one postaju instrument falsifikacije, proturajući pod imenom istina ideje koje su već pale na nivo konvencija; dok je za novi način upotrebe bilo potrebno da pisac sam i za sebe odredi njihovo pravo značenje. No sva fa traganja nisu bila u stamju da uklone pesimizam, koji bih odredio kao jedmo osećanje nastalo iz sukoba poštenog prihvatanja nove realnosti i pitanje zbog toga što smo prisiljeni da mapustimo tradicionalne utehe. Ipak se čini da damas u većini slučajeva i pesimizam poprima oblik hladne konstataojije, | Treći aspekt koji bih želeo da podvučem: literatura ovih pisaca koje sam nazvao našim neposrednim. prethodnicima nije samo obeležila ove patnje kraja jedne epohe, kraja njenih moralnih normi i mjemih granica, već je imiplicitno počela da crta i mape nove prealnosti: naše prirode.
ONO ŠTO SE NAZIVA „tradicionalnim romanom“ jeste roman koji je izašao iz tradicije. Postoje naravno romani koji imaju tradicionalnu odeću a nisu tradicionalni: u italijamskoj književnosti najpoznatiji primer je Italo Zvevo. Tradicionalan je roman koji ne nosiu sebi, u svojim korenima. saznanje da se stvarnost u kojoj živimo promenila. Zaplet, ličnosti, ambijent, predstavljeni su pomoću starih kriterija, svi na istom planu i na jedmom jedinom polju; psihologija, ma kako bila rafinirana, osta“ Je ona stara, konvencionalna, opisuju se strasti tako kao da su sačuvale staru težinu i staro zna” čenje. Nije nimalo čudo što mnogi romansijer! još uvek ne odolevaju iskušenju da pišu romane
· ovakve vrste, koji u umetnosti odgovaraju laži
u moralnom životu. Publika je uvek spremna da stane na njihovu simamu kad god se pojavi neko ko ima malo talenta, da izjavi kako je konačno došao trenutak da se bace u more svi ti pisci koji je uznemiravaju sa raznim komPplikacijama. Veruje, ili se pravi da veruje, kako
KNJIŽBVNE WOVINE
„PREVEDENI
MAPE NOVE
e ~