Књижевне новине

Branko L. LAZAREVIĆ ·

POEZIDA

/ /.”a

KOMEDIJE

' ~ nad nama

agledana, megde

i hvale je svi i svi joj še priklanjanju —

da poraži 5u, Was

i mi smo vw sammini, Porazu, golemi ae. i jer još visoko držimo a 12

ikad oporekli!

ali to me žnači, Pobedo edošla,

saznali su oni

i ptica:

kako su časni porazi, ponekad, veći ?

i od Pobede!

uzdignute glave Pobeda | eiOa zastavu 4, 6. ! u kolima | našu i - LEON ·skupim | \ ofazu, vičem, — velika vojsko S ilazim s planine Pr svu izrešetamu! mojih, večeras e prolazi { očekivanja i kažem: kraj nas | ružama, i : porušili smo i žadmji Pobeđo, podruku s | : most opasana, — KO raj nogu bogova uzalud smo se ~dok me lapal: · klehi| za odstupanje! pridržavaš, : i borili Da li sagledava, \ Ostaje nam, samo suviše je dockan da U je zasenjena al proste bitka ; da idemo il zbunjena, goloruke od sad 7ınogo za opstajamje! i ; nikad zajedno i da me ili slepa! uz sebe nisu, mas uopšte ? 5. uslišiš. oni

zavoleli —

Joko sad Pobedu svetime beskrqajto

već mas meražzumnvo do korema često kao divlje ruže

3vesne sudije,

ali bez ograda nekih između njih,

i mene,

š- ASP UJa pozdravljaju bezrazložno večeras đugo 98.0 razvedyeme ozbezdamt, sekli, — sede —

Moja verna vojska svih, poraza dugih,

čeka me sad brižne dole pod planinom, —

da svet sam, obavestio preko vetYova

velika toliko o da je ti ne možeš:

nikad da madkriliš

i nikad, nmadvisiš!

O ı vojsko Porazža, dostojna, mene. | 3) | — kralja oašega, } večeras )

najzad, saopštavam:

Spavajmo! Pesak vremena je bečam i nebo , nad njim,

bez ptičijeg krika!

Spavajmo! U pesku sačekaćemo ovde i velikog . 37 nad, mama,

nošeg pobednika! ij

ALA na stranu, Penča je najzad imao šta da vidi: suđenica njegova, nevesta mu, za MZ čitav čeperak od njega niža: sitna, dakle, i'ona, sitnija ne može biti; stvarno — ni obučena, ni gola: šamija na njoj zejtinjava — bila: ni stara, ni nova; opančići »svinjski«, neštavljeni — bosa u stvari; košulja prtena, u orahovini bojeno prababino sukno; kosa — ne možeš joj boju odrediti; lice, pak, suvo, spečeno, malo — izgoreli ga vetar, sunce i kiša; na licu — nos: naW\rivljen, malo pravo a poviše koš, grbav; i usne tu, tanke: uspija ih sopstvenica, da se čovel upitat je 1' žena il zmija, je li ovca ili rospija, ili sve u isto vreme. Da, na licu još i dva siva, čudna oka — ne znaš koje na koju gleda stranu (lepotica, mu, znači, i razroka) šta pogled joj smera: stalno vrđa! - :

1 dok su neki Lemštani nastavljali viku i hvaljenje (što je takođe bio dokaz da Penka ima i više od frista i tri mane: »Alal vera, Penčo, eto, sad vidiš, devojče za teb dušu dalo, kao što smo 1 govorili! Grabi je i vodi odmah, nečeš je valjda na probu, sekirče ti u međ palo, gledaj robu!«), a drugi počinjali da se mršte = umesto da je Penča ljudima zahvalan, ti su mislibi, što po troje opanke pocepaše, što toliko izdangubiše fe mečku sa ko zna kog vašara u Lemsku za soma dovedoše, on se još uvek skanjera, valjda razlog traži da se sa udice otkači, da ubavicu sutra otera! — Penči se stezalo oko srca: došlo mu da grca, da plače 1 da se u isti

pena a yaIE, iu, ave u isti dan, bez pare i dinara sVe, be muke pa ipak: ni izdaleka mlada niič oni ja kakvu je toliko puta sanjao, u snovima ipao, ma pleća obarao, i po polju i šumi ganjao. | kle, sve dotadašnje strahote Vezane 28 taj u avi san, za ženidbu —o <jRonopac, UZ, omča, grob, postati rob i ropstva še ne osloboditi nikad 7 naiednom mu se učinilo kao igra, detinja šala! Pa mu je palo na um da, ne ritajući se uopšte, bez reči, sa zemlje skoči, svet i Penku preskoči, i, makar ga pre toga raščerečili, dragovoljno skhrugne u rajski Bibir, u srecnu dembeliju, zemlju Surguniju! To jest, poželeo je da Penku odatle potera, i onamo odakle je došla teta: pre no što je sa njom reč progovorio, SO 1 hle podelio, i legalo! NPR OI OI u tom času, dok Je tako io, o 3 i O na prabi đa tvrđo srce otkoreva. Maime, pajiednom je Penka počela da se smeši, da rumeni.. da iz razrokih očiju na ko zna koju stranu varnice baca, i đa — O čuda! prva na svetu Penču teši, pomalo, rečima u sebi: Alavuždo, alo! zar ne osećaš da su se lonac i poklopac naizad pronašli, da smo nas dvoie ko dve polutinke jedne iste iabuke, ko, zna kad Tagačent) na ko zna čiia buniišta bačene! Zar ne znaš Za čeopavi, da od dva golema zla može i poneko hitno dobro da ispadne ~ očigledno ie: in i ti se mranogć ne volimo, al haid' da zaiedno život s0"kolimot ako nam i niie mnogo po voli, da Dravimo :bolii! Učinilo se Penči zaista, da Penka, lenako šćućurena, stesmuta, smrzla, onako OE: wa u niega stalmo gleda, i moli ga :uz to, ćuteći: ti va bog: bii me od ovog čaša Đa do smrti, a posle me i ubii: sve ću tvoje blagoslove nesnicom. na Wolenima klečeći, ja da primam sa UŽIvvaniem! IT desnieom.i levicom ću se krstili. ovako, da bude i ostane. va vjeki viekov tako! Te ie stara kuriačkn krv mavalila da u Penčći kola: nešto ga ie ka Penki počelo da vuče: DOŽeleo ie da ie šliusne, udari, da ioi omali šamaT, da je W'o vola u kupusu Dpretuče., Ta ako ga drugi lažu i mažu. mislio ie, što. mu ona na grbinu' trpa samar: šta joi treba da se red miim prenemaže. za mos ga vuče i baiagi teši: da se pravi svetica, kađ mu je od prve jasno da je onn Veća u svom čoporu lopovica no što je on u svom lopov! da se i njoj, K'o i njemu usijala trtica! . va : - ı ·.. DreMmuo je, prema tome, na Penku. izbečio oči: »gukni malo, lani. da čujem kako blebećeš! Ili me i ti nećež?« Na što se Penka nanovo osmehnula pustila dve-tri suze, ušmrknula se, preslicom nos obrisala, i, na obšte zaprebašćenje i radost, onako razroka, pogledala pravo u Penču — Sa oba oka: »More, hoće ona tebe«, za| unjikala je. »ako samo ti hoćeš niu: ko sme da junaku nešto odrekne: ja sam ti se predala čim sam za tebe čula!« Tstoga časa, kad je to saznao, Penča se vrafio iz Sibira i Surfunije — da Penki opsuje mater: »Pazi kuje, kako ,obmaniuje«, vekao je setivši se da k'o njegove Lemske stvarno neman sela nigde: tu su reka alovita i rodna brđa: gola. kamenita i valovita, pa vutišta, moruzišta i groebišta: zemlia nerodna i duša tvrđa: Da su tu smrti, slave i svadbe neobičniie no igde, glave kroz koie vetar puše, promaja; iu se prti

O KNJIŽEVNB NOVINE

PRICA IKN.BIZE WNIHH NOWIMNZA“

SRECA

Slobodan DŽUNIČ

neprekidno, sve uzbrdo, dok duša ne ispadne na nos; pa se tu u 365 dana u godini po hiljadu dana posti; jednom je tu, u prolet, kukurek, i klek i lelek na dan po sto put, i triš; jednom reči: Lemska — to je svet radosti, painje bez kraja! I ko zbog takve dembelije da se ne vrati sa robije, iz Sibira i Surgunije! Još sa Penkom pride, kao dar — da postane gospodar, makar i jednoj šugi. ;

· Pošto je razmislio tako, i sve odvagao razumno i polako, osetio je Penča da su mu se uzburhale grudi: oči su mu zasijale vučki, iskezio je zube hajdučki, pobednički pogledao u Penku pa u Lemštane okolo, a onda viknuo iz sveg grla, da se iža zatresla: »Sreća je uzeti ubavo, pametnmo, pravo i bogato! AP ono što ne valja poati sebi ıa šiju — rogato! ono što niko neće rospiju! što se u glavu gađa —o zmiju! ono od čeg' je i bog digao ruke — io je muški, naški i junački! Zato uzimam Penku +— bez probe: nek' se zna ko sam ja! Što se svadbe tiče — vi da mi je pravite: da bude kako valja pir! Tnače — Penku vam odmah vraćam: da se njome zakitite, da naučite šta su muke. . Dabome, sve hoću ćelepir: ništa. ne plaćam!«

Jasno, svadba je bila kakva se ne pamti: za-

'plamfi srce, bukne, čim se o njoj reč povede.

(Doduše, neko i jaukne, zakuka). U Penčinom dz. u, elem, uskoro su se našli mnogi ljudi, i sve lemštanske ale i neveđe ustoličile su se uskoro famo 'kao age i begovi. Usveo je, znači, Penča da u svoj kokošarnik dovede ne samo nevestu,.

ILUSTROVAO HALIL TIKVEŠA nego je našao i kuma, i brata, i mladog devera, i starog svata, i žene da oko spremanja posluju, služe, čak i tatka i majku za taj dan: za tako što u Lemskoj uvek puno braće, probran je za to tamo. svet: vole ljudi i svadbe i daće, još malo pa podjednako: gde ima da se jede i pije, a i da se bije, ako zatreba (nikom ni to nije na odmet)! Dabome, iako je bilo proletnje vreme, doba kad se svadbe ne prave, kad se u mnogo čemu oskudeva, svak doneo ponešto, kao pravi gazda, baš prema dogovoru: neko pitu, kakav mezeluk, kiseo kupus, na primer, šiše rakije; neko so u prste, šaku brašna — za krkanluk! testiju sa vinom, da se pije, kokošku što se spremila da lipše, mesa but; neko pod skut strpao star i tvrd sir, užeglu mast, prozukao luk — za pir; jedan doneo na dar grne, šerpu ili lonac, od pre Hrista, a drugi, bogami, i nov: sve Penči i Penki u čast! (LI to ovde treba reći: neki Lemštani su hteli, iz razloga posve jasnih, da ga izmrdaju, da Penči svadbu ne naprave, da izvrđaju, bolje reći, No ipak su brzo zaključili oštroumno, da bi upravo to bilo nerazumno, gotovo bezumno — da bi tek tad šteta nastala veća: neka golema nesreća, što su je odlagali stalno, mogla je da počne odmah! A drugi su se poka zali prostiji — fi su naplatili globu na jednostavan način: od onog što su doneli, za vrednost „trostruku ponešto su sa svadbe poneli, i u svoj dom odneli — ah, ne, ni govora o tom: nisu ukrali, nego zabunom, ili zbog sevapa!) Naravno, i novo ruho se našlo, za mladoženju i mladenku — svašta su neki bili spremili, sebi za grob — i

:8f

idve sveće debele, za crkvu i popa, i val za Penku, čak i venac, i gajda i tupan! Jednom reči: ma šta sć mislilo o toj svadbi, tri đana se kod Penče jelo i igralo, i pevalo i pilo: dok svi nisu ispropadali, i s nogu na pod i pod stolove popadali. Mnogi su, prema tome, begovi i age izginuli — mada mrtvog nije bilo nijednog. (Ako se tu ne uračunaju gajdđa Vaska Cigana i njegov tupan: gajda su delije poderale, a tupan slupale obema nogama skačući na nj: kao da je razapeta ovnujska koža panj, a ne svirka za oro, pipirevku i drugo sitno kolo), .

Najzad, spomenimo i to: najveseliji su na svadbi bili mladoženja i mladenka — mudra se pokazala Penka, već tad, hitra k'o vidra: čim bi Penča viknuo: »Dlan me svrbi! ona bi potrčala i — cmok: svatove ljubila u ruku šapućući sebi u pazuho: i na vrbi, može da rodi grožđe, kad čovek ima nešto u glavi! Posle čega su joj pijani gosti, za ljubav i pažnju onaku, u šaku stavljali: dinar, paru, dinara po — kako ko, prema svom guberu, galameći uz to, i nastavljajući da se prave gazde: »Gledaj liju: hoće i meku mamudiju, da mi istrese čekmedže, a zaboravlja da je polovina dinara celih pedeset para, pa i blizu sto! moja sreća što mi je čekmedže k'o vreća!« Zadovoljian što Penka privređuje tako, bez muke i lako, i sam „nakresan, Penča je trljao ruke i skakao od milja — terao je ljude da daju više, i ne budu škrti. »Još!« vikao je, »kad vas.ovakva nevest, ruke ljubi, . kad se svakom Klaja TREE se trubi, da

e do gluvog boga čuje! I potom Penku po zadhjici šljapne: da bolje zapne, da što češće ljude celiva!

_ A kad ona jednom ljubljene izređi, završi, on je odvede u ćoše, uzme joj pare, na brzinu ih pregleda, prebroji, pa sa namršti: »Loše«, rekne, »ne valja! Što ne gledaš čime te daruju! Bto, nismo ni počeli da stičemo kako valia. a već nas lopovi pljačkaju: daju bokluk! Pogledaj: tantuz mi je neki na dlanu, tri filera šugava, stotinka davno nevažeća, dva prebijena groša! Zar da mi džabe ode ovoliki kuluk! Trči opet, i dobro otvaraj oči: ne šteti me od prve!« I u ćupuk, u maramu neku, strpa i bokluk i ono što vređi. Onda Penka u svom džepu prepivoa dare što ih je u međuvremenu od muža sakrila, i, viđeći da su tu, da joj ih nije oteo, u sebi rekne: a, nećeš li sve u svoju kesu: i ovo su pare, i ja se za njih mučim! Pa uzme da Penču sokoli: »More, ćuti, ne laj: kad bi nam uvek ovako išlo, svakog dana ti bi se po jednom ženio, a ja i vo triš!« Znači, od milošte i ona njega klepne, uđari — da

svi vide koliko se vole i u svemu slažu. Praveći

se da ne vidi šta Penka krije, u tom Penča do tavana skoči, pa kolo povede vičući uglas: »Na= gari: jednom se čovek u veku ženil« Na što i begovi i age, to jest neveđe i ale, zaurliču: »Baš ti je život lep!« ·

No, čim se ludo oro prekine, ženik nevestu u ono isto Ćoše joj jednom pritera:\prevme joj zabezeknutoj džep. ono što je od njega maločas sakrila u svoj preruči, pa joj prstom privreti, i pouči je uz to: »Od drugih krađi kol'ko ti je volja, i još više, a!' ne i od mene! Tnače kiđam ti ko piletu glavu: ne dam da mi pomračiš slavu: kako si od lopova većeg od svih, ti lopov bo}lji!«

Pavle ZORIĆ

Nastavak sa 9,·strane

bili omiljeni u čitalačkoj bublici, govori o njegovoj hrabrosti. Izneo je i niz krupnih zamerki Jovanu Subotiću u kritici njegove tragedije „Herceg Vladislav”, jedne od najpopularnijih drama šezdesetih godina, Ubedljivo je dokazao da sjajni istoričar Stojan Novaković nije bio

pravi pesnik. Danas nam ovi sudovi izgledaju

jedino mogućni, i opravdani, ali onda kađa ih

je Ruvanac izricao ukusi su bili drukčiji. Neki, pisci koje je Ruvarac s pravom osporio uživali ·

sd veliki ugled, i ustati protiv njih značilo je izložiti se riziku. Ruvarac je značajan i zbog toga što je među prvima kod Srba ukazao na izuzetne lepote dubrovačke Rknijževnosti, U članku „Značajnost dubrovačke književnosti“, objavljenom 1863. godine, analizirao je dosta površno, ali sa istinskim oduševljenjem, dela starih dubmovačkih pisaca, posebno ističući Gundulića i Palmotića. ,

Vodio je borbu protiv slabe poezije u đuhu

_ teorije o diletantizmu u umetnosti. „Umetnički

je diletant, piše Ruvarac, onaj kome je umetnost a „q

samo igra, te koji ne tražeći da u njoj dotera do ne znam kakve valjanosti, ipak se njom zabavlja, jer mu se mili. Bez osobitog dara budući, on samo podražava, i u fome se poglavito razlikuje od umetnika. Ne imajući prave zbilje i isključiva interesa, naspram kakve umetnosti, zabavlja se diletant njome tek iz dugog vremena, pokušavajući da od igre učini ono što umetnici rade“. Na žalost, ova kritika diletantizma je ostala uppštena. Ruvarac nije imao ni vremena ni snage da uoči i osudi korene tog diletantizma. Smetalo mu je u mnogome i apstraktni karakter njegovih stavova. Verujući u apsolutni smisao lepote shvaćene na metafizički način, često je · Wpreviđao živo bogatstvo konkretnih dela. Za-

· htevi jedne normativne, dogmatiske estetike koja

ja se gubila u shemama, definicijama i propisima, nisu mogli da posluže Ruvarcu u analizi i ocenjivanju pojedinačnih ostvarenja. Oni su Predstavljali jednu od glavnih šmetnji, snažnijem i potpunijem razvitku njegove kritičarske ličnosti.

\ /

KOSTA RUVARAC...

Ali taj mladi kritičar, koga je romantičarski nastrojena omladina volela i poštovala, ima svoje posebno, mada sknomno sesto u našoj književnosti druge polovine prošlog veka. Suđ vremena, često ohol, ističe ponekad samo ono što je najbolje, nepravedno . prenebregavajući manje pisce koji su pripremili pojavu onih velikih. Ruvarac je bio jedan od tih prethodnika, ne toliko svojim idejama, koliko opštom aktivnošću. Jovan Skerlić je rekao: U roman= tičarsko daba, u doba poleta, sinteza i neposred= nog stvaranja, malo se bavilo jednim tako prozaičnim, analitičkim i posrednim književnim radom kao što je tađa izgledala književna kritika, Jedan od retkih ljudi koji šu tada radili na književnoj kritici bio je Kosta Ruvarac, On je pobudio interesovanje publike za književnu kritiku i održao kontinuitet u njenom razvoju, koja je tek nekoliko decenija posle Ruvarčeve smrti, doživela procvat“, SAN

;

MTI 41%