Књижевне новине

see eye ika deb, ee akata. af

MOragan KOLUNDŽIJA NESREĆNA PESMA

Voleli smo se pre nekoliko vekova . I treba sad.da vodi. Kao kad, 'pijanac rodi zoru Kao kad grad rodi otkucaje Kao kad padne glumac. . |

Dete neće doći poput kiše Koja počne već ujutro I rastera prijatelje,

Doći će poput hesrećne dece steta,

Tek malo zahvaćeno ljubičicom.

P adala je sinoć draga kiša.

Moja ljubav „pokisla. do gole

kože. Jutyos šuma Kkurjakom u poža?. Šta reče moja ženo: U našem kraju zar je tako

; U našem kraju zar je tako.

Sinoć i jutros | Srce smdać hoće da pobesnme.

Matija BEĆKOVIĆ

VARIJACIJE NA ISTU TEMU

svetu mijedno mesto ne postoji Gde sad ne prolazim ja i dami moji.

N•:

Padala je kiša i gle: maglo presta Isto toliko mog života mesta.

Potom, još malo stajah ispod, streje Poče mesto snega moj život da veje.

Gledam pahulje dok ih vetar nosi Svaka se redom ma mene odmosi.

O grade u koji nikad, neću doći Zar će moj život i u tebi proći?

Zar ako sam ovde lutao i plako

Da i u tebi živim, isto tako.

koje, stojiš Kao da sam tamo zar mi dane brojiš?

Grade što uz more, ko 2ž#q

Jer ja bih bio u tebi srećniji

Da me čekaju na tvojoj kapiji:—

Pa kad ti jednom pristanem, u laku Da zajedno uđemo u tebe, pod ruku.

Jer bih bez prošlosti, sećanja, imetka, Živeo ko dete, svuda, ispočetka.

d. l tako vidim da se šiyom sueta

Moj život prašta od, svakog predmeta. Negde je Singapur. Negde trešnja rađa. Ja prolazim i to je sve što se događa,

Pod mojim, imenom i u mome znaku Negde kiša pada, w.more, wu. mraku.

Svu noć sedim i pišem, u svom, malom ·

stanu Al grdno vreme gubim, u Japanu.

Povlačim prste po mapi na zidu Imao sam juče loš dam u Madridu.

Slušam vesti u strahu šta će da se desi Ovome mesu danas u Odesi.

A od svega što znadoh, za, moga tvTemena Dva tri su grada, tužna, bezimena.

O moj živote, zaveso od, dima, „Podigni glavu. Svuda gde me ima.

Čedomir MINDEROVIĆ (Pismo is Indije)

ADRAS NEMA gondole ali Venecija nema tako raskošno zelenilo palmi i toliko rascvetanog drveća i tako intenzivne boje vrtova i parkova. Madras milionski grad, po veličini. treći u Indiji, nema uske prljave kanale — to su široki kanali i rukavci — neki su u ovo doba godine skoro presušeni, ali Venecija nema obale kanala zarasle u zelenilo bujne tropske trave i opet palme, palme sa bogatim još neobranim plodom: to su većinom kokosove palme. Madras nema Rialto — to su stari skoro sasvim nedekorativni mos= tovi — ali mostovi Venecije nemaju te vidike, ta čudesna prostranstva koja se sa madraskih mostova pružaju uokolo, katkada beskrajno daleko, preko 'decenijama negovanih tamno zelenih

terena za golf, preko belih ravnih topskih krovova, preko ogromnih bujnih vrtova u kojima žive svoj tajnoviti život najraznovrsnije ptice, često nevid-

ljive ali neprekidno čujne, prisutne čak i kad prelaziš preko tih starih mostova, pra teći tvoje korake, iz trave, iz gustog žbuna u koji se možda sklonila od ljudskog oka i ko bra, iz visokog „rascvetanog drveća u kome, u tim bojama, ne možeš da razlikuješ cvet od ptice — samo crnu, ob}apornu, prznu vranu — uvek spremnu da se sa vrha drveta sunovrati na sendvič koji dete nosi u ruci, ili na grane banana koje rikša-kuli, dahćući, vuče na trg, izgubljen pod nebesima Indije sa ogromnim crnim tftočkovima–pratočkovima svoje teretne rikše i svoga zeleno-žutog tovara iza sebe. ..

Madras nema irg Sv. Marka; ali se Marina, duž belih veličanstvenih okeanskih {ialasa Bengalskog ŽZaliva pruža u dužini od osam milja, od Mosta Napier do stare, potamnele katedrale Sv. Tome, koju šu Portugalci podigli pre četiri veka, 1504 — utonula je u potpunu tišinu ali, kad-god prolazim pored nje — kao da iz njenih tamnih zidova i skulptura bruji Bah i kao da zrači svetlost najčistije muzike na bele sarije devojaka koji se lelujaju na povetarcu; osam milja dugačak pojas „veličanstvenih belih talasa koje sam sa Marine ugledao prvi put pre osam godina — pre osam vekova — da ih zapamtim, tu belu, skoro surovu, nadljudski intenzivnu lepotu, za ceo život; osam milja dugačak i nekoliko desetina metara širok pojas sitnog žuto-crvenkastog peska — istog peska u koji je skoro potpuno Mahabalipuram Sedam Pagoda,· sa svojim monolitnim bogomoljama, pećinama staništima služitelja bezbrojnih indijskih bogova i skulpturama indijske mitologije koja možda nikad nije bila stvarnija nego danas; na” istoj obali pred kojom su samo Okean i Nebo, pedeset milja daleko odđ Madrasa, trinaest vekova daleko od čovečanstva današnjice — jedan korak daleko od moga dečaštva — tih Seđam Pagoda pod morem, jedan san samo daleko od čoveka, od istorije — od ljudske sadašnjosti svih vremena i godina koje čekaju, jedna za drugom, te talase, taj pesak, taj lepotom nadabhnutfi, stvaralačkom snagom ozareni kamen davno istrulelih, iščezlih ljudskih ruku; sutra ujutru idem ponovo u Mahabalipuram, da pokušam da nađem dva svoja bića — jednog dečaka sa dunavskih moč-

vara, sanjara sa nadom i stihovima Edgara Alana Poa u očima, i ono čudno drugo Ja, od pre osam godina, sa crnom vranom, vranom koja se čak iz Kočina dovukla, na ramenu; da nađem ponovo potonulih Sedam Pagoda, sedam svojih Ja, i staru dečačku nadu, ljudsku nadu koju ni zadah hidrogenskih pečurki nad okeanima koji žive za ljude i za koje ljudi žive ne može da sparuši, da uguši. Pojas crnih i crvenih, tamno crvenih tulipana. Ljudi — nemirna, glasna, burna reka ljudi u belom, i večno pokretna široka traka najraznovrsnijih vozila pored tih nasada, i ponosne fasade belih i crvenih zgrada — mogulski crvenih — zagledane u daleku izmaglicu gde se more i nebo spajaju — ko će se, šta će se pojaviti iznenadno iz te da'leke, tako začarane nepomičnosti izmaglice u daljini. I jedra, stara jedra ribara, žuta, ili posivela od soli i sunca — od beskrajnih monsunskih vodo-

derina .iz toga sada tako spokojnog, pitomog neba koje se širi u beskraj nad mojom Indijom — od podnožja Himalaja, tamo od Deraduna i Masurija do ovih tamnih madraskih tiulipana i dalje, dalje na Jug, do zaboravljenog, skoro sasvim „pocrnelog templa na Rtu Komorinu, dŽ pola u pesku i moru.

NA BALKONIMA &#.Madrasa, na kapijama madraskih patricijskih

— bramanskih i ksatrijskih — domova nema nikakvih grbova, nikakve heraldike; ostali su možda neki tragovi na nekim starim zgradama iz doba kolonizacije, i u nekadašnjoj zgradi Admiraliteta, sasvim na kraju Marine, koja je bila u posedu Istočno-indijske kompanije pa još u prošlom veku preprodata — pre osam godina u toi skoro ruševnoj zgradi osnivao je čudljivi Lohija novu sveindijsku socijalističku partiju s namerom da preuzme vlast u toku sedam godina sa vlasmikom te zgrade u rukovodstvu; ta partija više ne postoji — čudljivi Lohija okrenuo je još jedan list svoje pitoreskne poliličke karijere. Kad sam joj se približio iz zgrade je tuinjalo — u zgradi je smeštena neka štamparija na tamil jeziku, jeziku Madrasa — misam ulazio ali verujem da će se natpis na orvotočnoj tavanici centralne dvorane „Dieu et mon droit“ u davno izbledeloj pozlati, ako nije do sađa, USkoro raspasti od te potmule tufnjave mašina. IMojih starih prijatelja — Rame, Shehalate i male Nange nema — preselili su se u Južnu Ameriku još pre nekoliko godina. Umesto da uveče sedim sa njima na njihovoj ferasi nad Marinom — sedeo sam u vrtu porodice Sw., imali su posetu, biskupa sa Cejlona, koji je školski drug moga domaćina. Neke ptice su prodorno kreštale u vrtu. Pili smo viski. Moj domaćin i biskup sa Cejlona oživljavali su kriketske uspomene jz Oksforda. Mala Nanga sa Terase nad Marinom ima sada sedamnaest godina. Jednoga dana će se vratiti — jer svako mora da se vrati u Madras, u Indiju. Pili smo

likovna umetnost

ANTUN AUGUSTINČIC

Galerija Doma JNA

AMOSTALNA izložba poznatog

zagrebačkog vajara Antuna Au-

gustinčića ima retrospektivan karakter. Preko portreta ljudskih figura i žeskih aktova Augustinčić se predstavio radovima nastalim u periodu od 1930. godine do današnjih dana. Neobično plodan majstor izrazito figuralnih shvatanja, na kojim pozicijama i danas nepokolebljivo stoji, Augustinčić je okrenut klasičnom shvatanju skulptorske forme, sa ispoljenom ličnom stfilistikom. On se naročito sa uspehom ogledao u monumentalnoj skulpturi, u mnogim javnim spomenicima

koji su razasuti po čitavoj našoj zem-

lji, pa i van nje. Uz Ivana Meštrovića, Tomu Rosandića i Sretena Stojanovića Augustinčić se svakako nalazi u vrhu jugoslovenske međuratne skulpture. Gledajući danas Augustinčićev opus, kroz ovu izložbu i u ovakvom profilu, možemo konstatovati da se on nije ra~-.

dikalno menjao — gotovo ista skulptorska shvatanja, problemi i stil prožimaju sva njegova dela. Naravno, različita emocionalna raspoloženja se opažaju, autor ih projektuje kroz svoja dela, ali ona nisu takve prirode da

utiču bitno na određene plastične probleme. Augustinčić je vajar koji je obuzet skladnim proporcijama Jjudskog tela, lepotom plastične forme i njihovim odnosima. Volumen, koji on modelira, sa težnjom da izrazi intenzitei oblika, tretiran je postupkom koji površinu katkad fakturira ,ali ne sa intencijom da naruši formu, njeno klasično postojanje, već da je u izvesnom smislu oživi, U takvom problemskom zahvatu — od punog: volumena lako izfaktu-· riranog do plošnijeg i „nemirnijeg“ oblikovanja — kreće se opus Augustinčića, uvek po tlu realističke vizije. Neka strogo određena granica koja bi. vremenski omeđila ova Augustinčićeva kretanja, čini se, ne bi se mogla povući. Jer se kroz čitav njegov opus spomenuti izražajni fenomeni smenjuju, oni i paralelno žive; autor nastoji da ih pomiri.

Augustinčić je, nesumnjivo, najbolji” u onim „delima u kojima se, pre svega, usredsredio da sačini volumen mase u kome odiše osećanje za čist oblik u naponu plastične modelacije, a trag fakture samo tu i tamo sugerira gibanje površine dok smisao za Koor-

viski. Na ovoj veranđi, sa mojim đoma–

'ćinima, pio je viski i Zlatko Baloković,

koga oni s ljubavlju pominju — možda će doći i iduće godine. Nisam nikad igrao kriket u Oksfordu, ali moja domaćica, puna šarma spretno me je navela, počinjući razgovor o njenom vrtu, da govorim o lepotama borovih šuma Vrboske, na Hvaru — a onda su mi misli odlutale, za pticama koje su zbog nečega uznemireno kreštale negde u mraku vrta, za golim, praznim stepenicama bivšeg Admiraliteta na kojima smo sedeli jedne iste ovakve noći, zagledani u daleke vatromete daleko prema Mahabalipuramu, za trinaestoricom ubijenih „stuđenata u Orisi iz koje sam tek došao, za nepodnošljivim utvarama bede i isto tako nepodnošljivim lampionima bogatstva ove Indije u prašini, pesku, dimu Osušene kravlje balege i svetlucanju najskupljeg dragog kamenja... Uskoro treba i ođavde da pođem — dalje, dalje.

Mnoge delove Madrasa jedva prepoznaješ po čistoći — i nema sadua, prosjaka i leproznih po trotoarima u mnogim ulicama, kao pre osam godina ali ipak — pred zgradom Glavne pošte u Maunt Rodu, glavnoj madraskoj ulici — jedan leprozni, umotan potpuno, preko glave, u prljave krpe, spavao je na trotoaru — ili možda uopšte, nije, spavao. Samo su mu dve ruke visile iz krpa -- ruke bez prstiju, srebrasto-žuii patrljci — boje laka

ma nokfima. moje "domačice, Nije je-

dini u Madrasu, u Indiji. Bilo je podne. On još uvek leži pred Glavnom poštom u Madyasu. Leži ko zna koliko vekova. Ležao je i u crvenkasto-žutoj indijskoj prašini, onda kad ta madraska zgrada nije uopšte postojala, ni katedrala Sv. Tome, ni nasadi tulipana na Marini, ni moje dećaštvo, ni „Never more“ Edgara Poa, ni Edgar Po, ni Rialto tamo daleko nad” prljavim venecijanskim vodama i grbovima. Ko zna dokle će Ježati na tom trotoaru, na tom od sunca skoro istopljenom asfaltu, sa koga čovek sadašnjice ulazi u veliku crvenu zgradu nad njim

dinaciju odnosa podstiče opšti intenzitet dela, njegovu monumentalnost i lepotu. Najizrazitiji primer u tom smislu je BRIJUNSKI AKT iz 1949, Ovom delu se mogu pridružiti još samo neki eksponati — Ženski torzo iz 1937, Muški torzo iz 1956. i portret L. N. iz 1964. Ostali eksponati su ili skice za izvesne spomenike ili, pak, u njima preovlađuje u znatnoj meri jedan „suvlji“ tretman „nametljivog patetičnog izraza. Pravi utisak o ovom našem majstoru monumentalne skulpture ne

mož? se steći na ovoj izložbi.

ANTUN AUGUSTINČIĆ: TORZO

predajući svoje poruke života i smrti, poruke strasti i lepote, poruke bporaza i nađe — poruke koje ja ipak čitam i u stravičnim srebrasto»žutim vrhovima tih leproznih patrljaka ispruženih prema beskrajnom plavom ne bu drevhog Madrasa što se noću, u najraznovrsnijim bojama neonskih svetlosnih reklama, pretvara u nađu i budućnost. i A KO SE FATEPUR Sikri, veličanstveni mrtvi grad od crvenog kamena, potpuno očuvan, koji je Akbar podigao pre četiri veka na mestu gde mu je Selim Čišti prorekac rođenje sina đa bude, usled nedostatka vode, napušten posle pedeset godina ako se taj mrtvi grad može, u izvesnim

· trenucima, po almosferi uporediti sa

Pompejima — Madras može, svojim obiljem „kanala, i samo po tome, u prvom trenutku da se uporedi sa Venecijom. 1I Patepur Sikri i Pompeji nadahnjuju. I Madras i Venecija ozaruju. Ali Madras ima moju dušu kao što je imaju jorgovani u predgrađima Beograda, i zlatno opalo lišće na bogazama Košutnjaka. Imao je, ima je i imaće je. .

JEDNO 7B060M MADRASU

I dok se sa njim još jednom opraštam na ovaj način, u stravi i nadi odlaska — svaki je odlazak strava i nada +— ostavljam „ponovo, u belim talasima koji večno zapljuskuju Marinu, deo sebe. |. Da li ću se ponovo vratiti, da li ću se ponovo maći?

— To znaju ovi talasi predamnom — oni sve znaju.

Sve horoskope. -

I one koje ne objavljuje „Hinđustan Tajms“ u svojim medđeljnim izdđanjima — u kojima se malo manje nego u obične dane piše o aveti gladi koja se stalno nadnosi nad Indiju.

I one koji se ne mogu još đešifrovati u čoveku, a postoje, elementarno, kao čovekovo trajanje i njegovo stremljenje dalekim planetama što ga očekuju. .

Kao nada.

MARKO KRSMANOVIC

Galerija Kolarčevog narodnog univerziteta

ZLOŽBA SLIKA Marka Krsmanovića, dobitnika ovogodišnje nagrade Oktobarskog salona. za grafiku, ukazuje na mogućnost Ovog autora kao slikara. Zaista, on se već eksponirao kao slikar, ali je činjenica da se on bavi sa podjednakim uspehom dvema umetničkim disciplinama. grafikom j slikarstvom. A, ono što naročito imponuje kod Krsmanovića to je njegovo osećanje autonomnosti jezika ovih ·dveju likovnih ekspresija. Otuda njegovo slikarstvo nije reprodukcija grafičkog izraza ili, pak, ob• ratno — grafika slikarskog. a Marko Krsmanović je slikar imaginarnih pejzaža, čudnog štimunga, u kojima beskonačni prostor dominira. Sačinjeni u jedinstvu pastelnih. lazura i potencirane fakture sa utkanim ljudskim figurama koje se diskretno pomaljaju, tačnije rečeno, rađaju kao i drugi organski i neorganski oblici — Ovi pejzaži kao da otkrivaju neprestane tokove života koji postoje s onu stranu realnosti. Uopšte uzeto, neizvesnost u vremenu i prostoru daje Krsmanovićevim pejzažima jednu metafizičku dimenziju. · Osobeno bogatstvo koliko čulnih podsticaja toliko svojstvene unutfarnje klime ogleda se, u prvom redu, na Krsmanovićevom monumentalnom platnu „Susret“. Za ovim platnom gotovo ništa ne zaostaju i slike „Torzo u metamorfozi“ i „Predeo sa oblakom“.

Vladimir ROZIĆ

—

KNJIŽEVNE NOVINE