Књижевне новине
LIRIKA U PIRIEVOJU
s
Ladislav | NOVOMJESKI
LADISLAV (LACO) NOVOMJESKI (Novomesky — rođen 1904. gođine) spađa među najznačajnije pesnike i najistaknutije ličnosti u slovačkom kulturnom životu. Pre rata revolucionar, rukovođilac u slovačkom narodnom ustanku 1944. gođine, u doba staljinizma u zatvoru. Prvu zbirku stihova „Nedelja“ objavio je 1927, a potom do 1948. još četiri koje su 1964. gođine u Bratislavi štampane zajedno u Knjizi „Otvorena okna“. Najnovije poetske koni„pozicije Novomjeskog su „Vila Tereza" i „Pola sata do građa“, U njegovoj poeziji špajaju se ljubavni i socijalni motivi, poetistička oslobođenost i blagi lirizam stiha sa društveno-političkom anhgažovanošću 1 odgovornošću pesnika.
Noc
NOVI prhwu, dyugi snovi u, mislima se oje i iz njih nikne život stvayni što. je.
Te žute lampe
timjavim plamenom spalile su zlatne mostove, i ostah, sam, kao dete,
na obali stvarnosti.
Nešto sam tražio, nešto nisam našao, nešto sam izgubio, nešto nisam, dobio
a mešto misam, platio.
Casovnici odbrojiše kraj nedelje od ponedeljka ću opet početi da tražim svoj lepi dečji san.
Hoću li ga naći? IP ne naći?
·'Zvezde su, Sveže, mesec Sustao, a veče korača nesigurnim, hodom.
— Hej, dečače plavooki, tako si mi strašno poznat mora da te davno, ~
; davno znam.
— Hej, hoćeš li da legneš sa mnom, sam?
Ne, nisu to zvezde sveže, 0 mi fneseć umoram od godina, O to gospođici Vandi sam tako blizak, znam, to gošpođica Vanda mi je tako bliska, znama; — veče je sveže _ a jutro bolna smrtna ramc.
AGA Op a O
Pod lake korake s veselih zvezda je modro cveće lilo.
Kamene sagove je modrim sjajem, na,topilo: za naš svadbemi put, ,
I stalno još
i još na, usta stavljaj poljupce nemirne kojima će jeđamaest slova
„HOTEL ADRIJA“
narediti da u, mrtvu. kuću, uđu, gde ti neću dati to o čem, se stalo 5mi, „ „(0 fi; ti ćeš me tamo nežno ubiti.
Svileni jastuk dahom, kose diše a lažni osmeh gospođice Vande taj hladni dah me izmeni više.
Zastrta lampa. na stvavi se smeje a hladnoća, stvari hladnog gosta we može da zžgreje,
4 stvari su mi tako davmo zname, kao telo gospođice Vande od mramora, isklesano, koje je večno milovamo, a ipak za ljubav ne 2nmG.
No svaki čovek syce ima, Wu, srcu krvi bujni tok, a u krvi:
pesmu, života, uvek živu, kojom, se katkad . jJalš-tonom o sudbi zapevqa: fis dis cis 1 i malo ljubavi krikom, strašnim, ište. A iz ljubavi gospođice Voande jeca sifilis.
Mesec je sanjio, zvezde umorne, od, moći čoveku mnogo me ostaje, – a izjutra Ste, ) : sve ko laki prolećni leptir mestaje.
Noć ostavlja dođir ma, toplom, belom, telu, bolesni poljupci u, snovima, 7. i u duši teški bolni strah.
“A za tu živu, ; zelenu, YamL ma stolu drema lek wu tubi: salvayzanu,
Preveo Miloš IL. BANDIĆ
\ || !
IO i
Mao
OM
| PIŠU: PREDRAG PROTIĆ, JOVAN ANGELUS, LJUBIŠA ĐIDIĆ, MILOŠ IL BANDIĆ I TVRTKO KU-
LENOVIĆ
~
a VAT 6TeWN __ CASOPISA _
IZRAZ raz aaeraraK ue pa ay a reiagnir ao mu ana
Književnost i jezik
ZA REDAKCIJU ovoga časopa 1008 sa puno opravdaiih razloga da se kaže da ima razvijeno i istančano osećanje da oseti šta je kao problem prisutno u našoj literaturi i da o tome u pravo vreme povede razgovore i diskusije. U dvobroju za avgust i septembar ove godine redakcija „Izraza“ dala je još jedan dokaz u prilog našem tvrđenju. Pokrenuta je anketa o književnosti L
jeziku, o odnosu jezika kojim
govorimo i jezika kojim pišemo, i o svim onim problemima sa kojima se suoči goftovo svaki čitalac pri susretu sa nekom od knjiga naše starije ili novije književnosti. Redakcija je bila inspirisana jednim člankom Ranka Bugarskog i obratila se izvesnom broju pisaca publicista. i naučnika i tražila od njih odgovore na pitanja koja smo malopre pomenuli, Odgovori koje je „Izraz“ doneo zaslužuju punu pažnju i pružaju, goto vo svaki od njih, čitav niz pitanja o kojima se može i mora raspravljati. Milka Ivić u svom tekstu „Jezička individualnost građa“, pošto je konsta fovala da postoji poseban fenomen jezika građa, ali da taj jezik građa nije jedin~
„stven, o čemu najbolje sveđo=
če primeri Beograda i Zagreba, pokušala je da pronađe i razlike između pojedinih grad skih govora i nešto Što njih nesumnjivo spaja. Ona se naročito, osvrnula na uverenje koje je prilično sasprostranje=no da je jezik grada iskvaren i-da se u građu ne može tražiti jezik koji bi mogao da odgovara određenim „gramatičkim stanđardima. Po njenom dubokom uverenju to je jedna opasna zabluda. Što je rasprostranjenija i ukorenjenija, tim je i opasnija. Ali ta zabluda nije ništa veća ođ one druge da je književnik predstavnik određenih jezičkih sta ndarda i da je pisac, isključivo, taj koji stvara jezik. Uverenje da je ranije jezik, široko uzeto, naroda ulazio u li-
teraturusa da d. · jezik.lite Baza | a ulazi u narod, obogaćuje pos= tojeći jezik, i stvara nov, isto tako zaslužuje da se kritički razmotri i da mu se stave izvesne rezerve. Primeri nekih naših pisaca na koje ukazuje u svojim „izlaganjima Milka Ivić mogu da budu najbolja potvrda ovog gledišta.
(P. P—č)
ATLANTIC
Neobjavljena Hemingvejeva poezija
OD KAKO je dvadesetih godina ovog veka Hemingvej postao glasnogovornik „izgubljene generacije“, on nikada nije uspeo da umakne ogromnom interesovanju i publicitetu štampe. No jednu jeđinu svoju pasiju Hemingvej je za života umeo dobro da zataji: retko je ko znao da Ernest Hemingvej u dokolici piše pe'sme. Ovaj deo njegovog književnog dela ostao je zauvek obavijen velom tajanstvenosti, jer je sam Hemingvej smatrao ovaj svoj hobi za neku vrstu porodičnog skandala, pa su samo njegovi najintimniji prijatelji mogli da čuju neke njegove sramežljivo izgovore'ne stiohove. Samo pregršt ovih stihova objavljena je za njegova života u jednom manje poznatom nemačkom: časopisu „Der Kyeršmit“,
Glavni urednik američkog ćasopisa „Atlantik“ . Robert Mening, koji je još za Hemingvejeva života postao njegov odani i bliski prijatelj posetio je nedavno njegovu ženu Meri Velš i zamolio je da mu ustupi neke Hemingvejeve ne= objavljene ., rukopise. „Među književnom ostavštinom veljkog pripovedača, Robert Mening je pronašao i dve ]jubavne pesmć koje je Hemingvej,
"u porođici poznat po nadimku
„Papa“, posvetio svojoj ženi Meri u toku drugog svetskog rata. Mening je uspeo da od Meri Velš dobije dozvolu za objavljivanje ovih pesama pa su se one pojavile uz njegov komentar u poslednjem broju „Atlantika“,
{
\ Mening dalje iznosi svoje najdraže uspomene i sećanja na Hemingveja. Prenoseći frag mente svojih razgovora sa Hemingvejem „Mening iznosi jedan veoma interesantan podatak koji može da osvetli kako njegovo književno delo tako i sam čin eventualnog Hemingvejevog „samoubistva. Papa je, kaže Mening, celog života sumnjao da pisac može da obavlja svoj posao ako nije u najboljoj fizičkoj kondiciji. „Debljanje tela može da dovede do debljanja đuha. Padam u iskušenje da kažem da to vodi i do debljanja duše, ali ja o duši ništa ne znam“, rekao je Hemingvej Meningu. Na kraju Mening zaključuje da bi še, po kazivanju Meri Hemingvej, od Hemingvejevih neobjavljenih pesama mogla objaviti čitava zbirka, ali da te pesme nisu za sada pogodne za objavljivanje. „Neke od dužih pesama“, rekla je Meri, „odnose se na još žive ličnosti, a većina tih pesama u najmanju ruku Mije baš lasksava za njih“. (J. A,)
\5UJ)OBNOST
Savremena irska poezija
PRILOG irskog pesnika Dezmonda O Gardija o savremenoj irskoj poeziji, objavljen u sedmom broju „Sodobnosti“, počinje ukazivanjem na „modernizam“ kao glavni kulturni pokret koji se javlja u Evropi pa samim tim i u Irskoj, na prelazu iz XIX u XX vek, odnosno u vreme u kojem je živeo i radio značajan irski pesnik Jejts. Naslednici irske škole koju je 'on osnovao rTazvijaće s jedne strane novo ose ćanje MRheltskih legendi, mito va, folklora, dok će s druge strane pratiti univerzalnost Jejtsovog mođernizma.
Idok su neki njegovi nasledni ci (Kolum, Stivens, Higins) pisali strogo u okviru irske patriotske tradicije, drugi su, kao Ostin Klark i Petrik Kava nah, svoje poetske izvore tra-
„čili u osećanju za položaj se „ "Ooskog života”Kroz porast indu vw civilizacije i u pro- +ivrđeni
strijske blematici gradskog života, uti caja divljeg irskog katolicizma. Ostin Klark, koji ozna= čava prelazak ka pesnicima srednje generacije, uspeo je da razvije novu poetsku izražajnost: on oživljuje legendarnost srednjovekovne Irske, male kraljeve, bleštave manastire, draguljima ukrašene svete knjige, učene đame i pu tujuće mudrace, Vraćajući se u prošlost on upravo ovim poređenjima simboliše i ispove= da svoje nepoverenje i osudu sađašnjosti. Prve pesme dru-
. Zog pesnika ove generacije
Petrika Kavanaha, govorile su neposrednom jednostavnoš šu o lepotama i pejzažima irskog sela. 1947. gođine zbir= kom „Velika glad“ on se pokazao i kao jetki društveni satiričar, dok će kasnije izgubiti tu mračnu i realističku ljutnju i zameniti je bezbrižnom duhovitošću.,
Pesnici mlađe „generacije, rođeni oko 1925. nose takođe Jejtsov neizbežni uticaj, ali u karakterističnom irskom „tradicionalnom faktoru“ donose toliko svežine i samopouzdanja da je to vredelo divljenja. Prvi od ovih pesnika koji se probio van. irskih granica je Toms Kinsela čiju poeziju odlikuje autoritet, spontani rast i spretno vladanje strogošću jezika. Džon Montfagni je pesnik oštrih „suprotnosti između irske mitologije i primitivnosti surovosti sveta u kome živi. Naročito je osobit Ričard Marfi koji ima veoma suženo tematsko područje: to je život ribara na obali Aflant . skog okeana gde je i sam pe3nik, posle lutanja po drugim zemljama našao svoje utočište, Možda je najzanimljiviji među njima Pirs Hačinson — pesnik koga karakteriše izbor motiva, jezika i ritma. Njegova osnovna tema je čovekova ljubav i „čovečnost“ sa svim njenim atributima.
Pisac ovog priloga „pesnik Dezmonđ O Gardi daje, na kraiu, i osnovne odlike zna=· šajne za njegovu poeziju: dosegnuti voljom neki drugi, pri hvatljiviji red stvari, uspostaviti nove odnose sa prošlošću kroz ličnije i samostalnije razumevanje značajnih iskustava sadašnjosti — to su misli
f.
. vove njegove poetike. /
koje karakterišu osnovne sta-
(LJ. Đ.)
PLAMEN KULIUXNINY ŽIVO"
~ „O mladoj češkoj 1 slovačkoj
2. En JiŽeVnOSti
PAO „ČINI MI SE da „današnja mlada umeinost više ne dopušta da je zbunjuju ove ili one kategorije. Mladi režiseri snimaju filmove onakve i onako kako im se sviđa da ih snimaju i baš ih briga u kakve će ih društvcne i estei ske shemate neko potom uvIstiti. Oni misle o svetu, neŠto im se u njemu dopada a nešto ne, nešto hoće da rade — i to prosto tako rađe“, ističe Vaclav HaveL (autor „Drugarske večeri“, prikazane i na beogradskoj sceni) u anketi „Mlada literatura danas“ u „praškom „časopisu „Plamen“ broj 7. Ali to što za Havela izgleda tako jednostavno, nije i za druge učesnike ankete. Pala je reč i o krizi mlade češće književnosti, i Josef Hanzlik, pripadnik najnovije pesničke generacije, u svojoj jroničnosarkastičnoj glosi čak pozdravlja krizu kao neminovnost u kojoj svaka istinska mladost dokazuje svoju životnu i tvoračku autentičnost.
Dok se u nekim odđgovori-
· ma na anketu podsećalo na
situaciju koja je prethodila današnjoj, sve do nmneblage književne klime u doba tzv.
kulta ličnosti (uključujući tu .
i problem časopisa Kveten (Maj) i generacije oko njega koja je prva, od 1955. i pogotovo 1956. i 1957. godine nastojala da se odupre duhu
shemaftizma u ftađašnjoj če-'
škoj literaturi, izlaženje časopisa je 1957. bilo obustavljeno, — a danas mu se prigovara i zamera što nije bio revolucionarniji i smeliji nego što je bio!), Vlađimir Janovic u svom napisu „Poezija u svirepom svetu“ direktno. osvelljava trenutnu si-
aciju. On obrazlaže već u- ~
fakat da je mlada češka poezija svesna apsurdmog i svirepog sveta koji ioj je bio nametnut kao maksimalno smislen i ljudski i ona reaguje na njega luglavnom na dva moguća načina: beži iz njega u snove i fanta-
NUOVA ANTOLOGIA
Dve kulture ili humanističko jedinstvo U JEDNOM od posledjnih “brojeva ovog značajnag časo-
pisa sa vrlo dugom trađicijom Frančesko Panarija „mueditira
na temu odnosa između eg-·
zaktnih nauka i umetnosti. On ne odobrava uzajamno suprotstavljanje ovih dveju oblasti kulture kome su skloni mnogi autori, i tvrdi da one nikada nisu bile u konfliktu i da se ne može zamisliti kako bi do toga moglo doći. Da bi osnažio svoje tvrđenje on redom nabraja slučajeve iz istorije: u pitago rejskoj školi matematika 1 muzika se prožimaju, Bruneleski, Paolo Učelo, Leon Batista Alberti ulaze u istoriju matematike i fizike, da se i
1 o velikanima rene-
ne govo: 1 sanse, o Leonardu, Direru, Galileju. U novije vreme,
Džems Klark Maksvel je pisac i pesnik, Borodin hemičar, Maks Plank kompozitor i pijanista.
Položaj umetnosti i nauke ı savremenoj krizi je sličan, korelativan, možda podjednako tragičan. Dilema «česticaval koja podrazumeva kKrizu
· fizike odgovara binomu reali-
zam-apstrakcija u slikarstvu. Traže se nove filozofije u estetici kao i nove teorije spoznaje.. Problem moderne umet nosti, u odnosu na klasičnu, sličan je i homologan problem savremene nauke u odnosu na tradicionalnu. A problemi mauke i oumetnosti to su problemi čoveka i društva I zato greške ne tre-
ba tražiti u umetnosti ili nau-
ci, niti u njihovim međusobnim odnosima, već u odnosu društva prema njima, u za-
ziju ili u njega bolno uranja, bez zanosa i iluzija, U prvom slučaju poezija o svom vremenu samo uzgred svedoči, dok u drugom, težem, složenijem, daje o mjemu svedočanstvo. U tome, i,u dehrukturizaci}i dosađašnjih poetskih i humanističkih vred nosti (i nevrednosti), Janovic sagledava i definiše sadašnji momenat mlade češće bpoezije, U istom broju „Plamena“ Zdenek MEis raspravlja o mladoj slovačkoj prozi, naglašavajući kao njenu bilmu osobenost — odlučan otpor prema „pozitivnom junaku“ koga je krasila „jasna i jedđdnoznačna svest o vrednostima koje upravljaju njegovom egzisvtencijom“, Dok su se u tom olporu pjsci uglavnom složili, problem je nastao potom: kako i šta dalje? Taj proces diferencijacije i previranja u mladoj slovačkoj
prozi još traje.
Nastavljajući se indjrektno na anketu „Plamena“, bratislavski nedeljni „književni list „Kulturni život“ (u broju od 20. avgusta) donosi nove materijale o istom pitanju. Jozef Bob u članku „Pro blem oko ideala“ tumači situaciju u mladoj slovačkoj literaturi kao reakciju prirodne revolucionarnostii .koja se u trenutku relativizacije pretvorila u nepoverenje i pesimizam. Nesporazum sa društvenim idealom i sa mogućnošću njegovog ostvarivanja vodi ka strasnoj odbrani ličnih ideala; književnost se obraća čovekovoj privatnosti i senzibilnosti. Iako je ta pojava shvatljiva i objašnjiva, i ona je jedan vid stvaralačkog ćorsokaka, i mla da literatura bi, zaključuje Bob, morala da joj priprema novu protivtežu. Michal Nadubinsky (u članku „Protivrečnosti mlade literature“) još je kritičniji: on zamera mladim „piscima · nedostatak koncepcije i „podstreka da stvaraju novo i da stvaraju druicijje no dosad. A to, smatra on, dolazi otud što se novim temama pristupa sa starim izražajnim „sredstvima, sa starom poetikom, u prozi, pa delimično i u poeziji: Mlađoj slovačkoj Kkniževnosti i Kknijževnoi avangardi, čiila je dosađašnia tvoračka agilnost bila i te kako mrimetna, ostaie da se suoči s tim i drugim problemima koji sad pred njom stoje.
(M. IT. B.)
|
htevima za neposrednu primenu njihovih rezultata, u previđanju njihove proročanske delatnosti, u onemogucawanju njihove autonomije.
Teorija o dvema kulturama, kulturi umetničkoj i kulturi naučnoj, greši pre svega u tome šio nauku izjednačuje s tehnikom, specijalistu za jedan određeni posao sa ivorcem novih shvatanja koji često operiše umetničkom intuicijom. Da bi shvatio suštinu nauke čovek ne mora biti profesionalni fizičar, „hemičar, biolog ili matematičar, kao što ne mora imati završen filološki fakultet ili umetničku akademiju da bi bio upućen u umetnost. Čak i u pogledu jezika, zapravo je samo tehnički jezik nepristupačan neupućenima: jezik nauke, osnovni je= zik principa i njihovog izvo= đenja, pristupačan je svakome ko je u stanju da ozbiljno razmišlja, i ko, ako ima interesa za probleme spoznaje, za po» ređenje i sinteze o svetu u kome živi, može osvojiti. i sajViše matematičke istine iako ni= je matematičar.
Umetnost koja se oseća po» gođena napretkom nauke nije/ umetnost umetnika; nauka koja s visine gleda na umetnost nije nauka naučnika, Smešno je verovanje da nauka i tehnologija same. mogu rešiti probleme' čoveka u mo> dernom svetu, kao što je smešno bilo verovanje da to mogu umetnost, ili filozofija. Ako dakle niieu pitanju poređenje dvaju ekstrema, naučničke arogancije i umetničkog zgražanja pred rastućom poplavom: profesionalizma, može se reći da su nauka i umetnost išle, i da će ići istim putem, u jednoj paralelnoj evoluciji, u jednoj simbiozi. Veličina nauke nije, ili nije. samo u društvenoj vrednosti nienih aplikacija, nego u njenoj konceptualnoj apstraktnoj suštini,
(T. KJ)
KNJIŽEVNE NOVINE