Књижевне новине
· Nada IVELJIĆ
PARK
ydrasli su isključeni
U središtu omeđenog bYostora, mali grade svoj suijet 64 pijeska
Svi gledamo
i nitko nikad, neće ustati de kaže
neka, se to ne Yacdi
od pijeska
Velike Yuke ponose se malimo, Rađeći tako, čini se, naučit će
razmicdti š kamenje pravog velikog života
život teškog teškog a temeljenog ma pijesku
MAJSTORI I RUŽE ·
oi tko je znao, uistinu, 2mao baratati građevinskim,
# matevYijalom,
nije samo zidao, zidao samo
nefo i rušio, prezidavao
hliktao i očajavao
Komenorezac pravi mije tek
prenio svoj sam, i smijeh,
već i svoju stvarnu tugu i grijeh mu, dao
u kamen
On nije birao samo kamen bijel već i komen crn Yužu i tym
cegeru ra (atyannnsz===> Božidar ĐUROVIĆ
Svetlosti maja I
Ja će da uspe lepše od suve moje bere u celini a tek zanovet okom da zavoliš sYycem, do dopumiš Trupćem ma bregu jedini: i sledeći i nadušak valjam socijalno bilje Život, kakav sjajan obzi prema nama
II
Kalope” proslovim, kao jedva kao skoro o ptico mopasti mala, jezik mi se kida, jey ti ime doslovno me Yekoh Na. meko doba već iza maličja grma odletele su pčele ali ljiljani još zuje Ožiljak ne bi bio da nije mapomenme . o mjemu, i pesma je uvek megde u ostalom, O kako tanan lep kao lepti ceo vek prolazi povetarac podeljen ma byegu !4 ja s gloyom, nekog pretka sanjam, TmoYe i to tako da se ukućani bude
GOVOR. NIJE NIKADA DOVRŠEN
e li to vylina kad meko od. rođenja bez zabave izlaže i lovi neiscypni odgovor što uslovi · običaj struka da. se uzaludmo menja
Pretežni slavuj od LMuga me zavisi · Nesigurno ali strpljivo počinje
. fu, iznad potiljka kruška što visi · da cyta u zidu semenku od dinje
/N Ljubavi šumo masumce Wu glasu · skoro woametljioo trezveme i 50me "obale u zaokvyetu kao da su ' dve jedmako oljušteme bomame
O uvišnjo na Ytu meću čari druge
· da me sYodnije u tvoj žar uvode uokolo po masleđdu, ko čuoyvuge
tre mehuri za kišom, preko vode
· U srcu ti vevevica ptica leti sa gljie te buba! meri Gore eto o obale most sv veša odakle ti brčka po snu svilom sumce bYzopleto
SOBI BIN |
: ući, oduzima ČSOIB OVRKi i Đulijeti da;
sve i uzeo im sve odjednom. Tu nema
__onog unižavajućegš opadanja. Šekspir
SMRT I LJUBAV
U ŠEKSPIROVIM DELIMA
K'o ljubi, nek nema radosti „Venera i Adonis“
ezdesetšesti Šekspirov sonet, onih
dvanaest, stihova zapravo, nedvo-
smisleno pokazuju stav stratfordskog pesnika nađ pesnicima: svet u kome smo nije najbolji od svih svetova, u njemu bi se moralo mnogo menjati, ali, ipak, život nije za odbacivanje, zaključuje se u poslednja dva stiha pomenutog soneta, jer postoji ljubav . Ona je vrednost zbog koje smo spremni sve da oprostimo. Vlast, bogatstvo, slava, politika, sve je taština i ilovača, ljubav je jedina vrlina, jedino utočište,
Za mene je, tako, Šekspir najveći
pesnik ljubavi. e . Ali ako na svetu postoji najmanje dvanaest stihova zla, da li onđa ta krhka, ranjiva, dragocena dvostihovna biljka-ljubav uopšte može da živi? Neće li je gusta mračna, otrovna šuma zagušiti, neće li je stoleima debla ludosti ništavnosti, nasilja, neverstva lišiti svetlosti i naterati da vene?
Šekspir je kao ogleđalo! Svako vreme i svaki čovek u njemu vidi samo onoliko i ono što mora da vidi. Da vidimo šta vidimo ispitujući ]jubav.
Romeo je voleo Đulijetu, Hamlet Ofeliju, Dezđemona Otela, Kleopatra Antonija. Niko od njih nije umro od starosti. Ali svi su mrtvi. Svi su oni okusili od istog oporog i slatkog voća koje se, na kraju, pokazalo otrovnim i pogibeljnim. Međutim, „Rozalinda se podsmeva Orlandu kada je on uverava da će umreti. Umreti! Koješta! „Ovaj bedni svet je bezmalo šest hiljada godina star, pa za sve to vreme niko nije umro od ljubavnih jada. Ljudi su s vremena na vreme umirali, i crvi su ih jeli, ali ne zbog ljubavi“.
Doista: Hermija voli Lisandra, Demetrije voli Hermiju, Helena voli Demetrija, Oberon voli Titaniju, Titanija voli magareću glavu, Petručo kroti Katarinu, Dromio iz Sirakuze je opijen Iziciiom, Miranda i Perdinand igraju ljubavni šah i svi, posle svega, ostaju živi! U „ljupkoj domišljatosti“ Šekspirovih komedija ljubav — Tio je samo san ljetne noći! Ona počinje kao u opojnoj šali od kapi soka šumskog rastinja na trepavicama. Ljubavna groznica u ko-
medijafa je plod koji sazreva u ća-
robnom svetu opčinjenosti, dražesne mahnitosti, svetu neobaveznom, luckastom i slatkom; gorčine i patnje su samo san i prestaju brže no što se smenjuju dan i noć, ljubav ne boli, ili bar ne prejako ili, najzad, ako ne možeš da podneseš setu ili senke na smehu ili opasnosti koje se povremeno smenjuju sa ušećerenim ljubavnim napitkom, uvek ti ostaje mogućnost da kažeš: Znam, ja to sanjam, to je sve samo san, ja se ne bojim! I kad kratkotrajni čemer prođe, kad se sve bolne i smešne zabune razreše, kad sve vragolaste ili ozbiljne prepreke buđu zaobiđene, i nevolje prestanu, sve se završi brakom kao u srećnim posleratnim filmovima.
Svi ti ustreptali ljubavnici viđeli su ljubav izbliza, ali sa zato svet posmafrali iz daljine, kroz penušavi Veo izmišljenih slika o životu. Prema izdavačevom predgovoru „Troila i Kresiđe“, iz 1609, u Šekspirovim komedijama ima foliko i takve mirisne soli, da se čoveku čini, sudeći po velikom zadovoljstvu, da su rođene u onom istom moru koje je Veneru donelo. „Pri-
·'jatno je napustiti stvari svet, duh se
odmara u nemogućem“, pisali su, takođe, kasnije.
Čitav taj obesni, razdragani „ljubavni koncert“, pun bleska i mobrazilje, u kome smo, ne poričem, očarani uživali, bio je sav od sna, zanosa mirisa, svetlosti, bio je sav, dakle nestvaran, na kraju krajeva. Možemo uživati, ali bi bilo neoprezno, daleko od pameti i iskustva poverovati da je u tom vedrom, zanosnom razrešenju „ljubavnog vatrometa“, da je u toj šarenoj laži ljubavi sadržana cela mera istine. Sve što se ne završava smrću, nije bio život, na
· žalost! Svi ljubavnici u komedijama su
ostali živi. Njih je Šekspir poštedeo. Rozalinda i Orlando imaće unuke,
Da li možete zamisliti Romea i Đulijetu sa unmcima? Pa mađa smo mi „građa od koje se prave snovi i mada ie naš mali život snom zaokružen“, poRkušajmo se približiti Šekspirovom razmatranju stvarnije ljubavi i stvarnijih posledica te bolesti, od koje, avaj, umire sve manje ljudi,
Poznata mi je Tenova rečenica da se kritičar u Šekspiru gubi kao u nekom ogromnom građu, opisuje dve znamen!tosti i moli čitaoca da nagađa kako izgleda grad. Znajući tu rečenicu, biću oprezan i govoriću samo O jednoj od mnogobrojnih ulica šekspirovskog lavirinta ljubavi.
Na žalost, ta ulica vodi, u mrtivačnicu. Tstog frenutka kad se u trageđiji neko zaljubi, u mene se useli predosećanje da će u nekoj od sledećih scena biti mrtav zbog toga! Put ljubavi je, dakle put približavanja smrti! .
Za neopozive događaje iz tragedije „Romeo i Đulijeta“ čuli su već i oni koji nisu, niti nameravaju, da čitaju velikog pesnika, To je sasvim svako=
dnevna priča: Dve porodice se u mr-,no,i ničeg značajnog više nije ostalo... žnji uništavaju. Njihova deca se zavole. Antonije je mrtav i ničeg više izuzet-
(Đulijeta: „Jedina moja ljubavi, iz moje jedine mržnje nikla“; Romeo: „A što je kadra, ljubav to i sme“.) Sledi ljubavna scena prepuna mesečine, nekoliko komplikacija koje nužno proističu iz Osnovnog nesporazuma, i eto nas na groblju gde se glupi očevi mire i zaklinju da će svojoj mrtvoj deci, podići 5pomenike od zlata.
Đulijeta je dozivala crnpurastu noć
da dođe i sakrije mlađu ljubav od zlih pogleda. Prvo iskustvo ljubavi je strah od opasnih prstiju: onih oko nas! Kakav je to svet koji nije dozvolio ljubav? Svet mržnje? Gluposti?
Ova sazrela deca, prejako voleći, bila su prisiljena da izaberu. To šu dva samoubistva. („Dečak Romeo i devojčica Đulijeta s rađošću umiru u poljubcu“). Ako je ljubav nemoguća u tom kratkom živobi, onda nam ne treba ni sam život! Dezdemona je rekla Otelu: „Volim vas jer ste mnogo osetili i mnogo patili“. Kada bi to što je ranije osetio i prepatio bilo sve, gotovo ne bi bilo vredno ni pomena. Njegove patnje počinju tek od te rečenice: „Alko te ne budem voleo više vratiće se haos“.
a:
Oi T7TITI TI
ZO:
v "b
Cao
[\/
FN LM (SP|Bihi {UM
ki Fr Shi |
nog nema. Ili: Antonije je morao da umre, jer je bio izuzetan! Kralj Henri bio je i suviše slavan da još poživi; ova ljubav suviše bogata da joj dozvole da živi! Svet se, u neku ruku, pokazuje kao Prokrustova postelja koja po svaku cenu zahteva svoju prosečnu meru. Sve što nije osređnje mora da mmre! Ceo svet je pozornica! S te pozornice neprestano iznose leševe i brišu Krv. Svi koji su vredeli više od drugih morali su da umru. Ali ja sam najteže osećao pustoš liog sveta i te pozornice kada su je napuštali ljudi koji su VOleli! Šekspir je ogledalo! Na njegovoj blještavoj površini odslikava se Sva ustreptala životna radost i mudrost, ali iz njegovog tamnog dna vreba saznanje da je među ostalim stvarima na svetu i ljubav ugrožena. Kao sloboda, One iza sebe i ostavljaju najviše žrtava. Ogledalo! U njem svet može da vidi iškrivljeno i, najčešće, mrtvo lice ljubavi, Smrt je, dabome, kraj svemu, veli Dojkinja. n Šekspirov stav prema pitanju ljubavi to je bolan obračun sa svetom koji nas okružuje. Verona ii MEKlzino iiigipat
ZONJA/A#| |
[}%
DAAA A AI
(ic TM FAA S 7705k NJ 6) |
, ~ WO ON PA ATJOTAV/\\}/ -RABYAMO LN NIN i O Fi IP Rrake=W == NON | CO)
ION a
CMJ ik
MOMO KAPOR: VARIJACIJE NA TEMU „SEKSPIR NAŠ SAVREMENIK“
Oduvek mi se činilo, zahvaljujući
Šekspiru, da su u ženi, kao u lepoi posudi, nastanjene opasnosti i nesreća. Sve je prelepo i bezbedno, ali približiš li se, već te obavijaju guste niti najkobnijih posledica, Ipolit Ten je pisao: „Šekspirove žene su krasna deca koja ošećaju preterano i vole bezumno... Ta preterana osetljivost dovodi pravo do ljubavi. Njihova sudbina se time otkriva. Takve kakve ih je Šekspir stvorio, one mogu samo da vole i one će odista voleti do uamiranja...“ _ Romeo i Đulijeta! Ipak, držim da je Šekspir napisao još oporije, pa tako, za ovo vreme i dragocenije stihove o ljubavi. Jan Kot, objašnjavajući strasnu i ciničnu scenu susreta Troila i Kreside zabeležio je i ovo: „Balkonska scena između Romea i Đulijete, sva u jednoj fonaciji, samo je ptičiji cvrkut. Ovde je sve. Postoji u tom susretu Troila i Kreside smišljena okrutnost. Povezao ih je svodnik. Njihovu prvu ljubavnu noć prati njegovo prigušeno cerekanje. Za ljubav u tom svetu nema mesta, Ona ie od početka otrovana. Tim ratnim ljubavnicima data je samo jedna noć. I ta jedna noć im je pokvarena, Oduzeta joj je sva poezija, Uprljana je“. Sledi: „Grubo su je probudili. Sagleđala je da je svet suviše podao i okrutan da bi bilo vredno ma šta braniti. Zatim je redom ljube vođe, starci i kraljevi“. I najzad, „U fragedđijama junaci ginu, ali biva sačuvan moralni red. Njihova smrt potvrđuje postojanje apsoluta, U ovom začuđujućem komadm niti gine sam Troil, niti ubija nevernu Kresidu. Nema catharsisa“, Nije najstrašnije, dakle, što oni koji vole moraju da umru, nego što mogu, kad ljubav prestane, i dalje živeti!
Kolika mora biti ljubav da ne bi prestala? Kleopatra pokušava da sazna veličinu ljubavi i među do koje ima da bude voljena. Antonije joj predlaže da pronađe novo nebo, novu zemlju, ako želi da smesti u granice to što osećaju. Ali i ta golema ljubav je poražena! Dezdemonu i Otela ubila je zavist pojedinca, Romea i Đulijetu glupost DpOorOdice, Hamleta i Ofeliju posao države,a po ljubav Antonija i Kleopatre došao je ceo skučeni svet. )
Oslonjena o ivicu smrti, Kleopatra Je osećala čežnju za besmrtnošću. 7 nije više bilo doba ljubavi. I? „Šta imam još da čekam“ njene su poslednje, otrovane reči., A. šta posle ljubavi? Kleopatra moli Antonija da ne umre jer bez njega ovaj svet dosadni nije ništa bolji od svinjca, Antonije ipak mora da umre. Kleopatra s bolom od koga pada m nesvest shvati' da je „s iznimnošću svršeno, i da ničeg značajnog više nije ostalo pod namernikom mesecom“, Antonije je mrtav. Ponav-= ljam. taj stih: „S iznimnošću je svrše=
ili Kipar, svi gradovi, sva mesta su pretesna za ljubav. Poraz ljubavi, jedine istine zbog koje vredi živeti, jasan je dokaz nesavršenosti života. U njemu je zasada, dakle, ljubav osuđena na smrt i ona, kao blještavi i najskuplji, ali potopljeni brod odlazi na dno vukući za sobom sve one koji su se zatekli u blizini.
No, a da li bi biio lepše da. s Romeo i Đulijeta ostali živi? Zamislimo tu priču na drugi način: Dve porodice se ne uništavaju u mržnji. Njihova deca se zavole. Sledi ljubavna noć prepuna mesečine, nekoliko komplikacija koje nužno proističu iz osnovnog sporazuma, nije bilo mržnje, nije bilo gluposti, i eto nas pred izmenjenom slikom živih veronskih ljubavnika: ona prenapregnuta ljubav je tražila predah, odmor; vremenom Romeo i Đulijeta su se sve češće odmarali, ljubav je opadala, Romeo je napravio osrednju karis, jeru, a u trideset petoj dobio stomak, Đulijeta je ponekad krišom popila po neku čašicu i obrisala suzu, ljubav je još dugo trajala, ali joj je mera postala fako mištavna, folika da nijedno od
njih dvoje ne bi ponudilo život za nju..
.To je gnusno! To je tragičnije od one
sreeparajuće scene na grobu! Ima neke čarobne i svetle mudrosti u tome što je Šekspir učinio sve da oni umru ranije i tako ostanu zlatni uzor ljubavi,
Šekspir se pokazao razumniji od prirode. Ona nam da sve: mlađost, lepotu. ljubav, nadu, a zatim, polako, gnjaveći,
Nui gi fizi fina df iy BB EN PPR gay 03)
Brana CRNČEVIĆ
nja, počnu
'zam pojavljuj
zvči lakoumno, pokazao ve„ PSOM prirođe. Postoji neko visoko osećanje morala, hrabrosti i optimizma u tome što on šalje u smrt svoje junake pre nego što im dozvoli, da, po utvrđe= nim pravilima našeg dnevnog ponaša= ljubav razarati. Tako se, nenađano, Sekspirov optimie tamo gde nismo navik-
ii da ga očekujenio. U srcu nesreće! BOT A Dt0Bu: elizabetanski dželat je veštak, a nož je njegovo glavno oružje, Odista, ima zabeležen. slučaj jednog sveštenika koga su čuli kako se moli bogu kad je dželat već držao u ruci njegovo uzdrhtalo srce 8 takva se veština teško može nadmašiti“.
Mi smo se uyerili da je nadmašeha. Brutova brutalna misao: Smrt u mođu danas uđe, kroz sve ove vekove nije izašla iz mode. Zapravo, mi smo svedoci, da đanas u vreme naših svetskih ratova, smrt više nije mođa nego konfekcija. |
zato je jedan značajan deo reditelj. skog posla uspešno obavljen ako se na« đu za mnogobrojna ubistva u Šekspiıovim delima rešenja dovoljno dobra i neobična da im se današnja presićena ili zbunjena ili ravnodušna publika ne nasmeje. Piter Hol u ciklusu istorijskih drama „Rat ruža“ imao je divni priliku (iskoristio ju je * beskrajnim uživanjem) da nam pokaže, da nas zgrozi pokazujući nam nekoliko nenadmašnih sati prolevanja krvi.
On je, očigledno, baštinio nešto od slavne veštine onog elizabetanskog džs« lata. Bez toga ne bi ni išlo! Jer: Tma nešto od fe okrufne i precizne veštine i u mnogobrojnim smrti. i Ima, takođe, neke preterane i otrov=" ne gorčine u poraznom saznanju da vrlina trpi iste bičeve kojima je tek pri kraju komada, nagrađeno zlo. O, krvi, krvi, krvi! prokletstvo je Magbetovo iako su reči Otelove. Otelovo srce še pretvorilo u kamen, kao i Magbetovo. Ako je smrt nagrada ili kazna, ohda je Ledi Magbet nagrađena ili kažnjena slično kao Ofelija. Kao u životu umiru i dobri i zli! Kao u životu uvek_ preostaje pitanje ko je koliko dobsr i ko je koliko zao! Ako je život nagrada ili'kazna, onda gamo da umre manje mukotrpan i tragičan od puta Kreside koja ima da ostari pre toga!
Ipak je Šekspir, mada veliki stručnjak u poslu smrti, posl> svega, ili pre svega — pisac koji veruje m čoveka i u njegov život.
Ja ne nalazim njegov optimizam 58mo u tome što posle dvanaest stihova nesreće dolaze dva stiha o ceni ljubavi, niti samo u tome što gotovo u svakoj njegovoj drami, na kraju, kao prvi zrak
sunčeve svetlosti u natmurenom danu, —
dolazi PFortinbras, vesnik pobedničkog života i veštak za organizovano 12h0» šenje leševa sa pozornice.
Pravi irag optimizma kod Šekspira otkrivam, služeći se Kamijevim rečima, u duboko istinitoj ideji o „dvostrukom sećanju“: život je (citiram Kamiia) „i ono što raduje i ono što žalosti, U te» škom času koji preživljavamo šta drugo mogu da poželim osim da ništa ne odbacujem i da naučim da pletem od jedne crne i jedme bele niti jedan jedini konac, zategnut do kidanja“,
Ljiudi su umrli, ljudi umiru, ljudi će umivati, svet i dalje ostaje nesavržen, ali je život kao načelo potvrđen! Lil bav postoji! Ljubav mota da um?e!
„Zatvorimo na čas usta divliem bolu“, kako predlaže Knez posle nesreća U Veroni, pa ćemo otkriti da je deo OVOE pogrebnog stava, ipak, osvetljen svetlošću životne sreće: Ljubav mora da umre, ali ona postoji! Već to je mno go! Oni koje bogovi vole umiru mladi, ali umiru ljubeći! Najzad šta je prote» Rklo vreme? Umrefi posle mnogih 80dina ljubavi ili posle jedne ljubavne noći, ne znači li poneti sa sobom istu količinu najdragocenijeg iskustva? BO" lje je jedan dan živeti zaljubljen, nego sto godina bez ljubavi! A taj dan postaje sve duži, kako raste i naše saznanje o njegovoj lepoti. Treba izdržati! Lju“ bavi. snage daj mi, moli Đulijeta!
Boro DRAŠKOVIĆ
Milostivi gospode, kako se vi lepo oblačite! Ah, nije to ništa. Znate, ja sam predratni
Srbin.
Samo budala
iši
za pantalonama.
kupuje pantalone
Stvar odavno nije u pantalonama!
Turisti. Posetite naše saobraćajne i ostale nesreće. |
To nam se često dešava.
vw
SI ĆUliš
Pre rata, u nenarodnoj Jugoslaviji, ludaci nisu imali potrebne uslove.
Znam dva ratna druga jedan pravi probleme, a drugi ih rešava.
(referat sa klinike)
KNJIŽEMNE NOMINE ;
je put Đulijete koja ima ~
Šekspirovim slikama
·