Књижевне новине
„ „predstavnika svoje nacije, svoje ; _ Yon· kao kakav pesnički Ferenc Rakoci
ćeni plameni slavopoji Parizu — „Jedna pariska zora“, „Pariz, moja. Bakonjska šuma“, „Na obali Sene živi onaj drugi“, „Na Gar de IL? Esku“ — i njegovoj ljubavi „Ledi“ (Adel — Ledo), kako ju je nazvao i proslavio u sVvVOjim pesmama. Te pesme, izlazeći prvo pojedinačno po raznim mađarskim listovima i časopisima, a zatim, 1905. godine, sakupljene u zbirci „Nove pesme“ (Uj versek), zasnovale su Adijevu reputaciju kao prvog i, neosporno, najjačeg od svih ondašnjih mladih ma– đarskih pesnika. Kritika kao i publika zapazili su sa iznenađenjem, a često i zaprepašćenjem, da je u njima progovorio liričar koji ne servira više one uobičajene ljupko i pravilno wsitihovane pitome ljubavne samjarije i uzdahe, ili visokoparno-blagorodne rodoljubive dek lamacije, već pruža u svom stvaranju jedan stalan, neokončan, do srži, do dna duše zadimaući ispit savesti, jednu
uzlet madarske moderne”
veličanstvemo iskrenu i čistu čovečansku ispovest. Jednu životnu ispovest kakvu su, na svoj način, dali Fran-, soa Vijon, Bajron, Bodler i. Verlem. Pomenuo sam da je Adijeva Doezija poneke — i ne samo poneke, već mnoge, vrlo mnoge — i zaprepasitila u ondašnjoj staroj Mađarskoj, to je sasvim
' prirodno: njegova je poezija skroz re-
vojucionarna već iz osnovnog lzroka što je svako iskreno novo umetničko i pesničko stremljenje već samo po sebi neizbežno i suštinski „revolucionarno. Ono odbija, razbija stare forme i stare ideje ili, kao što je to toliko upečatljivo iznazio Niče, „razbija stare table“. Ali Adi nije bio revoluojonar samo u tom višem, idealnom smislu reči već i po svom praktičnom, vrlo odlučno {i oštro određenom političkom stavu i sVOjim socijalnim idejama. On sa svojim prebujnim, neobuzdanim, pasionalnim životom, — Moji se pesnički tako veličanstveno ispoljio u njegovoj jedinstveno jarkoj i osobenoj diomizijskoj lirici — ulazi stvarno u red velikih pesnika; biloje u njemu nečega i od Bajrona i ođ Bodlera. Ali — i u tome se obelodanjuje jedno u celoj istoriji literature, pa i celoj istoriji duha uopšte, samo retko viđeno, zabeleženo dvojstvo — bilo je u njemu i nečega i od Rakocija i od Martinovića. Taj strasni ljubavnik i zaneseni ispitivač i filozof — da ne bih rekao: mističar — ljubavi bio je, ujedno, isto fako strastan i vafren politički i socijalni borac koji je iz istog onog svog najprisnijeg i neumitnog nadahnuća, iz kojeg je pevao svoje ljubavne i vinske zamose, branio slobođu, đuh i opstanak svoje nacije. kao i prava i budućnost obešpravljenih i potlačenih narodnih masa, S nekim gorkim samopouzđanjem proglašujući sebe za pravog, najistinihijeg rase,
plaho ustaje i. grmi protiv one Beču (a preko Beča i celom nemačkom imperijalizmu) potčihjene mađarske aristokrafiije koja gura Mađarsku u propast (Adi još prvih godima našeg stoleća proročanski predviđa katastrofu 1914!) i kao neki novi Ignjat Martinović neumorno haramgira, poziva u borbu i mađarski proletarijat, narod legendđarnog srednjovekovnog vođa Đerđa Dože. Pri tome, verovatno prvi od mađarskih slobođara, ne zaboravlja ni na narodne manjine koje pod grofovskim režimom arhišoviniste Aponjija i ljutog srboždera Ištvana ise takođe nisu mnogo dobroga doživele. U jedmoj od svojih najusrdnijih revolucionarnih pesama on im upućuje bratski bodre reči:
„Zar mađayska, Yumunska i slobemska. ftuga
Nišu sve jedna i ista tuga?..“
U njegovim „Novim pesmama“, koje su se zaorile pretežno u znaku Lede i Pariza, ti njegovi revolucionarni motivi još ne dolaze sasvim jasno do izraza; oni će se rasplamtati punim žarom i žestinom tek u njegovim sledećim gzrelijim zbirkama. Ipak, i oni će se tu počesto probijati, oštro i uznemirujuće, kroz blistave prelive ljubavne ditirambske lirike.
Ađi je proživeo dve-tri godine u Parizu, vračajući se za to vreme po koji put samo prolazno u Mađarsku đa bi posetio svoje roditelje kao. i one Dpeštanske redakcije za koje je rađio. Ceo taj svoj boravak broveo je u svakodnevnoj „zajednici s Leđom i njenim mužem, koji je nekako pristao na taj čudan odmos. Ta neobična „Diošijeva supružnička trpeljivost, imala je svakako svoje razloge: na aranžman one njegove mutne afere u Sofiji otišao je u svoje vreme ceo (uostalom, ne baš tako znatan) Ledin miraz, usled čega je ođonda kao njem dužnik izgubio veliki deo svog autoriteta prema njoj i mo-' rao u svemu đa joj gleda kroz prste, pa čak i pri konstrukciji onog klasičnog bračnog frougla u kome je, naravno, najlošiji ugao njemu pao u đeo.
Posle pojave „Novih pesama“ Adi je osetio da je došao momenat kad freba
da se vrati u otadžbinu da bi svoju
egzistenciju mogao da postavi ma SOlidnije osnove, Uviđao je da biti celog
svog života novinar-dopisnik — pa ma~
kar baš i u Parizu — nije hleb, nije ·
„karijera“ za čoveka njegova kova, i da onu poziciju, na koju on pretenduje, on može da izvojuje samo na rodnom lu. Teško mu pada rastanak sa „raspevanim Parizom“ da bi se vrafio u „ružnu Budimpeštu“ gde će, zna to dobro, naići na bezbrojne ljute neprijJatelje — jer upađa u staru reakcionar–
KNJIŽBNVWNE NOVINE
, 7 \
mu Mađarsku „sa novim pesmama novih. vremena!“ — ali on dobro zna i to da ga tamo čekaju već i brojni, eve brojniji novi mladi privrženici, prijatelji koji će ga pozdraviti sa oduševljehom ljubavlju baš zato što dolazi „sa novim pesmama novih vpmnemena“. I on se nije prevario: elita mađarske imteligencije, lili bar intelektualaca, u Budimpešti kao i mekolikim kulturmijim. gradovima umubnašnjosti bila je onda stvarno već na njegovoj strani, glasala je za njega; majodlučnije, najoduševljenije svakako wu Nađvaradu. Nađvarad bio je u ono doba jedan od najživljih ii najinteresantnijih gradova stare Mađarske. Usled svog položaja na važnoj železničkoj pruzi Budimpešta — Koložvar on je već dosta rano došao do znatnog ekonom:lkog i kulturmog razvoja i dobio izvesmo velikovaroško obeležje. Pored državnih Kkultumih ustanova (jedna pravnička Alka-
demija, razne više i srednje škole i, tazume se, vrlo ugledno stalno gradsko pozorište, njegovom su duhovnom Životu efikasna podstreka davala i četiri dobro uređivana i redovno izlazeća dnevnika čije su se redakcije Đosle poRkazale i kao zgodna gajilišta literature — budući da je ova u Mađarskoj uopšte odvajkada bila prisno povezana sa novinarstvom, odnosno: da su mađatnski pesnici i Kmjiževnici obično kao novinari počinjali svoju karijeru. Ceo jedan niz velikana mađarske literature, počinjući od Petefija, Jokaija i Miksata, pa sve do Franca Molnara i Adija, prvobitno je ispekao svoj zanat po raznim peštanskim i provincijskim redakoiljama. I tako se i u Nađvarađu formirao ftadđa jedan priličan broj kasnije proslavljenih modernih mađarskih pisaca: imaginozni, često bizarni pripovedač i Adijev drug iz mladosti, La-
~~~
Gregor STRNIŠA
· Ien0rina [Ps
U vek ga čujem. On dolazi. Ogrnut ollopom i tamom. Stvari odbacuju ogledala, odeća, dušu odbacuje.
Zato uvek u stvarima viđim, mrtva lica, bez, usta, bez očiju.
On jezdi na konju iz zemlje crne, nad njim, zveket oružja leti.
Pod njim — kao semka oblaka, topot kopita i lajanje DSG. · ! Uvek goa. čujem. Om, .dolažia a eca. i
Ne vidi me. Ne vidim qa.
Sa visoke, strme gore smrti, kao vetay koji donosi smeg, i Tcao vetar kroz grame smreke, leti, leti mi krož psa.
ORFEJEVA PESMA
ptice bez krila, s mrtpačkom glapom makit su tog dyveća — težak i okrutan. Nepomično sede mada mmom.
Moj instrumenat u moći je kao crveno krilo.
Dugi put sam, pYošao: video sam, kako bleđi zelemo perje pa-
pagaja, pruge tigra, Šaremo cveće. u, tlažnim šumama pred suvom, šumom u zemlji mrtvih, ; stojim.
Dođi. Zayoni Yukom, u Sstrume
i dro imstmumemta, cwetaće u tamni zvuk.
Posle mnogo noći teški će štit meseca
sa šapatom vratiti odjekivamje.
Dođi, kućo smova, visoka Wućo, PCI kamenu na kuli mYaka, krilo mača, prstenu vremena, moć fe skriva, moć te skriva.
(Sa slovenačkog preveo Saša TRAJROVIĆ)
š A.
još Biro (umro pre nekoliko godina u Americi); proslavljeni još živi stari pesnik Akoš Dutka koji je u svojoj boeziji prvi uočio i tretirao uzbudljivi socijalmi problem „zemlje i građa“, agrar–stva i jindustrijalizma; burno raspevami liričar Tamaš FEmed, duhoviti osnivač i konferansje prvog mađarskog literarnog kabarea Endre Nađ; sjajni pripovedač i romansijer Geza Tabetni: i, pre svih, Enđre „Adi.
Adi, u stvari, nije bio nrođom iz Nađvaradđa, ali ipak bar iz okoline Nađvarađa, iz sela Ermindsenta (koje je posle
njegove smrti, odlukom rumunske vla- ,
de, dobilo ime „Adifalva“), usled čega se od početka već osećao nekako vezam za taj grad još i pre no što je u njemu kao saradnik „Nađvaradđi naploa“ proveo tri najburnije, najboemsicije godine svoje mladosti, stekao onoliko dobrih drugova, vemih prijatelja i susreo, najzad, i svoju prvu veliku ljubav i pravu, Muzu, ženu svoje suđbe Ledu. Nađvanađani sa svoje strane smatrali su ga, posle, uvek kao Svoga, kao sina svoga grada. I tako je sasvim pojmljivo da njegov, novi muspeh i Ms-
\
pon migde nisu izazvali tako topao i zvonak odjek kao u krugu tih adoptivnih zemljaka i da Adi, po svom Dovratku iz Pariza, migde mije bio dočekan sa tako usrdnim oduševljenjem kao u Varadu, Naijushićeniji, zna se, bili su oni delom već pomenuti mlađi varadski pesnici kojima se u međuvremenu, upućen ma dužnost (kao profesor gimnazije) takođe u njihov grad, pridružio i — Đula Juhas, jedan od majdelikainijih i najkulturnijih mađarskih liričara onog razdoblja. Svi oni gledali su u Adiju već ođavno svog idealnog vođu i kada se, početkom. 1908, pojavila njegova veličanstvema i senmzacionalna zbimka pesama „Krv i zlato“, izazivajući nacavno jedmu sfrahovitu hajku ujedinjene „političke i llerikalne reakcije protiv mjega, oni su rešili da se udruže i rame uz rame s mjime da stupe u bonbu. Izložili su Adiju taj svoj plam uz molbu da im om bude vođ i Adi je, ganut i polaskan, prihvatio ponudu. Tako se formirala prva borbena grupa mađarskih pesnika „modđemista“ koja je do. bila programski naziv; „AHolnap*“ (sutrašnjica). To udružemje, u toku svog otprilike trogodišnjeg alttivnog rada, priređilo je u Nađvarađu kao i u hekolikim drugim mađarskim gra~
· dovima miz vrlo interesentnih' književ-
nih maiinea i izdalo dve svoje amitologije koje su živo odiekmule i izazvale mnogostruko Žžarke diskusije po celoj zemlji. U tim antologijama reprezenmta= tivno &e prikazalo javnosti sedam novih pesnika, sedam prvih predstavnika mađarskog modđemizma; poređ već čuvenmog (i za reakcionare zloglasnog) Adija i, takođe, već pohvalno poznatog Dultkea, Tuhasa i Emeda, ioš i Mihalj Babič, Bela Balaž i, najzađ, mlada nađvaradska pesnikinia Jutka Mikloš. Značajmo je s gledišta da se ta avangarđa — SUDpYrofno onome što se sve do tada opažalo i bilo tako reći pravilo u mađarsikom literarmom životu — pojavila i afirmisala ne više u Budimpešti mego u jedmom provincijskom građu, u Nađvarađu, koji je usled toga mogao, bar za izvesno vreme, Villo časmo i srećno da se takmiči ma kulturnom polju sa presitomicom. Isto tako važan i mov je jedam drugi muomenaft fe mnađvaradske MTesničke bune; ona je bukmnula od jedme bulktinje koje je zapaljena u Parizu. koju je Endre Adi zmpalio u Parizu odnosno, tačnije, koja je temo mjega zapalila kada je samialački-blažemo skitao po bulevaru Sen Mišelu ili kada mu je Leda tihim, ustrepfnlim glasom čitala i tumačila Bodlera i Verlena. Taj 'Adđijev xloživljaj zaneo je i mjegove dmaugove i svi su Oni ushićemo, nelcako romantično (često. naročito Emed, i tu svojim jkabaretskim pesmama) Mbevali o Parizu: čak ti oni među mjima koji ga u stvari onda još, a možda i uopšte ni dooniie, nikad mjeu ni videli. U amto= logiii „Holnava“ 'zišla je veličanstvena pesma. Mihalja Babiča Rkoia već sVvo-
jim početnim stihovima tako čudesno
vizionanski dočarava Pariz:
„Daleko, kraj smeđe Seme, Jedam, slavan, grad se crmi, Danju bogme om se cYmi, AL ko swnce zrači noću...“
'Uglavnom, međutim, ni Adi, ni Balbič, mi ostali nisu imiitinali svoje velike fram;= 'cuske učitelje; ovi su im smmuo osvetTili put kojim su imali đa pođu i, alco mogu tako dn kažem, odrešili jezike da bi slobodno i liskreno mogli da izraze i ispevaju sopstveni doživljaj i vlastito nadahnuće,
Ceo tai mladđalački smeli i plahi, taleoreći romantični, pir maravmo da nije
potrajao dugo, Budimpešta je ma Krniu
ipak pobedila, i to ubrzo: tek što se „Hol map“ bio proglasio i razglasio, u Pešti je već osmovam veliki modđerni časopis. A. Njugat“ („Zabad“) Moji je, zaTbvaljujući svojoji solidnoj organizaciji i bogatim finamshisjim sredstvima što mu ih je Laioš Hatvani (sin velikog industrijaleca Bamonm Hatvani — Daj ča) stavio na raspolaganje, uspeo da
privuče k sebi gotovo sve majbolje gla- ,
ve i peta ondašnje mađasike literature, Tako je, onđa, glavni tok mađarskog Tmjiževnog Života, posle krafke i bučne nađvaradske avanture, prešao ponovo u Svoje staro peštansko korito. Ali onaj svoj novi elam, koji je posle ormo nastavio da žubori i talasa i u tom starom koritu, doneo ga je sa sobom ipak iz Nađvarada — i „Njugat“ zai~
_ sta me bi postao ono što je posle i stvar~
no postao da nije imao uz sebe, ili bolje reći: na svom čelu, Adija koji je prvu presudnu pobeđu izvojevao ipak na čelu svoje rolnapovske garde. Istim pufem dospeo je do „Njugata“ i Mihalj Babič, posle Adija, nesumnjivo najveĆi moviji mađanski pesnik kog je UuOD= šte „Holnap“ izvukao na videlo. „Holnap“ je bio samo jedma epizoda u novijoj istoriji mađarske poezije, ali epizođa u kojoj se desilo nešto presudmo po ceo dalji nazvoj te jstorije. U njoj, u toj nadvaradđskoj epizođi, šenuo je — razume se pod: moćnim fitanskim dahom Endre Adija — prvi novi revoTucionarmi plamen mađarske poezije, plamen kojim su hađahmufi još i mađarski pesnici najnovijeg doba, koji 'rači još i iz pesmištva Lajoša Kašakn i Atile Jožefa,
Todor MANOJLOVIĆ
književno-istorijskog–
LIRIKA U PREVODU
SIDNI KEJS ·
(a
ROĐEN 1022. u Dartforđu, Šidni Kejš spada u onu generaciju engleskih pesnikm koji su postali poznati čitalačkoj publici pre no što je počeo drugi svetski rat, i čija zajednička obeležja počivaju na neo romantičarskom duhu njihove poezije. Od Čosera, preko MBlejka, Šilera, Vordsvorta, T. S. Eliota i, pre svih ostalih, Jejtsa i Rilkea (koje je smatrao „najznačajnijim pesnicima za poslednjih 100 gođina“), Keis je u svim stihovima sledilo određeni tok trađicije, ostavljajući na njoj pečat svoEa
. vremena i ličnosti koja je, po rečima Sti-
vna Spendera, „mnogo obećavala“, Opseđnut temom smrti, Kejs je svoje najbolie pesme napisao kao vojnik u danima ratš, od aprila 1942. do aprila 19043 ali je tokom poslednjih borbi na tuniskom ratištu bio zarobljen i poginuo je „pod nepoznatim okolhostima“., {
Objavio je zbirku pesama pod fnaslnvom „Gvozdeni lovor“ (1942). Posle njezove smrti štampana je knjiga pesama „Surovi solsticijum“ (1944), zatim „Sabrane pesme“ (1945) i, konačno, zbirka dramskih teksio" va, novela i eseja pod naslovom „Minoš sa Krita“ (1948).
B ejah nekađa orač što boblači
Duboke brazde, bez predaha, pod, meseco0%» JV u, mrazovbito svetlooko jutro ·
Još w»ek ma poslu; moji konji s dlakom...
Ko dudovo lišće, najveća mi TYadost
Behu posle herojske oštrice pluga: Potkovani gvožđem, herojski trkači.
Sad je svemu kraj. Kiša kalja sada
Moje brazde; vetrom oglodani, više
Ugodmi
brestovi me štite pevača
IP pticu selicu; konji moji Dasu Po nemogućim, obroncima, sapeti i sam, A ja odoh ma dyumove, tmurni čovek
Koji se
prepire sa pređelom„ svađa,
S rovčicom i svračkom, i lice mi u, blatu: Dosadni čovek kog ne sluša mit služi Mudra domaćica, koji se ljubi i Yrukuje
Samo s
divljim, korovom, i letnjim, 9etrom.
Bejah, nekada lep i snažam, momak Praćem, devojkama. A sad su mi društvo Godišnja doba i studem sulud, mesec,
edna rang Smi
N
a ovaj dan, njegove smrti setiće še Svi koji plaču:
Na ovaj dan, njegovog bola setiće se
Svi koji pate.
Vetrovi klize zaleđenim dolinama,
Noseći dah proleća, blagotbornu, kišu.
AU ruke što leče k'o mrtve ptice leže: Mivnoća im teši nas što ga videsmo. AU kakvu utehu, da nađem, za Tajku?
Nju što skova slavu iz kosti i zasađi Tanušno drvo živaca, čije lišće
Sasvim slobodno uzvraća ljuba» vetru?
Njen bol luta opustošenom, zemljom, • Na čijem drveću, u divljem, trnju, leži Rastrgnuto bledo telo njenog sina.
Divljintn
Ko-• je ta gospa što se zabavlja se betyom, Nošena, pustinjom, ko klupko suvog cveća?
To je moja voljena koju ostavih
Samu uveče između sveća —
Belih prstiju s plamenim, noktima — pusto}
Evo mas ma poslednjem, grebemwu, za mamo, Ostaše reka i ptice leta u tišini.
4 mi idemo napred, zajedmo idemo napred, Duge maše senke ko psi za nama puze
Oštrim,
crvenim, stenjem.' re aaa Nema rastanka
Od. prijatelja, ueć samo od vidova jstvay
] elja, S prijateljstvu; Ni od naših ljubavi, iako se oblici ljubavi ; Često menjaju k'o predeo na ovom butu
Do famne doline gde zlatna, ptica gori. Kažem, ljuba» je divljina a ove kosti x
Ne „javljaju slom, već samo smrt mladosti. KMažemo, budite spremni na bustinžu, Čak i u cvetnom sazvežđu, voćnjaka,
Ljubav
Čak i u proleće, ili x času, buđenja, Kad se čovek okreće ženi, i oboje u strahu.
Svi koji bi spasli žibote, moraju naći pustinju, Ljubavnik, pesnik, devojka što sanja o Hristu I brzi trkač, ovenčan, drugim lovorom.
Svi moraju pred sumce, Da vide metalnu, pticu kako gori. Dok se ne pređe pustinja i ne vidi
pustinju crvemog stemja
fa WatYGa,
je samo greh, samo stisak YTuke,
Samo mučan bol što siše hrabrost srcu.
KLER ne SOHO kraj, ne možemo da kažemo akva je dolina, mi da U će nas bela ı Oslepišti za tren... ŽOPOORPOŠIMI
I dalje idemo
Napred, zajedno idemo napred, i ostavljam, ) > il Za sobom dotrajali put ljubavi samo, :
(Sa engleskog prevela Dragana MARINKOVIĆ)
Jan Koprovski o nama
Neđavmo je u izđanju Kkatovičkog pređu zeća „Šljonsk“ štampana knjiga „poznatog poljskog Kkritičara Jana Koprovskog „Sa severa 1 juga“,
Koprovski, koji je boravio u našoj zem1ji, jednu glavu svoje knjige posvećuju su. sretima sa Jugoslovenima o kojima piše sa
posebnom simpatijom. Najviše pažnje Ko
Drovski poklanja Ivi Anđriću, Mihailu Naliću i Miroslavu HKrleži, ali se osvrće i na druge naše Kknjiževnike, a naročito na posređnike u međusobnom upoznavanju Poljaka i Jugoslovena. Koprovski ističe prevođi 'lački doprinos Petra Vujičića, Stojana Subo»
tina i profesora Đorđa Zivanovića koji su preveli mnoga mnačajna đela iz Klasične + savremene poljsk* Mknjiževnosti,
U ostalim poglavljima svoje knjige MKO« provski govori o stranim piscima, u prvom ređu austrijskim i nemačkim, a zatim o emgleskim, skandinavskim Rkao 1 o mađarskom
dramskom piscu PFerencu Molnaru. „Skica Koprovskog pisane Živo i informativno lep su primer informisanja i uzajamnog upozna vanja kultura različitih narođa, Knjiga je izašla u ukusnoj opremi Ilustrovana brojnim: portretima pisaca,