Књижевне новине

—

-NJIŽEVNE KOV NE

· pismo iz moskve pismo iz moskve. pismo iz moskve pismo iz moskve pismo iz moskve pismo iz moskve pismo iz mo

VET.

ZNAJUĆI da će ove redove čitati drugovi iz Jugoslavijć ja sam, uistinu, nekako uzbuđen. Ali to se, prirodno, dešava prvo, prilikom sva'Rkog prvog susreta; a drugo.. A drugo, — nije već tako jednostavno ispuniti želju redakcije „Književnih novina“ koja mi je predložila da ispričam o novostima u sovjetskoj literaturi i ·umetno:iti. O novostima... Lako je zamisliti! No, ako ovaj letimičan pregled — kao i svaki letimičan pregled — mnogo toga ne obuhvati? Ili, naprotiv, počne u njemu da se govori o onome što je već dobro poznato? Ili o onome što je već dobro poznato bude rečeno više nego o stvarima koje su, gledano sa strane, interesantnije? A ukusi, a pristrasnosti!... Hiljade „ili“ i „ako“! I, na kraju, o kojim žanrovima umetnosti govoriti? Ovde je, ne tako davno, održana izložba umetnika ruske federacije. Kritičari su „bišali o „fascinaninom grupnom nastupu umetnika ruske periferije“. Cifre su, u samoj stvari, ovde doista poražavajuće: skoro pet hiljada umetnika izložili su jednoga dana dvadeset hiljada trista dvadeset tri rada. Ali nije, konačno, stvar u količini; stvar je u tome što su Moskovijani otkrili mnogo zaista talentovanih imena iz Sibira, s Urala, iz Povoložja. Iskoristiću prižiku da, nezavisno od izložbe, istaknem ovde samo dva imena koja su, nadam se, poznata u Jugoslaviji: mlađoga umetnika Ilju Glazunova (koji, ne bez uspeha, nastoji da produži umetničke tradicije Andreja Rubljeva) i najstarijeg našeg vajara Sergeja Konjenkova (poslednji je, uostalom, čitava akademija umetnosti). '

Kako je primamljivo potpuno uroniti u sferu likovnih umetnosti, ispričati, na primer, o procvatu naše grafike, te najmobilnije i najđemokrathičnije umetnosti! Ja sam, međutim, prinuđen da se zadovoljim samo nabrajanjem nekolikih imena naših starih i mlađih grafičara, a to su; Jurij Pimenov, Dementij Šmarinov, AndrTej Gončarov, Georgij Verejski i G. Zaharov, TI. Galicm, S. Krasauskas, — i da ostavim tu temu. „Zvučna umetnost“ bi tako bila zaobiđena ali nemogućno je ne skrenuti pažnju. na, na primer, gostovanje kijevskog pozorišta, opete i baleta „T. G. Ševčenko“. Na najtalentovaniju pevačicu Belu Rudđenko, o kojoj je narodna umetnica SSSR, M. Maksakova tu skoro pisala: „Svaki je pasaž, pored zvukovne čistote, označavao za nju kretanje duše“. Na festival estradne pesme, na kome su se ispoljili mnogi novi talenti, na nastup velikolepnog gruzinjskog ansambla „Rero“? A pozorište? Jurij Ljubimov, na primer, koji je do neđavno bio pozorišni glumac u pozorištu „Vahtangov“ i pedagog pozorišne škole „Ščepkin“, postavio je s grupom studenata Brehtov komad „Dobri čovek iz Sečuana“. Predstava koju su stvorili ovi entuziiasti imala je širok odjek među moskovskim gledaocima. Studentska grupa je osvojila velike simpatije. Postepeno je prerasla u studio. A nedavno je J. Ljubimov postavljen za reditelja u pozorištu na Taganki i on je sobom poveo čitavu klasu koja je učestvovala u „Dobrom čoveku“. Teatar je oživeo. Ljubimovska predstava „Deset dana koji su potresli svet“ (po istoimenoj knjizi Džona Rida) smatra se značajnim događajem sezone. On ima uspeh kođ gledalaca, o njemu. se mnogo pisalo u našoj štampi. No, sad je,, nadam se, već jasno koliko je složen zadatak koji su mi postavile „Književne novine“? .

I stoga, svestan da sam nešto, makar i površno, već relao, svoj program ograničavam na strogi minimum: š

Literatura. Šta se pojavilo ovde što je novo, poučno? Pre nego što se dotaknem konkretnih dela iz poslednja tri-četiri meseca (upravo da se do?teWmem. i pri tom, da se dotakmem ništavnog dela onoga što je interesanino), hteo bih da skrenem pažnju na činjenicu da i naša poezija i naša proza danas daleko dublje proniču u život, u intimni svet ličnosti. Odbaciv šaolon«Pw., hladnu. formalnu desMkriptivnmost. naši najbolji pisci traže — često s polemičkom oštrinom! — odgovor na glavna, suštinska Dpitanja bitisanja... · i

(

LJE ?

Lav A4ntapoliski ii specijalno sa „Književne novine“

Moje reči, mislim, potvrđuje novi ciklus stihova A. Tvardovskog, objavljen u još vlažnoj, tek upućenoj pretplatniku svesci „Novog mira“. Teško je o tom ciklusu reći nešto u dve reči, toliko je on celovit, nepodložan parcijalnom citiranju, tako snažno nameće strogo uva-– žavajući odnos prevodioca prema njemu. Stihovi koji govore o „najopštijim“ i o „najkonkretnijim“ životnim problemima s dubokim ličnim moralnim saučestvovanjem, sa strogom poetičnom snagom...

A evo, predamnom je zbirka stihova pesnika koji pripada takozvanom srednjem pokolenju, to jest pokolenju koje jc rat preživelo kao mlada generacija. To je knjiga Jevgenija Vinoku= rova nazvana „Zemaljske granice“. .

Nije teško uočiti da se ovde vrlo iasno manifestuje autorova namera da se dotakne najvažnijih problema ljudskog postojanja i da ih reši na svoj način, za sebe i, znači, — i za druge. Ovde je vrlo jasna duboka moralna ozbiljnost, surovost bez sažaljenja u tretmanu moralnog problema „do kraja“, i u isto vreme polemičnost. Jevgenij Vinokurov, kao što sam već rekao, je pesnik srednjeg pokolenja, za koje su vezani takvi pesnici kao što su Boris Slucki, o kome je već bilo reči, Aleksandar Mežirov, Leonid Martinov, David Samojlov, Eduard. Meželajtis (kome je, koliko znam, bilo posvećeno nekoliko emisija na radio Ljubljani), Rasul Gamzatov, Vasilij Fjodorov, Julija Drunjina i drugi. Oni su stariji od Jevgenija Jevtušenka, Roberta Roždestvenskoga, Andreja Voznesenskoga, Bele Ahmaduljine, Rime Kazakove, Stanislava Kunjajeva, Jene Moric, Vladimira Ćibina, Svetlane Jevsejeve. Uostalom, mnogi od ovih istupaju sada u štampi s novim vrlo zanimljivim stvarima. Pojavila su se i još sasvim nepoznata imena mladih. A tu nedavno je izašla u svet nevelika zbirka stihova originalne pesnikinje Novele Matvejeve. Novela Matvejeva, zapravo, i nije samo pesnikinja nego i kompozitor i mnoge svoje pesme ona je prenela u muzički oblik. I to je učinjeno „s punim pravom“ jer one su tako duboko melodične, lake, fantastično nepostojane; njihovi likovi su sazdani kadikad od jedva uhvatljivih asocijacija, polufantastični su.

Ali njene poluegzotične boje, šarena smesa običnoga i neobičnoga, nisu vrednost u stvaralaštvu Novele Matvejeve koja je sama sebi cilj .1 u njenim stihovima oseća se velika ruska

· tradicija.

A proza? U prozi takođe ima mnogo inieresaninoga, ako je suditi prema najnovijim knjigama i poslednjim brojevima časopisa.

Vlađimir Tendrjakov (takođe „sređnje pokolenje“ pisaca) objavio je neđavno u časopisu „Novi mir“ svoju priču „Vodeni cvet — kratki vek“. O priči se već prilično govorilo iako je ona objavljena pre vrlo kratkog vremena. Autorova „krivica“ je ovde, to je očigledno, njegov oštar građanski femperamemat, koji uvek rešava najaktuelnije, goruće probleme. To je, kao što vidimo, stvar „diskutabilna“, O čemu se u priči govori?

Kolhoz. Vreme — najbliže našem. Predseđnik, da bi prikrio neke svoje proizvodne pro= puste, veštački „diže“ — „zastavu“ „naprednjaka“ — svinjaricu Nastju. To mu polazi za

rukom. Žena je neprestano udarnik, ne uvek -·

na pošten način, mađa je ona savestan čovek. Na kraju priče heroina je doveđena u takvu situaciju: da je, u cilju odbrane svoga novog „društvenog lica“, primorana da izvrši krivično delo. Nastja pali svinjac u koji je, u svoje vreme, uložila toliko snage! Mučna duhovna drama! Ali nije tako lako ugušiti u sebi čast i savest, uništiti u sebi građanina, sovjetskog čoveka. Nastja ne može da izdrži stanje đuševne razdvojenosti, ona priznaje ljudima, i to je siguran znak da će ona sutra smoći da živi drukčije, da će se odreći staroga. U priči V. Tendrialkova, u suštini, postavlia se i rešava uvek aktuelno i uvek ftrađicionalno pitanje o ličnoj odgovornosti čoveka za sve što se događa oko njega, za svaki svoj postupak — kao

ronicanje u intimni

interesantan samo u Istorijsko-spoznajnom sm{ielu. Delo hronološki obuhvata kratak periođ od 10. februara 1870. do leta 1873. godine. No književnici je pošlo za rukom da kaže mnogo toga, da živo i potpuno okarakteriše Rusiju onoga vremena, da naslika podzemna revolucionarna semena koja su tađa sazrevala. Knji= ževnicu naročito zanima način mišljenja i delanja Ilje Nikalajeviča Uljanova, inspektora na rodnih škola Simbinska, aktivnog pedagoga, humanog, obrazovanog intelektualca. Te, 1873. godine Ilja Nikolajevič je osećao „osobit priliv snaga“ jer je bio čestica ogromnog naroda, na=

'elektrisanog elektricitetom predrevolucionarnih

događaja. Književnica, na taj način, pokazuje kako je uticala atmosfera društvenog buđenja na formiranje ličnosti Volođe 'Uljanova, tađa još „glavatog i teškog dečaka“.

Roman M. Šaginjan je ozbiljan doprinos pri~

MOSKVA — VASILIJE BLAŽENI ~

činjenicu koja utiče na tuđe sudbine. Važno je podvući da se to osećanje društvene odgovornosti, najiskrenije i spontano, rađa u duši čoveka još dosta tamnog i nerazvijenog, koji podleže uticaju predsednika kolhoza. Tim vrednije je to buđenje, tim oštriji mora da bude pogled umetnika da bi to uočio. psi i;

U časopisu „Znamja“ izlazi đrugi deo' veli- ~

kog romana književnice N. Iljine, „Povratak“. Autor pripoveda o sudbinama ruskih emigranata u Kini krajem tridesetih godina. Književnica je stvorila galeriju živih i verodostojnih ljudskih karaktera — i takvih koji su svoju mržnju prema komunizmu doveli do stupnja kosmopolitskog odricanja otadžbine, i onih koji su ogrezli u cinizmu buržoaskog osećanja sveta i, što je glavno, onih koji su umeli da sačuvaju u svojoj duši osećanje časti i otadžbine, koji ne mogu da zamisle svoj opstanak vam nje... U istom časopisu „Znamja“ završeno je objavljivanje romana oštrog sižea koji se s nestrpljenjem čita V, Koževnjikova „Štit i mač“, Lik odvažnog sovjetskog obaveštajca, koji dejstvuje u nepnijateljskoj pozadini i koji tom neprijatelju stvara mnoge „brige“ naslikan je s velikom psihološkom uverljivošću. Roman je baziran na stvarnim, faktičkim detaljima. Časopis „Zvezda“ je neđavno završio objavljivanje fundamen–talne trilogije Jurija Germana, koja je, verovatno, već poznata jugoslovenskom čitaocu. U časopisu „Moskva“ izlazi prvi roman V. Makanjina, „Prava' linija“, jedan od pokušaja da se ispita duhovni svet naučnog podmlatka, koji zaslužuje pažnju. .

Časopis „Oktjabr“ štampao je na svojim stra-

nicama roman-hroniku „Prva sveruska“ najsta-·

rije naše književnice Mariete Šaginiam. roman

posvećen · porodici Uljanovih, koji nipošto nije ·

premama proslave 50-godišnjice Oktobarske revolucije i 100-godišnjice ·rođenja V. I. Lenjina, kojom je sada preokupirana naša inteligencija.

Ja sam se ograničio samo na „krupne“ forme beletristike, na dela koja predstavljaju „obrazac“. No, u štampi su se· pojavili i eseji, uspoas mene, značajne stvari „malih“ žanrova. Spo menuću nekoliko priča i pripovedaka. U po:lednjim brojevima „Mlade garde“, „Junosti“, „Moskve“ pojavili su se V. Aksjonov, G. Semjonov, M. Ančarov, — poslednji je izjavio za sebe da je originalan prozni pisac koji traži. U republičkom literarnom časopisu (na ruskom jeziku) „Literarna Armenija“ objavljena je prva priča nesumniivo darovitog mladog pisen G: Matevosjana, „Mi i naši bregovi“, Divnom prozom sa živim humorom priča autor o svojim zemljacima, o njihovim podvizima, brigama i rado. stima. 1 at 2

A evo dve zbirke pripovedaka gruzijskog prozaika Arčila 'Sulakauri i moldavskog pisca Jona Druce. Vrlo različiti po femperamentu, po maniru, obojica su, nesumnjivo, talentovani, obojici je svojstvena težnja tananoj psihološ- . koj analizi. dry O A UR EOE4 |}

Mnogo bi još moglo da se kaže. o prozi najnovijeg vremena. Na primer, o strelimičnom razvoju žanra naučne fantastike, o knjigama književnih istoričara i književnih kritičara u kojima, u poslednje vreme, ima mnogočega interesantnog. No, kao što se vidi, pre ili kasnije mora se staviti tačka. Znajući koliko je, ipak, nepotpuno sve što je rečeno, mogu se utešiti samo jednom nadom: jugoslovenski čitalac će sam poželeti da upozna nova dela sovjetske literature i. umetnosti.

S ruskog preveo Stanojlo BOGDANOVIĆ

(Nastavak sa 10. strane)

_ Učestalost premijera

historijske · ličnosti i radnja samo pod'cga za svoyjevrsna historijskofilozofska razmatranja o razvitku i sudbini novog vremena i suvremenog svijeta. Ali gom'lanje Pprivatnih odnosa Henrika VIII i njegovih šest žena ugušuje i dezintegrira osnovnu idejnu liniju ove tragikomedije, koja nije čvršće i Sigurnije razrađena i zbog toga je nedorečena, pa je na kraju nejasna. Naslućuje se da je autor htio u krvavom h'storiiskom okviru i na podlozi jedne plodne, beskrupulomne poligam je na vedriji način da komički osvijetli naličje ipičnog renesansnog čovjeka, u hjegovom otporu krutim kanonima života ka olčke crkve. Ali nije jasno koliko ie to ujedno i satirička persiflaža . prirodo-naučnog pogleda na svijct u odnosu prema iđealizmu i misticizmu srednjega vijeka, kao i peršiflaža racionalističkog stava prema životu uopće, ili samo nekih nje-

(ww_—: rev ou CC

govih izopačavanja i stranputica, kakvima smo svjedoci kroz historiju i u našm danima. Možda u takvom dojmu ima udio i režija Slavka Miđora, koja je ostvarila zanatski korekinu i stilski usklađenu predstavu s dobro profiliranim likovima. Ali nije bilo dovolino očito da li ova po nazivu tragikomedija, iako jie u izvedbi imala naglasak na drugom djelu riječi, dramatski razvija jednu tezu u odnosu prema svojoj antitezi, ili satirički razobličava jednu ilustraciju historije na podlozi objektiv'stički shvaćenih odnosa i tokova života. Inače je režija napeto i decentno razvijala scenske odnose u pojedimačnom “«„dđef:leu šest Henrikovih žena, ne upadajući u vulgarme komične efekte, ali ponekad previše kruto i ozbiljno. O toj težnji za napetošću dopuštala je pređuge pauze i zastajkivanja u govoru, što

je izvedbi oduz'malo potrebnu ži- .

vost i ritam. Član Riječkog kaza-

lišta Miodrag Lončar. prikazao. je .

kao gost Henrka VIII s vrlo pogođenim likom i neusiljenim izrazom, ostvarivši renesansnog epikurejca i potvrdivši svoje znatne glumačke sposobnosti, Šest njegovih žena tumačile su

s reljefno iznijansiranim figurama ·

i više ili manje „uvjerljivom igrom Sanda PFideršeg, Smiljka Bencet, Marija Dragović, Jagoda Antunac i Branka Strmac. .

Četvrta premijera u „Komediji“ dobro je odabrana za OVo kazalište, jer je Balzacova komedija „Mercadet“ izvanredan pr:mjer društvene satire svoga vremena, koja nije ostala usko historijski lokalizira= na, nego ima šire vrem*nske i općeljudske komponente, fe zato i frajniju aktueMost. Ona satirički vrlo slikovito razobličava beskrupulozne makinacije burzovnih mešetara u kapitalizmu, ali ujedno oštro

·žigoše lakomost za novcem Uopća

i sve moralne deformacije novčanih

punokrvnu . ulogu · | možda kod Becketta

spekulanata. Balzacov burzovni

| mešetar Mercađet” dočekao je ipak svoga pobjeglog kompanjona ' GG

dđeaua (Godoa), koji ga izn madnim dolaskom i bogatsvom spasava od

potpune propasti, za razliku od be-

znadnog čekanja nekog sličnog Go(deaua u poznatom „Beckettovom komadu i u razvijenom kapital zmu sto godina kasnije. Ta fonetska suglasnost imena i sm sla njihova dolaska u dva različita teksta i hotimična — nameće mi neodoljivo simboličku misao o dijalektici razvojne linije i dezintegraciji.kapitalističkog društva, koje u Balzacovo vrijeme još u punom usponu, omogučćava i društvu i pojed ncima takve sretne obrate, dok u Beckcitovo vrijeme. otvara i društvu i pojedincima samo apsurd beznadnog čekanja nekog novog, neposfo-

jećeg Godeaua (Godoa). Dvostruke ,

su, dakle, vrijednosti i scenske karakteristike ove Balzacove komediie: ona je i prodorna rrealistička analiza građanskog društva i kapitalističkog sistema, a ujedno i oštra s'mbolička slika deformacije ljudskih karaktera i društvenog morala pod uijecajem sv.moći novca. Tako je ovu realističku satiru

u Cenu auuu. uuu ~ –~

shvatio i režiser predstave Bogdan Jerković, ostvarivši u vrlo slikovitom, donekle simbol čkom dekoru od Ljube Petričića zanimljivu i živu predslavu, ali ponekad neujednačenu i stilski nečistu. Očito je stajao pred velikom teškoćom da nađe pravu mjeru izm-đu realističke satire društvene sredine i njezina morala, i između groleskne karikature ljudskh “karaktera u stilu Daumjereovin crteža. Dok je na razini realstičke satre razviJena uvjerljiva gra, dotile je u ftreonucima kađa se igru nas:ojalo podići do grofeskne karikature na scenski izražajno višu razinu, dolazilo ponekad do neuvjerljive i forsirano namještene stilizacije kod nskih glumaca. Inače je Tito Strozzi kao Mercadđet prikazao vrlo izražajr.. i razrađenu glumu, u svome poznatom ležernom i nanšalantno-impr -– s'vnom stilu. I ostali glumci ostvarili su u naveđenom okviru i utvrđenim „ograđama više ili manje plastično realistički nagiašne 'ili oštrije karikirane likove. osob io Vladimir lLejb, Branko Špoljiar i Ivan Soiloešek kao tri vjerovnika, te mladi Bor's Pavlinić kao hohšta pler De la Brive,

Vlado Mađarević

~ a ——

Glavnt i odgovorni urednik Tanasije Mlađenović. Uređ nik „PFređrag Palavesira. Sekretar ređakcije Bogđan A. Popović. Tehničko umetnička oprema Dragomir Dimi trijević Ređakeloni odbor Božidar Božović Dravoljub S. Ipnjatović, Momo Kapor, Dragan Kolundžija Velimir !.okić, Slavko Mihalič, Aleksandar Petrov. Pređrag Protić. Dušan Puvačić, Izet Sarajlić Pavle Sfefanović Dra poslav SKfofanović Sip Mosta Mimotiević * Petar Volk.

Last izlazi svake druge subole. Pojeđini primerak 50 dinara. Godišnja pretplata 1000 dinara. polugodišnja 500 dinara. Za Inostranstvo dvostruko

List. Izđaje Novinskmw Izdavačko prerdnzbće

Kroliževne novine“ B. "ag Fram-

cuska 7, Redakcija Francuska 7, Telefoni; 627-286 (redakcija) 4 626-020 (komercijalno odeljenje i administracija). Rukopisi se ne vraćaju. Tekući račun broj «#601-1-200 Štampa „Glas“, Beograd Vlajkovićeva 8,

Dk" 5 5