Књижевне новине
LIRIKA U PIREVODU
NIKOLAS GILJEN
E Najkubanskiji od savremenih kubanskih pesnika, Nikolas Giljen je autor obimnog pesničkog dela koje se odlikuje snažnim ritmom, zasnovanim na motivima folklora crnaca koji su se. naselili u oblasti Karipskog mora. i Rođen je u Kamagveju 1902. godine. Pošto je rano ostao bez . oca, bio je primoran da izvesno vreme radi kao štamparski rađnik. ipak je uspeo da položi veliku maturu i da se upiše na prava 1921. gođine. Međutim, već iđuće godine, mlađi melez napušta studije đa bi se potpuno posvetio novinarstvu i poeziji.
. Prva njegova zbirka pesama „Motivi napeva“ doživljava veliki uspeh, Virtuoznost forme koju Giljen dostiže u svojim napevima, pesmama tipičnim za Antile, donosi mu popularnost u čitavoj Latinskoi Americi. Njegova popularnost je rasla sa Objavljivanjem novih zbirki koje su odisale socijalnoni notom. To su: „Songoro Kosongo“ (Havana 1931.); West Indies Ltd. (Havana
· 1934.), „Pesme za vojnike i napevi za turiste“ (Meksiko, 1937.).
Učestvovao je u španskom građanskom rafu, na strani republikanaca. Herojsku borbu španskog „naroda opevao je u delu „Spanija, poema u četiri strepnje i jednoj nađi“.
MOŽEŠ LI?
M OŽEŠ li da mi prodaš vazduh kroz prste što ti struji zapljuskujući ti lice i rasplićući kosu? IP ćeš mi prodati za pet pezosa vetrdq, iP više, možda, čitavu buru?
A možda bi mi prodala vazduh (ne sav) što preleće tvojim, vrtom
od, latice do latice,
dašak, jedan vazduha
iz tvoga vrta za ptice,
desetak pezosa probramog vazduha?
Vazdwah se kovitla, lebdi k'o leptir šarem, meki a mičiji je, mičiji.
Možeš IT. mi prodati neba,
neba plavog ponekad
il sibog ponekad,
parčemce tvog mebga
koje si uzela, misliš ti,
sa drvećem, tvoga vrta,
kao što se s kućom, krov kupuje?
Možeš li da mi prodaš za dolar neba,
dva kilometra meba,
najmanji komad,
što god možeš od tvog meba?
Nebo je gore u oblacima, oblaci visoki brolaze a mnmičijk Su, mičiji.
Možeš li da mi prodaš vodu.
koja, ti daje suze i vlaži jezik?
Možeš li da mi prodaš za dolar
isvorske vode, brememit oblak,
kudrav i mežam, kao omica,
ili vodu, planinske kiše,
barice prepušteme DpsV\ma,
iPmilju, mora, makar jezero,
za sto dolara jezera.
Voda se kovitla, pada i muti se voda, buja a ničija je, mičija. Možeš MW, mi prodati zemlju, duboku moć koremo9vq, zube dinosa/ra, krečnjak Yaspršem, dalekih skeleta? IL. ćeš mi prodati davmo sahramjeme · šume, umrle ptice, kamene ribe · sumpor ugaslih vulkana, ' kovitlac hiljada, miliona godima?, Možeš NH. da mi prodaš zemlju, možeš li da mi prodaš zemlju, možeš 1i?,
-[}{ \
19irtrhs
'woja je zemlja + moja | sve moge DO njoj gaze | a ničija je, ničija. 7:
PALMA SAMA
ı DALMA što ?Yaste u duvorištu nikla. je sama, . |
vasla je bez moga znanja
Yasla, je sama;
pod, mesecom i pod, sumcem,
posred, moći pesmu, tu,
kako vali odu, hladmu,. Posred, moći pesma, jedna, posred, noći pesma jedma posred, moći pesma. jednG... . |
[7]
živi sama. More crwo, |
Sa dugačkim, stablom, čorstim, Ti, kreolko, sva, od, zlato, palma sama Kreolko! i
usamljena, wy, dvorištu, od, srme si i od. zlata,
uvek sama sa beharom, golubom, čumaYica zaranaka pokraj mora muškog, gladnog samja, sama. pokraj mora požudnmog.
Palma, sama sanjajući palma, samu,
kako ide ispod, vetra, slobodna, sama, slobodna, od, svog korena, slobodna, sama,
u. zasedi oblacima, palma sama,
ŽIVOT POČINJE
Ž IVOT' počinje da teče kao iz izvora reka ponekada i mabuja ponekada i nwabuja,
palma sama a ponekad, samo jeka. palma, .
| Iz izvora što izađe MORE CRNO da bi dala, život tebi,
n. OTAMNELA sad, noć snivd . preko mora pružena
š Yibayskoa, pesma tužna morskom, vodom rošema
iz mora, se mesec diže
ah, kaplja me osta jedna meni, · popila je crma, zemlja.
Sad, iako ti poričeš,
bakayan. svet zna da je istina, More crno. da ne osta kaplja jedma, ·
u, izvoru, što presuši
c moći pesma jedma : Posred, noći p J da podari život tebi.
u, zatom, se uliva; posred, moći pesma jedna. Brodovi je vide gredom . _,
[,)
Preveo Radoje TATIĆ
PIŠU: TONI LIVERSBJDŽ, ALEHKSANDAR POPOVIĆ, LADISLAV NINKOVIĆ I BISRPRKA RAJČIĆ
VINDROSEN
Od poezije do manipulisanja rečima U ČRTVRTOM «broju danskog „časopisa „„Vindrosen“ pored ostalih tekstova obav-
ljen je i zanimljiv esej Torbena Brestrema „Od poezije
do manipulisanja rečima“, posvećen poglavito takozvanoj skandinavskoi konkret-
noj poeziji. Ovaj oblik poezije pokušava da prekine sa poezijom ideja, piše Brestrem, kao i sa opisnom poezijom. Ista tendencija može da se otkrije u slikarstvu, ali revolucija unutar „poezije je veća, jer linije, oblici i boje slikara u jačem stepenu zadržavaju · „svoju „nezavisnu vrednost — odnos između sadržaja i izraza je neposredniji. Može se reći da slikarstvo zauzima | „posredničko mesto između umetnosti reči i muzike. U muzici sredstva izraza su lišena „svakog odredljivog sadržaja, „drugim rečima, sredstva izraza su sam sadržaj. Zbog toga se muzika obično smatra za apstraktnu „umeinost, premda je na svoj način „konkretna u svom odnosu prema svojoj sopstvenoj građi. Može se takođe govoriti o apstraktnoj poeziji, i pod njom se podrazumeva „modernizam, posmatran kao suprotnost naturalizmu. Tradicija modernizma vodi poreklo od simbolizma i ekspresionizma, i ona se suštinski zadržala na tom stupnju. Ali konture neke vrste konkretizma se šire, konkretizma koji ne prihvata poeziju radi poezije, već pretvara princip u manje jedinice reči uzima kao reči, a materijal kao materijal.
Taj proces u likovnoj umetnosti — uključujući i umetnost reči — opisao je, na primer, u dvađesetim godinama ovoga veka Ortega i Gaset u „La deshumanizycion del arte“ i Gotfrid Ben u svom članku „Posle nihilizma“ (1932).Kao „što je rečeno, u
. novijoj poeziji je dominirao
ekspresionizam, i u njegovim okvirima razvila se varijanta poznata kao semantička poezija, ironična igra sa dvostrukim značenjima i zvucima reči, to jest podvlačenje njihovog karaktera kao materijala. Tako dolazimo do faze konkretnog u rečima, kaže Brestrem. Neki idu tako daleko da reči više ne posmatraju drukčije već kao zvuk, talasnu dužinu ili sliku od mastila na hartiji.
Da li je ova vrsta konkretizma samo završna faza modernizma, ili ona predstavlja prve nesigurne, „oklevajuće korake ka jednom svetu s druge strane nihilizma? Da li je petstogodišnji ciklus ko= ji je počeo renesansom okon= čan i upotpunjem, a jeđan novi, čije konture još ne poznajemo, upravo „počinje? Torben „Brestrem završava svoj esej ovim pitanjem.
· (T. IT.)
WORT IN DER ZEIT
Teatar bez zavese
PONBKI planovi koji mi već davno leže na srcu, kao, na primer, istočno-zapadno zasedanje, neće ni u narednoj polovini godine biti ostvareni“, Citirajući reči Volfganga Krausa, rukovodioca Austrijskog društva za literaturu, izrečene pre nekih deset meseci, pisac članka sa inicijalima E. A. u majskom broju ovog „austrijskog literarmog časopisa konstatuje da je ta polovina godine jedva prošla a-· objavljeno je održavanje okruglog stola o temi: „Teatar sađašnjosti — sađašnjost teatra". Na tom sastanku koji se završio 25. marta javnom priredbom, učestvovali su kritičari, dramatičari, teoretiča-
ri, direktori, dramaturzi, režiseri — ukupno dva tuceta „istaknutih „pozorišnih rad-
nika“, iz Zapadne i Istočne Bvrope. Ti učesnici nisu bili ni funkcioneri a ni delegati jedne ili druge strane, nego prosto ličnosti. : Razgovor se, kroz osnovne referate i spontanu diskusiju, kretao oko pitanja teatra „realističnog veltanšaunga“ i teatra „apsurda“ danas, Oko mogućnosti njihovog daljeg razvijanja, pri čemu je, naravno, naročita pažnja DOosvećena značaju režije i televizije. Problemi su tretirani iz različitih perspektiva a u diskusiji su, da spomeneno samo najistaknutije, učestvovali: Ervin Asker, pozorišni direktor iz Varšave i režiser mnogih Mrožekovih premijera, Martin Eslin, rukovodilac radio-odeljenja Bi-BI-Sija i vodeći teoretičar „teatra apsurda“, Julijus Haj iz Budimpešte, Joahim Kajzer iz Min-
hena, Fridrih Her iz Beča, Liviju Ziulej iz Bukurešta, Paul Vilems iz Antverpeha,
Adam Tarn iz Varšave, Žan — Mari Sero iz Pariza, Franc Teodor Čokor i Franc Hohvel der iz Beča, Žan Divinjo iz Tunisa, Karlhajnc Strouks iz Diseldorfa, Slavomir „Mrožek i Jan Kot iz Varšave, Jan Grosman i Otmar Krejsa iz Praga, Erik Bentli iz Niujorka i Ivan Nagel iz Minhena.
Na završnoj priredbi zasedanja Martin Hslin je podsetio na sličan razgovor koji se vodio krajem leta 1963. u Bdinburgu. Tada je, po Bslinu, još veoma teško bilo uspostaviti „slobodnu “diskusiju. Ali ovom prilikom, učesnici i slušaoci Rkonstituisali su jednu dalekosežnu zajednicu misli i htenja kod pozorišnih ljudi Istoka i Zapada. Različiti su bili pojmovi i asocijacije koji su se pojavili, ali cilj nije. Iz realne almosfere i ličnih „kontakata koji su
· uspostavljeni mogli bi se izvući zaključci o popuštanju istočno-zapadnih „suprotnosti
na kulturnom polju.
„Na Zapadu i na Jstoku prozori su otvoreni. Kroz njih smo mogli da gledamo" rekao je MRrik Bentili. A autor članka završava konstatacijom da to što Bentli kaže nije sasvim novo, ali da je šira javnost postala svesna toga u Beču, „gradu razgovora i teatra“ kako ga je nazvao Jan,Kot (A„.P.)
A REVIEW OF ENGLISH LITERATURE
Stil i ličnost
U DRUGOM “7 ovogođišnjem broju Stiven Ulman objavljuje esej pod gornjim naslovom, polazeći od konstatacije da bi se većina „proučavalaca stila složili da između piščevog jezika i njegove ličnosti postoji neposredna veza. Da bi ovu vezu što podrobnije proučili mođemi stilisti su razvili nekoliko metoda i o pet od njih Ulman govori u ovom fekstu. To su statistička analiza, takozvani „psihološki“ pristup, tipolo= gije stila, dokazi o ključnim rečima i tumačenje slika koje se ponavljaju.
1. Statistička analiza ili „stilostatistika“ u poslednje· vreme je postala veoma popularna; u isto vreme je upotreba Hkvantitativnih metoda u. oblasti gđe su od prvenstvene važnosti kvalitet i kontekst, estetski efekti i sugestivni tonovi izazvala razumljive sumnje. Čak i oni koji osećaju da je statistika u literaturi i nepotrebna i neželjena, složili bi se da gruba indikacija frekvencija često” može da bude od koristi. Međutim statistika može da bude korisna kad želi da se pokaže na koji način, i u kakvoj frekvenciji, jedan pisac koristi izvesne slike, kako su slike korišćene u raznim jazama njegovog «rada, kao i to da li se on njima služio drukčije od svojih savremenika. Statistika može da Dpomogne da se ustanovi autorstvo, jedinstvo ili hronologija izvesnih dela. Ali je pri svemu tome, prisutna opasnost od br zih zaključaka koji će zanema rivati ulogu konteksta i kompleksnosti književnog ostvarenja. Brojčani podaci su samo polazna tačka za kritičara, oni se moraju oprobati i ispitati u svetlu konteksta i cele situacije pre no što se iz njih izvedu bilo kakvi zaključci.
2. „Psihološki“ pristup je svog najuticajnijeE
eksponenta našao u profesoru Leu Špiceru i njegovoj teoriji „filološkog kruga” koju je on izlagao u mnogim „knjigama i člancima, a naročito u delu „Lingvistika i istorija književnosti". Špicerov „filološki krug“ označava operaciju u tri faze. Kritičar, opremljen dđarom, iskustvom i verom, najpre pažljivo čita tekst dok mu ne padne u oči neka osobenost stila koja se uporno javlja u tekstu. U sledećoj fazi on pokušava da otkrije izvesnu psihološku crtu koja je uslovila ovu osobenost. U trećoj fazi on ponovo putuje ka periferiji i traži dalje manifestacije iste te mentalne crte. „Filološki krug“ je Kritikovan zbog intuitivne prirođe meftođa i slabosti lingvističkih dokaza na kojima se grade tako dalekosežni „zaključci; tvrdilo se, pored toga, da neke osobenosti stila nemaju psihološku osnovu i da niz događaja ne mora da uvek odgovara nizu koji je predvidela teorija. Na kraju svoje karijere i sam Špicer se udaljio od svojih ranijih pozicija: naglašavao je da se psihološki pristup može lakše primeniti na modernu nego na klasičnu književnost i da je „psihoanalitička stilistika“ specijalna vrsta „biografske zablude“. Preporučavao je istinski „strukturalni“ pr'stup, gde je „stilistička analiza podređena interpretaciji umet ničkog dela kao poetskog organizma po sebi, bez pribegavanja psihologiji“.
3. Tipologije stila zasnovane su takođe na psiho-' loškim temeljima. Neke od njih usredsređuju se na slike i inspirisane su jungovskim ili frojdovskim idejama: ustanovljavaju „fundamentalnu razliku između „}„oživljujućihć“ i „de-oživljujućih“ slika, metafore klasifikuju prema četiri elementa (zem-
lja, vođa, vazđuh, vatra) iz kojih su izvučene. „Jedan francuski kritičar „pravi raz
liku između dve glavne VIste „slikotvoraca“, deli ih na „hemičare“ i „nadahnute“. Pr voj grupi pripadaju intelektualni pesnici (Malarme, Va-
"leri), a drugoj pisci koji se
izražavaju na jracionalan ili vizionarski slikovit način. Jedan španski kritičar misli da postoje tri osnovna sastavna dela književnog stila: razum, osećanje i imaginacija, a Švajcarac Anri Morije razlikuje ni manje ni više već osam vrsta stila, od kojih svaki odgovara izvesnom „temperamentiu ili mentalnoj maski.
Cr aaa arturriyrepeg rrARII U ue mur ia u ari sr a an ar iEia O a a a ie ŽYVCIE LITERACKIE
–
U zemlji gnevnih
KRAKOVSKI knj'ževni nedeljnik „Zycie literackieć u broju od 4. aprila donosi zanimljiv napis o Vrlo značajnoj knjizi poznate poliske književne Rkritičarke Alicie Tišecke „Pokolenje gnevnih“.
Pokolenje gnevnih „kaže pisac Janjina Kac, sazrelo je za monografiju. Vreme je Uučinilo svoje dozvolivši izv. gnevnim „biscima da slobodno formiraju svoju stvaralačku ličnost. Alicja Lišecka je u svojoj doktorskoj diserftaciji, koja se nedavno pojavila u vidu Knjige, pratila stvaralaštvo pisaca koji su ušli u literaturu u periođu od 1949-1955 do 1954-1959, našavši u tome svoju istinu.
Tom pokolenju kome je TLišecka posvetila svoju knji gu pripadaju: Češko, Bratni, Braun, Bohenjski, Konvicki Slucki, Zalevski, Vorošilski... U stvari to je grupa pisaca ko ja u Poljskoj posleratnoj knji ževnosti reprezentuje niz različitih literarnih vrednosti. Pa ipak oni čne jednu celinu, jedno pokolenje. Autorka knjige ih je uzela kao celinu, ne zato da bi jednoj književnoj grupi, koju je za desila slična lična i književna sudbina, dala konačnu Ocenu, već zbog niza činienica koje su joj zajedničke: specifičnost vremena njihovog debija, njihov slepi en tuzijazam, slično životno, literamo i političko iskustvo, u periodu “otopljavanja“ i
Ulman smatra da su ovi po, kušaji tipologije stila zanimljivi i stimulativni, ali i suviše apstraktni i shematični da
bi bili od velike pomoći u stilističkim studijama pojedinih tekstova ili autora.
4. Dokazi o ključ. nim rečima javili su se već kođ Sent Beva i Bodlera. O njima je govorio i Valeri. Ključna reč je čisto statistički pojam, termin koji se češće javlja kod jednog autora nego kod drugog. Olkrivanje ključnih reči je veoma delikatna operacija. Fažljivo se moraju izbegavati „kon“ tekstualne reči“, čija se učestanost povećava ili smanjuje u odnosu na sadržaj, više nego usled stilističkih ili psiholoških tendencija.
5. Slike koje se Dponavljaju, kao jedan vid obima i prirode piščeve slikov nosti, uslovljene su različitim faktorima ličnog karaktera: nysgovim iskustvom, lektirom, okolinom, krugom Dpoznanika i prijatelja. Neki kritičari došli su do dragocenih rezultata portretišući piščev karakter preko njegovog izbora slika. Ima kritičara koji idu još dalje i koji su pokušali da tumače slike koje se ponavljaju kao simptome piščevih duboko ukorenjenih milih i nemilih stvari, aspiracija, fiksacija i opsesija. Moda psihoanalize u proučavanju književnosti ohrabrila je ovu temdenmeciiu. Međutim. isto je tako istina da ima pisaca kod kojih „najključnija iskustva, interesi i preokupacije nisu ostavili nikakvog traga na nji hovim slikama i muetaforama, ali bilo bi pogrešno, prema Ulmanovom mišljenju, poricati postojanje opsesivnih slika ukorenienih u nekom duboko ličnom traumatinom iskustvu. Takvi slučajevi su retki, ali se dešavaiu.
Završavajući svoje izlaganie Ulman ističe da nijedan od ovih metođa sam po sebi ne može da zadovolji, ali da u svakom ima zrno istine. U celom pristupu postoje dve osnovne teškoće: ukoliko se ode predaleko, on lako može postati novi viđ „biografske zablude“, naivno uverenje da mora postojati tesna veza jizmeđu piščevog Života i dela; druga opasnost je da kritičar, magnetiziran vezama, navod-
nim ili stvarnim, između. du-
ba pisca i niegovog stila, može da izgubi iz vida ono što je niegov glavni zadafak: estetička ocena teksta. Zbog toga kritičar neprestano treba da se podseća da će pokušaj da se dođe do npiščeve ličnosti kroz niegov jezik stilistiku interesovati samo ako oni mogu da osvetle estetske kvalitete teksta. (L. N.)
* *
posle poljskog Oktobra, isto odricanje socijalističkog realizma. Pa ipak, na prelazu iz jedne etape u drugu, Lišecka je, po mišljenju J. Kac, odlčno zapazila da za pokolenje gnevnih nije bila presudna Staljinova smrt, već samoubistvo jednog od članova grupe, poznatog Ppis ca Tadeuša Borovskog, „...ne očekivani psihološki poraz te knjževne formacije“. Lišecka u Svojoj knjizi upravo oko toga polemiše sa opštim mišljenjem po kome je Borovski bio kontraverzni bpisac u odnosu na Svoje VIŠnjake. Ta smrt je filozofska do puna Aušvica, mnogih razočaranja i nihilizma grupe. Iz nje je trebalo da se !Zvuče pouka i počne sve od početka. I stvarno Češkova „Tužbalica“, „Savremeni sanovnik“' Konvickog spadaju u najinteresantnije što je po kolenje gnevnih posle toga dalo. Knjiga Lišecke je vrlo zanimljiva, tm pre što Ppisca poštuje zbog njegovog an gažovanja kao i zbog njegovog ćutanja. Literatura je za
Lišecku „najvažnija stvar. Nju najviše interesuje odraz istorijsko-drušivene sve
sti Poljaka — borca i Dpisca u literaturi, A to je u ve zi sa njenim razumevanjem realizma, jezika i stila u stvaralaštvu „jeđnog pisca. Njeni komentari su tačni i potpuni, ona je od početka do kraja knjige svesna da su frajne opsesiie i vernost sebi naivažniji i najzanimlji viji u literaturi, tim pre Što metođa “nferpretacije stvara laštva pisaca. kojimsn ije Dpoš vetila svoju MKmjigu, obuhva ta ličnu i društveno-političku biografiju. (B. R.) .
KNJIŽEVNE NOVINE