Књижевне новине
U TRUKSSS
LIRIKA U [PIRJE-VOJDUJ
Ana Ahmatova
ANA AHMATOVA (pseudonim Ane Andrejevne Gorenko), ruska pesnikinja koja je umrla ovih dana, rođena je 11. juna 18809, godime.
u Odesi. Stuđirala je na pravnom odeljenju visoke škole u Kijevu,
a zatim je pohađala literarno-istorijske kurseve na visokoj školi u” Petrograđu. Prve stihove objavljuje 1907. godine. Njen poetski debi'
je bio vezan za pojavu akmeizma, literamog pokreta u ruskoj poeziji koji je nastao neposredno pred izbijanje oktobarske revolucije. Taj pokret je, iako po svom programu suprotan simbolizmu, u krajnjoj liniji, kao i simbolizam, zastupao teoriju „umetnosti radi umetnosti“.
Prve knjige pesama Ahmatove: „Veče“ (1912), „Brojanice“ (19814), „Belo jato“ (1917), odražavaju jedan. hermetičan svet intimno imtoniranih estetskih doživljaja i ljubavnih nemira. Sleđeče njene zbirke: „Kraj mora“ (1921), i „Anno Domini MCMXX1I" (1922), odrazile su, između ostalog, i razmimoilaženje pesnikinje sa revoluciornarmom epohom. Međutim, Ahmatova osuđuje rusku emigraciju ı
ne napušta svoju zemlju (pesma „Nisam sa onima što nap'stišc.
zemlju“ i dr.). Hasnije Ahmatova doživljava složenu pesničku evoOluciju.: Ona, „Carskoselska ·'Muza“, i dalje „pevajući sebe“ i mi-
kroskopski svet svojih intima, uspeva da kaže i duboko tragičnu —
i muževnu reč o svome vremenu, o čovekovim dilemama posle revolucije i herojskim danima otadžbinskog rata.
Ahmatova je virtuozni majstor poetske minijature i klasične pesničke forme. Za razliku od svojih savremenika Ahmatova se nije upuštala u smelije i radikalnije forme poetskog movatorsštva, već je ostala vema tradicionalnim formama ruskog pesništva i klasičnoj jasnoći Puškinove reči.
Stihovi koje ovde objavljujemo prevedeni su iz časopisa .Novij mir“, broj 6, 1964. godine. ·
Iz tragedije »Prolog ili san u snu«
GOVORI ONA
O”P TEBE većeg beskućnika memdq,
Ni skitnice veće ma svetu, od, postamja, Za tebe ja sam, kao zvuci ljutnje U posmrtnom prividu svitanja. Naučit ćeš sa sobom boremje, Znat ćeš tajnu, mog poslednjeg 3ma. Kuni opet čekrka škripamje, Šapat jela, crni grak, gavrama; I zemlju, po kojoj sam, hodala, U prozoru mome žutu žvezdu, To, što bejah i što sam ostala, I. trenutak, kad sam, ti kazala, Da te sretoh u najlepšem, sw. I u tvome.disanju, brokleti, Druge reči slušala .sam, ja: , Jače, luđe i od zagrljaja, · Reči nežne, kao bYva tyava.
GOVORI ON
DA SI triput lepša od anđela,
Da si sestra tužnih rečnih, iva, Ubit ću te vukom, moje pesme, Rukom koja krvi me proliva. Rukom, svojom ·dodirnut te neću, Neviđemu, neću te voleti.
AP jecajem tvojim, čudmnovatim.
Žeđ ću svoju, majzađ, utoliti.
Tu, što sa mnom lutala je svetom, Hladnija od leda, »Yuća. od plamema, Od nje što sad u etevu, Kruži,
Od. mje mene oslobodi fi.
TREĆI GLAS
č EMU rastanak? Loša zabava.
Nesreći je dosadno bez mas.
Zar pijana će posetit mas slava,
Za”. izbija već trinaesti čas,
15 zaboravljeni i utučeni... ko to
Tako po navici lupa? ...
Poo idem, nazad, ka vratima
U susret movom bolu wastupd.
ČUJE SE IZ DALJINE
j NEŽNOŠĆU me plašiš, molbama. me oređiaš Ulaziš bez kucanja, . Sa tobom sve će biti maslada Čak i rastajamja. Nek se vazlije sudbe zlokobne Pena mođa; Zoučat će kao zakletva, za tebe, | I izđaja, bodla. Njoj, što upozna i užas i ponoš Života mrtvo0,. Na smopt je malik i izgovoY . Imena 909.
PRSMA SLEPCA
NE VODI samog sebe za.ruku, Ne »ođi samog sebe ma Yeku.
Na sebe prstom me pokazuj,
· O sebi priču mikom., me "kažuj.
Idi. idi i spotiči se... · |
NA NEPOSLATOJ POEMI
ALETI morskog veta. I stari, napušteni dom, I senka zavetnoga kedra, Pređ zatvorenim, pYo?orom. Na svetu postoji meko koga bi Taj stih mogao da vYa>veseli. Čem to. Nek usre gorko se smeše,
I vee opet atheperi. O. Md uši
(1963) Preveo Branko VUKOVIĆ
10
THE NEW yORK TIMES BOOK REVIEW
Stivn Spender o T. S. Eliotu
PRE KRATKOG. VREMENA u „KEngleskoj i Sjedinjenim Američkim Državama objavljena je posthumna zbirka cseja T. S. Eliota „Kritikovati kritičara“, O ovoj knjizi, koia obuhvata devet KEliotovih eseja (dva, o metrici Ezre Paunda i slobodnom stihu, pisana su u doba prvog svetskog rata, a ostalih sedam, posle drugog), u broju od 16, ianuara piše istaknuti engleski pesnik i kritičar Stivn Spender, ističući da ona ima značajno autobiografsko značenje „koje se otkriva na razine načine“.
U naslovnom eseju ĐMliot, po Spendehrovom #đmišljenju, pokazuje „samosvesnosti vrednu pažnje“, jer u njemu nasstoji „da preispita neke svoje ranije ideje „„disasocijaciiu senzibiliteta“ i „objektivni ko relativ“) na y»edan čudan dćgagć način, i kao da postavlja pitanje: „O čemu je mogao razmišljati taj čudni mla dić koji je nosio moje ime?“ U celoj Mliotovoj knjizi ima nekoliko ovakvih „prepredenih autorevizija“, naročito u onim tekstovima gde on govori o Miltonu i Šeliju. U nekim tekstovima fa samosvesnost, koja se gotovo pretvara u obavezu da se kaže nešto o sebi, neposrednije „je 'informativna. On, na primer, piše o uticajima kroz koje je prošla njegova poezija, govori o prirodi svojih preokupacija Dan teom koie su trajale celog života, otkriva da je Donovu poeziju otkrio kad je bio brucoš u Harvardu, priznaje da Žilu Laforgu duguje više nego ijednom drugom pesniku
MERKUR
_ Zapadno-istočni · razgovor o kulturi viđen iz Beča
TAKO je, mereno „tempom brzine današnj:ce, dosta davno bilo ono što se odigralo krajem prošle godine, Kurt Hofman se ipak vratio na razgovor literata vođen oko okruglog stola u Beču, da bi naglasio kako je među učesnicma iz 11 zemalja 6 uiih bilo sa Istoka, a 5 sa Zapada, i đa bi se odmah zapitag: Šta danas u litevaturi znači „Zapad“, a šta „Istok“? i da bi konstatovao da je jedna stvar postala jasna, naime: nije se samo Istok izmenio za vreme ove dodvojenosti, nego se to isto dogodilo i sn Zapadom: Sećanja na raniim vremena nisu više presudna, a i na jednoj i na drugoj strani nasfale su nove stvarnosti. nova literarna strujanja i forme. Sve se to jasno pokazalo na sastanku, a istovremeno i više od toga, što je bilo pravi događaj, naime: Istok i Zapad pojavili su se u izmenjenim ulogama. S čuđenjem se utvrdilo kako bi se iz toka misli pojed'nmog bisca, da se nije znalo otkuda. on dolazi. to jedva mog'o va zabrati. Izgledalo je, na primer kao da je mađarski pisac Tibor Deri, potpomognut od svog poliskog kolege 'Tradeuša Konvickog, otkrio pesimizam Rkulfure. demoniju mxašine i aparata. Slovački pisac Ladislav Mniačko zgovorio je podsmešljivo, ako ne i potcenjujući, o socijalističkom realizmu, koji kod wjegove kuče već nikoga viša ne interesuie. A i sam sovjetski pisac Jurij Bonđarev branio je faj realizam samo Dozivajući se na „Kafku, uz istovremenu pohvalu litetar= nom eksperimentu· Dok su na drugoj sirani autori sa Zapada, kao, na primer, Rajnhard Baumgart i Herman Kesten propagirali movi realizam, koji bi, kako Baumgart reče, „iznova morao izraziti svet u partikulama“. Roman Karst iz Varšave mogao je s punim pravom da se upita da Ji mjegove kolege Zbigniev Her= bert i Slavom'r Mrožek pripađaiu Zapadu ili Istoku. Kurt Hofman, koji je bio poemairač na konferenciji održanoj maja 1963. u Libi-
ma koga jezika i da se smatra
| unekoliko sličnim Koulridžu.
Zbog činjenice da je Eliot u svom poznijem dobu postao pobožan čovek, sa osobeno-
· stima „konzervativnog državnika“ moglo bi se pomisliti da
je njegovo delo posle 1945. godine ušlo u fazu pogoršavanja. Mjegove kasne drame mogle bi da idu u prilog ovak vom mišljenju. Međutim eseji „Od Poa do Valerija“ (1948) i „Američka „Književnost 1 amer:čki jezik“ (1953) na nivou su njegovih najboljih kri tičkih tekstova. Oni su, u stva ri, bolji od dva eseja iz 1917. godine „objavljena, u ovoj knjizi. č
Kada Eliot piše o poeziji, ističe Spenđer, on postaje „ne samo autoritativan nego očaravajući“, i njegova gled:šta o poeziji sazrevaju godinama. Njegove primedbe o „čisloj poeziii“ u eseju o Pou i Valeriju doprinose našem razumevanju Koulridžovih triju kategorija pesničke imaginacije, naročito kad on opisuje tri stupnja poeziie: prvi, u kojem je „pažnja čitaoca usmerena na sadržaj“; drugi, u koiem je čitmlac „svestan dvostrukog interesovanja za priču po sebi, i za način na koji je ispričana“;i treći, u kojem „pred met može da se povuče u.pozadinu; umesto da bude cilj pesme, on postaje jednostavno sredstvo potrebno za realizaciju pesme.“
U eseju o Paundovoj metrici El'ot nas ponovo vraća polemičkoj kritici: odbrani Eliotove i Paundove imadžističke, tehnički svesne, revolucionarne a ipak tradicionalističke poezije, koju je trebalo braniti od. apatije · engleskih džordžijanskih pesnika. „Ova knjiga,“ , zaključuje Spender, „pokriva gotovo ceo „opseg Eliotovog# razvoja i u isto vreme pruža nam otkrivaiuće i dirliivo „osećanje o čoveku koji je toliko govorio ostajući toliko uzdržljiv, (L. N.)
cama, kojoj je cilj bio rehabilitacija Kafke, a prisustvovao je i na Bečkom pozorišnom #kolokviju „održanom prošlog proleča, kaže da ovi prilikom | O | okrug Lo] n'su izbegavane čak” || roverze (duel Kesten Mniačko) što istovremeno slu ži kao dokaz da iskazivanje gorkih istina danas više nije razlog za „min'ranje“ istočno-zapadnih razgovora.
A to, opet, postavlja jedno dalie interesanino kulturmopolitičko pitanje: da li je odnos između Istoka i Zapađa ma kultumom polju do te mere prestao biti zaoštren “a je u svako doba i na svakom mestu mogućan zaiednički šezik? Da bi se hemijska reakcija pokrenula, a istovremeno i eksplozija sprečila, Hofman misli da je potreban katalizator za regulaciju. A. on Je, izgleda, dat baš na tlu bečke tradicije, tačnije rečeno: na podijumu „Austr'jskog dYvuštva za literaturu“, koje je u toku četiri godine svoga Dpostojanja .posta!o Kulturnopolitički faktor prvog reda, a možđa i jeđini koji je umeo da .stvori kapital iz austrijske neutralnosti, U Društvu ne žele ostati „među sobom“, nego stvoriti ćeliju iz koje na sve strane zrači kulturna privlačna snaga. I tako danas u Društvo dolaze kao gosti pisci, kritičari izdavači, dramaturzi i žurnalisti, ali uvek kao pojedinci, ne prestavljajući nikakav veltanšaung, niti bilo kakvu grupaciju, i iskorišćavaju platformu Beča kao podijum, izlog i prolaznu stanicu. Hofman kaže da se Dojedinac u Beču uvek prihvata kao fakav· Funkcija Austrije kao okretnice, usled neut'ainosti zemlje i njene politčke beznačainosti. . danas dolazi do izražaja bolje nego ikad. Beč ie danas opet bostao opa Rkapjja za Istok, povodom koje je Hugo fon Hofman stal rekao: “Biće Austrije nije centar, nego periferija“. TI sivarno, posle državnog Uugovora od 1955. godine Au striji zaista nije ostala nikakva posredn'čka uloga na velikoj političkoi pozornici, a ilme ni pravo Beča na na=> slov svetskog grada, koji ie nekad imno. Ali mu ie žato — zakliučuie Kurt Hofman —_— možda data uloga 'oju iman cleprinehnnse a literarne konfnkfe, naročite ako se ne ideologizira ji ne nrenenjuje· NEE (A. P,
KINOISKUSTVO
! Kriza kratkometražnog filma
ı POLAZEĆI od činjenice da već više godina sovjetski igrani film zauzima jedno od naiznačajnijih mesta u ce 0Okupnom svetskom stvaralašt.vu, da Bondarčuk, Čuhraj, Tarkovski i niz drugih istaknuth režisera dobijaju mnogobrojna priznanja a da sa kratkometražnim filmom &8šituacija ne stoji tako, ovaj sovjetski filmski časops VOdio je u nekoliko brojeva anketu o tome i anketom nastojao da dođe do zpkliučaka koji bi mogli đa objasne nastalu sfuaciju. U iamuarskom boju „Kinoiskustvo“ donosi neku vrstu Tezimea te ankete. Š
Sovjetski kratkometražni film je izgubio „poslednjih podna mesto koje je s prawom zauzimao. Poznato jc da je sada toliko popularni „cinema-verite“ imao preteču u „filmu istine“ čiji je predstavnik poznati sovijelski dokumentarist Dzigi Vertov. Danas je kratkomet“ažn: film učauren, jednostavno ilustruje fakta, ne pokušavajući da uđe u njihovu suštinu. karakteriše ga izvesna Uučaure= nost i više od polovine snimljenh filmova su gola ilustracija i protokolarna slika događaja u zemlji.
Šta je razlog tome? Učesnici ankete ističu pre svega mesposobnosi filmskih stvaralaca da š'skrenije i neposzednije priđu životu, u uverenju da je kratkometražni film jedna manje važna i niža, vrsta kinematografije, u tome ih sprečava učaurenost koja vlađa u filmskim atelje ima i loša organizacija samog rađa u filmskim kućoma.
A gde je izlaz iz situac'je? U korenitoj promeni stava prema kratkometražnom filWnu, ozbiljnjšjem „pri'aženju realizac'ji tema i studioznijem radu pri njihovom iz-
„ boru. Tek kada. se uspostavi
puna sa”ednia između autora filmskih stud'ja i kada na "filmu počnu da rade školovani kadrovi moći će sam punom odgovornošću da sc priđe radu i na ovoj vrsti flma i da se shvati njegov društveni i vaspiktni značaj. (O. P.)
THE LONDON MAGAZINE
> Umetnost i Zanimljivo
„BSTETIKA je uvek bila siromašni rođak, sa kojim se rđavo Ypostupalo, filozofije i umetničke kritike. A ipak ona je najviše trpela od ruku onih koji je trebalo da je upražnjavaju; ovaj predmet pruža pozitivni stimulans za zbrkano mišljenje, nejasno teoretisanje, metafizičku brbljivosft, glupo psihologiziranje i brazno uopštavanje.“ Ovim rečima, pod gomijim #Đpnaslovom, počinje svoj pokušaj „još jedne teorije umetnosti“ Don Lok, profesor filozofije na univerziteku u Njukastlu, u februarskom broju ovog časopisa. Po Lokovom mišliemju estetika dvadesetog veka mn go je trpela od ostataka romantizma, a naročito od ideje oc estetskoj emociji i estetskom iskustvu: Kada se suočavamo sa umetničkim delom ono u nama izaziva karakteristižno iskustvo ili emociiu, „specijal· no estefako isloistvo ili emoci= ju“. Lok se sa ovim me slaže. Kada kažemo da je umetničko delo uzbuđliivo, mi govorimo o onome što je u delu, a ne o onome što ie u nama. Pa čak i onda kađ ono izaziva u nama osećania, raspoloženja, emociie, u tim Dpojavama nemn ničeg izuzefnog. Fudbal može da uzbudi isto toliko kolika Betoven, politički govor koliko MEliot. Ono što je osobeno niie naša reakcija na umetničko delo, naše mentalno ili emocionalno reagnavanie, nega snmo delo. Po T,okovom miššlieniu teorija estetske emociie niie samo pogrešna (ier koša filozofska feoriia miie, pifn se m), negn ie besWemiemn, Od svake tenrije očeknmiemn dna mešto obiasni, a od femiie aman sti da pomnone obinšninennmin dela, stilova, tehnika, biln širokoj publici ili samim umetni-
cima. Na taj način teorija pomaže našem razumevanju umetnosti, doprinosi našem uživanju, što je dovoljno opravdanje za njeno postojanje, U ovom pogledu +eorija estetskog iskustva predstavljala je potpunu opasnost, jer je skretala pažnju sa umetničkih dela na emocije umeinika i publike. Ukoliko želimo đa shvatimo razvoj umetnosti u neposrednoj prošlosti, primećuje Lok, za tremutak moramo zaboraviti na emocije. Umetnost je itelektualna isto toliko koli. ko emocionalna ili spir:tua!na delatnost (u njoj se i Uživa, ali to je nešto što se uzima za gotovo), i ukoliko hoćemo da ocen'mo, recimo, slikare njujorške škole, evropske setijaliste, francuski „novi roman“ ili „novi talas“ u filmu, moramo se usredsrediti na imtelektualni aspekt umetnosti. Klajv metnost „značajna forma“, a ukoliko mi imamo potrebu za parolama, mogli bismo reći „umetnost je zan mljiva“ ili, ako se to čini pomalo trivijalno, „umetnost je Zanimljivo“. Poenta je u tome, kaže on, da je naše zanimanje za umetnost Mesto intelektualno, a ne emocionalno, i da je vrednost umetnosti često inte-
· lektualna vrednost. Ova oso-
benost je predominanina u savremenoj umuetinosti, pošto smo mi „zainteresovani, pre svega, da vidimo kako su strukturirani pojedini delovi, kako se jedna stvar slaže sa drugom. Sve to bi se moglo svesti na jednu reč: ocenjivanje, pa bi parola, umesto da glasi „umetnost je zanimljiva“, mogla da glasi „umetnost je ocenljiva“. Jer kad naučimo da ocenjujemo muziku, mi naučimo i da je razumevemo, nauč'mo ne da se prepuštamo zvučnom toku i saniaremju, nego da prepoznajemo ponavljanja i modulacije, da sledimo tematski i harmoniiski razvoj itd. „Čovek koji ocenjuje slobodan stih ili kubizam jeste čovek koji zna šta je sve to, zna šta jie poenta, šta su problemi, šta su poruke, i zbog toga. zna šta da traži i kakn da vrednujie ono što nalazi“. Umetnosi je dakle„,.zanimliiay,. a zanimljivo je .Ocenljivo..
„Njena glavna funkcija je da obezbeđi obiekte za našu konfemplaciju koji plene našu pažnju i ispuniavaju naš duh, u kojima možemo da nađemo unutrašnie obrasce i spoljašnje reference koje mogu da nas zanima*u, u kojima možemo da otkrijemo potpuno i frajno infelektualno uživanie“, Sva velika umetnost pruža ovo intelektualno intieresovanje i uživan'e, a oni za UZvrat pružaju opravdanje i vrednost umetinosti. Ove reKi, prema Lokovom mišljenju, sadrže zrmo teorije umetnosti, i to teoriie umeinosti kao oblika intelektualne vežbe, i nju bi trebalo ocemiivati na osnovu dve sfvari: 1) da li je ona bar delimično istinita, to jest, da li ie bar jedna važna osobina umetnosti u tome da ie intelektualno zanimliiva, i 2) da li ona odgovara umetnosti našeg vremena i objašnjava je. ,
Odbaciti ovu teoriju kao potpuno pogrešnu znači isto tako odbaciti neke vidove sa“ vremene „umetnosti kao pogrešne ili u svakom slučaju pogrešno usmereme. „Insistirafi da intelektualno zanimanje nije samo po sebi važna estetska vrlina znači insistirati da su nejasnost i aluzivnost, težina i intelektualnost velikog dela savremene umetno:' estetski irelevantni i, zbog t0ga, estetski pogrešni. Činienica ie, međutim, da su i Umetnici i kvitičari pobrkali interprefaciiu „sa vrednova” niem. Meka dela jie teškn ra“ zumefi i nijbnva internearija može postati cilj po sebi, Pažliivn secipanie onoga što 5Č govori može biti tako fasc!nanfno. uzbudljivo i učenn da zna analizu poefniemn zpninteresavani isto folikn koliko za umefničko delo. A pofom brkaman svoje inferesnvnnie uživanie HW pmnlizi sa infereS0" vantem i wživnniem n ime{initrem delu, Aji čak i na kadn mnvnamn da infnen»otira" mo da bismo razpmol, DrČ necn što moenmemo dam ne” njuiemo, uživanie u inftermre” faci?i ne lIrehn mešofi <n nživaniima u delu. n inš manič fešlrnče infnrmretnniie smnptfra” fi wwnadlmneftmn dela, „Oyv9 te aritn moeže biti nnovrnšmn ali altn ie fakn anda ufnlikn core za praksu“ — završava T,ok,
(L. N) KNJIŽBVNE NOVINE