Књижевне новине
LIRIKA 1 IPISIE VODU
ŽAK DIPON
Žak Dipen (Jeacques Dupin) pripađa grupi
pesnika koji su tek
poslednjih gođina, izbili u prvi plan posleratne francuske poezije. Rođen je 1929. godine. U antologiji nove, takozvane filozofske poezije, koju je sastavio 1957. Žan Pari, uz Bonfoa i Andre di Bušea, Dipen, zauzima glavno mesto. Njegovo najznačajnije delo svakako je knjiga Uspinjanje (Gravir), kritički izbor iz njegovih dosadašnjih zbirki Zaslužuje da se navede podatak da je jedan tako
autoritativan kritičar kao što je Žan Pjer Rišar napisao esej o Žaku Dipenu i uvrstio ga u knjigu koja je sastavljena od eseja o samim klasicima savremenog francuskog pesništva. Ovo je, koliko je nama poznato, prvi prevođ ovog pesnika na naš jezik.
VELIKI VETAR
I PRIPADAMO jeđino glaninsiej stazi Koja vijuga na sumcu između, žalfija i lišaja
TI u noći uspinje se, put vrhova, U susret sazvežđima.
Do uzvisima smo pbrimakli
Granicu oramih, njiva.
Zmnje vrca u našim šakama. Plamenovi se vraćaju u maše kosti.
Neka se do mas ma ljudskim plećima iznese đubrivo.
Neka vinograd i raž odgovaraju Starosti vulkana!
Plodovi oholosti, plodovi bazalta Sazrevaće pod, udaycima
Koji nas čine vidljivim.
Telo će pretrpeti što je oko propatilo,Što vuci nisu, sanjali
Pre silaska, mo?u.
URNA
BESKRAJNO gledati pomaljanje druge moći Preko ove mepomične viđovite lomače
Koja ne smanjuje mikakvo stvaranje pepela.
"Al usta ma kraju, usta puna. zemlje
I užasa,
Sećaju se da ona spaljuje I vodi po reci kolevke.
KROZ REŠETKE NOVOROĐENI
ŽŽ ALJUBLJENA žema brYeđ, praznim, prozorom. Užeglih, plavih očiju, plavog remema. Tela savijenog mad, očajanjem svog imena. Napolju velika zamora buka »vezda po mebu Tazmrsiće, odložiće ishod, njihovog savršenstva još samo ovom zamućemom žestimom, detinjastih suza, samo još ovim, cviljenjem, samo još ovom tišinom.
NAORUŽANA ŽENA
Sageljaj donosi prigušeni odjek pok a ne iskorenjuju tajne maličja žiota. U času kada se s je opsene čereče, da red boja muči mjeme oči, razdražuje zbog sjedinjavanja četiri elememta, drhtanje prvobitnog haosa. U mjoj je izobilma crnima, izgonjemnja mečastivih u mem prerođajna knjiga ispašta teški odbir svetlosti.
RAG mi je način, ma, koji žena dočekuje buru. I ta moć 90m=
redme vidovitosti koju joj daje njemo treće oko, njeno mnavikaovanje ma vrtoglavicu. Neka se do usijanja vrti ta opčinjema ćuskija, ja ću i ubuduće da wu mjenoj krvi tražim buđenje vatre.
Žena sa žvučnim telom draži moje sunčame mačeve. KYoz male pukotine od, kojih wmire mjem, soj, W, kojima buja pirevina, njem, mi reta i sudara koji ljuljaju temelje tiče utisak. da a mjem se otrovni dah ja u. mjoj maslućujem,
OPSIDIJAN
U NAJUBITAČNIJEM času borbe, zaraze, svetkovine, om se 2austavlja — da se pribe?re. Da udesi svoje đonje delove. Da upita nebo. Za njega, druga obala je crta svetlosti. Ne, tihe vode reke me odmose ništa sem, njegovog glasa. Čak
ni njegov glas, tu tužaljku životimje da ublaži stari oblak koji me odmosi, to staro obećamje koje me zavija, mrtvo i jaYyosmo. Naša idila? Divljemje i svežina i ovaj svet ptičje šume od, koje ostađe samo uga?ak. Čak ni ugarak, nego mjena garež. Svetlost ponire ma. mestima koje je ostavio. Čak mi svetlost. Ali već nismo sami, u 'Šumi mije sasvim, moć kada se u susret mjemu bacam, među mrtvim drvećem, sa sycem, glatkim, i korgavim kao ušice sekire.
PRISUSTVO NOĆI
\
() VA LITICA što ne pre hvale, bezmerm
treswuše YOSu.
Preveo: Milan KOMNENIĆ
Ivan O. O IPO a AO M O M RR
Preludijum za rajski vrt
K ao ma dlanu Yazastrt taj bTt dodiruje jagodice brda i zemicu meseca,
ma igr mami hteo bi da grli i đa bude grljen.
Protiče mjegovo vreme duže mego kosti
suze vominjaju miz klepsidru,
bela stabla i krošnje pod snegom
odwvešće mas u Yajske beline.
BALADA O TRENUTKU
IO
N: sam, mi java, neđoslut i let
i rastanak koji, možda, misi hteo. Beskrajam, je dosad, mislio si svet
a odjednom ko zrmo om je ceo.
I odmah zatim, uz bezbolan huk dok čekići tajni kucavicu, tuku kao balerina izvio se u luk
čitav ti je svet pobegao iz ruku.
besa bara, sa bukotimama u kojima je kuga, o mapređovala, hoće li se pokoriti sporom ritmu mrtvih? Bal beše Yvastuyem, igrači providni. KY» šiknu, trava postade velika. U cik zore, iz potaje, usme ljubavnika bezgramičmu,
PIŠU: ALEKSANDAR POPOVIĆ, STANOJLO BOGDANOVIĆ, LJUBIŠA ĐIDIĆ I LADISLAV NINKOVIĆ
ELET RES IRODALOM
Otkriće jednog roda umetnosti .
U JEDNOM OD POSLEDNJIH brojeva ovog mađarskog iiterarnog i političkog nedeljnika, a pod gornjim naslovom, Laslo Đurko piše o. zbirci „Nevidljiva pozornica“, u kojoj su
nosti za ovaj mlađi rod umetnosti. Dajući pregled prevedenih radio-drama štampanih u ovom svesku, Đurko ističe da zato što u. radio-drami nema vizuelnog doživljaja, glas ne samo što mora da zameni utiske vida, nego dobija izuzetnu slobođu kakvu ni u kom drugom rodu umetnosti nema. Velika prednost radio-drame je u tome što nju ne vezuje ni prostor ni vreme, a neograni~
čeno može da se služi unutrašnjim monologom, parale]nim događajima, spajanjem prošlosti i sadašnjosti, pa čak i budućnosti, pa i događajima koji obuhvataju decenije. A prome-
štampane nemačke radio-igre. Recenzent kaže da taj svezak nadoknađuje propuste učinjene tokom više decenija, jer rađio-drama, taj pre četrdeset
godina rođeni rod umetnosti, u Mađarskoj nije stekao pravo građanstva. Međutim, i ovaj svezak je ubedljivi dokaz da je taj rod, s kojim se u Ma3Sarskoj maćehinski postupa, podjednake vrednosti s lirskim, dramskim i epskim rodovima.
Đurko kaže da je film već izvojevao svoju oslobodilačku bitku i da filmsku umetnost danas niko više ne svrstava u dramsku kategoriju. Isto tako ni televizija nije više neka podvrsta drame. Već i samo grupisanje radio-drama u radio-drame-pesme, „radio-drame oratorijume itd., upućuje na to da je rođen takav movi rod umetnosti čiji zahtevi i rešenja su podjednako specijalni. I zato je veli Đurko bila srećna zamisao da se niz prikazivanja otpočne baš nema čkim radio-dramama, jer tako bogatim materijalom ne raspo laže literatura nijedne druge zemlje niti jezičkog područja. A to bogatstvo ovom prilikom. ne znači samo vrednost dela nego i bogatstvo formi za reša vanje, što je od izuzetne važ-
LITBRATURNAJA GAZETA
Pohvala Grigoriju Melehovu
U DOPISU koji je uputio književnom nedeljniku „Literaturnaja gazeta“ francuski književnik Žan Katal, između ostaloga, piše: „Francuzi mošžda ni jednog sovjetskog autora ne čitaju tako “aktivno, unoseći u čitanje svoju dušu. Ni jedan sovjetski autor valjda ne uzbuđuje tako duboko njihova srca i njihove umove kao Mihail Šolohov“. Pa, da bi potkrepio svoju tvrdnju, saopštava da u Francuskoj već sada postoje dve varijante „Tihog Dona“ i „Čovekove sudbine“, da je „Uzorana ledina“ prevođena {ri puta a da se broj većih odlomaka iz Šolohovljevog dela, koji se objavljuju po raznim novinama i časopisima, broj kritika i čla
na i ritam glasova, muzika, montažni šumovi, sve to može da stvori takvu napetost s kojom pisana reč ne može da se takmiči.
Radio-drama je — nastavlja Đurko — postala samostalan rod onda kad je počela da živi sopstvenim mogućnostima. Zato su — veli — manje ubedljivi oni komadi koji se kao jednočinke mogu zamisliti i na pozornici. Najistaknutiji su oni komadi koji se hrabro koviste neograničenim mogućnostima ovog novog roda umetnosti. Ovaj svezak je pionirski rad — završava Đurko — i dodaje da je izdavač obećao da će — alo naiđe na đopadanje kod čitalaca — ubrzo slediti i os-
tali.
· Imajući u vidu ulogu ovog relativno novog roda umetnosti mogli bismo se upitati: ne bi li i naši čitaoci možda blagonaklono primili ovakve sve= ske, i naših i prevedenih radio-drama? (A. P.)
gazeti“ broj 61 (4957) od 22. maja ove godine, „posmafra ovaj retko uspeli umetnički lik iz aspekta njegovih odnosa prema Nataliji i prema Aksinji. Pokazujući sav spektar, sve krajnosti te bogate ličnosti, Kalinjimn nastoji da opovrgne i one koji ga; prema svojim iumapred određenim še mama, svrstavaju među „negativne“ i one koji po svaku cenu od njega hoće da naprave potpuno „pozitivnog“ junaka. On dozvoljava. da se o Šolohovu, kao i o svim istinskim genijalnim umetnicima, nikad neće reći poslednja reč, ali, kako kaže drugi jedan kritičar, L. Jakimenko, pojam čovekova sudbina u stvaralaštvu Šolohova je filozofski i estetički „potpuno obrazložen i objektivan i, kao takav, beskrajno bogat. „Šolohov, kaže on, ume da se izdigne iznad vremena, on ume da prošlost i sađašnjost oceni sa visine budućnosti. Ta posmatračka superiprnost mu daje snagu istinske Đronicljivosti“ koju potvrđuju i istorijska zbivamja i istorijski
naka o njemu, za sada ne mo- že znati jer neprestano raste. dokumenti. (6. BJ
Pojmljivo je onda kolika 7 (S. Bi je njegova popularnost u Otadžbini u ovim danima kada
[GG=-o<c a Nr OSa Sa a i se proslavlja žezdesetogodiš- THE NEW SVORK njica njegovog rođenja. Pored
priznanja, čestitki i dobrih TIMES BOOK
želja, u napisima posvećenim REVIEW umetnikovom rođendanu može da se naiđe i na polemiku o pojedinim njegovim likovima i pojedinim problemima iz njegovog opusa, na anali-
Đerđ Lukač o savremenoj literaturi
ze, preispitivanja i opisivanja njegovog načina rada i njegovog izgleda.
Među likovima o kojima se najviše govori, centralno mesto zauzima Grigorije Melehov. Viktor Pečeljin, na Dprimer, tvrdi da je „Šolohov Jikom Grigorija napravio otkriće u svetskoj književnosti“. To otkriće se, prema njegovom objašnjenju, sastoji u tome što je pojam tragičnog Melehovljevom sudbinom 4dobio novu sadržinu. Grigorije je slobodan i samostalan, i aktivan, on traži. Ali njegov glavni problem je izbor. No, njegova kolebanja i sumnje se, skoro uvek, tragično završavaju jer on akcijom mora da dođe do svoje istine i do svoga cilja. Tako se spolj-
ni, objektivni svet prenosi 1
odražava u „dubinama saznanja“. „Ođatle potiče, kaže dalje V. Pečeljin, ono što se može nazvati tragičnom krivicom Grigorija Melehova. Ta krivica nije u tragičnoj predodređenosti postupaka, Ona je u stvarnosti, u socijalnoj n e o pređeljenosti, u Ybrotivurečnosti samoga junaka“. 'Amtolij Kalinjin pak u svom napisu „Neiscrpni život“, objavljenom u „Literaturnoj
U BROJU od 9. maja S. 1 Šnajderman objavljuje veoma iscrpan tekst u kojom obaveštava američke čitaoce o Svojoj poseti istakmutom mađarskom književnom Kkritičaru Đerđu Lukaču. Predstavljajući, dosta objektivno, Lukačevu ličnost čitaocima ove revije Šnajdđerman se veoma podrobno zadržava ma elementima iz Lukačeve biografije i na njegovom mestu u savremenoj „marksističkoj kritici. Najzanimljiviji deo ovog teksta su odgovori koje je Lukač dao američkom piscu o savremenoj zapadnoj literaturi, kao i o književnoj situaciji u socijalističkim zem ljama.
Lukača Šnajdđerman opisuje kao „veselog i prijatnog sagovornika željnog da se susretne sa drugim piscima... čak i onima iz suprotnog tabora“. Lukač „sažaljeva“ izvesne tekuće tendencije kod nekih zapadnih „pisacn, OSsUđujući sa naročitom žestinom „angst“ — literaturu. Lukač ne ignoriše estetske vredmosti koje se mogu naći žak i u „nihilističkoj“ Mmjiževno=sti, koja vidi samo najtamni-
IZLOG ·
LOTO JLO
je vidove života. Njegovi napadi su usmereni na jedmostranu „koncepciju „angsta“ kao stalnog i dominantnog elementa „ljudske situacije. FEgzistencijalizam je svrstao zajedno sa biheviorizmom i neo-pozitivizmom, odbijajući ih kao inkompatfibilne sa isio rijskim materijalizmom, „kao nesposobne da pruže pomoć za rešavanje problema mašeg vremena. Za Žan-Pol Sartra je rekao: „Žan-Pol Sartr je častan „čovek i ja gajim za njega veliko poštovanje. On neprestano nastoji da ostane u slozi sa marksizmom, ali rezultat je čudna mešavina“.
On podvlači da je veoma za interesovan da stupa u razgovore sa protivnicima mark sizma, u razgovore Moji bi se odvijali u atmosferi iskrenosti i integriteta. Takav razgovor Lukač je vodio sa nekim nemačkim teolozima, a i danas dosta često prijateljski polemiše sa Žakom Maritenom, koji je često pisao protiv marksizma. Lukačevo lično iskustvo kazuje da je lak=še stupati u diskusiju sa religioznim „nego nereligioznim marksistima, ako čovek nađe zajednički teren u takvim o-
. blastima kao što je, na pri-
mer, borba za mir. „Mora. da postoji izvesna specitična tač ka u kojoj diskutanti dele isto gledište da bi diskusija bila opravdana“ kaže Lukač. On je dalje primetio da bi bilo nemogućno iskreno i pošteno razgovarati bez potpunog integriteta kod obe strane. Posebno naglašavajući činjenicu da je potrebno imati
„razumniji stav prema marksizmu“, Ty,ukač ie primetio da Zapad mora da prihvati činjenicu da je Karl Marks bio iedan od intelektualnih divova čovečanstva.
Međutim Lukač je jasno rekao da je on protivnik dogmatskog „marksizma koji mehanički operiše citatima. „Marks nije bio prorok. On nije mogao da predvidi probleme našeg vremena. on je bio samo veliki mislilac koji je razradio metođ pomoću kojeg bolje možemo ana=– lizirati i rešavati svoje probleme“. Osuđujući „ždanovsku školu“ kao kritički sistem koji je potpuno zanemarivao aspekte kontinuiteta i evolu-
„cije. u. ljudskoj misli, integral
ne delove Marksove filozofi ie, Lukač je rekao da se pojmom kontinuiteta veoma Oopširno bavi u predgovoru SVOje monumentalne „Bstetike“. U ovom razgovoru Lukač se često vraćao na imena Tranca Kafke i Tomasa Mana, tako da je Šnajdđerman stekao ulisak da na njega deluju Kafkine vizije, premda oseća intelektualni otpor prema piscu „Procesa“ Žž „Franc Kafka je pisac znat nog značaja, pisac velikog elana, ali on se ne sme uzimati kao model. On ne mo= že ukazati na put u literatu= ri, kao što su učinili Tomas Man i Lav Tolstoj. Kafka je bio jfascinantan i jeđinstven fenomen. Semjuel Beket je anemična imitacija čije su drame jednostavno nečitljive. Kafka je bio divan u svojoj viziji budućih mračnih vre= mena, u kojima mi Živimo. Ovo je majstorski opisano. Međutim, Kafka je video u životu samo njegove mračne vidove, bez obilja i raznovrsnosti iskustva koje postoji čak i u najsurovijim 'i najturobnijim vremenima. Tako je njegov svet ograničen, ZHTčen, a ja sam protivnik literature koja živi u tako uskim granicama... Prema tome, bpitanje glasi: Ko da buđe voOdeći model u modernoj knji= ževnosti, Tomas Man ili Franc Kafka? Ja sam za Tomasa Mana. Tačno je da je njegov „Faustus“ takođe mračan, ali nije jednostran. U ovom TOmanu Man opisuje i druge vedrije viđove života. Ja verujem da se uđaljavamo od
perioda tmine“. (Ir. Nj
orzzzAAIAANALAAAA III IL numanu==a PROBLEMI
Posleratna slovenačka drama
PROBT;FM izvesnog vremenski određenog literarnog ostvarenja ne može se izolovati od problema društva i njegovih iđeja — tako počinie u 26. bro ju Problema Vladimir MKrali svoj prilog, koji, u stvari, predstavlja pređavanje održa-
no u Društvu austrijskih književnika u Beču krajem pro= šle godine. U vezi sa ovi)! kaže dalje Kralj, govorimo o fakozvanom „moralu klime“ pod kojim se podrazumeva u neko određeno vreme kompetentan svel ideja i tome svetu ideja odgovarajuća ili suprotstavljajuća društvena struktura. Kod nas „climat moral" nije neđostajao: bio je to usta nički otpor slovenačkog naroda i stvaranje novog besklasnog društva, kađa se na području literature nadovezuju velika očekivanja, jedna više rodcljubive, druga sasvim političke prirode.
Posleratna naša kritika je odmah očekivala „velike reči“ kakve su prisutne u romanu kao što je „Rat i mir“, i u velikim šekspirovskim dramama. Međutim, ona nije osetila da je za sve to potrebna velika vremenska udaljenost, i ukoliko se ona ne dočeka, treba se zadovoljiti crno belom dramom. Na ovom koloseku startfovali su „Rastrganci“ Mateja Bora, delo, koje i pored toga što je pisano na frontu i za front, ipak nije donelo a priori naslikane karaktere. Na sentimenfalnom humanizmu biće kasnije izgrađene drame Mire Mihelič kao i levo-liberalnog pisca Ivana Žmavca. U tehnički zanimljivim dramama Ivana Trokara, takođe će preovlađivati građanska senfimentalnost („Veliko iskušen„e“, „Šarena lopta“). Pripadnik mla đe generacije Mirko Zupančić donekle će sa ibzenovskom „Kućom na kraju građa“ utrti i obećati nov dramski put. Probleme sela iz ovog vremena donosi na scenu Ivan Potrč. Iako je po kompoziciji sličan sovjetskim agitkama, on nalazi novu moralnu sadržinu, nimalo sentimentalnu, za ra=zliku od prethodnih predstavnika građanskog sloja.
Posle ovog pregleda drame Kralj navodi posledice socijalističkog realizma, etatistični utilitarizam Ždanova, ali i brzo jugoslovensko kulturno ozdravljivanja na novim estetskim putevima. Zemlje kao Po ljska, Mađarska, Čehoslovačka, sa zavišću su gledale na nov liberalizirani jugoslovenski repertoar koji se približavao evropskom nivou i uticao na domaću dramsku proizvodnju. To je zapravo frenutak kada nastupa treća, najmlađa pesnička generacija. Za nju je pre svega značajna okolnost da sa građanskim svetom i njegovim moralom nema više ličnog đodira i da se oseća kao đeo no= vog socijalističkog internacionalizma, đa joj je sve malogra! đansko i provincijsko odvraino. |
Iz.pera Marjana Rožanca ra-
da se konkretna društvena problematika kroz sukob otac
— sin u drami „Jutro polpreteklega učeraj“. Najtalentova= niji u ovoj grupi je Dominik smole, čija je groteskna koms 3ija „Put u Koramandiju“ najilustrativnija za moralno= Juhovni razvoj ove generaci=
je. Smoleovo najbolje pozorišno delo i najbolje koje je posle Ivana Cankara napisano u poetskom dijalogu je njegova „Antigona“, Ovde treba pomenuti i drame Primoža Kozaka, Marjana Rožanca, Peira Bošiča. Mlada grupa pi=saca stvara svoje avangardno pozorište po ugledu na Joneska, Beketa, Olbija. Novijom slovenačkom dramatikom preovlađuje ozbiljna i groteksna dramska problematika, koja više ili manje cilja na apsurd= nost današnje egzistencije. „Ne ođuševljavam se dramatikom smetenjaka, ali ne mogu negi= rati uzročne veze ovih grotek-< sno pesimističkih. igara sa da= našnjim svetom“, zaključuje Kralj. Apsurdno je ipak neki mogući most, veza ne samo sa buđućom slikom drame koja krepi i podiže đuh, već i sa buđućim očovečavanjem čove= kovog roda, i tu nađu, uprkos svemu, nećemo odbacivati.
(Li. BJ
KNJIŽEVNE NOVINE