Књижевне новине
| e e
LIRIKA U PPIŠIEVOJDUJ
TOR
v
VILJAMSON
Tor Viljamson (Thor Vilhjamsson) rođen je u Edinburgu 12. avgusta 1925. godine, Pošto
su mu rođitelji bili Islanđani od
godine živeo je u Rejklaviku, na Islanđu. Knji-
ževnost je stuđirao u Engleskoj i
u Parizu. Piše romane i pripovetke na islanđskom, a poeziju na engleskom jeziku. Đela su mu prevođena na više avetskih jezika.
LA TOMBA DI GUILLIETA A VERONA
L ežišb tomo na, postelji od,
kijaš u lesu od tmja i DT od, mirisavosti blage
od, mirisnog mirisa,
od strasti
Uspavama si
veštinom, ljubavnih, čai pod ubrizganim, nečim
pod granom
pod mesečevim satelitom
Gde
Oh gde li je umorni junak, iz priče otišao
umro ma, mestu,
3. dolimi
dragulja
zametenih, ogledala gde spektri
i prerušene pare duhova Klize u plavičasti menuet
Tamo ležiš
pokrivena,
senkama čempresa,
š+ laticama cveća smrznutim, orhidejama iščupanim, uz muzičku pratnju
uzburkanih, nevinih srdaca
svoje pete
na Sorboni
Vidite sami
ruža(Pitajte g. Forstera) aha Razgledajte iza
onog što je iza groba peščonu stazu,
oh, oprostite okeanu dubokom, plavom, moYu
Spajajući kopno sa kopnom kontinente
život i smrt
znanjem iz pam}leta
Ali otvorite otvorite raku otvorite les uvojaka sarkofag Yazbijte
i vidite sam
ako išta
ako mišta
ako
Kada li je tužna lutka snova prašine biločega, kad li je
ona mapustila mpostelju od Yuža
Skimuto je trnje
vastureme peteljke razbacane istorijske prašine miris zamemje, protiosmradnim, sredstvom i kolonjskom, 9odom, losionom,
staklastih očiju kapaka wvlavihi
kratkovidmo suzmih, kidajući jedam, za drvugim,
· danke večnoj
}
tvečnosti srdaca,
Jeste li videli treptave prste što grabljio miluju leš
Gospođe mežne Virdžinije i Alabame sa pupoljkom, u srcu ptice pevačice
sa maočarnim,
šaraju YrYizore uzdasima, kucačice
Mon Prince-om od Sciaparellija,
Zar sve će rđati
šP u prah se vratiti
strast
skupljajte kore
nikakvog, hleba
mrtvima me treba glicermaske suze
na, laticu, spusti
smyzmute orhideje iz Alabame molim,
Na bendžu . sviraj svoju, balističku · bendžo ođu' života |
* ko
č ekajmo do sutra ako sutra hoće ako sutra će biti ako ako je kiša nema,
sedi i donesi ga brzo da blista
dO. SUTCU,
diši da mevina latica drhti nežno
dok barski vetrovi još su daleko yazorne moći sa vemcima, sezone — crvenim i žutim, lišćem,
drobljivi vrhovi prstiju. nežaih,
što pipalki su za šljunkom, belim, u TVOTU,
gde nmezreli snovi sudaraju se u peni
nije to sada kasnije to Je i ne čuj kako lupa,
razdaljinu, svoju u, ovo ovde i sada
Ali ako
ako kasni sat oprema. igračicu sa očima žutim,
š blistavim, šarama morskih trava projurivši
udova dugih, ona jedri sa srebynim, tasom, , demonskom žudnjom u anđeoskom, detmjem licu,
da igra sa samnjaočevom, glavom
vw krevetu njegovo istrošemo telo ostaje da, čeka
nov život sa bliskim iV dalekim, gubilištima. u, strasti u, bolu, u, strahu, u, vici ili radosti nemoj, u
ničem, jednom,
ako noć zajmi izbuljenom, jutaYnjesiuom, oku dana
čudenje svoje da se izmeri štapom, zapanjenja
ako dam može da, spoji svoju potrebu 20, nadom, sa uverenjem, časova, zalaska sumca. i ako pupoljci ponovo mogu, da nadaYe stablo što ih donese
+ promene svoju starost u večnu,
mladošću da oboje svoje ostarelo kršno telo što još više ali ora mo
onda, pristaće natopljem, očaj ako ovo ako ono ako išta,
Sedi tako pod mirisom, trave
radost zauvek i opet uvek
žar tvojih očiju što traže stišam, ; yashlađen rvazbaconim sjajem dragulja leptirovih krila. osvetljen, zrakama, prosejanim kroz lišće verbalnog zelenila,
na tvoje prste
obdarujući ih, bleskovima, plodnim
za veliku utrobu rođenja uatrobu veličine
i stvari malih, život poriče smrt
dok jednog dama, poričići smrt
kaže ne ako
već samo da život
ako vremena ima,
ako me je nije ako sutra,
IO
aaa asa daa usasanessszesassHssnaezsrans=suRsRsnSsseskREi Kapa kNsz near asna znan sKussxaanza Kanas ana nane snsesnanannnesnuuu snu aneusruasszna uan ura g sa unusnne guns pun Kausnneuiare s napesnausnu nain araasusansnanssnapen sa sneesnsnuKassnnussraa sna s auu nna napa save rena aeneu seu rezesnauns ana Nezspers=azr onu a snazsa ves ra nnessna oss nuszeanantanassasSanarszsnazss==== Ba [i] : Ba HEHEH! NuHaHHERHHRHHHBHREHBHRR&HHRuGHEBZGKAEHRBEZEGG
PIŠU: BISERKA RAJČIĆ, STANOJLO BOGDANOVIĆ, ĆVRTRO KULENOVIĆ I ALEMKSANDAR POPOVIĆ
o O ar a e a e aa apanadudu u jesu aka ijds G Nedjaninanenaimsinpaisinaimkanašuiene sE eee e aa et OS
PLAMEN
Lustigovo traženje i nalaženje
DVANAESTI BROJ češkog knji“ ževnog mesečnika „Plamen“, donosi zanimljiv prilog Karela Dostala o stvaralaštvu prozaiste sred nje generacije čeških pisaca Arnošta Lustiga.
Arnošt Lustig je u svojoj Knjizi „Talasi u reci“, koja obuhvata njegovu prozu napisanu tokom poslednje dve gođine, još Jednom potvrdio reputaciju koju je stekao kađa mu je bila objavljena njegova prva knjiga pripovedaka „Noć i nada“: da je to pisac koji se kreće u krugu oko jednog doživljaja, vraćajući se stalno jednoj te istoj tematici: rat, nacistički logori, terezijanski geto. iu najnovijem stvaralaštvu taj te'matski krug je proširen posleratnim „godđinama, savremenom problematikom. Lustig je svakako osetio, kaže pisac članka, potrebu da iziđe iz jednoznačnosti svojih prvih knjiga „Noć i nađa“ i „Demanti noći“ u jedan nesravnjivo složeniji svet, kakav je usa dašnjem trenutku. To se najbolje vidi ako se uporedi njegova najbolja priča iz zbirke „Noć i nada“ — „Dan i noć“, a možda još više priča „Moj prijatelj Vili P'e1d“, koja već sadrži neke Karakteristike Lustigove druge etape stvaralaštva, sa najnovijom zbirkom. U najnoviju zbirku ulazi poznata novela „Molitva za Katarinu Horovic“, neke priče iz zbirki „Nikoga nećeš poniziti“ i „Ulica izgubljene braće“ i majznačajnija novela, koja je donekle mali roman za sebe, „Dita Saksova“, „Molitva za Katarinu Horovic“ na prvi pogled ne izgleđa đa spađa u razvojnu shemu drugog dela Lustigovog stvaralaštva, jer se glavma ličnost, isto tako kao i ličnosti iz piščevih prvih priča, nalazi suočena sa smrću u gasnim komorama Aušvica, Bituacijom koja je karakteristična za njegove rane priče, koje su svoje junmake pređ sudbinski izbor stavljale nage, ređukovane na njiho= vu životnu praosnovu, Junake koji su se oprostili od svega čime su bili definisani u svom dotadašnjem životu, od svih navika i svakodnevnih predstava, Upravo tađa Lustig postaje pravi gospodar situacije i njihovu Jednoznač“most, po ko zna koji put đovođi do sugestivnosti. „Molitva za Katarinu Morović” izlazi sada iz grube sheme ranog Lustigovog stvaralaštva, Najznačajnija je novela „Dita Saksova“, mađa u njoj pisac ostaje više nego bilo igde drugđe vezan za svoju specifičnu problematiku. A što se tehnike pisanja tiče, Lustig je sasvim na nivou svetske proze, dđijalog mu je bogat, sadrži pođtekst, nekoliko površina na Kkojima se odvija radnja. Prema tome, „Talasi u reci“ su s obzirom na sve to važan dokumenat onoga što je Lustig u svome stvaralaštvu do sada postigao. A to mije mato. (B. R.)
ZVEZDA
Oetrma=e Nai yu. MN (ra wreui ue IET Ur yrreiT a er ronin
Sloboda slobodnog stiha
U POSLEDNJIH nekoliko godina pojavio se u sovjetskoj poeziji veliki broj pesama napisanih u slobodnom stihu, Sudeći po pisanju J. Naumova u jJanuarskom broju ovog časopisa, ova formalna novina nije donela nikakvo sadr• žajno obogaćenje sovjetske poezije. U svom kritičkom osvrtu pod naslovom „Šta se zbiva sa slobodnim stihom“ on ne pokušava đa da neku „jiscrpniju stuđiju ovog umetničkog problema, niti opštiju sliku savremene sovjetske poezije pisane slobodnim stihom, On samo ukazuje na negativnu praksu želeći da odbrani slo“ bođan stih od pesnika koji ga, kako kaže, „začuđujuće uporno kompromituju“.,
Slobodan stih je, na prvom mestu, po Naumovu, „obnažena misao“, „ritmična slika slobodnog stiha to je, kaže on, forma misli, to je ritam saznanja“. Stoga, nastavlja on, forma koja nije ođdređena sadržinom, prestaje da DO stoji. Međutim, mlađi pesnici u njemu traže formu radi forme. Tako R. Sufjejev (u zbirci „Sun“ čani dan“), misleći da je slobo= dan 6Wtih manje trađicionalan od vezanog, pađa u prazan trađicionalizam. V. Subotin se u svojoj zbirci „Zeleno leto“ „koristi izrazima koji mu prvi padnu na pamet i, prestavši da istražuje, pađa u #&đbezizlaznu Đanalnost. Odbacujući “tobožnju skučenosf
rimovanog stiha, on, očigledno, pretpostavlja da „slobođan stih nije ništa drugo do slobođa đa se iznose bilo kakvi monolozi koji nisu potčinjeni nikakvim poetskim zakonima“. Za pesnika koji se služi slobodnim stihom izuzetno je važno pitanje Koliko je on osetio patnju, koliko je preŽiveo i koliko razmišljao. A, recimo, V. Mazaljevski žuri đa upo irebi slobodan stih i ne pomišljajući koju dubinu životnog iskustva, koju visoku i tananu Umetnost taj način izražavanja zahteva.
Uopšte, mlađi pesnici misle da je slobodnim stihom lakše i jedmostavnije pisati nego vezanim, da je u njemu dozvoljeno ZVeCkanje praznim „rečima, kretanje bo površini pojava i kakva mu drago tematika. Da se u njima o mnogo čemu može pripoveđati a
da ne mora ništa da se izražava. .
da se sve može nađoknađiti poveđenjima 1 objašnjenjima, Sablaznivši se čisto površinskim NnOtmativnim mogućnostima slobodnog stiha, „u. Krivoščekov, na primer, zanemaruje neophodnost marljivog izbora kako pripoveđmog fako i jezičkog “materijala. Raspostranjeno je verovanje među sovjetskim pesnicima, tvrdi Naumov, da „intonacija Slobodnog stiha dopušta pripoveđanje u okvirima prostog nabrajanja fakata“. TĐBuđući vrlo gibak, slobođan stih, pored proste životne reči, dopušta i takozvanu visoku leksiku. Ali takva leksika mora đa buđe umetnički opravdđana stvarno značajnim, „đubokim i u mnogome novim mislima. Ovi stihovi ne trpe „izuzetnosti, ' izveštačenosti, artificijelnosti. Te opasnosti, međutim, nije izbegao ni jeđan V. Solouhin, akamoli manje daroviti pesnici.
'·Uzrok ovakvom stanju stvari J. Naumov vidi u povodljivosti mladih pesnika za Pablom Neruđom, Nazimom Hikmetom i, maročito, za V. Lugovskim. Prekidđ u trađiciji ove pesničke forme kojom su se koristili i Puškin, Ljermon= tov, Njekrasov, Blok, Bagriceki, T.ugovski i drugi klasici ruske poezije, prekid koji je trajao preko pođeset gođina, i koji je jedan od mogućnih uzroka ovakvog balasta za sovjetsku poeziju, au– tor ne spominje. (8. B.)
WORT IN DER ZEIT
ae A a Ir r—z = Kratak Ee Ear IA ranu Im aaa
Zasedanje PEN-kluba ' u Budimpešti
DRAMATIČATR, liričar, pripovedač i predsednik austrijskog PENKluba Franc "Teodor Čokor piše u poslednjem broju ovog austrijskog literamog časopisa o izboru Budimpešte za mesto zaseđanja Izvršnog odbora Međunarodnog
TPEN-kluba, na kome je klub-do• '
maćin za diskusiju prediožio femu: 'radicija i obnova u sav“ remenoj literaturi,
Tema za diskusiju, a i to šio je za zaseđanje izabrana jedna od metropola političkog Tstoka, učinili su da je skup delegata iZ svih PEN-delova sveta dobio skoYo rang kongresa. Domaćin je u svojoj ženeroznosti pozvao pred-= stavnike dva sebi prijateljski veoma bliska centra, Austriju + TĐoljsku, đa kao gosti provedu po međelju đana u Mađarskoj, pre odnosno posle zaseđanja. Čokor kaže da je on kao predsednik austrijskog PEN-klub& bio u izuzetnoj mogućnosti da oceni ovaj potez, jer se njegov centar češće energično zauzimao za oslobođenje zatvorenih PEN-kolega. Pesnici Đula Haj i Tibor Deri ne samo da su pušteni ma slobodu, nego im je omogućeno 1 da otputuju u inostranstvo otkuda su se, posle velikih pohvala koje sU dobili za svoje rađove, vratili u domovinu. Poređ njih ukazala se prilika i za sastanak s filozofom Đerđom „Y„Nevukačom, te pesnicima T.asml_om Nemetom i Đulom Ilješom. Čokor kaže da su razgovori VOđeni iz najrazličitijih „aspekata. Govoreno Je o posleratnoi pesničkoj prođukciji koja nije, kao ona posle prvog svetskog rata, u znaku štimunga „O, čoveče!“, Činjenica je — veli Čokor — da se generaciji, koja je danas već u zrelim gođinama, slika sveta Višestruko rađikalno „menjala između 1933. i 1945., tako da je ona od danas đo sutra primorana bila đa prezre ono što je uvažavala, a đa obožava ono što je prezirala.
Emigracije, pokreti otpora, po5leratno stanje — sve je to pružalo materijal za debate na tlu koje je izgleda prekinulo sa SsVvOjom prošlošću. No ipak, kraj svih suprotnosti koje svoje korene vuku još iz stare monarhije, Uu-
spostavila se izuzetna simpatija između mađarskog i austrijskog centra, što se naročito očitovalo u oproštajnom pozđravu mađar-– skog PEN-predsednika upućenom Čokoru. Ovaj primer prebolelog konflikta delovao je { na ođnose oba nemačka PEN-kluba, tako da je formiran ođbor kome je stavljeno u zadatak da raspravlja o zajedničkim problemima i đa razjašnjava nesporazume.
Ovakav zajednički problem je već sad izdržao svoje vatreno Kkrštenje. A to je bio baš Čokorov predlog đa zvanični ježik PENzasedanja i kongresa budđe, kao što je to bilo pre drugog svetskog rata, poređ engleskog i francuskog, još i nemački. Pri tome se podsetio na govore kojima su Trnst 'Toler i Šalom AŠ na kongresu održahom 19088 u Dubrovniku baš na nemačkom jeziku protestovali protiv progona Toji su bili na dnevnom ređu u Trečem. Rajhu, Austrijski prediog su DOdržale obe nemačke sekcije, prvi put jednodušno, 8 pridružili su mu se centri u Bazelu 1 Cirihu, a naročitom srđačnošču je to učinio mađarski centar.
Pokazalo se jasno ~ završava Čokor — da je reč bila o oživljavanju jeđnog svetskog jezika, koji svoju važnost ne žasniva samo na Svojim klasicima, nego i na posređništvu izraženom na primer u tome što je wu 18, veku pripomogao univerzalnom vaskrsavanju u sopstvenom jeziku goto vo zaboravljenog Šekspira, koju posredničku moć ni u kom pogledu nije izgublo ni đanas. (A. P.)
UPIEUROPA LETTERARIA
ez arspren Eee arc mia Lira iron ak: aaa ana RL uua U
Pisac i moral
U PFINSKOT JE neđavno odrŽan zanimljiv „Književni semimar na ovu temu, o čijem toku čitaoce časopisa izveštava sarađnik iz Bukurešta Nikola Tertulijan, Skup je izbegao opasnostima od uopštavanja i apstrakcije koje takva tema implicira. Prvi je nastupio Džems .Boldvin, američki crmački pisac, sa referatom pođ naslovom „Znači i pisanje zauzimanje pozicije?“. Rekao je đa mu stalno „asociranje „pojmova „literatura“ i „angažovanost“ liči na tautologiju jer je mepojmljiv 'skt Književnog stvaranja koji ne
"bi implicirao određeni stav pre-
Ona reHinosti. Nastupi su zatim. Tians Magnus Fncensberger („Osuđen ma pobunu“), Francuz Žorž -Bmanuel Klansje („Literatura i dobro“), Austrijanac Jakov Lind („Literatura i zlo, ali najvatveniju borbu mišljenja zametnali su, kao i dbično, pristalice francuskog „Movog romana“ f njego wih teorijskih pretpostavki. Žan TBlok-Mišel, urednik revije „Preuves“ okomio se ma Bartrovu izjavu u štampi da je literatura bezmačajna u jednom svetu koji pati („Poređ jednog deteta koje umire o gladi, „Mučnina* nema nikakvu težinu“). Sartr meša dva potpuno ragličith plana realnosti, tvrdi Žan TBiok-Mišel. Ne mogu sa konfrontirati jedna Knjiga i jedno đete koje umire od glađi kao Što se mo mogu množiti tri jabuke } četiri kutije čibica. Pređ detetom koje umire nema nikakve vređmosti ni bilo koja simfonija ili skulptura, ni opšta teorija relas tivitete, ni Hegel/i Herakliit, KnjiŠevnost i hnjiževno delo predstavijaju „jedno potpuno autonomno polje, nesvodljivo & priori na. moralne zahteve. Izjaviti da je pisao dđužan da se bavi suđbinom đece koja umiru ođ gladi znači tskratiti mu osnovnu Slobodu i nezavisnost 14 otvoriti wrata restauraciji majnižih koymformizama. „Pisac ima pravo da misli ma decu koja umiru od glađi, ali ima 1 pravo da ne misli na njih. To je možđa skhanđalozno, ali ic tako, jer umetnost zapravo i {jeste jedna vrsta skanđala, jedan perfektan ređ wu jednom svetu haosa, i pre svega red Hkoji je nesvođijiv na moralni“,
Na sličan način suproistavili su. se Sartru još ranije romansijeri Iv Berže # Klod Simom. Iv Berže tvrđi da je literatura jeđan DOkušaj sna i skoka u imaginarno, pokušaj zaboravljanja nesreće i beđe sveta, uključujući i decu koja umiru ođ glađi: Rnjiževnost i večnost jesu tako surove. Hlođd Simon suštinu literature viđi wu „jeziku“, u njegovim „magičnim vrilnama, izvan bilo kakvog utiltarnog značenja: vokacija savremene Mwjiževnosti leži u pre> zentaciji jednog sveta oslobođenog starih „mitova“ hroji „uspav“ ljuju čovečanstvo? (moralni mitovi), pokazujući moru čovekovu u njegovom inkoherentnom svetu.
Takvim shvatanjima. suprofstavio se u svoje imeiuime rumunske delegacije autor ovog izveštaja Nikola Tertulijan, On je počeo od
plok-Mišelovog tvrđenja da e mogu osuditi kao fašisti 1 kola„ boracionisti Selin 1 Drije La Ros šel, a da se ipak može iskreno odđuševljavafi njihovim najnovi. jim delima. Tertulijan je prihvatlo ovaj primer ali je upitao da li se mogu na isti način disocirati ličnost i delo jednog Gabriele pi Anuncija, donekle i Knuta Hamsuna ill Go'tfrida Bena? Neopravđan je svaki pokušaj polarnog suprotstavljanja morala i umetno sti. Jedino je moguće razđvoliti moral pisca kao „praktične }ičc nosti“ (prema Kročeovom izrazu) od unutrašnje moralnosti njegovog dela koja proizlazi iz Mjegove najintimnije „moralne strukture, Moralne implikacije jeđnog dela moraju se posmatrati kao estetski problem, a ne kao pila" nje javnog ponašanja pisca. Izjava BĐIOk-Mišela: „Moral se primenjuje na ljuđe a đelo je jeđna stvar... ne postoji moral za stvari...“ samo je verbalna konstrukolja. Ako je Jedno delo zaista Wtvar, objekat, ono nije Obg jekt inertan, stvar bezrglična nepokretna. To bi značilo ođuzoeti književnom đelu sve što čini njegovo Živo i specifično biće: ljudsko iskustvo koje pođrazumeva akt samosvesti koju pređstavlja, određeno ponašanje pred realnošću kojom je prožeto.
Sto se tiče zamerke Bartru, MTer tulijan je izrazio sumnju nw mogućnost da bi jeđan filozof Sartrovog formata mogao postati žrtva jedne tako elementarne konfuzije dvaju navodno heterogenih plm• nova realnosti: socijalnih drama 1 suštine Književnosti. Sartrove reči, malo hiperbolički formuli. sane, moraju biti shvačene pre svega kao opomena savremenoj literarnoj savesti đa mne zaboravs lja velike društvene i ljudske pro bleme s kojima se nosi naša damašnjica (T. KJ)
IZRAZ
Život kritike
JANUARSKI broj ovo sarajevskog časopisa sadrži nekoliko veoma interesantnih priloga, naročito iz srpske Kkulturme prošlosti. Đoredđ opširmnog napisa TRađovana “učkovića G „polemičnom romamu“ Stanislava Vinavera „Zanosii prkosi Laze Kostića“, pored Pprikaza Knjige Borlvoja Marinkovića „Vuk Maradžić o srpskoj narodnoj poeziji“ koji je potpisala T.jubica "Tomic, najazbiliiniju Đaž niu privlači Wkoncizan esei MiđTata Begića „'Teoretske koncepelje Jovana Skerića“. ·
Begić mije išao za tim da Skerlićev kritički opus prikazuje u svoj njegovoj obimnosti nego je nastojao đa uhvati njegov centralni mo tiv, njegovu polaznu poziciju iinspiraciju, s jeđne strane, i da Ba uklopi U „mjsaonu tradiciju“ XIK veka s druge. U tom svom. nastojanju on je pošao ođ postavke da „kritikh kao stilska i organska pojava ne djeluje samo vrškom svog suđenja, oštrinom svoje OSObene đijatektike, nego i ejelinomi svog bića i sastava“, „Sstihijni kretanjima života“. A „Skerlićevo djelo sadrži i jedno 1 drugo“,
Kako je Skerlić đošao do takve jedne obuhvatnosti u jednom Književnom rođu koji Be vrlo često uzima kao „privjesak filosofije“? „... Počevši veoma rano due se bavi problemom ljudske sudbime, kaže u svom eseju Miđhat Begić, kao učenik Svetozara MarRkovića, Skerlić je tražiO smisacg velikom raskolu između fRulture i progresa, iđeje i akcije, stvaramja i društva, To funđamenta}no pitanje za koje je ođ XVIII vijeka pĐrikovana “sudbina inteTektualca (...) dovelo je Skerliča do jedne fipične intelektualističke tragične vizije života svojstveng paskalovski rascijepljenim duhovima“, 7
sda tOg SVOE polazišta Sker1ić otkriva dinamiku Kulturne:istorije u mjenim više ili manje saznatljivim „preokretima, meta morfozama, & jedne strane, a“ druge složenost stvaralačkih jedinki Rkhoje prkose zakonima Sredine, mjesta i vremena. On je, hao i čitava ta filozofija života, u stvaralaštvu „Vidio: koncentrat ljudskih sila, a umjetnosti osnovu najdubljeg spoznanja Života. Otvorenost te misli ispoljila. se kodđ njega a to je svojstveno cjelom tom foktu duha sve do našeg vremena, u uvjerenju da na}!ka i umjetnost ne protivrječe Jed na drugoj u svome kretanju kroz stoljeća, nego đa se prožimaju U svojim vrhovima, da je to jeđina. moguća, ali ! nezaobilazna reli=, gija mođernog intelektualca".
Na taj način Skerlić je u ma tici evropske misli koja potiče od Montenja pa se preko Paskala, Manta i Getea 1 „čitave one plejađe umnih stvaralaca XVIII stolječa koji se nazivaju moralisti» ma“ nastavlja, a XIX veku, Er nestom Renanom i njegovim U” čenikom Žan-Mari Gijoom.
(5, BJ
KNJIŽBVNE NOVINE