Књижевне новине

tema dana

Prosvelni Tadniči

g0VOre

0 Sebi

NKETA koja se o broblemi-

ma prosvetnih radmika u škol

stvu vodi ma stramicima „Politikinog“ kulturnog dodatka posta= vila je, odgovorima učesnika, u Veoma, oštrom, vidu mnoga pitanja o kojima Se već godinama razgovaYa, i samo razgovara, a koja još uvek čekaju svoje efikasno Tešemje. Dobro je što se „Politika“, list sa velikim, tiražom, i velikim, ugledom prihvatila ovog poduhvata i što je svoje stupce ustupila „prosvetnim, radnicima da sami govore O onome što onemogućuje njihov mormalam vad, smanjuje mjihov društveni ugled i sprečava ih. da obavljaju svo ju dužnost kako bi žele. Najzanimljivije odgovore uwputili 8#u, ubravo omi koji su ma svojoj koži majbolje osetili posledice trenutnog stanja u našem školstvu.

Još pre više od, godinu dana, NW, istem, ovom, mestu, u kontekstu jedmog Tazgovora na sličnu temu, Tečemo je da su kod nas wprosvetni radnici građani drugog Yeda. Takvo mišljenje, izrečeno ovim ili drugim, yečina, postalo je lajtmotip svih razgovora o #„đpoložaju prosvetnih vadmika w našem, društvu, Da i ove ankete. Ono se, reklo bi se, izrodilo vw, izvestam kompleks s kojim, prosvetni radmici doživljavaju sWboj bDOzip usled otporemog p?Yetpostablja= nja drugih struka njihovoj.

Mali broj mastavnika w gotovo svim školama u wwutrašnjosti, a mwmaročito u manjim, mestima i selima — to je osnovni problem čijem, se Yešenju, s vremema ma vreme, pristupa, više delklaratiomo mego stvarno. Ogromna disproporcija između školovanih mastavnika, učitelja i profesora i vaspitača koji vade u svojoj struci, druga je upad= ljiba činjenica. Bez bojazni se može torditi da majveći deo prosvetnih, radnika, naročito mlađih, tu prosvetmu, službu odlazi tek onda kad se

· idi da, me postoji mogućnost da se

posao dobije u nekoj dugoj, uwWOsnijJoj i uglednijoj struci.

Nedavno je u jednom, YažgovoYu na televiziji rečeno da je beogradskim, srednjotehničkim, školama DOtrebno više. desetina iaženjera da bi se nastava mogla mesmetano odvijati; a inženjeri (s pravom) idu da rade u privredi, tamo gde su bolje plaćeni, gde ih više poštuju, gde su osnovne: egzistencijalme perspekfive daleko povoljnije mego u DYOsveti. Na osnovu ovog podatka može se zamislitk kakva je situacija, 2. aatrašnjosti kad, je opako u Beogradu, gde je inače i u, prosveti teško dobiti zaposlenje. Pošto je pYo fesor matematike, kako se kaže u jednom, odmiovoru, dwa puta bolje plaćem, u, bamci nego wu, školi, mije čudo što se za mmoge školovame profesore dilema prosveta ili meka dyuga struka uopšte me postavlja.

Niske plate i neravnopravam tYc= tman, u odmosu na druga zanimanja, kod pođele stanova — to su, valjda, dve osnovne činjenice koje ljudi koji. bi želeli da Tade na vaspitavanju mladih imaju. ma mu kad, donose odluku da se posvete „mekom, dyugom pozivu. Međutim, to nisu jedine kočnice, ali su majbitnije, jeT se tiču osnovnih egzistencijalnih clemenata. Zbog svega onoga što je u, njoj Yyečemo, anketa koja se vodi ma, stranicama „Poltike“ morala bi aları mantno da deluje. Mišljenja u mjoj immesena immeratipno mameću #?Ofyebu koremitog proispitinamja celoPupbne strukture mošea školstva, a ma, proom, mestu materijalnog naorađivamja. To je mužno, jer kako yeče jedam, učesnik „Politikime“ anmkete u svom, odgovoru, „u lepim frazama o urledu mnastavničkog 9DOziva, me oskuđevamo, ali kakva koYrist od mjih, kad ih stpaYymost ma 59G kom koraku demomtuje... Ovo je dovelo do toga da sve veći broj mastavnika napušta školu i Dbrosvetu; da se majnadaremiji i majambiciozniji mladi ljudi merado opredeljuju, za pedagoški pozi; da deca u Dpojedinim selima ostaju mepismenma 20– fo što nema ko da ih poučava; da meki učitelji, nastavnici i profesoTi samo otaljavajw, svoj posao (sww, je sreća što postoje emtuzijasti): da S nam, učenići swe pbovršnije obraovani (ne zavarovajmo se ocemama — one zavise od kriterijuma, a oni su, sasvim, relatipni), sbe monje ma-– vikmuti ma ozbiljan, i sistematičanm rad i sve međisciplinovamniji“.

'Sve sw fo ozbiljni problemi. “A ako se mjihobo rešavanje obYrepusti samo emtuzijastima, bojimo se da ni

njih uskoro meće biti,

"komentari

vesti

ISTOVI ILI ČASOPISM žive od

svojih rubrika. Ponekad žive

“samo od jedne ili najviše dvije, bez obzira ma mazličitost afiniteta čitaoca, pa i onda kad list il: časopis u cjelini nešto primamo znači, on je privlačiv čak u većini slučajeva upravo po onom što će opet donijeti na prvoj ili zadnjoj stranici. Zapravo riječ će bit: o afirmaciji ili popularizaciji pojedine. rubrike. Tu je i te kako mjerodavno vrijeme, ali iznadđ svega i urednička jinvencija, zanimljivost njegove prisuinosti, altuelnost, iskra, svježina...

Svi „mamo“ neke svoje rubrike u pretplaćenim časopisima ili dnevmim, tjednim listovima. Navikavamo se na ta zaglavlja, te odjeljke, sve više usmjeravamo svoj čitalački „hoby“ ma ona mjesta, koja nas od srijede do srijede ili mjeseca do mjeseca vabe :li dočekuju sitnim ili krupnim slogom. Već grafički ona žive u našem vizuelnom krugu kao štamparske etikete, podno kojih ćemo naći traženo mjesto za pokrenutu radoznalost oka. Premda je donekle uočljiva stanovita nestalnost ili „promjenjiva ćud“ +žtih oivičemih stranica, dosta ih je, koje su bar za jedno malo vrijeme „uspjele zadržati aktualnu ili korisnu „prednost. One se već autoritativno pojavljuju iz broja u broj, osigurane reputacijom svoga lista ili časopisa, za koga su možda i zaslužne. Stalnom, Tedovnom čitaocu fakvi odjeljci postaju omilien: i oh ih očekuje sa nestrpljenjem i zanimanjem. Nezađovolistvo se javlja onda kad je pojedino takvo zaglavlje prema karakteru traženo, a 5 vremenom je ili čak od samog početka iznevjerilo svoga čitaoca. Često se labilnost ili efemermnmost tih lustaljenih okvira „spasava“ uredničkom terminološkom imtervenmcijom što ponekad postiže neki vanjski efekat, ali slika stagnacije ili životaremja ostaje u su-

Papir arapi

štini ista. Onda kad sa novim „suoča- ,

vanjima“ ostaju stara razočaranja, skloni smo da sve pripisujemo :strošenosti jednog pera, koje je hranilo, pa Dostepeno mofhranjivalo živost rubrike. Ponekađ održati aktuelnost i umositi očekivane novine jednako je teško kao što je zadržati čitaoca u stavu opravdane radoznalosti ? povjerenja.

Nastavak sa 7. strane

suzi. Glava mu je tako blizu, đa njegove suze, teku, niz vrat, meni.

Ljudi viču na „matere i traže da se ćuti.

Grmljavina topova počinje đa biva slabija,

U podrumu je malo manje plača i vike. O

Talijani nisu hrabriji narod, nego drugi narodi, ali nisu ni veće kukavice. Samo su drukčiji. Oni se tuku, nožem, zbog žena, po Italiji, a Trastevere udara nožem i kad se uvredi, Ipsk, oni vole da se ubijaju i da ginu, kao pojeđinci, — a ne vole da mru u gomili.

· Muškarci se svađaju sad, u podrumu, oko toga, ko je kriv, da su bombardđeri, tako brzo, stigli, i fako dockan javljeni?

Dovoljno je bilo, međutim, da prva grmljavina prođe, pa da se vrati dobro raspoloženje u kuči. Plač je prestao, a svet je počeo tu podrumu, da se dovikuje, i traži. Traže se pojedinci u familiji, ali se u polumraku jedva vidi dalje od nosa. Vide se samo najbliži. Samo lica koja su ručme lampe osvetlile. i

Kad su topovi ućutali, čuje se čak i smeh.

Strađaju naročito oni, koji su se bili. prepali, ba zagatili vrata.i pomešali žene i decu, Jedam pekar je mislio da sam mu brat, pa me je, za celo vreme, vukao za rukav, a sađ me Dokazuje svojoj ženi, Pita me ko sam i otkud sam se našao među njima. Marianna ga umiruje i kaže mu da smo srelni što smo živi.

Cilj svih šaljivčina postaju ri čoveka, koji su skoro goli, neobučeni, a koji sad pokušavaju da iziđu iz podruma. To'su tri brata, očigledno. Svi se smeju na njihov račun. Oni su bil: prvi zaždili ı podrum, a stigli

prvi, jer je njihov stan, u prizemlju, .

u kapiji. Oni se brane i ponavljaju, da ne treba mreterivati. Ispod njihovog piozora, kažu, nalaze se garaže i benzin. Me treba se smejati nikome, kažu, u samrftnoi opasnosti. Njihove žene, međutim, otrčale su u komšiluk,

Ja stojim opet na wtepemicama i pokušavam da se dohvatim vrata, a Marianna me prati. Iz pođruma sad iznose dve stare žene, onesvesle, koie su u košulji, a kojima vise, iz košulje, staračke grudi. One okreću udove. staju na svoje noge, ali oči ne otvaraju i vise na Tuci. .

Poređ njih pokušavaju da se izvuku i dve mlađe devojke, ubadljivo lepe mresvlake, sa pižamama od svile. Te pižame su fako raskošne, skupoceme, da mi pamet staje. Imaju na nogama, dok se penju prema vratima, vanređne sandale. i

Iznenađa, jedna od tih devojaka zastaje, okreće se, i udara šamar jednom muškarcu, koji se našao iza nje. Neko je. kaže, uštinuo, na nezgodnom mestu. Čovek se brani, glasno, da mu

KNJIŽEVNE NOVINE

e Direktor 1. odgovorni urednik: Ta)! Pređrag Palavestra. Tehničko-umetnička oprema: Dragomir Dimitrijević Ređakcioni odbor: Miloš I. Banđić, Božiđar Božović, Dragoljub S. Ignjatović, Dragan Kolundžija, Velimir Lukić, Slavko Mihalić, Bogđan A. Popović, (sekretar ređakcije), Pređrags Protić, Dušan Puvačić, Izet Sarajlić, Pavle Stefanović, Dragoslav Hi

tema

Često pomislim na one čitaoce, za Woje vjerujem da postoje, što u svojim izbledjelim „fasciklama“ drže izrezame članke, mapise ili eseje iz novina i tako sakupljaju u svome privatnom resoru album kritika ili eseja, kompletirajući određenu rubriku u malu knjigu, vješto odloženu od bproždrljivosti vremena. Tako su negdje konzervirane u improviziranim ovicima, zadržane i stvarno, ne samo u dobroj uspomeni.

Zadržavajući afınitet prema omiljenoj rubrici čitalac se do kraja izložio i primarnom utjecaju jedne đrubrike, njenom podražavanju odamosti. Kao što je nekom „'Telegramovo“ BOJIŠTE MIŠLJENJA bilo izvor tekućih raspri, brušenja polemičkih množeva, tako je drugome PREVEDENI ESBJ iz „Injiževnih novina“ upravo onaj stubac s kojim ukrštava svoje ispitivačke teoretske dileme oko literamog djela. Zar se ne bi mogla ođ tog stupca sakupiti jedna vrijedna i čak izuzetna knjiga? Ako ·bi se mogla, a mislim da bi, onđa je fo istovremeno i najbolja potvrđa za meefermemu funhkcional– nost jedne fakve rubrike. Zanimliivo ie da otvaranje neke polemičke rubrike na neki način' i pokreće potrebu javnog istupania, iako ona formalno nije bila đestimulirana i prije uvođenja u mnmom:inalnom i prostornom smislu. Kao da se nekim formalnim oglašavanjem fakve rubrike ozakonjuje i nehotice pravo na misao i protumisao! Taj tip rubrika ne obavezuje makar i sa voljom na d#Vještinu i dispoziciju jednog pera, kao što je to slučaj sa rubrikama koje ispunjava samo jeđam pisac. Kađa je stalni gledalac malog ekrana đobio svoju rubriku u NINU i u KNJIŽEVNIM NOVINAMA, onda

Bombardovanje

Rima

fo ni na um ne bi palo. Ostali su se okupili oko njih, a jedan od ona iri brata dokazuje, da to, u ovakvoj prilicit, ne bi frebalo „uzimati suviše ozbiljno. Ako mu se prohtelo da je malo uštine, nije smak sveta. Kadđ je otadžbina u opasnosti, takve stvami su, u ratu, sitne žrive,

e čuje se više: grmljavina topova,

napolju, pa je sve obuzelo veselo

raspoloženje. Za mene viču, da sam u podrum Klisnuo, svakako sa ulice; :

Dobrodošao, — kažu.

Marianna me brani i kaže da sam njen poslodavac. A što se tiče omih mladih devojaka, li Sskupocenim Dpižamama, freba ih, kaže, razumeti. Jedanput se Živi! One su spremale naročitu presvlaku, za podrum. Hoće da budu lepe, ako nađu smrt. Celoj je luči, kaže, šila pižame. Sve su se mlade žene pižamama snabdele. Hoče da umru lepo odeveme. A hoće da budu Jepe, i, kađ vreme, u podrum! provođe.

Polako svet, međufim, izlazi iz bodruma, napolje.

Sa vrata nam dovikuju da se ne puca više.

Nebo je zvezdano i reflektori nebu svetle, )

Svi se penjemo, kao mrtvi Rkoji su vaskrsli, uz stepenice.

Onaj, međutim, koji je ma avliji vikao da sveflost gase, stoji + sad pred vratima i viče, svaki čas, još uvek: Luče! Luče!

Gomila se okupila oko podrumskih vrata, ali niko se još ne vraća na sprat, u svoje stanove. Neki su rešili da donesu posteljne stvari i da legnu da spavaju, tu, kraj ulaza u podrum,

Ja počinjem da se praštam od Mariamme, ali mi ona kaže, da neće da me: pusti samog, i, da hoće da me otprati, bar do Tibra. Ako pucnjava ponova počne možemo se skloniti u komšiluk. Jeđan od ukućama, koji je upisan za vatrogasoa, može nas otprafiti. On je dobar čovek. Ona zatim viče: Giuseppe! Giuseppe!

Čovek koji je stajao, sa još dvojicom, u kapiji, prilazi i ošvetljava švelju ručnom lampom, a zatim i mene, začuđeno. Ona mu kaže šta je, i, da hoće da me otprati do Tibra, da se ne

bih izgubio u mraku. Moli ga da me.

do Tibra doveđe. Kaže: Mi racom-

mando, e?

Stojanović-Sip, Kosta Timotijević i Petar Volk,

dana

JECAJNE. · RUBRIKE,

nasije Mlađenović. Uredđnik:

komentari

Miroslav MAĐER

je stavljen u položaj da je zavoli ili ne, ali da će svaka od njih čak utjecafi na formiranje gledalačkog kriterija, u to nema sumnje. Koje su od rubrika zanimljivije? — vjerojatno je teško dokučiti uopćenim putem, jer to konačno ovisi i od afiniteta pojedinaca, ali nesumnjivo je đa svaka na ovaj ili onaj način, opada ili raste. Kod opadanja čitalac će konačno „postati ravnodušan, ako me i zabrinut, kao što će u protivnom smislu stalno tražiti u u njenom pobjedonosnom produžetku

|L s

Miloš CRNJANSKI

Ja vidim mw polumraku, koji je plav na ulici, kao da već sviće, čoveka, koji je mlađ i koji mi pokazuje komađiće čelika, koje je skupljao, sa kaldrme. On te komadiće prevrće u šaci, kao što ruđari prevrću komađiće rude. Kaže: komađići bombe. Pa pšuje Francuze.

Ja mu kažem da to nisu komadići bombe, pre će biti komadići artiljerijske muimicije, iz fopova sa Monte Maria.

Iz njegove bele majice bazdi znoj i vire, kao žbun, crne dlake.

Ljut je i psuje one, koji misle da uvek imaju pravo, — a nisu umeli ni da skinu sa neba Francuze. Ja im kažem đa ću naći put : sam, i, da mogu da se vrate, ali Marianha hoće da me izvede na obalu reke i korača pored mene. Mima je i zaboravila je, izgleda, sve.

Uzima me za ftremut ispođ ruke i kaže: Eto obala! Ecco il Tangotevere! A zatim đodaie nekoliko puta „hvala“ i klanja se. Grazie! Grazie, s:gnore!

Da bih se zahvalio čoveku, koji me prati do Kraja ulice, ja vadim paket, asamerikanmskih, cigareta i dajem mu. Ja ne pušim, kažem. Ne pušim, a imam cigarete, amerikanske? —kaže on,

Ne pušim, kažem, a vidim, on puši.

Čovek mi kaže đa smo dobro prošli. Sve kuće stoje. Ne gore. Zatim, slučajno, dodaje. da će drugde, gde nema Pape, možda biti gore. Ko zna kako je noćas, u Neapolju.

Tek što je to izustio, čujem kako neko vrismu i vidim Marianmu, koja je htela da se vrati, kako mlatara rukama, konvulzivno, a zatim pada na zid duž reke, pa se prevrće, Doziva Mater Božiu, i sve svetitelje. Naročito Svetog Filipa Neri.

Giuseppe, preneražen, ne znajući, valida, šta je, priskače i uzima je na ruke. Ona u njegovim rukama leži kao leš,

Lice joj je izbezumljeno, a oči izvrmute. Ja pomažem čoveku da je prid:gne.

Sirota žema, međutim, dolazi k sebi i moli nas, da trčimo do pošte, da pitamo kako je u Neapolju? Da je odvedemo do manastira, za koji šije. 'Telefoniraće časne sestre. Tako su do-

bre. Ona ima u Neapolju malo dete.

Možda. su tamo bombe? Možda po ulicama mrtvi leže?

Giušeppe uzalud pokušava da je smiri, ona se grčevito hvata mene ı

vesti

~ e List izlazi svakog đrugog petka. Pojeđini broj 30 đd, Godišnja pretplata 600 đd., polugođišnja 300 đ., za imostranstvo dvostruko,

aktuelnosti

„hranu“ za đaljnje očekivanje. Ponekad popularnost neke rubrike iščezne sa promjenom urednika ili suradnika, koji je možda u literarnom svijetu (ovdje se više misli na l:terarne rubrike) prerastao u poslovićan pojam. tako će se zamjenom, pa makar bila i ekvivalenina dosta toga izgubiti, kao kađ dobro uvriježene navike trebaju. logikom nekog vremena ili slučaja pre+ brzo odstupiti. a

Utjecaj jedne rajn:je, Kompletnije, dobro vođene i brižno podešavane rubrike može biti dragocjen za nekog mladog čitaoca, maime, može ga, ako je riječ o literaturi, konmruktivno podstrekavati, literarno raspoložiti i uz korektne informacije razv:jati duh intelektualne i moralne živosti, pripomoći mu kod određivanja suda o djeTu i osnaživanju ukusa. U suprotnom smislu djeluje i nakazni utjecaj neizprofiliranih, standardnih i konvencionalno zakržljalih rubrika, kojima nedostaje regeneraciona draž i svježina dinamičnog rukopisnog materijala, Ne samo da se dtužno uspavliuje literarno slovo života, već se prođužava trajanje suradničkih i uredničkih nametnika, mnogih, kojima je rubrika „monopol za stagnaciju“.

Živost i đugofrajnija misija pojedine rubrike ovisna je po nekim znacima 1 o fome, da li se nešto dešava ili ne dešava u Imijževnosti. Kađa se jedno vrijeme, recimo, usfalila rubrika „poezija od subote do subote“ onda je to mačilo da se prema dešavanjima u našoi suvremenoj voeziji održao njen razlog postoianja. Treba li se zapitati zašto je više nema u onom oblku ili na onom miestu sa starim polpismicima, ili se jednostavno pomiriti sa čj~

njenicom đa je iživliema zajedno sa perom, koje je odstupilo po logici zamijene? Konačno, uvijek su u toku nova traženja, koja će pogodnije odgovarafti trenutku vremena. i 'Utjecajnije rubrike sakrivaju svoje dobre i loše posledice u plašt popularnosti, prema kojoj smo uvijek napola rezervirani, ali i opravdano obzirni i pažljivi. Vepvyra spa

vrišti. Zatim se udara po glavi, pesnicom, i sama sebe proklinje. Zaboravila je, kaže, svoje dete.

Grdi, strašnim imemima, samu sebe. Plače. ia

Giusepbe, koji je, izgleđa, „dobro pomaje, tepa joj, i viče, da se pribere, Zatim, sve troje, trčimo do najbliže, policije,

Mariannu vođimo ispod ruke, kao da se vr mo sa Golgote. · --- Tđemo, žurno, kraj zida kraj reke. |

Iznenada, Marjianna, moli me, đa se udaljim. Pozlilo joj je. Povraća, nagnuta iznad reke.

Giuseppe mi prilazi, ı kaže, da pro klinie sebe, što pomenu Neapolj i bombe. Bio je zaboravio, kaže, da ona u Neapolju ima dete.

Ja stojim dotle u muyaku, ispod jednog drveta, kraj ziđa, koji me pos kriva senkom i čekam, da Marianni bude bolje. A dok tu stojim i čekam đa se Mar:anmna pribere, čujem, kraj sebe, na dva fri koraka, kako jedan zaljubljeni par, sve brže, šapuće i dahće. U noćnom mraku jedva se vidi šta rađe te dve senke, pripijene, nasloniene na zid. , ;

Čujem samo Kako jeđan, zađihani, žemski glas, šapuće, sve glasnije: Ljubavi moja, sveta. volim „te, „mmogo, mnogo. Amore mio sanfio, tamo, tanto, tanto. .

A zatim, još brže: dragi, caro, caro, caro.

Do policije mije bilo đaleko, — sve su lampe bile u policiji upaljene, ali da telefoniraju u Neapolj neće. Pristali su, međutim, da pitaju Poštu, ima 1l:;, u Neapolju, nešto, novo, Zatim nam kažu da je sve mirmo i da Neapolj. nema bombe. Francuzi su Uupotrebili, pri napadu na Rim, samo letke, :

Marianna je mimo mogla vrati, kući. ' :

Ja sam sligao do „Sant Andžela, kadđ.je počelo da sviće.

Francuski bombarderi leteli su vrlo nisko nad Rimom, pa je artiljerija imala da puca vrlo nisko.

Kažu da je ubila jednu babu, u jednoj kući kraj stanice, na mamsardi, ispod krova. Tako se svršilo prvo bombardovanje Rima.

šetališta

dragi,

đa se

e List zđaje Novinsko-izđavačko pređuzeće „Književne novine“ Beograd, Francuska 7. ređakcija Francuska 7, Tel, 626-020. Te-

kući račun 101-112-1-208. e Štampa „GLAS“, Beograd, Vlajkovićeva 8,