Књижевне новине

i načina kojima će se sve io preobraziti u „prirodni oblik predstave. Bruk svim tim kao da je želeo da sugeriše zaključak da realnost modernog pozorišta i Šekspira počiva daleko dublje, pa prema tome on i ne priznaje materiju samu po sebi već njenu supstancijalnost. U svetu apsolutne realnosti Lir više ne može da egzistira kao nebulozan starac koji svoj put stradanja ovenčava baroknim ludilom. Zato njegov lik Pol Skofild oslobađa svake bukvalnosti & ludilo dovodi u stanje podsvesti. To je put do tragične uzvišenosti koja nije ništa drugo do vrhunski, intelektualno čist, superioran um, njegova krajnja priroda i filozofska definicija lišena svakog simbolizma i muetafizike.

Sve ostalo što je viđeno tokom sezone na beogradskim pozormicama nalazi se donekle u senci ovog gostovanja, ali to ne znači da je Butomatski time i izgubilo draž novine i sasvim određene kvalitete. Mada je u pozorištu teško vršiti formalne klasifikacije raznorodnih ostvarenja, ipak je gotovo nemoguće prećufali uverenje da je predstava „Kralja Ibija“ Alferda Žarija na sceni Ateljea 212, u režiji Ljubomira Draškića, pojava koja upečatljivo ostavlja najjači utisak. To niie nimalo slučajno, s obzirom da je nakon mnogobrojnih više ili manje sterilnih eksperimentisanja, na jednoj

domaćoj sceni konačno prikazano ka-

ko se. ha jednostavan i duhovit način, a sasvim sigurnim sredstvima, može ostvariti prava i autentičnha poema 0 ljudskom smislu i besmislu. Ili, što je isto tako važno — da apsurd nije nikakav poseban fenomen koga bi trebalo da se plašimo već tumač svega onog prirodnog Što se krije u čoveku i svetu.

Sledeći dalja prisećanja dolazimo đo „Sna letnje noći“ na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u režiji Miroslava Belovića. Ponovni sustet sa ovom predstavom na Šekspirovoj proslavi u Sarajevu uverio nas je da je reč o vrlo ambiciožnom i uspelom poduhvatu i želji da se raskrsti sa konvencionalnim tumačenjima OVOE dela. Zato je ražumljivo što Belović u mitološkim, fantastičnim i realnim for-

„LL ___ ____- — – —_- .,. ., — _— ——

Y\ OJI) Umetnost Cuce Sokić

OAR TRIISTX

: actovskog kolorita i gradog oDvotišta“ u šivo ružikastom dvozvuku — Obe slike iz 1938 Ok tim impresivno fiksirane | mis 0 ljudskog lika zagledanog U SVOI aa mu — „Autoportret“ iz 1940 - Ia iz sećanja dodajemo i jedan db . teohitan pejžaž — „Kiša“ iŽ AMI đebićemo Težime jednog brzog ale“ „ćavanja pređenoB puta, jedne” Nr ado spektive“ koja prethodi OLDNO j inetničkoj zrelosti Cuce Sokić, : U! njima, u tih nekoliko WIJVPBE => akcenata prošlosti nego dela i a Pek već je SVe naznačeno: i ume AS haklonost za intimističku polatoVa ok vijarovsku koncepciju odnosa p: a stvarnosti, i paleta neobično istan : nog zvuka, i naročito ona duboka, a golutna koncentracija, ono potpuno Paa davanje likovnoj viziji koja nije : iikenutha hi slučajna < nego \p2u02 · ttajna umetnikova istinitost, njeg a teč 6 sebi i ohom oko sebe, Ot O” ia daje onu izuzetnu moć o : i: Mmnetnmik, ma šta alikao, ma Kak0O život i MOBO RSE „gledao, ·iztažajnim sredstvima BH not svojom interpretacijom deo a vog doživljaja i shvatanja, 8VOjU 5 skrenost toplu od drhtavog saopšlen] edđne intimne, 0Bobene poruke ~— Kyač (e novih Sšvetova. Sve čega 50 taka umetnik svojom interpretarjiom _Aota ne, on sve pretvara u međijum, u |O Frednika i nosioca tog SVOE sveta, sve:

p reko jedne dragocene male „Pija

i / WNJIŽEVILE MOVINE

mama ne halazi trajne simbole poezi-

je ovog dela. Njegova rediteljska htenja nisu se iscrpela u težnji da se Dpostigne formalno jedinstvo, već u shvatanju da je nužno .prihvatiti paralelno postojanje mitologije, vilinske senzi-

· bilnosti i realističke misli i istovre-

meno osetiti potrebu đa se pronikne u njihove suštine. Zato se Belovićev trud može prihvatiti kao metod da se protumači značenje i ponovo odrede prostranstva ljudske poezije i lepote. . Među predstavama koje su stekle od prvog trenutka pravo na pun Žživot i publiku svakako je i izvođenje drame „Ko se boji Virdžinije Vulf“ u režiji Mire Trailović, takođe u Ateljeu 219. Čar novine je u tome što se u ovoj igri kružno zatvaraju #šsituacije unutar kojih simbolF gotovo menjaju značenje i postepeno se preobražavaju u svoje poetsko znamenje, a da je pri svemu tome veoma inteligentno ispoljeno osećanje za te mogućnosti i efekte modernog scenskog izraza bez koga je nemoguće postići punu unutarmju povezanost raznorod-

nih svelova i sudbina Premijera drame „Bertove kočije ili Sibila" Velimira Lukića donela je na

velikoj sceni Narodnog pozorišta još jedan zanimljiv događaj: publika je bila svedok savršene i u našim prilikama toliko retke identifikacije piščeva i rediteljevog duha kojem se podređuje celokupan sadržaj izložen na pozornici Osim se dobila tačnija predstava o delu Velknira Lukića koji nije uvek spreman da prihvati rešenja koja logika događaja nameće. Za to za njega relacija vremena ne predstavlja idealnu kategoriju u kojoj bi čovek mogao da nađe svoju večnost. Za Lukića je čovek nešto daleko veće nego što njegova realnost može da sugeriše. Time on dolazi do bunta u kome svaki pojam, od ljubavi do vlasti i smrti, znači obmanu i nužno se okreće elemientarnom biću kao večnoj materiji i nepresušnom izvoru. U svemu tome zadivljuje Lukićeva smirenost i samopouzdanje, pa dramaturšku Rkonstrukciju donekle lišava klasičnih zakona, čak je pojednostavljuje do najjednostavnijih oblika i kombinovanja dijaloških scena. Ovo znači podređivanje forme suštini dela, jer on upravo u tim minijaturnim sukobima svesti i situacije traži elemente unutarnje đramaftike i promena bez kojih je nemoguće prirodno pripremiti i afirmisati određena misaona htenja. Režija Arse Jovanovića je pokazala istan-

·čan smisao za Otkrivanje tih malih

drama u lutkama i oko njih, njihovo međusobno povezivanje i diskontinui-

ranu celinu koja sama šebe na

iS BĆJŠ 1 JE N |M

određuje, '

Naravno, i u još nekoliko predstava

mogli bi se lako pronaći elementi koji upućuju na zaključak da je naša scena postala uistinu moderna i da zrači vrednostima čije se trajanje ne može iscrpsti mehaničkim završetkom jedne sezone. Oni će se ponovo javiti, oživeti i u svakoj novoj predstavi naći potvrdu prvih premijevnih uspeha i utisaka. Zar to ipak nije zadovoljstvo, ne samo za publiku i kritiku, već i umetnike koji su ih stvorili i ono Bi“ gurno ne može tako brzo da utone u

aborav. % a Petay VOLE

edmet, kao | njeBov odblesak ili njePEP V lala \ojoj slikareva mašiovi“ tost daje posebno značenje, jer sve U takvog znalca dobija čudnu moć 5ubiektivnog doživljaja preraslog u jednu novu vrednost. Slikarstvu Cuce Sokić ova, Odobina daje Vveom: ı Visok domet, bilo da je reč o rea ističkim ili lagocijativnim ostvarenjima. Od 1955, ne menjajući koncepciju a razvijaiući mogućnosti, umetnik prilazi: predmetu sa jednog nOVoB ·aspekta. bila gsagledala | fikadirala posređhičku ulogu u svom đoživljajnom svetu, Cuca Šokić se sada zainteresovala za njejovu likovhu fiziohomdju i dala niz studija u površini raaklopljenog ptedimeta (br. 6, 8, 9), Sećanje na određene obiike sačuvano je još u fragmentima šYBbeske, ali je fedalnu percepciju zamenila analitička, koju od kubist,čke suvoće čuvaju tople valerske izmaglice što konkretizuju ambijent i umeln'ka u njemu. A zatim, u tišinu studijske kohtemplacije dopire zvuk dinamike, lanovi We omešaju,. sukobljavaju. U jednom izvanrednom, školski jJasnom redosledu razvoja — BVedoci smo kako obrisi objekata nestaju br, 10), tapa se u povtšinu koja je i samo slikana površina i sve Ooštalo što je umetnikova mašta, „Kroz nju sagledavala i zapamtila: „ćilim u.dečjoj so'bi koji'je bio i more i šuma i nebo“. –- Serija pastela iz 1961. unosi izvčanu emotivno lirsku notu u slikarevu studiju (br. 10, 14, 15). Umetnik živi kroz svoje delo, bez žurbe, tiho, dopuštajući da ga dotakne i dramatičnost lam-

ritualno

sceni Ti 1

Povodom izložbe u Modernoj galeriji

nih dubina (br. 17, 19), a zatim u iežnji da obuhvati prostor on obogaćuje plave dubine ili siva prostranstva izvesnim fragovima čiji lineatan rikam noši zvuke nekih sećanja na igre (br. %, 27) u sobi, | se prošlost i sadašnjost, da odjedtom u sivomrku paletu 1962, prodre kliktav Trag Svetla. ŽUuta boja, smela :i'Fotovo opora, na ionu brakovske game, nagoveštava jazu „pejzaža“ (br. 22, 24). Kao i Sve što Cuca Sokić slika, ni ova dela (br. 51, 39) nisu samo pejzeži ili možda uopšte i nisu to, bar ne isečci spoljnjeg, izuelnog. sveta. Kroz drhtave paralelne trake svetla koje brišu oštrinu blanova, ove su slike Jedan nov doživ:jaj umetnikovog emolivnog sveta, jsdam nov vid: njegovog intimnog pejzaža U ovoj sada „prolećnoj“ Bami mrkog i okernog trozvuka, često aa žutim akcentima, probija se smelo nit čiste tople emocije uz znalačko likovno meditiranje Moje Be u slici „Ušptavhn kompozicija“ (br. 38) zgušnjaVa ui te-

Pošto mu je'

mek-delo znanja i

apsolutan sluh za tajnu odnosa oblika

i ono umeće koje, gradeći što jćdno-

atavnije, posliže utoliko bogatije, —

stvorili su jedan obus visokog kvalite-

ta maštom natopljenog. osećanja .

kroz setu ume da sagleda sunce. i "ika

mali ekran

{04 || NE a )

|| SS

potana pojavio, Žan Gaben, publika je odahnula sa olakšanjem: Njegovo lice, koje je izgledalo kao tek napuštena meta bokserskih „rukavica,

dobroćudno je žmirkalo ispod Kratko ,

ostrižene kose, pričajući svima da bivši vojnici, mesari, piljari, skitnice, lODOvi, ljubitelji bifea u predgrađima, ta-

kođe imaju prava, ma. svoje mesto u.

umetnosti filma. On se nije stideo .da halapljivo jede iz. limenog tanjira, da potraži WC, da spava u cipelama koje se raspadaju. Pred njegovom pojavom uglađeni lepotani, briljantinirane kose i ukletog izgleda, bežali su panično sa ekrana. Žan Gaben je otvorio vrata filma za najveći deo ružnog čovečanstva, sačinjenog od nedopadljivih muškaraca. .

Posle je došao Hem{fri Bogart pa TĐBidvard Robinson, pa Spenser 'rasi, čitava jedna plejada ljudi kojima šminka nije mogla sakriti bore i veoma oštru bradu. Svi oni mogli su mirne duše ući na bilo koje mesto u sumnjivim četvrtima

Lepotani su za to vreme pronašli utočište u istorijskim spektaklima, gde

K ada se ha žavršetku ete nemih le-

SLATKI

' im se pružila prilika da do mile volje neguju svoje brčiće i svoje bespolne profile. \

Ideal mladih ljudi postao je mneobuzdani Džems Bajron Din, dečak nepočešljane kose i izlizanih farmerskih pantalona, koji se mogao pronaći is„pred svakog bioskopa, igrališta ili ka-

fane. Njegovo lice, ob:čno izmazano mašinskim uljem i pesnicama drugih

mladih ljudi, smešilo se na jedan novi do tada nepoznat načih, stvarajuči šarm, pbonalazeći vrednošti u bezbroj pokreta i situacija, koje su se do tada smatrale za heprikosnoveni tabu filma.

I, evo, danas na kraju izborehe bitke za ružne momke koji imaju nešto u sebi, pojavljuje se jedna učtiva mamiha maza, sa jamicama na obrazima j* uspehom u životu: doktor Kilder — obrazac za sinove srećnih porodica, „srce tetkino“, „nestašan, ali neko od koga će postati čovek i lekar“! Nalazimo se u središtu histerije obožava-– nja, koju su uzvitlale dame u srednjim godinama, posednice gomile najrazličitijšh bolesti, koje sanjaju o bebastom mladiću kome bi do mile volje mogle pričati o svojim boljkama. Po-

DOKTOR KILDEM — NASLEDNIK BRILJANTINIRANIH LEPOTANA

za stolom. — Prepliće

jesenjih tonova,

zelenog,

senzibilnosti, Velika likovna kultura umetnika i

što.

# LSON.JLIIEIH WNAOMIT e• LSONILMHMIO: VNAOMII e• LSONJUMHMI: VNAOMIT •e LSONLSUMI(O: VNA

· Ratayima AMBROZIĆ

vampireni Rudolf Valentino doselio se ma televizijske ekrane. Mladi mesistemti naših bolnica idu zaneseno kroz hodnike klinika, boreći se protiv imaginarnog dr Gilespija. Devojčice sanjaju o operaciji slepog creva, jer ko zna: možda će kmoz narkozu prepoznati cakane okice doktora Kildera, kako Dametno gledaju iznad belog plašna. Navikli smo da u „Americi obožavanje uzme grandiozne forme. Uostalom, zar ne znamo da tamo žive gangsteri, sprethi detektivi i atentatori? Ali da histerija „Kilder” doživi kod nas ovakav . publicitet, to niko nije mogao pretpo-

stavljati. , | i Nekoliko naših listova objavljuje svakodnevno romansiranu biografiju

ovog lepog lekara. Znamo sve pojedino= sti njegovoga beznačajnog života. Svake subote imamo sreću da gleđamo po jedan izuzetno dosadan film, koji liči 'na dramaftizovani medicinski priručnik za amatere. Doktor Kilder, zaštitni znak za lepotu!

Istina je, ta emjsija se emituje kasno subotom uveče, i čovek može jednostavno zagasiti televizor, Istina je, storije o Kilderu se nalaze na bpojedimim novinskim stranama, i čovek može okrenuti te strane! Ali, ipak, istina je i to, da od svega ostaje izvetan trag koji,izaziva gađenje, pred 'Olyom bezrazložnom pgungulom oko jednog tupavo srećnog mesečevog lica i jedne tupavo-srećno-jednostavne serije filmova Mojoj neko. nepomat poklanja bezrazložno širok publicitet,

Jedno je sigurno! i -

” Kada se na našim bioskopskim bro gramima prvi put pojavi neki Belmon-

dov film, otrčaćemo pravo u fu salu

_da se najčađ nagledamo jednog «ivmog, ružnog lica, koje zaista dobro ume držati cigaretu u uglu usBnmB.

Momo KAPOR

U POHVALU Milića Slankovića

*• “.

ad bih se prepustio ove večeti kapricima proizvo!jnošti, Dokušao da sa distance pronađem

mijesto za jednu izložbu, bilo bi io isto kao da listam po slikovnicama svOša djetinjstva, i bez Fogovota, bezuvjetno dajem za pravo faniaziji, Nema ialtye rlovidbe na koju ne bismo rol krenuti, nema takvih zemalja oje ne bismo mogli osvojiti, nema takvih planeta koje ne bismo mogli doseci, ı nema takva čuda koje bi moralo biti čudnovato. Sve rostaje vjetojatno, ?Oguće, blisko, viđeno, živo i prihvatljiVo, netko jć u dokolici, iz obijesli, \ž čista, zvjezdana nadahnuća sagtađio tskav most koji vodi svim „pošledicam.a mitskog prauzroka“.

_ Milić Stanković orsjednut je demiOnom stvaralaštva, on ništa .Ssvršeno, ništa gotovo ne prihvata, nema takve stvari koju on ne želi stvoriti po Svomć kalupu, stvoriti tako da sve počne ·zhova. On izmišlja ljude, stvara šela i gradove, gradi goleme strojeve i lantastične, dijabolične radionice. Nema nigdje strogo povučenih granica, neka sve bude u uzajamnom prožimanju, kad se napledamo ovakvog svijeta, odlučit ćemo se za ljubav ili za pakao, va zemlju ili za vodu, za Mačvu ili za Pariz. Goleme planete obigravaju oko nus kao da su luftbaloni, cijeli je šVemir šareni Whorzo, ismeđu smrti i rađanja, povjerehja i sumnje, ljepote i rigobe, stvarnosti i opšjene, hatai0nije i kaosa, susreta i rastanaka, stoji ovaj slikar kao neprikosnoveni abitar, u gluho doba noći vjesnik uzbudljivih razvedravanja.

Netko bi neupućen mogao reći: to je strastan čitalac Julesa Vernea (Žila Verna), on je zaokupljen stvaranjem novih svjetova, on predviđa kataklizme, poplave, erupcije, zemljotrese, on iuši namerno ovaj svijet samo zato da ga još jednom izgradi. On izm:š!ja čudesne strojeve koji će čovjeka izmiriđi sa kosmosom, njegovi izleti do Marsa i do Venere, jednostavniji su uvjerljiviji od bilo koje naše Oovozcmaljske ekskurzije. Stanković je vizionar jednog velikog putovanja, njegovo je kazalište napučeno. pasioniranim putnicima. 3.

I moglo bi se govoriti „vako: On ima, on je umio da odabere #ielike učitelje, on, se.opredijelio za koord:na=te snova, za mrečne, svelkovihe. za gluho dobay/ogartišinu, - za rebuse, za fakvu enigmu koju mogu. razriješ:t: Samo pjesnici. On poznaje Bošschova (Bošova) snoviđenja, metamorfoze, tvrdoglavost da se ovom svijetu namv»ine vatromet maštovitosti, on se dov.nuo do ftjeskobnih, sumornih veduta po kojima lutaju Breughelovi (Brojgelnvi) slijepci, on je vidio nadrealističke kolaže i crkvu Naše gospe okruženu pašn:acima. I kao da mu sve Ovo nije tTilo dosta on je morao Foželjeti: poći izsmo gdje se odigrava pohovo začeće zemlje, gdje se ljudi oslobađaju veriga, gdje se ništa definitivno ne dopišuje i ne zatvara, gdje uvijek postoji izlaz, jedna slobodna, široko otvorena vrata za sve ushite i ćudljivosti duha.

I čulo se u prolazu i ovo: ovaj slikar koketita sa utvarama, sa prividum, sa praljepotom, „pramudrošću i pratišinomr4. On nema puno vremena, on je strašno nestrpljiv, on želi da puno stvari kaže odjsdnom. On slika * kao da Bovori: gledajte, Kako su Ovom zemljom prohujali ratovi, kako se gradilo i razgrađivalo, ako se voljelo, umiralo, sanjalo, kako su, tekle vode i kako su se zamrsili oblaci, kako su goleme, čudne mažine koje ćemo još slvoriti. I kako je ovaj život halik na takvo pozorište gđje se majprotušlovnije stvari. dešavaju istovremen0,, gdje *sumrak jednih znači slavlje dugih, gdje iza paravana, kulisa,,teških zavjesa — svi mi bježimo bred . čuđovištem prolaznosti, gdie ovć boje „valeti Liušeni kao drago kamenje“ treba da posvjedoče živjeli smo, putovali, sanjali, htieli da has jedhom ne 23bDrave. :

A što je ako se Kaže: Ovo se sli= Kkarstvo hrani sokovima naše realnosti, to je triptihom balkanskih kušhji : trpljenja, ufanja i malođušja, uspona i pravih, neizbrisivih pobjeđa. Ovaj velikaš palete, ovaj nepopravljivi sanjar, ovaj grandsenjer pastelnih upođaja, ovaj virtuoz od Mačve, Ovaj nemirni neimar Što Pariz građi odmah kiaj Šapca, oh je porušio mnoge btane polovičnošti, konvencionalhosti, 'umpomisa, njegov je svijet ilumini= ıan reflektorima najdivnije pučke fantazije. I ovi njegovi šeljaći Koji neće da budu raja, ovi rafnici Koji Stoje razapeti između puške i pluga, ova sela suočena sa velikim featrom ev ne kosmičke predstave, sve je to kao preludij jedne ispoveđi: ·nema takve ekskurzije i takva Pariza, zbog koga bismo mogli zaboraviti — Srbiju.

Ako poyjerujem jednom našem pjesniku, Stanković ostaje frajno vegčam

za selo, ovo što on radi apoteoza je ONastavak na 192. strani ”

Saša VEREŠ