Књижевне новине
-YJ
govori dalje MBitor,
„Sodobnos{i
HARSLIJEVA IDEJNA TRAGANJA
WNJIŽEVNI OPUS nedavno premimulog Oldđosa MHakslija je povest o đuhovnom putu evropskog moderBog intelektualca, koji je svim svoaim mastojanjima 1 vanrednom moralmom hrabrošću pokušao da nađe rešenje iz „bezizlaznosti današnjeg ateta — piše na početku svoje rasprave o MHaksliju Katarina Bogataj u sedmom ovogodišnjem broju „Sodobnosti“. -
MHaksli je živeo u krugu ustaljenih tradicija: cela njegova bliža i dalja borodica učestvovala je u naučnom i književnom životu svoga vremena.
| Prvi ozbiljniji Hakslijevi horaci okre-
nmuti su protiv idealističkih komponenata, puritanizma, „licemernosti, Prva tri romana koja je izdao do 1925. ulaze u pamoramu engleskih posleratnih „intelektualnih „krugova i daju presek i analizu idejne klime — umornog, skeptičkog i nihilističnog posleratnog vremena. Sva tri romana su komedijskog karaktera, gracioznost i idilika prvog u druga dva Be gube 1 prelaze u grotesku i jromiju punu apsurdnih „domišljanja, kaže K, Bogataj, koja kroz celu rasbravu prati piščev idejni razvoj u
Thronološkoj analizi njegovih dela. NMebpogrešivi, ironični i duhoviti Whozer, Haksli je naslikao jednu galerjju likova koji jasno i oštro zadiru u bitanja svog besciljnog života i koji međusobno ostaju tuđinci iscrpljujući se u osećanju potpune usamljenosti. Zato nije čudno da je „izgubljena generacija sa izgubljenim ilusiljama u njegovim junacima prepommala svoje sopstveno lice“, Ispod dekademtne površine tih romana sam Haksli je pokušao da nađe put iz praznine. To se najočitije viđi kroz, u stvari istu ličnost koja se u tri romana javlja pod tri imena. To je čovek koji ne može da pobegne iz svojih sopstvenih nemoći i me uspeva da izađe iz staromodnog morala iako to hoće (Denis), čovek koji napušta pravu ljubav da bi pao u ruke „sudbonosne žene“ (Gumbril) i na kraju ČWovek Moji sa osećanjem izgubljemosti beži u brdđa u samoine mueditacije o nesmislu vasione.
Ovđe nailazimo na jeđan Hakslijev šrlet u Montemplaciju gde su se i pojavljivale „iskrice životnih nada9814, mađa se on opet vraća na stavre pozicije. Međutim ovog puta cimičnost i negacija nisu bili dovoljan ođgovor ma životna pitanja. Javiće se zato izvestam vitalizam — „oboŠavanje života“ (uticaj D. S. LorenBa) koji će ostaviti moćan pečat na-
LES LETTRES OP > IJ 8 ć
BAZGOVORI O SAVREMENOJ UMETNOSTI
„POD OVIM «prilično neutralnim maslovom objavićemo „seriju razBovora sa umetnicima i piscima, ne vodeći računa o sadašnjosti ili bar neposrednoj sadašnjosti, i vam razWnaatranja kojoj školi i generaciji pribadaju. Njihova „jedina zajednička tačka je da budu jstraživači“, To su uvodne reči čianka u broju od 9—15. jula ove godine koje freba da označe početak jedne zanimljive akcije. Razgovor sa romansijerom Mišelom MBitorom, prvi u nizu koji će sleđiti, vodio je Pjer Deks.
Na pitanje Pjera Deksa da li u umetnosti postoji napređak koji nam je donela nauka, mapređak u smislu ocene vremena, azdaljine 1 mesta čoveka u svetu, Mišel Bitop je odgovorio da se na prvi pogled ne bi moglo reći da je umetnost toliko evo luirala u ovom smislu. Ali, gledajući izbliza, vidi se da je napredak tehnike doveo i do evolucije u Dplastičmoj umetnosti, muzici i književnosti, no ovaj napređak nije uvek paalelan sa napretkom u mauci. Isto fako, veoma je Vvažmo biti savremen. Mnogi misle da to jesu, a u stvari kasne. Naročito u književnosti kasni se i po sto godina. Za njega je glavni problem da ovaj razmak skvati 1 da postane savremenik svoga vremena.
Govoreći o individualnosti pisca Bitor je rekao da ovaj problem pDostoji · još· i đanas. Od početka XX veka postavlja se pitanje o nealnosti, t). kako da ono što znamo bolje postavimo prema onome što znamo slabije. Ovaj problem se pomerio u od-
nosu na maturalizam. Za naturaliste
se može reći da su bogatiji, smelost je bila samo da prekorače granice javnog morala, da govore, na primer, o porođaju — što se Yanije u vomanima nije čimilo. Ova granica se sve više pomerala. 1 danas se zaista može pisati o svemu onome O čemu se govori. Prema tome, sltua= ea je sasvim drukčija od one u
9ojoi su še malazilj pisci kao Igo i
Đalzak.
8
ročito u njegovom romanu „Kontrapunkt života“, Kontrapunkt označava zaključak MHakslijevog mladalačkog perioda. Sa estetskim nihilizmom konačno se obračunao. Pa ipak
1 „pozitivizam i vitalizam“ su ga O
stavili na mrtvoj tački i nisu znali da mu odgovore. Je» tema o rastrganosti ljudske prirođe mije nova. A nju nose svi likovi romana:'novinar Valter Bidleik, autobiografski i\Ocrtan Yilip Kvoriz (šspontani naBoni i skeptična inteligencija),, Moris Spendrel (nova varijanta tragične izolacije koja se troši u negira nju nametnutih vrednota kao i svoje sopstvene prirođe).
Jedino slikar Mark Remplon i njegova žena, u kojima su kritičari pre-
poznali Daviđa i Friđu Lorens, pred-
stavlja u romanu harmmoničmo usklađivanje života sa načelima. Gotovo nije moguće sumnjati u to, kaže KHatarina Bogataj, kako je za Hakslija moralo biti privlačno fo luče-
~
«e. =. y
Zim /-m. ON
nje koje je u vitalizmu tražilo moBućnost đa se iz slepe ulice sopstvenog sterilnog intelektualizma dočepa neposrednijeg doživljaja sveta. Ipak se ni tu ne zadržava „roman ideja“ i uprkos 8vojoj moralnoj težnjl, roman ostaje ispoved skeptičkog duha.
Dok će u romanu „Krami novi svet“, dati groznu sliku buđuće bezošsećajne industrijske „civilizacije, Haksli će u „Slepom u Gazi“ od traženja lične angažovanosti dovesti svoga junaka do pacifizma, koji za njega kao pisca nije samo političko ubeđenje, već i socijalni aspekt njegove ponovo otkrivene lične etike. Posle II svetskog rata iz Hakslijevog pera izaći će dela u kojima preovlađuje društvena i politička misao. Verovao je da je osmovni problem društva ne u ekonomsko političkim ili u socijalnim reformama već u psihološkoj prirodi čoveka. Otuđa će 1 njegova poslednja utopija „Ostrvo“ (1962) pokazati uzaludnost tih mastojanja i odvući ga u pesimizam, zaključuje Katarina Bogataja (Lj. Đ.
Dodirujući slikarstvo, Bitor govori o skandalu koji je izazvalo Maneovo platno „Doručak ma travi“, U to vreme nagost je bila mešto sasvim normalno u akademskom slikarstvu i nije nikoga šokirala. A naročito u sociološkom pogledu bila je veoma važna činjenica da je slikar u XIX veku, u Francuskoj, a u ostalim zemljama Evrope u XXNM veku, imao retku privilegiju da u svom ateljeu može da ima za model nagu ženu. Skandal koji je izazvao „Doručak na travi“ đolazi zbog toga što je to velika kompozicija u kojoi je magost okružena odevenim licima, licima ko ja nose savremena ođela, Slikar nam predstavlja nagost koja nije ni na Olimpu ni u njegovom ateljeu, već su to ljudi koji odlaze u TBiulonjsku šumu sa ženama koje se svlače, To
. je nešto sasvim nepristojno, nešto sa
svim neđozvoljeno. Prema fome, ističe Bitor, u nekim momentima slikarstvo je bilo ispred NKhjiževnosti. Međutim, ima trenutaka kada se različite umetnosti susreću, kađa muzičar, slikar i pisac zajsta sarađuju; to je srećno vreme za umetnost jer se umetnici razumeju, Danas je, u tom pogledu, prilično srećno vreme, ali pre deset godina nije bilo tako. Danas postoji uzajamno razumevanje između mazličitih umetničkih disciplina, razumevanje koje je movijeg datuma i koje mije postojalo pre dvadeset godina. Tstina, podvlači Bitor, onmo je egzistiralo u nekim ''idovima i ranije, ali je onda naišao trenutak u kome su se ljudi odvo» jili, Danas nije više tako.
Na pitanje da li je napređak tehnike uticao na razvoj umetnosti, Bitor je odgovorio da se nalazimo u sasvim dyrukčijoj situaciji od one pre petnaest gođima. Tome je doprineo razvoj sredstava za komunikaciju. Rat je bio katastrofalan zbog broja mrtvih, gladi itd., ali je bio takođe katastrofalan ma intelektualnom pla=nu zbog prekiđa komunikacija. Za vreme okupacije Pariza došlo je do osetnog regresa, te književnost, mlikarstvo i muzika u mnogome su Zavisile od ovog stanja, Trebalo je da proteknu godine da bi se nađokna-
dilo me samo ovo zakašnjenje već i opšte opadanje, Spaljivanje Knjiga, kao i njihovo stavljamje Ma ihdeks nije naškodilo samo Memcima. 1945,
godine bilo Je potrebno izbrisati ne samo pet gođina rata već i mnogo više. Bili smo u mraku i nismo mali koliko smo se povukli, Tek sada se situacija promemila. Razvoj komumikaćija za poslednjih pet godina je bio ogroman. Dodipri ljuđi su takođe od velikog značaja, Prepreke, teškoće, oralne prirode, uvek postoje kao i graniće, ali đanas su one na političkom i ideološkom planu. Bilo je potrebno deset godina da se dostigne tebmički nivo komunikacija od pre rata, a samo nekoliko godina da osetimo da je tehnika napredovala u odnosu ha omu pre rafa, Praznina koja je postojala u informacijama o savremenoj umetnosti polako iščezava. Još pre nekoliko godina u Francuskoj se imao utisak đa še ne poznaje muzika „velikih Bečlija“ sa početka ovog veka. Danas, međutim, ako, neki Francuz želi nešto đa vidi, treba samo da sedne na voz ili avion i da otputuje kud želi.
(V. V..PJ
POLIGRAFST.I ZANAT
U Firenci je aprila 1964, održan sastanak Sindikata pisaca Italije koji je na dnevnom ređu imao problem odnosa „Pisca, štampe i radđiotelevi= zijskih emisija“, Vclo zanimljivo go vorio je Alberto Arbazino o položaju Književnika u savremenoj civilizaciji pa „I” FKućopa Netteraria“ u broju 28. prenosi njegove reči u celosti: Verujem da nema pisca koji nije, bar jednom, shvatio književnu karijeru kao neminovan izbor između dveju hipoteza: ogromni i proždirući trud jednog MBalzaka jli jedđnog ISgoa oko dela uvek sve većeg i nikad dovršenog, ili totalno odricanje Remboovo, kao stav ništa manje grandiozno i uzvišeno.., U stvar nosti, kao što je poznato, stvari se drukčije ođigravaju i praktična dilema odvija se u drugoj formi. Literatura nije hranilac, nikada nije bila, i možda je i pravo da ne bude. Pisac bi mogao da se odluči za pošteno i priznato rešenje: za „5poredno zanimanje“ po tradiciji „što udaljenije od literature“... Blagoslo ven onaj koji je sposoban da se podeli na tako pravilne delove. Ali u ovom rešenju se zaboravlja da literatura može biti pre svega jedna bolest i jedna mana: kao pijanstvo ili kao egzibicionizam. ...U takvim slu čajevima uzaludno je pcrepisivati bolesnmiku kuru „sporednog zanimanja“: bilo bi to isto kao alkoholičaru ograničiti broj čaša ili memirno dete plašiti paklom ili ludilom. Spisateljska strast je opsesivna manija, pisać še od hje me oslobađa mi danju ni noću, nikađa' nije ma odmoru. Hrani se samo literaturom, i samo nju izlučuje. Ne ostaje mu nimalo p”-ostora za druge aktivnosti, pa odlučuje — jer nema drugog izbora da životari od literature, da piskara po novinama. Tako &e rađa bpoligraf... Na Kkraju krajeva, svi su bili poligrafi, svi oni pisci koje obožavamo, vođeni vlastitim mneurotskim. demoni ma i potrebom da stupe u odnos 5a
realnošću ma svim „nivoima, svim sredstvima,,. Dovoljno je otvoriti „Traganje za izgubljemim vreme~
nom“ ili „Čoveka bez osobina“: kako se mešaju i prepliću radnja i ličnosti sa „digresijama“, nabrajanji= ma, recemzijama, literarmim opservacijama, #jilozofskim „komentarima, naučnim prilozima, .suđovima O U-
metnosti i enciklopeđijama nma;azli>
čnijih „rodova“. Več Balzak i Dikens se oslobađaju takozvanog „dObro načinjenog romana“ čiste radnje; imaju mnogo raznih inferesa živih i snažnih i koji se me odnose samo na literaturu već na kulturu uopšte i pre Svega ma život, Tako Rable i Servantes, Petronije i Sviit, i Montehj, i BatleY, i Gadđa, i Tolstoj i Dostojevski, sve do najvećeg 5pomenika poligrafizmu: „Buvara 1 Pekišea“, Dalje, veliki deo naznačajnije esejistike našeg vremena predstavljaju zapravo zbirke novinskih.
članaka (Menken, Česterton, Santa-
jana, Eliot, 'riling, Paundđ itd, 1I gde jje pisao Gramžši ako ne u novinama? U epohi takva je maša, pisac tzeba đa se služi svim sredstvima koje ima na raspolaganju, dakle mnovinama 1 radiotelevizijom, ako hoće da bude kritički realista, dakle đa pred stavlja realnost Interpretirajući je, Traviti razliku u vrednosti prema vodovima, instrumentima i hategorijama je prosto groteskno. Nijedno sredstvo ill rođ nlje plemenito ili primitivno po sebi, već po onome što im mi dođajemo. U svakom slučaju, bitno je nešto drugo... Ne vrteti se stalno oko vlastitih sitnih senzacija koje budi m~tva prirođa nameštena na vlastitom stolu, Ne proizvoditi bez brojne pričice u kojima jeđan dolazi a drugi odlazi, jedan pita a drugi odgovara i ma kraju sve ostaje isto i za njih i za čitaoca... 'reba se, naptotiv, uvek pitati koji argumenti mogu biti stvarmo važni sada i ovde, „..i vraćati se prošlosti Ga» mo da bismo iluminjyali smisao sa
dašnjošti, (T, RJ U |
PATYPHAS#. __LFAJ3ETA ,
[U
BPOR OKO DOSTOJEVSKOG
ZAMERKE M. Bahtinu, piscu kmjige „Problemi poetike DoBtojevskoga“, međavno štampane u Sovjetskom Savezu, koje je Aleksandar Dimšic izneo u svoni članku „Monolozi i dijalozi“, štampanom u 82. broju od 11, jula ovog lista, pokazuju da status Dostojevskog u njegovoj domovini još nije konačno rešen. Ova dva njiževna delatnika spore ne samo oko toga da li je Dostojevski angažovan pisac ili nije — nego i oko njegovih za sluga za literaturu uopšte, oko njegovog značaja 1 njegovog mesta wu njoj. M. Bahtin je, sudeći po članku A. Dimšica, u svojoj knjizi izneo tezu da je Dostojevski prvi oslobodio, osamostalio romanesknu ličnost, time što ju je ostavio nezavršenom i liberalizovao roman time što je svojim junacima dozvolio da poremiBu ne samo među sobom nego i sa njim samim, njihovim autorom. „Sve
či mBahtina, dijaog tj dijaloška protivurečnost. Junaci (Dostojevskog) su stalno u Sukobu, u dijaloškoj poziciji. Njihovo Ssamosaznanje odvija se u mezavršenosti, nerešenosti, otvorenosti... Oni su svet punopravnih eubjekata a neće objekata“. Oni mogu da stanu uz svoga tvorca, interpretira đalje autor članka, mogu da se sa njim ne slažu, mogu čak da se pobune protiv njega. To je „đijaloški roman“ za razZliku od „monološkog romana“, u kome se izražava ideologija romanopisca „koji sve zna“, koji „ne prizmaje tuđu iđeju, tuđu misao“. „I tako o MDostojevskom, čuđi se A. Dimšic, jeđnom od najtendencioznijih pisaca, o Dostojevskom koji se uvek za nešto borio, čiji su svi dijalozi usmereni na određeni idejni zadatak“, Na taj način su, po mišHjenju Dimšica, i mromantičarski i prosvetiteljski romani, sav evropski utopizam, sav ruski roman do Dostojevskog i sva njemu savremena literatura — njegovi antipođi. To suprotstavljanje dijaloškog načina mišljenja monološkom, po Dimšicu, je metafizičko a tvrđenje da je polifoničnost prikazivanja pre Dostojevskog bila svojstvena samo Dahntieu, Šekspiru, Rableu i Servantesu, da je Dostojevski neangažovan pisac i da je on bio 'van tokova ruske literature, Dimšic smafra najočiglednijom neistinošću. Tvrđenje Bahtina da „Dostojevskom nije važno šta je junak
za heroja 1 šta je heroj sam za sa. be“, da Dostojevskog njegovi heroji zanimaju samo kao određene tačke gledanja na svet, Dimšic karakteri» še Mao subjektivizam 1 formaizam, „Već sama činjenica, kaže on, da se pisac proučava izvan društvenog Xi. vota njegovog vremena dovoljno jase no pokazuje metodđološke principe for malističke škole“. Na isti način on objašnjava i pokušaj Bahtina da di. jalošku formu Dostojevskoga dovede u Vezu sa nekim antičkim i kame-
Be 06,
* „M.
: \ : .
OI M : ae SL Elam OVO
1 4ideae
Sb- + ea
valskim KEmjiževnim vođovims. Me> gućnost postojanja dijaloškog Yoma= na za koji se zalaže Bahtin on nastoji đa porekne tvrđeći da je „but
saznanja i stvaralaštva — put ut vrđivanja istina, do kojih se dolazi preko polemike... Momolog i dija> log, kaže on, nisu antipodi u proce su saznanja i umetnosti, a bez fen-
je u životu,
navođi Dimšic re-
M. PALIJEVSKI:
adukha o književnosti postoji više od dve hi-
ljade godina, ali, kao što je dobro poz-
mafo, ı njoj nije ustanovljena fačna ferminologija. Kađ je upoređimo s nekim drugim disciplinama, u ovima, se, masuprot njoj, da, videti pravi trijumf poretka i organizacije: divno planirana i moćno ustrojena zdanja gde je sve na svom mesfu i gde je sve zavisno jedno od drugog. Na tom nreciznom fonu nauka o književnosti se rasplinjava u nešto promenljivo i neodređeno kao oblak. Sa svakim svojim Kkorakom napred i otkrivanjem saznanja ona, Ostajući u celini negde unutra, menja sve obrise. Granice, čini se, tek ustanovljenih termina, iščezavaju, jedno se naziva drugim ili u jednom označava mekoliko ranijih svojstava. Pritom, opšta misao kao da se obogaćuje, ali u terminima i kategorijama — kadđ se na njih izdvojeno pogleda — zacaruje se izvesna nova zbrka.
Do toga, verovatno, ne dolazi slučajno. Postoje, očigledno, realni uzroci: odbojnost i subrofstavlianje samog predmeta — 3Književnosti. Predstavnici drugih nauka (psihologije, 50ciologije, lingvistike) mnogo puta su se poduhvatili da pokažu kako fu ireba, na osnovu ne= koliko findamenta}nih figura, klasifikovati i izgrađiti čvrst naučni aparat, Iskustvo ih je, ipak, prilično brzo uverHo da io nije jednostavan posao,
Rasplinutosi i neodređenost bili su ovđe m vek naročite vrste. Onda kad bi ih odstranio i pobedio — naučnik je umesto očekivane jasnosti otkrivao pustoš. Zajedno s neodređenošću odjednom «se, ne zna se zašto, gubila i ona duboka, ničim nenadokmadiva sadržina, zbog Kkoje je, možda, i bilo nužmo obraćanje MWnjiževnosti, kojom je upravo delo i živelo. Pojavljivali su se tačnost i jasnost, ali na račun neviđijive vrednosti skrivene iza uobičajenih reči smisla. A ona je upravo i privlačila čitaoce, delujući umetnički, iznutra, iako je, istovremeno, liutila i izazivala prezrenje („emocije“) kod odveć „revnosnih“ naučnika, Zbog toga su se omi, okončavši sistem, najčešće vraćali svom nređmethu (psiholozi — psihologiji, lingvisti lingvistici), ostavljajući nesrećnim izučavaocima književnosti da love mneulovljivo, đa se, fo jest, po njihovom shvatanju, zanimaju nesumnjivom glupošću.
U tom smislu bio je čak stvoren i aforizam: postoie prirodne i profivprirodne nauke. U ove poslednje uvršćena je i nauka o književnosti, Bilo kakvi da su ciljevi ovog naučničkog humora, treba ga, prihvatiti: on je istinit i odnos prema prirodnoj nauci uočen je pravilno. I to zato što je, zaista, nauci o Književnosti pripala čast (to se odnosi i na celokupnu nauku o umetnosti) da se bavi pređmetom koji se, mada, pripada liudskom saznanjn ipak u mnogome razlikuje od naučne analize, On ima sopstvenu, posebnu, za čoveka vrlo važnu funkciju i čak, između ostalog, dopwnjuje nedđovolinost i uskost strogo razumskoanalitičke misli. Taj predmet jeste umetnički lk. Mjega je mogućno do beskonačnosti raščlanjavafi, nalaziti mu sijaset mesta u najraznovrs= nijim sistemima i zakonima, ali će uvek sačuvani preostatak njegove suštinske vrednosti, samoj srži te povezanosti, ostati Živ, nekako sam Dpo sebi, zahtevajući priznanje svoje mezavisnosti, Njegov princip, njegov mačin veze i organizacije sveta u sazmanju ( to jest, ostvarena imaginarna inđividualnost slična onoj koja postoji u životu) uvek će se, svojim osobinama, razlikovati od sistema, koji ga analizira, razlikovati do nepoduđarnmosti.
Treba znati da ovom svojom mepopusiljivošću wmetnički lk dokazuje ono islo šfo svojom postojanošću stalno dokazuje u savremenom životu njegov pralik — čovek. Dokazuje, naime, da neophodna diferencijacija (koja se sprovođi u svim oblastima i koja proizvodi mnoge nove discipline) ne označava polpuni raspad i da nikađa ne može da iserpi i odsirani svoji sopst-
veni izvor — jedinstvo sveta, To jedinstvo BPO- .
seđuje svoje osobine, „lične“ predstavnike indiviđualnost, organizam, čoveka, uopšte živof, predstavnike koji se ne svode ni na kakav zbir izdvojeno shvaćenih strana i koji su, svojom biti, upućeni beskonačnosti. Na tu neiserpnost upravo se i oslanja umetnički lik, [. cs ·Konstantin Feđin je jednom prilikom primetio: „Svi znaju kako je stvoren „Don Kihot“ ali niko ne zna kako ga stvoriti“. Protivrečnost o kojoj govorimo označava da, u suštini, niko do kraja ne zna ni kako je sivoten „Don Kihot“,
za svet nego, pre svega, šta je svet
dencije nema umetnosti“ (S. B.)
PREVEDENI
PRA: Oy, KRAN NJ
Promašaji
Da je to zaista poznato — onda bi „umetnička industrija“, koja uvek ljubomorno sleđi talente, izučavajući „stvarglački proces“, odavno već proizvodila „Don Kihote“na stotine. A ona se,
međutim, zadovoljava preštampavanjem «kKnji-.
ga, to jest prostim dubliranjem, Naravno,našm znanja iz oblasti „kako je stvoremo“ rastu, što dalje to brže, i nema granica tom kretanju, ali nema ni krašja.Na protiv, sve ono što je poznato samo širi horizonte celine i gorko se vara, onaj koji uobražava da je nastao trenutak naučnog proizvođenja „Kknjiževno-umetničkih prođukata“. Nije, zaista, uzalud govorio Ščedrin da je Kknji= ževnost „umanjena vasiona“. Doklegođ od strane nauke ne bude bila iscrpljena, velika vasiona (a valja se nađafli da se to neće dogodili) dotle će do kraja ostati nerazotkrfyena, i tajna, male. Razume se, samo pod uslovom, da đostignuto znanje ne zaželi, u svojoj dogmafskoj slepoći, da objavi nepostojećim omo što je još ne» poznato, /....J.23# MM&W4A6, „maj Kor JAk
U savremenoj nauci o književnosti postoji samo jedan pravac koji teži da isorpi meiscrpivo. Taj pravac predstavlja sfrukturalizam. On na književnost primenjuje matematičku analizu i teoriju inmformacje, S njihovom pomoći, izjavljuje se đa je „u primncipn mogućno“ iscrpeti značenje i dati tačam model ume{inosti, i to na= činom provere zbira, njegovih Krajnjih elemenata i odnosa. Drugim rečima, predlaže se mova „kvadratura“ onog wumefničkog Kkruga Koji obrazuje delo i koji je, masuprotk matemzatičkom, bio uvek daleko čak i od najpribližnijeg izračunavanja. Zbog toga tako đaleko što je njegov princip odraza svela u saznanju bio, DO svojoj prirodi (po svom određenju), inđividualan, to jest sasvim drukčiji.
Ovakva, razlika nikađa nije bunila sfruktu> raliste, i to je bila najveća greška u osnovi njihove teorije. Za mnjih inđiviđualnost, u svom sopstvenom principu, nikada nije postojala. Ona. se razmatrala kao prosta pojedinačnost, kao deo nekog opšteg (ili mnogo opštih) odnosa, koji valja samo otkriti đa bi element došao na svoje „funkcionalno“ mesto u nizu drugih elemenata, posle čega, slika, prirodno poslaje jasma Kać udžbenik matematičke logike. Brisanje „lica“ sfrukturalizam je čak sprovodio s naročitom gordošću đa bi se tobož, na kraju, iza „haosa“ i brbljanja o „neponovljivosti“ pojavilo mnešto univerzalno, /.../
Tako se rođio osnovni metfod istraživanja u strukfturalizmu —ı /formalizacija, to jest raščlanjavanje predmela na proste jedinice i veze, pogodne za mafemaličko izražavanje, U svojoj sveukupnosti, sjedinjujući se u sve složenije odnose, one se i preobraćaju u „model“.
Oslobodivši se individualnog, to jest ustano= vivši da se ono javlja kao prosta kombinacija opštih načela (svaki drugi razgovori jesu nenaučna svađa ili uzaludne nađe „vifalista“, tih varvara-živofopoklonika) strukturalizam je, razumljivo, poverovao da, se pred njim polje rađ# U polpunosti raščistilo. Kao što je i trebalo očekivati u njegovom delanju, koje se odnosilo na književnost, pitanje o granicama formalizacije nije čak ni bilo postavljeno. Čutke je bilo prihvaćeno đa su one bezgranične, baš ona* ko kako se peva u dečijoj pesmici: „Sve se mo» Že izračunati, sračumafi, izmeriti, odmeriti“, I izračunavanje je otpočelo.
| Ali upravo se tu i otkrila nepopravljiva ne-
milosrđnost sitrukturalizma. Kod takvih „fenomena“, kakva je umetnička Književnost, formalizaciji sm se podđavali ne oni sami, već 58mo spoljašnji materijal pomoću kojeg su omi i bili izraženi i koji, sam po sebi, nije imao ni” kakve veze s ume{inošću. Od samog početka, pOduhvativši se da raščlani „ume{ničko“, strukiuralizam je počeo da ga raščlanjava na elemente koji nisu bili elementi umetnosti. Pošavši u iraženje specifičnog, on je počeo da otkriva — na {io ga je obavezao princip pristupa — apsolutno nespecifično. A lakoća s kojim se fo nespecifično podređivalo forma” lizaciji wubeđivala je đa ono što se ofkriva Up” ravo i jeste umeinost i traženo „načelo“ [...]
Mogućno je, dalje, mapaziti još jednu sftvat Ne samo „elementi“ koje sterkturalizam izdva”
KNJIŽBVNB NOVINE
JI