Књижевне новине

MIRO GLAVURTIĆ

i; [9 M NI i E (i LOPTI Folk A NALKCA DSH HO sjaje: e \" ON ||} |] [77 7.

TRI H : — LI--

\\" LT DINO ei

3 | EA ,

o ZN M/6) Ne AA | A

7 Pa. | laz d |

i ei |

Ž F3F{I| Tz VN O \ ||| Oj. \

RL) —

ILUSTRACIJA MOME RAPORA

ue MlodoGa TLA

BERNARDO

BRUNE: ONIE BI EE Er OI AO SleyTJ DER TI ra a M

VAKO je mislio šofer: Ovaj transport mesa staće me živaca O i dai bože da ne poludim pre nego što mine ova klanica. Ali čisto sumnjam. Sinoć nisam mogao da zaspim od onih gaštapana, mađa me Vičenco uveravao da nikakvih insekata nema u kaserni, Da su to živci. Da li će biti siti od ovog mesa, pitam se, i da li će posle svega biti žedni? Gle, majku.mu, taj Vičencv sve prima dosta veselo i od Abisinije sve ovo na ovamo smatra operetom. Čudnoga li idiota. Ona kurva Simona ne piše; lovi invaliđe

po Salernu. Nema sumnje pametno radi.

JWTRU se činilo đa će se svojim kamionom ' lJovćenske strane u te dubine gđe je tačno kao komad mesa trunuo Kotor, na obali baruštine, Pjetru se činilo da ga neki đavo mami u taj ambis i kako se neka ruka nevidljiva Upliće u njegov volan pa sa mulkom uspeva đa savlada mašinu u ovim

Berpentinama.

Znojio se. Zraci sunca padali su na staklo i rasprskavali se.

koje jedva da je priželjkivao,

i ta staruđija, taj smrdljivi antikvitet, koji se a NUabeb tog 0 činio kao komad. pnjile KGTRRITIe što mu podmeće onaj pakosni kogo, Porco Dio! Vikao if kabin svog kamiona dok su sunčani zraci probijali staklo i pada 7 na oči kao žeravice, ali ga nije imao niko đa čuje. Kao GR je o SR pušten na ovoj padini. Ostavlien đa skapava od Dei i i 4 o : janja. — Porca madona. vikao je Pjetro, la morte e D al a ope: reta, cosi dise questo matto Vicenco. B, vero che e. Mio Dio, qt

uerra e una opereta di Offenbach. Ali ga n Štand dole, ova geografska utroba, šta li je,

kojem me moja komanda može uputiti.

OLME: u dubini, kao spasenje

Dojmi, seđeo je Kendđalo, sa kontom

DOLE, pređ kafsnom d glavom kako se u serpentinama

Ivanovićem. i gledao na Bye dtbe, ddoi id: ei kladio bih, se da OMA ) rihvati opkladu, da sta– će se skotrliati. Te li ima neke buđale da p e i aea VH

i želj šta. i :votiniu, ili neko željezo, bilo · ] koji mish | 8 3 tea strovaliti? Je li rodila majka takvu budalu?

navaliivao je Kendalo. Gore u planini P;ji

a s vremena na vreme i beli oblaci i

da u eo bd kopilad po Salernu, nema sumnje.

Zato Au SAR dA piše. Da mi je samo znati što će da žderu

ta nesrećna deca?

om ođolevao svojoj mašini kao lebdeće ovce zaletale

[dj što po drveću što i konta Aleksandra, ku, bili no ad! dečurlija i RO ROTO raoe! Te oeiob Š ie što su se raćia |, Oda da. fentari le hetić dovezao u TS bio OM Špnejio" RA aiičao nam Je ioga poslepodna Aleksandro. — Nij

DOTLBE, oko Kend

ENJIŽEBVNE NOVINE

skotrljati niz .

bio onaj Bernardo iz.novina, bio je to nekakvi kukavni Englez, koji se klatio po rivi, obnevidđeo, kada se ono obrete Petrica Crna i pripita ga ođakle je i čegović je. A. on joj se predstavi i reče da je došao iz Engleske, da je hteo da viđi Crnu Goru i Kotor, jer su ga privlačili. Petrica reče da se vidi da nije lacman.a da nije ni

Crnogorac to se po brcima zna. Da je odmah videla da je iz

belog sveta. Neki belosvetski čovek, A behu Bernardu izašle neke bubuljice po licu i Petrica mu reče da su to nejebice i đa bi li hteo da mu ona nađe neku sobu sa punim krevetom jer mu ona to može učiniti. Tada u Kotoru beše drugi svet i nisu se vukli ovi mali Talijani, ova žgadija, Ali Bernarđo ne bi bio Bernardo kađa joj ne bi odgovorio đa gleda ako ikako može da mu nađe neki Wrevet puni Kkimaka, jer to što mu je po licu izašlo i nije ništa drugo nego su ga'Wimci izjell. Kako bi bilo đa ti nađemo neku Crnogorku pa du te oženimo, navaljivala je Petrica. Da lepo ostaneš kođ nas u Kotoru, pa kako bude nama neka buđe i tebi. Jer eto i Vitorio se oženio Crnogorkom pa što mu fali. Tađa je Kotor bio svetski grad. —- Tako'je govorio konte Aleksanđro, a mi smo te priče gutali kao voće. Aleksandro je dolazio pred kafanu Dojmi i nekad ie tu spavao u senci magnolija. Neki put nam je pričao o Lavu Trockom, kako su se zajedno šetali po rivi, kako su đrugovali, ili bi nam čitao njegov opasni članak „pod Kotorom“. — Gdje je taj Trocki, — pitali smo konta Aleksandta, je li još u Kotoru ili mu je negđe slom pukao? Je li i on bio Kotoranin? — Ali nam grof nije ođgovarao već bi ostao zagledan u neki list ili u neki kamem u beđemu. Pričalo se đa bi tako znao ostati dok ne padne noć po njemu, a neki put da bi ga tek zore probudile ili patrole talijanske.

INILO nam se, gledajući iz đubine, da onaj sivi kamion

lebđi i da već me postoji opasnost. — Prihvatam opkladu,

gospođine Kendalo. Ako dozvoljavate, metnuo bih jednu kokošku. Činilo mi se da to i nije kamion, Upoznaću se sa šoferom, pomislih. To mora da je neki veliki i znameniti čovek.

Ali Kenđala nije bilo, niti mojih drugova. Sve se razbežalo

pa tako i ja ođoh ne bih li našao Petricu Crnu đa je pripitam kako

je to bilo sa tim Englezom, da nas nije Aleksandro prevario i đa od svega toga nije bilo ništa?

Ostadđe samo Aleksandro ispređ kafane da gleđa izgubljeno u neku tačku i pogled mu beše prikovan kao ekser. Štap od crnog persijskog oraha beše stavio preko stola jer se plašio da mu ga ne đignemo odlazeći. Bolje je, mislio je Aleksandro, đa mi je na videlo, da mi je pred očima. Ovo su sve neki opasnici od zla oca i od gore majke.

RAŽIO sam Petricu Crnu đa je pripitam da kako je to bilo sa tim Fmglezom i je li tačno ono što nam je ispričao Aleksandro. Da je umešao i nju, đa je upetljao u te stvari sa

tim Bernarđom i da je kumim bogom da mi kaže po svaku cenu kakav je taj čovek i je li čemu? Može li biti što od njega? Možemo li se nađati? Kakav je bio na nogama i je li istina đa kađ ga je Vojo debeli doveo u Kotor da je bio premro od straha i da su ga jedva povratili nekim muedicinama? Da je ležao ma rivi kao proštac i da je bio bled kao krpa? Da kapi krvi niie bilo u njega i đa su se čudili kuđa je iscurila? Da su se neki žandari okretali levo desno, da su vršili premetačinu po Kotoru, jer da su bili posumnjali da su mu je bili ukrali neki Kotorani što se najviše muvaju po rivi i koji su policiji već upali u oko?

Ali Petrice nije bilo, kao đa je u zemliu propala i pitasmo se, u čuđu, šta je sa njom i kuda se đela. Nepđe se zaturila i grad smo mogli prevrnuti veliko je pitanše đa li bi je našli.

Vidđeh i druge kako je traže. Ali niz serpentine spuštao se kamion i svaki čas mogao je da bahe među nag. Ko li je, pitah se, taj koji vozi tu gvožđuriju i šta prenosi? Kuda žuri?

OŠ UVEK gazim ovim građom, mrtav umorsh. Danag-suitra J će mi jedanaest godina a dobra se ne nagleđah. Čini mi se

da su mi-puna: usta neke gorčine | neke otrovi te ako plju-"” · nem.nekom u lice taj se ne može izvući živ, Tome neće pomoći · apoteka. Izašao bih negđe ali kao da mi nema izlaza, kao da sam”

prikovan za ove beđeme., Nije drugog nego Ču kosti ostaviti ovđe. Slom će mi pući, po svoj prilici, jednog đana đok se ovako motam. Još gazim kroz ove ulice, dosta teskobne, i sve mislim da ću u njima zapeti i ostati kao kost u grlu.

Neki kamioni su već bili na vivi 1 iz njih ie kapala meha Krv pa mam. ie: bilo jasno:đa se to prenosi meso. "'Upitasmo šofera: da li će to biti mesa, ali on beše mrzovolian i ne hteđe nam odgovoriti. — Nisi li ti onai, što je maločas bio u serpemtinama, onaj što je vrtoglavo vozio? Znaš li, rekoh mu, da smo se klađili u tvoju glavu i da smo se pitali kako ćemo pokupiti tvoje

kosti?

TNZIONTR, Milan Zaturić beše izašao na rivu 1 raspitivao se za đoktora Bieladinovića, jer da mu jie jedno dete bo| lesno i đa će teško ostati u životu, ali mu ie očimslra dužnost da učini sve što je đo niega. Neko reče da je video doktora kako je zamnkao iza svetog Tripuna, ali da ne zna kuda ie otišao'i koliko će se zađržati. Mora da je još neko obolio od ove iugovine.

Zaturić je vukao za sobom nogu kao đa niie bila niepova ili kao

đa mu miie stalo do nje, Kao da ie megde uznaimio ba se ioš niie navikao na nini, Ili ga ie bolela? Možđa mu ie u čašici kolena ostala kakva gvožđuriia iz vrement kad se voftucao po bojištu? Možda mu lekpnri nisu dobro iščačkali pvožđe i ostao ie, mora biti. neki komađić pa mu sađa. što stari. sve više smefa, To bi se naibolie videlo na rentgenu ali ga nikako nismo mogli nagovoriti da ođe i da se prepleđa. Sve nam je govorio da ie zdrav kao đren i đa će još dosta izđržati mada ga io ni naimamie ne rađušie. Želieza je bilo dosta u nekih starijih Motorana ili su se samo time hvalili. Možđa je to bio znak velikop iunmštva imnfi pun trbuh olova. Neki. stariji, su pređ kafanom Doimi. zađizali nomzavice da bi pokaznli gde su im kuršumi uleteli u cevanicu, a zatim bi nam nolcayivali mesto gđe su izašli, ali i pored foga, kao da su zaboravliali što su kazali. tvrđili su.kako u šupliini njiihovih ce= vanica ima svako od niih oko pola oke olova čiste vage, Neko manie a meko i više. Rupa, kuda je metak izašao, uvek je, DO pravilu, bila veća ođ one kuđa je ušao i oni su nas uveravali da nije to nikakvo čudo i obiašnjavali, nam tu poiavu. Jedan Parapid, a to su tvrđili i lekori, veli đa je imao iedno zrno od olova u srcu i da sa krvotokom prelazi iz jedne komore u drugu, ali da mu ništa ne smeta tek samo kađ se smeje da oseća neku te-

gobu i da mu trne leva strana. Z pu. Tz džepa izvnđi novine da ih prelista i đa viđi kakva je situacija na istočnom frontu. Smrzavali su se Nemei po Uralu i ostaiali u leđu kao fosili, pohekađ nasmejani, u omami smrti u smepu. On, Zaturić, je to dobro zao. On je čitao KlauzZevica i znao za demonsku rusku strategiju koia računa sa Drostorom i ledom kao sa konjicom i attiljeriiom. Beše mu, toga časa, dok je bolest bila u niegovoi kući, žao tih momaka što se smtzavajiu u nekom haelucinantnom bleđoljubičastom pejzažu a sve za rađ nekih ideja, koje su ih bile zagrejale, ali koje nisu odolevale ruskom ledu. 7 o? . i wa

Provirih ispod cerađe i videh da ima dosta mesa, Bilo je omotano čaršavima koji su sađa bili crveni od Krvi.

— Tzgleda, gospodine Zaturiću, da će biti dosta mesa. Puni su kamioni. Ne znam da li ga misle .deliti narođu ili je to provijant za vojsku? Pitao sam Ššofera ali mi ne hteđe odgovoriti. —

Nagnut nađ morem, šofer Pjetro, povraćao je. Činilo mu se da će povratiti utrobu.

—_ Ej, ti, šta ti je? Je li, ti zlo? Je.si li došao ovde da krepaš? Ponašaš se kao poslednja baraba. — Tako sam dovikivao

ATURIĆ ije bio otišao na vrh rive i tu seo na iednu. klu-

: šoferu, koji mi ne htede odgovoriti što prevozi i kuda sađa

namerava. — Sumnjam đa će biti za građanstvo, čisto sumnjam —

reče Zaturić.

ADA spazih Petricu Crnu. Išla je sa nekom devojčicom u

crvenoj haljinici. Ta devojčica je bila nečija propaganda,

ali ne znam čija.Nešto se htelo reći tom crvenom haljinicom, ali ne znam šta. -

Petrice, — rekoh — nešto te spominjao Aleksandro, konte Aleksandro, kako si poznavala nekog Bernarda, spisatelja, je li to istina i kako je to bilo? Reci mi sve što znaš kumim te bogom. Biću ti zahvalan do groba. — Bio sam je uhvatio za, kecelju i nisam je puštao da mi izmakne.

— Sečam ga se kao đa je juče bilo — otpoče Petrica đok su joj oči iskrile kao u zaljubliene gimnpzijalke. — Fito tu on Ježi, baš na tom mestu gđe sađa fi stoiiš. dietiću. Tu se ispružio. Vidim: zlo jie čoveku. Rekoh da kako bi bilo đa nozovem MPieladinovića, đa mu prepiše neke lekove ako freba. Tada nniđe žena onog Parapiđa i reče da će ona da pa vođi ma stan i đa će da mu kuva neku fravu, ali ni ia niti Andriia finanmc. niti žanđari koji su ga čuvali od fukare koja je navalila, ne htedosmo ni đa čujemo. Metnusmo mu obloge i niemu se duša povrati.

— Je li bio čemu? Kako je izgledao, kako ga je zdravlje služilo i da li mu ie odgovarala ova klima? Nešto me Aleksandro zainteresovao za njega, pa sam fe svuđa tražio da od tebe čuiem, celu istinu jer si ti bila prisutna. Je li ostavio kakvu svoju knjigu? Je li se đopisuje sa kim i, što me najviše zanima, je li imao kakvu žensku glavu i da li beše opasan po žene?

| ___— Lep beše pusti Bernarđo, taj superbi Englez, i, bogami,

behu se neke žene zainteresovale za njega. Tsta ta žena toga Parapidđa. Bio je kao ijedan Crnogorac, ali nije podnosio benzin i niie se bio privikao na ove Jovćenske strane. To mu je bila mana. Ali ga povratismo. Metnusmo mu neke obloge i to mu đobro učini. Zuckalo se nešto, ali neću dušu da grešim, jer nisam držala sveću niti bih to rađila, kao đa se bio vezao za neku ženu i govorilo se posle za jednu tu mašu meštanku, da je donela na svet djetiča Bemarđu, ali đa ga ovaj nije ugledao jer da je već bio otoutovao, Istina je, bogami, da se rodio baš nekako kako to dolikuje. Sumnjam đa se kome javlja. Kopilana je uvek dosta a i za žene koje imaju ljuđe ne zna se uvek ko su očevi njihovoj deci. Žene to kriju kao zmija noge, a i nije za pričanje. Mora da ima i Vladikine krvi u Kotoru ,i krvi onoga Karadžića, a ne bih se čuđila da neko reče kako mu je Bernarđo otac.

TŠATJA se krv u kamionu kao što se meša u životu. Krv je M kapala iz kamiona. Viđesmo kako Pjetro tetura preko rive.

TI Kenđalo zaviri ispod cerađe i viđeh kako miriše ne bi li saznao kakvo je to meso, je li, možđa, ovnuisko, što ne bi bilo maibolje. Rukama pokuša đa odmota čaršav ali mu se prsti zakrvaviše. Malo posle viđeh cryene tragove na njegovoj košulji. To sam jasno video sa ovog mesta gde je nekad ležala glava Bernardđova. „__ A 7 koga sumnjaš da mu je sin?

— Nemam šta đa sumnjam, Leso je pljuniti Bernardo, isti stas i ista Englezova glava. Nega zašto me ti ispituješ? Ostavi me, što si mi se okojasio?

Pustiću, pomislih, vest đa sam član neke strašne oyganizacije. Pročitaću taj članak, „pođ 'Kotorom“ što ga jie mapisao taj Trocki, i svuda ću đa ga navođim, dok ne uvide đa sam opasan ko ijedna zver. Pustiću strašne glasine i Yrađiću na svojoi veličini kao što se radi, strplitvo i sa pažniom .neka kateđrala. Biću nepristupačan i neću silaziti među ljuđe niti'ću sa njima razgovarati „drukčije nego preko svojih agenata ili njihovih izaslanika.

TDH jednog invalida kako odvali komađinu mesa i ulete u

grad kao bez đuše, strahovitom veštinom uoravljajući koli-

cama, okrećući ih munjevitim zamasima ruku dok je meso držao u ustima i sva mu glava bila krvava. Videh još neke propale građane kako otimaju meso i guraju u pantalone ili ispod žaketa.

— Bio je izgleđa kurati i imao je, izgleđa, uspeha kod žena kotorskih ali to neka ostane među nama. Tako reče Petrica i pripreti mi prstom. — Vidiš li ti kakvu sam haliinicu napravila ovoj curi? Kakvo je to meso? Je li se to nešto deli?

Kendalo je dozivno nekog psa koieg nisam mofmao viđeti sa mesta gde je nekad Bernardo ležao, ali pas ne bi bio pas da ne dotrča i ne stađe da se mota oko Kendđalovih nogu i činilo se da će svaki čas oteti mu neku kost, cevanicu neku, ili onu rabotu što mu je među nogama. Tađa viđeh đa je to neki dosta izgladneli kkučak, neki šugavi pas „te đa ne pripađa ni vojsci ni policiji već možda Ciganima ili prosjacima. Takav pas je bez ikakve vrednosti i trebalo bi ga otrovati.

WNDATO otkiđe komađ mesa i baci ga psu. — Vidiš, rekoh Kendalu, — ovđe je ležao Bernardo, ako ti je milo

znati. — Može li biti šta od ovog psa?

— Mogla bi se iedino koža iskoristiti. Nego izpleđa mi da je Bernarđo ovđe napravio sina, ali mi nemoi verov”ti, dok ne proverim, tađa ću upret prst u dotičnog i neće, više biti sumnje, Ne bih se ništa čudio da si ti niegov sin, jer ti ie maika dosta vrdala, i možda se slučajno spetljala sa tim Englezom. Ako išta više saznam rećiću ti.

Mariis je izašla na sunce. Bila ie skinula zavoie i blistala jie njena lepota i toga đana i celog proleća, Od vafre Tmrihove bila joj je kosa izgorela te ie izeledala kao da ie odležaln tifus.

— Čiii je to pas? upita Marija. Ne bi bio loš kad bi se oprao i nahranio.

— Ko zna kakve krvi ima u tvoim žilama. A ja ću to saznati ili me neće biti. Tađa ću te obavestiti ako nilrako drugo omo pismeno, nemoj samo ništa očajavati, jer tvoj slučaj nije najteži.

WŠANJE smrti bilo je strahovito i u životu kao i u smrti.

Ovde, u ovom kamionu, kYyv se mešala kao u potomstvu.

Generacije su pređavale jedna drugoi potenciie đavolski izmešane krvi. Mladi su čekali neko vreme da bi zastrnnili. Neki stranci su dolazili iz daleka. Bili su tu neki opasni nihilisti. Dolazio je i Karadžić i ne bih se čuđio đa i njegove.krvi ima ovde. Ponekad su ljudi ličili među sobom U kamionima krv koja je tekla mešala se mehanički i tako izmešana, da se niie znalo čija je, kapala je iz kamiona. Prividno je iščezavala, Dimila se na suncu. Ona se rastvarala na elemente. Ovđe se i meso mežalo sasvim fizički Fao po mesarnirama ili torpedovanim lađama.

Tada se pronese vest, đa to, u kamionima, nije ništa drugo do ljudsko meso, Meso mrtvih vojnika. Puče vest kao grom. Pođe glas od usta do usto i raznese se po ćoškovima i po kućama dok su žene bile za vatrom i kuvale ručak, Behu nekako ipak došle do meša. Mislile su da će se omrsiti., Ali puče taj glas i neki stadoše da povraćaju i da bacaju meso mačkama i psima, Drugi su držali da su to lažne glasine i da se ne mogu proveriti dok sč meso ne pojede. Neki su govorili: — Sada nema smisla bacati Sp se već skuvalo, — i gostiše se, i piše neko vino, posle, i opiše se.

ADA baš, za ručkom sretoh na. rivi profesora Zagarovića i T on će mi, u hladovini parka kafane Doimi, ispričati posledđnju verziju o boravku Bernarda Šoa u našem gradu, jer Zagarović je istoričar a sem toga on je. bio taj koji je prvi pože» leo, slavnom Englezu, dobrodošlicu, kada ga ono Vojo Šaletič dovezao iz Cetinja, u luksuznom merceđesu, istim tim serpentinama što se uvijaju niz lovćensku stranu — On se malo zadržao ovđe. Bili smo zajedno na ručku, baš u Dojmi, i nije istina da je

bio u vezi sa Petricom Crnom. To su samo priče. 7