Књижевне новине

Branko a LAZAREVIĆ

* .

Ovih dana je prošlo dvadeset godina od smrii njegove. O umiranju njegovom nađoh. beleške u mome dnevniku.i, evo, objavljujem ih.

* * %

'našnja „Politika“ i u njoj vest

'da je Bogdan Popović, umro. U vreme revolucije, u doba nepoznatih promena i zaglušja, odlazi Bogdan Popović. .

Video sam ga poslednji put preksinoć i, za vreme bolovanja, od nedelju dana, skoro redovno i, u svome drugom Dnevniku, zabeležio sam sve o njemu iz tih dana.

To ću sutra izvaditi. Danas, posle podne, u 2.80, sahrana mu je.

pw JA ovo beležim, dođe i da

9 novembar 1944.

Bogdan Popović je otišao i za uvek otputovao u zemlju. Njegovo telo počiva u jednom žutom sanduku. Nekoliko slabih govora pade na njegov sanduk u kojima nije ništa bilo od njegovog đuha. Pozvaše me da i ja govorim, ali ja izbegoh. Nije vreme da se sad o njemu govori. Ja sam o njemu

BOGDAN POPOVIĆ

vanja ni pre spavanja. Izgubio sam nociju doba. Kad se probudim, ne znam da li sam se probuđio posle noćnog spa vanja ili posle dnevnog spavanja. Ina= če, spavam. dobro.“ ;

„Kad je došao Koen, reče: „Eto, rat, rat. Ništa nije strašnije od rata. Treba pročitati Philosophisches Wortebuch u MKroner-ovom izdanju, pod reči Krieg sve. Nikad se sa manje reči nije više reklo o ratu. U ta dva stupca ima više nego u kakvoj nemačkoj knjizi od dve hiljade strana, a Nemac je i to napisao“. „ S vremena na vreme, ulazi u buncanje: „Ima ljudi, ima mnogo ljuđić, i tako često. Često zatvori oči i vidi se da je odsutan. Neprestano mu je hladno. Zamolih za foplu bujotu, te mu je donesoše i staviše kod stopala. Kad se malo zagreja, on reče: „E, sve je toplota. To je eufozija. Sve je vezano za kalorije“, i kad mu pomenuh naše bavljenje na Hvaru, on zavapi: „To je zemaljski raj, to je lepota. Kad se po suncu, sa crmim naočarima, kroz onu šumu, vraćam ka hotelu, osetim svu lepotu sunca, mora, šume i Hvara. Tamo ćemo na leto, jelte, Branko?“

„Posle malo iskritikovao je celu našu politiku i političare: „Sıbi nisu pametan narod. Šta sve ovo počinismo? Da li ima naroda koji je ovako platio? Nepametni smo, nepolitičari smo. Ima emocija, strasti, emocija, ali pameti nema. Ovoga puta i Hrvati ispadoše pametniji političari od nas“.

Pod drugim novembrom imam OVO zabeleženo o Bogdanu:

„Bio do Bogđana. Neprestano drema. Bude ga svaka četiri sata da bi mu pustili mokraću. To ga silno umara i ljuti se na to. Žali se đa je loman. Vrlo je jako omršavio. Kađ mu stave katetar u mokraćnu cev, viđe se suhe noge i jako ispale butne i ključne kosti. Danas sve što je govorio bilo je vezano i pametno.“

. Pod trećim novembrom:

BOGDANA POPOVIĆA

tavu jednu Kmjigu, 1936. goO it URE upp stare tvrđave sa Avgustovim testamentom u kamenu isklesanom i, kad dođe vreme, možda ću .je objaviti.

Dan je bio poluveđar. 1Z daljine se čula, negde iz Srema, jaka topovska paljba koja kao da je bila počasna paljba artiljerijska za njegovo polaganje u grob. Umro Je najveći, sigurno na veći, iz ove male, namučene i raščerečene Srbije; jedan koji sigurno ulazi u naš Panteon. Jer je sigurno ostavio ovaj svet naš najveći zapadnjak; prvi koji je u Beograd doneo čist i ovejan Zapad neposredno iz Pariza, U mome Dnevniku o bolovanju Bog dana. Popovića . (ima, o njemu iu beleškama iz Dnevnika za 1941. i 1942. godinu) zabeležio sam 31. oktobra, u utorak, po podne, OVO: :

„Od noćas me nešto neprestano EO nilo da ođem da vidim Bogdana Popovića koga nisam video već skoro dve godine. Kad kod njega, u Ljube Stojanovića ulici, sestra mi njegova. reče da je juče prenet Uu Opštu državnu bolnicu, u Uurološko odeljenje kod dr Tvana Jovanovića. Odoh i nađoh ga u jednoj sobici sa vrazbijenim prozorima od: bombardovanja, između dva bolesnika, u običnom ne mnogo čistom bolničkom krevetu. Natukao je bio na glavu jednu kavenomrku pletenu kapu sve do iza ušiju i do očiju. Nahvatala

tenskog čovečuljka. Otvori oči i izvadi 508 ćebeta svoje male mršave i šute ruke koje su jako drhtale, i pruži mi ih da se pozdravi uz vrlo prijatan osmeh. Uđe u to Slovenkinja-milosrdna sestra, lepuškasta, i stari esteta je dočeka sa: „Lipa sestra, jelte Lazareviću, čedno lepa?“ Govorio Je prvo vrlo teško i, posle, poče veći razgovor. Pomenuvši mu da videh u njegovo] radnoj sobi Betovenovu sliku, Sekspira, Šopenhauera i druge njegove ljubimce, počesmo O pBetovenu da govorimo kao o leku i utesi u svakoj prilici, Da bih ga razgalio i odveo dalje od bolesti, počeh e : Pe pvutž Ba i i evete i O a a eenj Sav je drhtao i du

mnogo ushićenja. boko osećao i» dubine pevušio, UZ nešto bolno i setno lice. Posle on poče Šestu, koju naročito voli i, posmatra jući ga, ja ga pratih (bio JČ to poče ak i, posle, scena na potoku); zatim pre đosmo na Petu, koju on pobrka, jer je već bio pomalo u bunilu, sa 'rećom, i io naročito onu razrešnicu U WeeBEHi delu; zatim adagio iz Sedme. Najza on poče sam Egmonta. Onako P oduševio se je, poče jače da Pera nadimajući gruđi, sa duboko zava. je nom glavom Uu .jastuku, pokriven i grla, i bio je zadovoljan i saV zanet. „Počesmo posle da govorimo. eee cima. Reče mi da najviše YOY 80 krita, Teognita i TBivripida. || aa Sofokla, stari racionalista i ant taL čar, ne tako mnogo. Od Rimljana, FSče mi, naročito voli Vergilija i Lu

cija. Navede mi ovaj stih iz Vergi-

lija:

j ko voli Pade reč i na Montenja. Ka ( causas jer, kaže, ima tu lepe i Nr: metafizike i zadovoljstva za OP aara ji uspe da dođe do osnovnog i PT

78 Montenja. Kako voli

„Pađe reč i na i Njegove prijatnu i dobru skepsu, Sek \

ENJIŽBVNE NOVINE

spira naročito obožava i zna ga celog. „Dve tri reči padoše i o estetici. Desroa ceni, Kročea ne mnogo, jer je Hegelijanac, a on Hegela smatra za tešku konfuziju i rđavog mističara. Za sve estetičare reče: Teško je sa estetikom. Rđavo je postavljena od početka, i to tako sad ide neprestano pogrešno i sa rešenjima. Samo se greši.“

„U to uđe i dr. 1. Jovanović i, posle nekoliko trenutaka, izazva me napolje i reče mi da je stanje vrlo ozbiljno i da ima ureu 2. 10. Posle malo, kad ga je pregledao, reče mi da mu je prostata ogromna, veličine mandarine. Sa nekoliko instrumenata pokušavao je da mu izvadi nešto mokraće, ali nije išla. Odmah dadoše glikozu, nekoliko kubika, u venu desne ruke, Dođe mu i sestričina i doneše malo kompota za ishranu.

„Kad ostadosmo sami, govorili smo i o smrti. Reče mi: „Smrt je dobra, ali da ne dođe kao bol i bolest, nego da dođe prirodno i bez biološkog raspadanja i nečistote.“ Kao i za vreme bombardovanja, i sad se drži hrabro i filozofski. „Čovek se navikne i na strah“, reče. Reče mi još: „Eto me se stekla nesreća i zlo“.

„Kad ja pomenuh ona tri japanska majmuna (sa prstom na ustima, sa rukama na očima, sa prstima u ušima) kao simbol ljudske mudrosti, Bogdan mi navede velike stihove Mikelanje= love: „Ne osećati, ne videti, ne čuti“.

„Po želji dr. 1, Jovanovića odoh da tražim dr. Leona Koena koji se vra= iio iz Londona, da bi i on video Bogdana i da bi se konsultovao. Ali, ne nađoh ga.“

Pod prvim novembrom, po podne, imam zabeleženo Ovo:

„Danas se kod Bogdana, za jedan dan, urea popela za čitav jedan grad: 3.90. Dr. Jovanović me moli da na svaki način nađem dr. Koena. Na jedvite jade nađoh ga u polupanom Drugom hirurškom odeljenju i doveđoh ga. Pregleda ga i reče da je stanje Vrlo opasno. Glikoza mu 5e daje u vrlo velikim količinama. Danas je Uzeo i malo medđa i šećera. „Samoć“, kaže, „nikako ne znam koje je vreme ni posle spa-

„Bio do Bogđana. Samo drema. Žali se da je umoran i da mu je teško, „Uremija vođi tome, tome dremežu i spavanju“, kaže mi dr. Miloš Đorić koji dođe do njega, „i tako se i umire u spavanju.“

Petoga novembra sledeće:

„Njegovo lice je već jedna posmrtna maska. Oči su mu skoro redovno zatvorene. Kad ih otvori, đosta su zamućene, lutaju negđe, i ima u njima neke tuge. Često je u vizijama i buncanjima. Poznaje svakoga ko dođe. Dođe g. Mata Bošković, njegov sedamdesetogodišnji prijatelj: „O, Mato, fi si.“ Govori sa njim polako, jedva se čuje. U jednom trenutku me pogleda i reče: „Misije, misije, treba da se primite misije.“ Posle malo zagleđa se u beli zid iza mene i reče: „Ona crna ploča je

sam pribeležio

· kao ogledalo. Eno, neko se tu vidi da

prolazi.“ Pade nekako i vino u govor. Stari prijatelj čašice dobrog vina, reče: „E, popio bih čašicu vina, ali da nije ni suviše jako ni suviše slabo.“

„Drže mu Rkatetar redovno đa bi mokrio svaka četiri sata. Ali, uremija je bolest koja se u njegovim godinama ne leči. Toksini ulaze u krv, reče mi jedan mlađ lekar, i zato bunca i vizioni= ra, Da se izvrši hirurška intervencija, Bogđan je star. Prema svemu, Bogđan Popović se' gasi i polako umire, i za koji dan će prestati da radi jeđan od naših najvećih mozgova. On se oseća, kaže, bolje: „Danas bolje nego juče“, reče mi. Ali to je usled velikih količina glikoze koje dobija.“

T šestog sam ga 'posetio oko četiri sata posle podne (sutra ujutru on je u # sati umro) i imam ovu poslednju be= lešku o njemu:

„Bogdan Popović se danas žalio na bolove u gruđima i — peti. Naročito se žalio na bol pete ma levoj nozi. Po= čeo je i da kašlje. Urea 3.1. Lice mu je bilo vrlo bolno i bio je prilično nervozan.“ BZNVIREDEU

LEHIHKE EI PATETIRE·

Nastavak sa 3. strane pesnik služi u OVOJ kuodizi, Ni stihovi kao

„Zemlja je Yosa u grančici kYina na šlem, pod kojim, se mržnja. rascvjetava"

ne uveravaju nas u suprotno, već samo proširuju prvobitni utisak o ovoj poeziji.

U ciklusu „Kamenu se molim” ima nekoliko drukčijih pesama, kao što su „Zvijezde pađaju“ i „Crna noć“, u kojima ima atmosfere i slike, ima poetskog đuha, mada i one ostaju bez daha da svoj ritam i zvuk nametnu u širem obimu. Ovim bi se pesmama mogle dođat: još neke, kao „Svi pucaju u zoru“, „U smračenom srcu“, kao i neke iz ciklusa „Smrt dolazi“: „Ostavi cvijet, djevojko“, „Smrt dolazi“, „1 to

je, možđa, sreća“, koje nagoveštavaju da bi pesnik mogao da ostvari i zna čajnije rezultate, ukoliko bi se oslobodio patetike i tragamja za velikim temama.

U ovim pobrojanim pesmama tre-

balo bi, može biti, tražiti pravog .Vujanovića, liričara, a ne patetičara, pe> snika koji svakako ima šta da kaže i čija poetska avantura nije bila potpuno uzaludna. Alko nas nije uverio u umetničku egzistenciju SVOE Visokog , tona i egzaltiranih strofa, om se u ova» kvim, kraćim pesmama, ponekad pravim minijaturama, predstavio u drugom tonu i dđrukčijoj boji. Zato, veruiući u ovog drugog Vujanovića, intimnog i iskreno doživljenog, možemo š#amo đa zažalimo što u ovoj zbirci mije bilo više takvih ostvarenja i što je patetika pretezala nađ li , : leo, ŠOP.

LIRIKA U PREVODU

međ Hjuž (rođen 19530. g.) javio se Uje gleskoj poeziji 1087. godime zbirkom D „Soko na kiši“ Knjiga je odmah privuki pažnju kritike i uskoro dobila mnečajtu njiževnu nagradu. Hjuz se predstavio kao pesnik prilično odvojen i nezavisan od glavwih trenutnih: pesničkih strujanja. Njegova poezija đaje osećaj kontrolisane snage iteži miru koji može da se postigne samo na Usamljenim mestima daleko od ljudske buke i nasilja. Mnogo piše o životinjama koje ne

TED HJUŽ

upotrebljava kao znamenje 11 simbole, već kao oblike mirne i čiste snage koja je 9 suprotnosti sa grubom snagom nepromišljenih čovekovih postupaka. Hjuz je prven| stveno opisni pesnik i kod njega ne preovlađuju misli već slike. Ono što nas naiviše privlači u njegovim, pesmama jeste origi| nalna mašta, snažan govoT, osećaj reda 1

mere koji se ne nameće već se pre otkriva.

I ODVODNE oči, jeguljino | PRESO Uliz vodemog tela, ni riba mi 2veY mije VidfdG: Ooiodrano20d « ipak. obdarema, vodom, da madribi Tibu; Opnastih, aogu, i dugog krmanskog repa I okruglom glavom kao neki stari mačak.

Donosi legendu, O sebi | | u od, ratova ili pogreba, uprkos psima + klopkama; Ne pušta korem kao jazavac. Luta, pišti; Juri zemljom, kojoj više ne pripada; Vraća se vođi i u njoj se top. ! ripada mi vođi mi zemlji. Traži i Neki svet iDubien kada. je pYvi put zayonila, koji više ne može đa ađ6, Nosi svoje izmemjemo telo u, rupe JezžeTđ: , Kao da. je slepa, seče potok dok me lizne Šljumak izvoyva; od moa o mora dolazi za tri noći \ Kao kralj kodi se krije. Pišti staYom, obliku, zbezdawe zemlje, Preko utonulih farmi 0de lete slepi miševi, Bez odgovora. Dok svetlost i pesma tica, me dođu Jareći arumom 2žG mlekarskim kolima.

Starij

poTERA je izgubila. Šape ma blatu,

U trsci, nozdrve kao površinska zrno, Vidra čeka, satima. Vazduh,

Kružeći oko zemlje, kužan i potrebam,

Mešajući duvanski dim, pše i peršum, Pažljivo stiže u utonula, pluća.

Tako biće pod, okom leži,

Pažljio i povučemo. Vidra potiče

Duostrukom, krađom i krijenjem Iz vode što hrani + utapa i sa zemlje Što Joj je dala dužinu, i gubicu DSGa. Hrami se wu, bistrom pokrivaču,

U kome žive odrazi. Srce teško kuca, Veliki pastrmski mišić iz Tvwrtve hladnoće; Krv je stomak logike; izlizaće Yiblju Kost dc kraja. I ume tajno da se pafi

Sa svojim, parom lu polju punom

Nervoznih konja, ali nigde me okleva.. Otrgmwuta, od, pasa, pretvara se U mištd, U ovo dugo krzno ma maslonu stolice.

Sekretarica

KAD bih je diym'o tvrisnula bi š u plaču, Otišla, đa, leči tu užasmvu ranu: ceo

Don, kao čvorak ispod trbuha bikova,

Juri među, ljudima, beži, guiri,

Hityo skače ma prvi pokret roga.

U sumrak kaska kroz mapasti strasti

Kao vredam, miš. Najzad, je spasema i kući Kvpi vupe na čarapama, iscepane košulje,

Za oce i brata š ukusnu kuva večeru: Rano leže u, krevet, zatvara svojih

Trideset godina i leži sa stisnutim, butinam/, Krijući svoje lepe oči dok dam me svame.

Oktobarska zora

ORTOBAR ne mevbem, a ipak Čaša polupuna, vima ostavljena

Cele noći tammom, Webu, 260YTOm, Sanjao je opomenu

O ledu preko svog oka kao da se Uzdđiglo ledeno doba.

Travnjak pregažem i bosut O8, prošle noći i zvižđavo zeleno

Šibije osuđemo da vene. Led Tamo je zabio svoje koplje.

Prvo koža, nežno ovde Preči titranje vazduha;

Uskoro ploča ma ribnjaku i vodi; Onda tone lanaca i masivna brava,

Da zadđyže veke. Onđa, 20ukom, + Vidom, Momant i Sabljaš slaviće

Sastanak dok šaka hladnoće Guši vatru u jezgru sveta,

Guši vatru u, jezgru srca, Što uskoro treba da počne.

Preveo · Vladimiy PONJEVIĆ

LAP