Књижевне новине
·' Godina XVI Nova serija Broj 232 Beograd 18. IX. 1964. Cena 830 d
LI
s”
z
A KMJIŽEVNOS T,
UMRSTMOST ı
1
KNJIŽEVNE NOVINE
DRUŠTVENA PITAM J A”'6
UOČI SEDMOG KONGRESA SAVEZA KNJIŽEVNIKA JUGOSLAVIJE
- SAVEZ KNJIŽEVNIKA
ZAJEDNICA INDIVIDUALNIH STVARALACA | ) D
SEDMI KONGRES Saveza književnika Jugoslavije, koji za nekoliko dana počinje u Titogradu, jedna je od onih javnih literarnih ommamifestacija koje neposredno mogu da utiču na dalji razvitak duhovnih snaga i kulturnih vrednosti našeg savremenog društva. Ispitujući mesto i ulogu pisaca u društvenome životu, ispitujući moguć= nosti slobodnog stvaralačkog rada i izukrštani splet uslovnosti koje određuju pravu prirodu idejnog opredeljenja današnjega pisca i formiraju karakter današnje književne reči, kongres može da postavi izvesne norme i da utvrdi izvesne standarde od kojih, u izvesnoj meri, može da zavisi buduća duhovna 'klima našega književnoga života. Isto tako, u razmatranju vrlo kompleksnih, delikatnih i nerešenih profesionalnih ı staleških pitanja, materijalnog položaja pisaca, odnosa sa izdavačima, autorskoga prava, cene knjige i vrednosti intelektualnog rada, odnosno, još kon-= kretnije, organizacione sheme i sadržaja rada Saveza književnika, čiji se karakter imperativno mora prilagoditi tekovinama i intencijama društvenoga razvitka, kongres može da dođe do zna=čajnih i dalekhosežnih zaključaka ida otkrije čitav niz do sada nedovoljno korišćenih mogućnosti javnoga delovanja .književnika, usklađujući · funkciju Saveza književnika s već utvrđenim principima demokratizma i slobodnog razvijanja socijalističkih odnosa.
U rasvetljavanju novih aspekata međusobnih odnosa pisaca i drstava, predstojeći kongres Saveza književnika će kao:osnovnu tačku svoga programa morati da postavi pitanje statusa književnika,o kome je,u diskusijama oko nacrta novog Ustava, bilo mnogo razgovora u svim Kknjiževničkim organizacijama u zemlji. Smatrajući da je neobhodno odre Mditi pravi ekonomsko-socijalni položaj književnika kaoindiviđualnog stvaraoća,ida.se umetniku, kao ,javnom rTadni= ku, temeljnim zakonom mora:obezbediti pravo da se u vršenju svoje kulturne misije može koristiti društvenim sredstvima, pošto su i rezujtati njegovoga rada zajednička duhovna svojina čitave zajednice, pisci su još pre donošenja novog Ustava predlagali da se književnicima, kao radnim ljuđima koji samosftalno vrše kulturnu delatnost od opšteg značaja, prizna isti društvenoekonomski status koji je priznat radnim ljudima u radnim organizacijama. Usvajajući ie stavove, novi Ustav je utvrdio principe koji korenito menjaju društveni položaj umetnika. „Radni ljudi — kaže se u Ustavu — koji ličnim radom samostalno vrše kulturnu, profesionalnu ili drugu sličnu delatnost imaju u načelu isti društveno-ekonom'ski položaj i u osnovi ista prava 1 obaveze kao i radni ljudi u radnim orga=nizacijama. Radni ljudi koji vrše ovakve delatnosti mogu udruživati svoj rad i obrazovati privremene ili ataı radne zajednice, koje imaju novi „dti ljepa URA i radne organizacije, i u kojima radni ljudi imaju u osnovi ista prava i dužnosti kao i radni ljudi u radnim organizacijama“.
U svetlu te ustavne odredbe, koja je jedna od najkrupnijih tekovina nažšega demokratskoga razvitka na planu kulture i umetnosti, kongres Kknjiževnika moraće da utvrđi načela budućeg rada Saveza književnika kao slobodne zajednice individualnih stvaralaca-proizvođača, kojima je u primcipu omogućeno slobodno udruživanje radi zadovoljavanja zajedničkih potreba i interesa, pravo samoupravljanja i pravo svakog pojedinca da „razvija svoju lič-
nost neposrednom aktivnošću u društ-”
venom životu, a naročito u organima samoupravljanja, društveno-političkim organizacijama i udruženjima, koje sam stvara i preko kojih utiče na ·razvijanje društvene svesti i na proširivanje uslova za svoju aktivnost i za ostvarivanje svojih interesa i prava · Tražeći najpodesnije puteve i najbolje načine za oživotvoravanje tih _ ustavnih načela, koja u suštini menjaju diN7 štveno-ekonomski položaj umetnika obezbeđuju uslove za formiranje novog moralnog lika savremenog Pica, PP gres Saveza književnika će morati da breispita gotovo sve aspekte moralnog i socijalnog položaja pisaca 1 da utvr
instrumente nužnog menjanja doBaGainjih uslova stvaralačkog rađa. Zašti
autorskog prava, učešće pisaca (proizvo đača) u određivanju cene i namene knjige, korišćenje društvenih sredstava iz fondova za unapređivanje kulturne i izdavaćke delatnosti i, naročito, IZ fondova pwbvarenih Književnim radom (autorska prava umrlih pisaca), mo” gućnost stvaranja jednog jedinstveno literarnog fonda iz čijih bi se rezervi Pomagalo izdavanje knjiga i publikacıja
od opšteg kulturnog značaja i u vidu stipendija omogućavalo ouusavršavanje pisaca u zemlji i inostranstvu — to su samo neka, ovlaš nabačenha, pitanja za čije će se rešavanje .na predstojećem kongresu morati da đonesu određeni zaključci, u čijem će sprovođenju Savez Književnika moći da otkrije svoj lik kao zajednica inđividđualnih stvaralaca koja se koristi zagarantovanim pravima samoupravljanja. IMIINSSNSSNNSNSNANIAN NIN IN NINANA U TITOGRADU ĆE SE U VREMENU OD DVADESET ČETVRTOG DO DVADESET ŠESTOG SEPTEMBRA ODRŽATI SEDMI KONGRES SAVEZA KNJIŽEVNIKA JUGOSLAVIJE OD KOGA SRB OČEKUJE DA ĆE BITI PREKRETNICA U DRUŠTVENOM RADU ıI MORALNOM ANGAŽOVANJU PISACA KAO AKTIVNE INTELEKTUALNE SNAGH,
SN NO NI NI NON NNV NNV
Izmenom ekonomsko-socijalnog statusa književnika obezbediće se, bez sumnje, i uslovi za stvaranje jedne nove klime literarnoga života. Na iskustvima u nekađašnjem „obliku već uglavnom okončane borbe mišljenja i konfrontacije estetičkih ideja, koja je, tokom minule decenije, često poprima-– la neprincipijelan i nekonstruktivan vid grupaške i koterijaške borbe za prevlast i monopol u književnom Žživotu, Savez književnika moraće da obezbedi uslove za slobodnu, nesmetanu i plodnu fermentaciju ideja, za ravnopravnu diskusiju o svim pitanjima i problemima „književnog i umetničkog stvaralaštva u socijalizmu i da stvori mogućnosti za dalju društvenu altirma– ciju književnika i njihovo aktivno angažovanje na planu ideološke borbe za nove vrednosti u životu, u moralu i umetnosti. Povlačenje iz javnoga života, uzdržavanje od ideološke diškusije,
otvorene kritike i javne polemike, gub='
ljenje inicijative u društvenome i političkome životu i zatvaranje u skučene i uske okvire vlastitih i profesionalnih preokupacija, čiji su se simptomi mogli da primete kođ nekih pisaca tokom poslednjih nekoliko godina, uverljivo sugeriraju do sada svesno izbegavano rešenje da Savez književnika pored svih drugih ništa manje značajnih funkcija mora biti i inicijator ideološke akcije jugoslovenskih književnika, platforma. za njihovo aktivno i borbeno angažovanje u preobražavanju sve-
apr aun aytiprus mup ri air peri er aas
Miloš CRNJANSKI
ONSIEUR MARIE ''HENRY
BEYLE, to jest Stendhal, obo-
žavalac Napoleona, ljutio se na gospođu „de Stael, koja nije bila obožavalac Napoleona. Samo, da odmah dodam, Stendhal se nije ljutio na tu gospođu, Zbog Onog što je pisala o njegovom idolu, Napoleomu, nego zbog onog što je pisala o Rimu.
O fontani u Rimu, koja se zove: Fontana “Trevi.
Ta fontana, koja je u naše vreme davala Rimu, dnevno, sedamnaest miliona galona vode, bila je, u doba Stendhala cenjena kao skulptorsko de1o Berninija. Ispođ njegovih mramornih figura, ona je pljuštala, i danju i noću, kao da je neki planinski vodopad, sa Alpa. i
Sa ogromnih stena.
Madame đe Stael je napisala o njoj, da je jednom, prilikom opravljanja te fontane, kad je vodđopad zaustavljem, u Rimu nastala velika tišina.
Stendhala je ljutilo, to.
Kaže da je to preterano.
Zar u Francuskoj mije moguće postići efekat, kod čitalaca, osim takvim preterivanjem? i
Ja sam, međutim, zapisao, u svoj dnevnik, isto to, desetog juna, kad je Ttalija oglasila rat Francuskoj i Engleskoj. Posle govora Musolinija, sa balkona Palate Venez:ja, svet se, tog dana, razišao, kućama, kao da je bio zanemeo. bar se meni tako činilo, — velika tišina u Rimu. E
Tih dana, Rim je bio pođ utiskom filmova, koji su pokazani u bioskopu, koji se zvao Quirinetta, Ti su filmovi
Dok je sunce zalazilo, nastala je, — :
sti i savesti našega društva, u primeni i proširenju stvaralačkih sloboda i oživotvoravanju demokratskih „načela formulisanih Ustavom i Programom Saveza komunista.
Napuštanjem nekih ranije korišćenih oblika rada, na primer diskusionih plenuma posvećenih pojedinim vidovima književnog stvaralaštva, aktuelnim idejnim problemima i estetičkim pitanjima od žiyotnog značaja za razvoj današnje književnosti, o čemu se među piscima i u pojedinim literarnim publikacijama živo ali neorganizovano raspravljalo, Savez književnika lišio se jedne neobično pogodne mogućnosti za šire učešće i potpuniju afirmaciju pisaca u društvenom i političkom životu i time, na određen način i u određenoj meri, sam doprineo opadanju društvenoga ugleda književnika, dajući dokaza o svome nesnalaženju u novim uslovima savremenog društvenog razvitka. Izvesna birokratizacija u radu Saveza književnika i pojedinih njegovih organa, o kojoj je u poslednje vreme bilo reči u gotovo svim udruženjima, pa i u štampi, umrtvila je demokratski duh i ukočila razvoj demokratizma unutar organizacije jugoslovenskih pisaca, koja je, nemajući: dovoljno autoriteta (budući da ga je sama sebi oduzimala), prihvatala podređen položaj u strukturi našega društva i pristajala da se iz materijalnih razloga lišava izvesnih veoma pogodnih oblika svoga mo=ralnog delovanja. Bez ijedne vlastite javne publikacije, bez najneophodnijeg aparata i bez ikakve mogućnosii da stimulira rad u udruženjima, Savez književnika se zato u periodu od petog i šestog kongresa (1958. gođine u Beogradu i 1961. godine u Sarajevu) sveo na pretežno birokratske oblike rada svoga tehničkog sekretarijata, na pro-
tokolarne kontakte sa stranim književ- ·
nicima i na reprezentativnu dekorativnost svoga postojanja, što je i uslovilo nezadovoljstvo velikog broja pisaca, učlanjenih u udruženja po republikama, odakle su, u toku priprema za predštojeći kongres u Titogradu, već stigli konkretni predlozi za izmenu organizacione strukture Saveza književnika i sugestije za aktiviziranje čitavoga članstva. U tome smislu, sedmi kongres Saveza književnika „Jugoslavije može i treba da bude prekretnica u društvenome radu i moralnom angažovanju pisaca kao aktivne intelektualne snage, čija je uloga velika i odgovorna.
bili nemački. Na njima se viđelo, kako je spaljena, iz vazduha, Warszawa, Ulice su nestajale u dimu i plamemu. Kuće su se rušile, kao kuće od karata. Padali su, kao na nas, zapaljeni krovov:. Plamen je šiktao iz prozora. Slika je bila strašna.
Ona je bila još strašnija, za one, koji nisu prisustvovali filmu, nego su o tome slušali, priču, od poznanika. KMomšije su raznosile vesti o scenama tog bombardovanja iz vazduha, susedima. Priče o tome bile su tako strašne, da ih je ljudski um jedva shvatao. Žene su plakale slušajući o tom, i ponavljale: Bože moj, Bože moj, Dio mio, Dio mio. A svi su mislili, da Englezi i Francuzi jedva čekaju, da dođe, i do bombarđovanja Rima. Da se Italija
NASTAVAK NA 2. STRANI
ANA ~~~
Rezultati konkursa „Književnih novina“ za kratku priču
NA SEDNICI održanoj 15. septembra 1964. gođine u Beogradu žiri „Knji ževnih novina“ za kratku priču, u sastavu Petar Džadžić, Dragan M. Jeremić, Predrag Palavestra i Dušan Puvačić, odlučio je, većinom glasova, da se od 464 priče, koliko je u određenom roku stiglo na konkurs, nagrade tri priče, i to:
Prvom nagradom, u iznosu od 100 hiljađa dinara, priča „Smrt gospodina Goluže“ (pod šifrom „Severno leto“);
drugom nagradom, u iznosu od 70 hiljađa dinara, priča „Veče“ (pod šifrom „TU-Jack“);
trećom nagradom, u iznosu od 40 hiljađa dinara, priča „Kiša za utiopljenike“ (pod šifrom („27-62“).
Žiri je takođe odlučio da se Tedakciji „Književnih novina“ preporu= či otkupljivanje deset sledećih priča:
„Pas“,
„Rat“,
„OCovjek čovjeku“, „Profesor se smešio“, „Bernarđo“,
„Sapat iz tame“,
„Priče kakve bi želio“, „Potonuli brod“, „Svakodnevna izgnanstva“ i „Kađenje u našoj dolini“.
Uwdđovoljavajući želji „Književnih novina“ da dodeli sve ri konkursom predviđene nagrade, žiri je bio primoran da kriterijum prilikom ocenjjvanja rađova wprispelih na konkurs prilagodi nivou primljenih pripovedaka, uveren da će dodđeljivanje nagrada, predviđenih konkursom, na izvestan način podstaći interes pisaca pre ma kratkoj priči, što je i bila osnovna intencija redakcije „Književnih novina“ prilikom raspisivanja „Reonkursa.
Autori nagrađenih priča i priča preporučenih za otkup treba majkasnije jo 26. septembra da dostave redakciji sopije priča (sa naznačenim brojem žiro-računa), pošto se, prema proporicijama konkursa, autorstvo tekstova dokazuje četvrtom, identičnom kopi-
spali, iz vazduha. Mislili smo da ćemo goreti, kao žive buktinje u doba Nerona. Da će se i vazduh upaliti po ulicama. Da će Trastevere biti porušeno već prve noći rata. a.
Taj dan je sad bio došao.
Svi su se žurili kućama. i
Po Rimu se, tih dana, mnogo brbljalo, o skloništima, ali se znalo da, o gašenju bombi, ne može biti ni govora. Sve će biti uzalud. Pocrkaćemo po podrumima, u ruševinama, a deraćemo se, uzalud, da nas olkopaju, Dolomljenih udova. Ljudi, žene, „deca, podaviće se, kao miševi, kad cevi VOdovoda prsnu. Grišćemo, u samrtfničkim mukama, zemlju, prah, pepeo, a urlikaćemo „majko moja, „mamma mia“.
. Grebaćemo lice, mučeni žeđu, noktima, I vatrogasci će biti samo leševi, koji će ležati, sa svojim šmrkovima, oko nogu, kao vezani zmijama, ugljenisani. Kao oni leševi ispod Vezuva. Takvi ćemo biti i mi, kad nas budu otkopali. i
A DAN ULASKA U RAT, u Ri-
mu se još nije znalo, da Rim
ima najbolju zaštitu iz vazduha:
Papu. Svet je, već prve noći, očekivao bombardere, Engleza i Francuza, kao što je nekad očekivao dolazak Varvara. Varvari, međutim, kao da su bili čitali Kavafisa, — nisu došli.
Svet ih je čekao te noći po podrumima, u familiji, sa kadamn | punim vode, kako je policija navedila, Telefoni su zvrjali, rođaci i poznanici su
se tražili, da se jadaju jedni drugima, |
jom, Đofpisanom punim imenom i sa
adresom učesnika. Nagrađene priče biće objavljene u redom
„Književnim novinama“ onim
kojim su dodeljene nagrade, dok će priče preporučene za otkup biti objavljene prema nahođenju Teđakcije „Književnih novina“.
Proslava Vukovog jubileja
U OKVIRU svečanosti koje se tokom ove godine organizuju „povodom stogodišnjice smrti Vuka Karadžića, u Beogradu je 15, septembra otvorem međunarodni simpozijum o ovom velikanu naše Kulture. U prisustvu istaknutih ličnosti političkog i kulturnog života goste je, u ime organizatora simpozijuma, Filološkog fakulteta u Beogradu, pozdravio Radovan Lalić, a u ime odbora za Vukovu proslavu i Izvršnog veća Srbije govorio je Stevan Doronjski. Među ostalim govornicima
TIROVME PRILOGE IZRADILA OLJA IVANJICKHI
bili su dr Ilija Đuričić, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, dr Božidar Đorđević, rektor BeogTadskog univerziteta, i profesor dr Ivan Božić.
Simpozijum o Vuku pozdravili su i mmogobrojni strani gosti: sovjetski akadđemik Viktor „Vinogradov, poljski akađemik Tadeuš Ler-Splavinski, čehoslovački akademik Bohuslav Havranek, profesor univerziteta u Kembridžu Elizabeta Hil, profesor Sofijskog univerziteta Ivan Leskov i profesor Univerziteta u Stokholmu Gunar GunaTson. Ovoj svečanosti, pored jugoslovenskih slavista, prisustvuju i naučni radnici iz Sovjetskog Saveza,
Bombardovanie Rima
Matere, koje su imale malu decu, bile su polulude od užasa,
Među stanovništvom Rima bila je, i te noći, velika razlika.
Markizi, grafovi, bogati, čekali su, usamljeni, sa svojim fam:lijama, u svojim palatama, od kamena, sa podrumima kao stena,
Trastevere, prenaseljen, kao i druga rimska siromašna predgrađa, čekao je pun puncat žena i dece, kao što je košnica puna. Svet je biou tim predgra đima legao, pod kapije, po stepeništu, na avliji, da bude bliže podrumu, gde su bila skloništa.
Zidovi visokih, trošnih, kuća, sa bezbroj stanova, bili su tank:. Jedino su deca, po tim prenaseljenim kućama, bila vesela,
Ona se behu, i to veče, ofela, ona su očekivala nešto neviđeno, novo, pa su se vijala u polumraku, i igrala. Uzalud ih je mati dozivala vičući njihova imena, kroz polumrak: Mario! Gina! Gigi! |
Pošto je vreme, i te moći, odmicćalo, neki su se bili čak i razmileli ulicama, u Trastevere, i sedeli su po barovima, van svojih stanova, sa nađom da će sklonište, kađ bombe počnu padati, naći, negde.
Brbljalo se o ratu koji je eto bio došao. \ )
O bombama koje će pađat:.
„ O onima koji su već bili otišli, mobilišani, a čija je familija, eto, ostala,
i oo eki su se čak i glasno smejali. Pa ipak, svi su, to veče, bil: oseti li, tu tišinu, koja je bila u Rimu, a koja je, u mraku, rasla, i širila se po kućama, dok je noć odmicala. Svi su imali utisak, kao da se reč ljudska
Nastavak na 7, strani