Књижевне новине

IMA NEČEGA KOBNOG"u samom nastojanju. da se, makar i za tren, obuhvati, prepozna i kritički formuliše poetski impuls u intervalu od trideset godina. Utoliko pre kad niste sigurni u stvaralačku prirođu samog impulsa kojeg ispitujete. Ovo napominjem zbog toga, što još nije moguće uspešno i neopozivo dokazati istinsku prirodu umetničkog stvaranja: oma se samo da naslutiti. Maa, a Ali kada je u pitanju pesnik čiji su stihovi, najčešće, izvan i ispod domašaja kKritičke' metode, teškoće kritičke interpretacije skoro da i ne postoje, jer je sva pažnja, tako reći, usređsređena, ne više na estetsku dovoljnost pesama, već, pre svega, na dramu stvaralačke ambicije. ni se čini, a to nije teško dokazati, da je skoro cela pevanija Surepova, realizovana. bez pravog poetskog nadahnuća, a to, dalje, znači da su mnogi poetski koncepti ovog pesnika, ponekad zaista zanimljivo zamišljeni, ostali bez one univerzalnosti poetičnoga koju moraju DoOsedovati i lirska i misaona pesma, skoro podjednako. i ~ Ni wa Nemam, razume se, nameru da potcenim duhovni napor ovog dragocenog: kulturnog ·rađnika, još su nam u svesti njegovi briljantni letopisi, njegov ingeniozni prevod „Slova o Polku Igorovu“, ali, danas, suočivši se sa njegovim stihovima, pisanim u razmaku od trideset. godina, ne mogu a da ne ukažem na njihov stvarni značaj koji je, da se ne zavaravamo,. s pravem, ostao nepriznat, izvan glavnijih tokova savremene srpske poezije. eee, | Međufjm, uprkos mnogih nedostataka, Surepova. poezija zaslužuje da buđe, bar, pažljiivije pročitana, jer je tematski raznovrsna, leksički i sintaktički zanimljiva, jer je, na divotnim i sudbinskim magistralama naše 'Rkulturne i političke istorije, spustila svoj radoznali pogled. WO Ti U stvari to bi bilo jedno. određenje · ove poezije: taj veliki interes za našu istoriju. Čini se čak da je osnovno žarište Surepovog 'stvaralačkog elana upravo to naše duhovno poreklo.

PRVI ROMAN Branimira Šćepahovića „Srammo leto“ nije njegov prvi pokušaj da povest o povratku učini sređištem svojih traganja · za gorkim tajnama ljudske prirode i tamnim 'isti= nama o ljudskim odnosima. Početkom, prošie godine Šćepanović je u časopisu „Savremenik“ objavio priču „Otkrovenje“ koja .je ne samo tematski identična sa „Sramnim letom“ nego se, sad, može uzeti kao začetna, embrionalna: faza ovog romana. Šćepanović je, očigledno, smatrao da pričom o Isakovom povratku među“ ljude koji su nekad bili njegovi seljani nije iscrpeo sve ono što je, u psihološkom kontekstu ·povesti o povratniku, mogao da kaže ne samo”o ljudima koji su imali zajedničku prošlošt i koje novi susret vodi šumornom saznanju o nečmogućnosti izmirenja nekadašnjih i sadašnjih istina, nego o ljudskoj prirodi kao takvoj. On 'je stoga, nesumnjivo, razvijajući priču o' Isakovom. povratku u roman o Isakovom povratku od Pasjače načinio jedan minijaturni užareni univerzum u kojem; kao pod staklenim zvonom, prati vijugave tragove svedočanstva koje ljudi,ostavljaju o svojim slabostima. JL PI JLMLORNE" a

| Premda su mnogi delovi priče, naročito dijaloški pasaži, mestimično gotovo doslovno preneseni u novo ikivo, i premda je. psihološka atmosfera „Otkrovenja“ zadržala svoja osnovna obeležja i u kontekstu „Sramnoz leta“, Šćepanmović je ipak priču tretirao kao gotovo sasvim uslovnu skicu koju je bilo potrebno ne samo proširiti i produbiti već kojoj je bilo nužno nakalemiti i nove detalje. Šćepanović. nije: menmjao temu, ali je umnožio i, donekle. izmenio teze; zbog toga je razvio fabulu i dopisao nove epizode, živo tkivo novih teza. Primetno je da između Isaka iz priče i Isaka iz· romana ima kvalitativnih razlika. To je razumljivo kad ·se zna da susret Isaka iz priče i Isaka iz romana sa sredinom koju su u mladosti napustili puni rezigniranog stida i otrovne mržnje nije: bio istovetan. No traženje paralelizama i razlika između „Otkrovenja“ i „Sramnog leta“ bilo 'bi daleko zanimljivije u okviru razgovora: koji.bi se' vodio o genezi Šćepanovićevog romana;·u tekstu čiji je cilj, pre svega, da fiksira osnovne koordinate knjige činjenica đa je roman nastao iz priče može da se iskoristi samo kao zanimljiiv pođatak o piščevoj vezanosti za teme i, teze koje mu je nudila povest o Isakovom povratku.

Isak se, nakon mnogo godina, tokom kojih je, po vlastitom uverenju, postao pravi čovek, vraća u svoju Pasjaču sa neđefinisanim osećanjem mržnje i ljubavi. Pasjačani, koji su ga'u, mladosti mučili i ponižavali i od kojih je pobegao bĐun mržnje i srama, primaju ga drsko, sa hladnim prezrenjem i podsmešljivom ravnodušnošću. Tek kad se pronese glas da je Isak poštao

DA SE NEŠMBO DOGODILO: DRUKČIJE, daje hronološki poredak po kome su se pojavljivali izbori i prevodi iz pesništva slovenačkih pesnika „generacije 58“ bio obmut, i kriterijum' prema njima podešen imao bi, po,svoj prilici, .izraženiju istorijsku perspektivu. Hoću da. ka žem da bi za čitaoca poezije mnogo prirodnije bilo da je prvo upoznao Kajetana Koviča i Cirila Zlobeca, a potom Daneta Zajca i Gregora Strnišu. Bolje zbog toga što bi mu se predstava. o generaciji (uključujući i Vena Taufera) za koju se veruje da je označila revolucionisanje 'posleratne slovenačke poezije, učinila prirodnijom i potpunijom. Odražavala bi, verovatno, nekakvo kretanje ka višim artističkim ciljevima, ka vrednostima i osobenostima koje karakterišu maše shvatanje modernosti u savremenom 'pevanju. A da i ne govorim kako bi dobro bilo. da smo tu generaciju, koja je po mnogo čemu korespondenina sa isto tako značajnom generacijom srpskih pesnika, upoznali znatno ranije,... Za pametne stvari, međutim, nikad nije · kasno, pa stoga i nije primarno važno hoće li u jednoj oceni biti više književno-istorijskih merila i manje čisto estetičkih, više deskripcije a manje mogućnosti za podsticanje intelektualne aktivizacije. U raznovrsnosti i bogatstvu savremeno jugoslovensko pesništvo dobilo je, nesumnjivo, i Zajcom i Strnišom, koji su se. uvrstili' u .same njegove vrhove, a i Zlobecom i Kovičem, koji

K.NJIŽBVNE NOVINE-

Bez pravog

nadahnuća

Milorad Panić Surep: „TRIDESET LBTA“, „Prosveta“, Beograd 1965.

Uočivši jednom gde se može organizovali dobra pesma, Surep će se, istina bez proročkog dara, češće vraćati ovom inspirativnom poreklu, ali se njegova stvaralačka aktivnost redovno završavala 'deskripcijom. Priroda njegove poezije kao da nije dozvoljavala intenzivniji duhovni napor, tako potreban da bi se stvorilo jedno pesničko saznanje istorije.

Tako će, recimo, u sedmom triptihonu ima-– ti lepu: zamisao da poefski fiksira tri nacionalna simbola (Kosovo, Sutjesku, Filipovićeve dignute ruke), koji su doista memento naše zemjje, ali se, na žalost, ta divna zamisao svela na eksplikaciju, na jedno retoričko izjašnjavanje koje umanjuje moć poetske sugestije. Ni poetska slika, koja „dramatično izrasta u svesti (dignute ruke) ne uspeva da obuhvaii tiragizam individualne i kolektivne egzistencije, jer, kako bi rekao Bašelar, ne odjekuje na pragu bića. Kada Surep eksplicitno kaže da su te ruke dig-

Gorka

povratnička

saznanja

Branimir Šćepanović: „SRAMNO LETO“, No daaa ai · „Prosveta“, Beograd 1965.

ji. r=93P *FiMTTFĆr%/96yaal Fy TI? vlast pritvorno poštovanje, nabijeno skrivenom mržnjom, ustupa mesto ranijoj drskoj ravnodušnosti. No kađ Isak prizna da nije vlast Pasjačani ga premlate i opljačkaju, i on odlazi iz sela .poražen u svojoj naivnosti i ogorčen u pepelu svojih izneverenih nada. Ovi, u najkraćim crtama naznačeni, elementi Isakove istorije mogu sasvim izvesno da nagoveste da Šćepanovića kao. pisca u prvom redu zanimaju moralna iščašenja ljudske prirode. Dok je ceo ovaj roman nastao kao rezultat sasvim svesnog napora da što više toga ostane u okvirima simboličnih nagoveštaja, nedđorečenih aluzija i dvosmislenih asocijacija, pisac je moralna izopačenja ličnosti svoga dela slikao savim otvoreno, veoma eksplicitno i gotovo drastično. Glave u kojima je deformisana moralnost najpotpunije naznačena i gde se pretvorila u razulareni panoptikum ljudske podlosti i zlobe („Kako su otkrili đavola“. i „Grešna propoved“) čak možda i suviše eksplicitno fiksiraju Šćepanovićeve osnovne · moralističke preokupacije, kao što, sasvim posredno, mogu da nagoveste razloge zbog kojih je on: „Sramno leto“ napisao kao alegorijsku povest, a ne kao direktno sagledavanje jedne veoma bogate, žive i aktuelne materije.

· Šćepanovićev roman na;jpribližnije bi se mogao definisati kao moralna basna sa veoma izrazito' naglašenim alegorijskim i paraboličnim elementima. Određenije rečeno, „Sramno leto“ je pre svega moralna basna o vlasti ili, još određenije, o deformisanom odnosu ljudske prirode prema vlasti. No u granicama kruga u kome se kreće Isak kao „vlasti i Isak kao

Na

tri idejna

toka

Kajetan Ković:

„ČAS SAVBSTI“,

„Prosveta“, Beograd 1965. Izbor i prevod Roksande Njeguš

bi, po. mom shvatanju, na najvišem stepeniku bili. pomalo stešnjeni već prisutnima.

| Kajetan Kovič je, naime, pesnik veoma pogodan: da obeleži jedno mirno, istorijski veoma značajno, napuštanje konzervativnih merila i standarda (misli Se na posleratne) i pokret ka

nute „vremenu, ljudima, suncu, svemu“, to ioš može da sugerira jedan heroički gest, može da ima i jedno svojstvo simbola (kao što se, verujem, želelo), ali da bi taj simbol (kao šlo se očekuje) dobio poetsko značenje, on je u ovakvoj konstelaciji, neminovno, morao da prera=ste u jedan viši entitet. Na žalost, Surep se zadovoljava istinitom Yeferencijom da „nebeska kupola cela / jači od jeze i poruke mu“, napušta svaki dalji misaoni napor i sudbinu jednog divnog simbola svodi na sudbinu podatka koji, istina, ima humanistički smisao, ali se njegov boetski smisao ne da uočiti.

Teško je i doista kobno traganje za Surepovim poetskim impulsima. U prilici smo da uočimo, kako jedan varljivi stvaralački podsticaj nestaje ne razvivši se do autentičnog poetskog intenziteta, kako se tek začeti imaginativni tok sunovraćuje u prozaični, diskurzivni iskaz. Šta više, u nama še neodoljivo stvara uverenje o

„vlast“ koja je priznala da to nije, našli su svoje mesto, u bogatom registru i slikovitoj raznovrsnosti, mnogobrojni drugi primeri iščašenja iz zglobova moralnih i emocionalnih kategorija prema kojima bi trebalo da se upravljaju ljudski životi. Priča o Isakovom povratku nije samo istorija Isakovih odnosa sa selom koje je morao da ostavi i u koje je morao da se vrati. Njegov povratak u Pasjaču pisac je iskoristio da na jednom daleko širem planu nego što se io pričom direkno kazuje naslika kompleksnu promenljivost ljudskih odnoša unutar jedne zajednice u kojoj ljudi, mrzeći i prezirući jedni druge, zavidljivi, podmitljivi, povodljivi i zlobni, traju svoje dane zabavljeni svojim sitnim strastima i rukovođeni sitnim interesima, svesni svojih izopačenosti, a nemoćni pred njima.

Šćepanovićev roman počinje epizodom koja se, svojim osnovnim ftonalitetom, svodi na strah od čoveka. Taj strah od čoveka koga su Pasjačani ugledali na istočnom brdu povrh sela je strah od novog i nepoznatog životnog kvaliteta koji učmaloj i moralno rovašnoj sredini preti kao opasnost za koju se ne zna kakva zla može da donese; no parabola određenog ljudskog mentaliteta čije elemente Šćepanović ovom knjigom pokušava da određi tu se ne završava, pošto je radoznalost pred nepoznatim veća od straha od nepoznatog, po neumitnoj logici inferiornosti i primitivizma radoznalost pred nepoznatim pretvara se u drsku i podsmešljivu ravnodušnost pred onim što se upoznalo i za šta se veruje da ne može da ugrozi samozadovolj-

zgusnutijem, dramafičnijem, složenijem, aluzivnijem i, najzad, modernijem shvatanju i izražavanju sveta. U izboru koji smo dobili mogu se uočiti tri idđejna toka ili, ako hoćemo, tri punkta koji formiraju njegovu pesničku fizionomju, obelodanjuju prirodu negovog duhov-

pesnikovoj nemoći da u svojim stihovima orga» nizuje čak i ona iskustva koja je sam stekao, a koja su, bez sumnje, ozbiljan materijal za jedno ·pesništvo. Jer:kako drugčije objasniti činjenicu da. ovaj poeta, da ovaj neumorni istraživač naše Rkultume baštine, kome je, dakle, naše duhovno poreklo, {akoreći, pri ruci, na dlanu, mnoge svoje stihove koncipira u jednom intimističkom · tonu, ali bez one misaone ·dimenzije koja ovu vrstu poezije spasava i unapređuje. Ne pomažu ni formalne perfekcije, ni

· nesumnjivo osećanje za slog i rimu koje osna-

žuje svaku reč, jer zemlja, koju nastoji „da poečtski evoćira, nema u Surepovim stihovima ontološki smisao, ona je pre nekakva geografska realnost koja se ukazuje namerniku i strancu, podjednako. Istina, i takva realnost ima izvesnog šarma, bude privlačna ta svetlosi zemaljska, taj od Raške do Ušća put, što „ko ošinuta zmija vijuga“, ali na toj oetskoj anziskarti nema pravog nadahnuća koje smeva u dubine, i koje bi od tri Surepove starozavetne reke (Rzav, Drina, Tara) stvorilo, ume slo, beznačajnog opisa, tri nacionalna simbola čiji je poetski i. poetsko-istorijski smisao neiscrpan. i - ra, Poezija Surepova ne može, doista, da izdrži temeline analize jer je očigledno pisana bez napora, sa jednom sinkretskom sposobnošću koju ne treba potceniti ali koja, za razliku od autentičnih sinkretizama, nema svoj indiviđualni izraz, Međutim, od interesa je napomenuli da ·je ovaj pesnik, u velikom vremenskom rasponu pisao pesme leksički i sintaktički zanimljive, upotrebljavao folklorne sintagme 'i govorne, ulične fraze, plativši pri tom cenu '„napasti retorike“. Sem toga nije bez značaja Surcpov' pokušaj da u, inače najuspelijem ciklusu, „Devet triptihona“, koncipira arhitektoniktu velikog oblika, oblika koji bi u potpunosti išcvrpeo' zadatu temu, onako kako su to nekad mogle epške strukture. Raa

Miodrag Jurišević

nu ali lažnu sigurnost; a kađ se ono što je izgledalo neizuzetno i "obično pretvori u nešto retko i značajno, priželjkivano a teško dostupno, vlast, drska ravnodušnost se. pretvara u udvoričku · poniznost ispod koje se skrivaju mržnja i strah; saznanje da se glava priklanjala pred fikcijom đovodi do provale srama i:gneva, eksplozije rušilačkih „nagona i varvarske osvetoljubivosti. U ovom romanu sem nekoliko akcenata slepe ljubavi (dečaka prema saku) i prijateljstva (Jeftimija prema Isaku) sve je Užareno od mržnje, straha, zlobe, podlosti, gneva, ljudskog poniženja, puste i razdiruće samoće. Snažne'i razorme strasti kroz koje besne izopačeni zakoni ljudske moralnosti razdiru Šćepanovićev prašnjavi i užareni univerzum. 3

Šćepanovićev roman, očigledno, nije nastao kao spontani izliv romansijerske retorike; pre bi se' reklo da je on stvoren sporim procešom promišljene. i pažljive Wristalizacije, trudnog

· odstranjivanja svega što je 'pisac smatrao ne-, . bitnim. Zbog toga je om često nedorečen i dvo· smišlen, podložan ftamačenjimar “koja se uza-

jamno isključuju. Reklo bi se da je Šćepanović više pažnje vodio' o detaljima nego O celini, da je celinu hteo da ostvari kroz detalje koje. nije uvek: vezao na najadekvatniji način. Zbog toga neke „epizode „vise“ iz opšteg sklopa priče, ili, iačnije rečeno, ne ponavljaju dosledno onaj, za Yoman veoma karakteristični lajtmotiv koji se najčešće veoma uspešno ponavlja tokom ,dela u različitim tonalitetima. i sa ' nejednako razmeštenim udarnim akcentima . | +

Da bi svoju povest o izopačenom i moralno pogurenom čoveku pružio čitaocu u što potpunijoj zaokruženosti Šćepanović se služio izvešwmim elementima proznog. kazivanja koji su samo u moralnoj basni mogli da budu primenieni bez osećanja defektnosti.. Gotovo sve sporedne ličnosti u romanu date su kao tipski obrasci, sa jasno mnaglašenim „dominantnim karakteristikama koje određuju i njihove reči i niihove postupke. One su zbog toga dosta statične. Sklonost ka paradoksalnim rešenjima i insistiranice na bizarnim elementima slabili su postupak psihološke motivisanosti i dovodili do uprošćenog psihološkog senčenja. No, s druge strane, takav postupak je omogućavao da i ličnosfi i situacije i odnosi poseduju određenu alegorijšku težinu kojoj je pisac, pre svega, težio.

Naravoučenije koje čitalac može da“ dobije iz ove moralne basne teško da može biti ružičasto po ljudsku prirođu, ali nauk koji za sebe izvlači glavni junak, da je „pravi čovek....u stanju da voli i svoju nesreću“, ima Kvalitet is celiteljske istine Roja razbistrava mutna tala sanja prethodnih saznanja. .

Dušan. Puvačić

'

nog sveta. Za samog pesnika, što ne znači i za poeziju, veoma važni su oni momenti kada njegovo raspoloženje dostigne tačku usijanja, kađa se oseća da je njegov unutrašnji konflikt intenzivan, kada su njegove. emocije dramatične, bez obzira da li je u pitanju nekakav protest ili afirmativno zalaganje. Zato, neka prvo bude reči o drugim dvama punktovima. . Kao mnogi savremeni pesnici i Kajetan Koviž se suprotstavio . tehnokratskoj dominaciji, kao. i brojna njegova sabraća ni on nije uspeo da izbegne strahu da će mašine, koje sve više čine sastavni deo našeg življenja, uništiti osećanja, Ljudi, po njemu, postaju roboti kojima ništa drugo ne ostaje do vapaj i molitva mašini:

Oče maš Veliki Stroju, ti što nam, daješ i uzimaš boju, oblik, ime,

što bi hteo da Svi budemo isti, isti, isti, 'hao strojevi po tuvojoj slici i prilici

fi, što si zaboyavio trovu Yužicu, Jer Su se tvoje Yukce mabole na trnu,

Nastavak na 4. strani

Bogdan A. Popović 3

“