Књижевне новине

LIRIKA UJ IPISTE-VAOXDUJ

_———

es ere

· IZLOG

PIŠU: ALEHSANDAR POPOVIĆ, TVRTKO KULENOVIĆ, BISERKA RAJČIĆ I LADISLAV NINKOVIĆ

ČASOPISA

SOZSO e

|M.

Gijevik

GIJEVIK je rođen 1907 u Karnaku, u oblasti Morbihana, usred Bretanje, kraju Francuske koji je sav u crmom bazaltnom stenju, pun preistorijskih spomenika, sa puno malih kamenih ostrva, okruženih uvek nemirnim okeanom. Njegov rodni kraj deo je poluostrva koji nosi ime Finister, što znači kraj zemlje, jer se do otkrića da je zemlja okrugla i pronalaska Amerike smatralo da je to kraj zemljine kore. Ja Gijevikova poezija je temeljna, gusta i puna senzibiliteta, zasićen: velikom ljubavlju prema ljudima, bilju i životinjama, kao i materiji: kamenu, vodi, vazđuhu, a i osnovnim fenomenima života: vatri, svetlosti,

vetru, plimi i oseki.

Gijevik se služi vrlo vešto velikom raznolikošću ritmova, pod kojom se naslućuje snažna unutarnja logika poeme.

Najkarakterističnija njegova zbirka pesama je „Od zemlje i vode“, za koju ga je inspirisao njegov rodni kraj. Ona je deo ciklusa „Zemlja sreće“, Gijevikovog glavnog dela, u kome je njegova naklonost prema

svima ljudima

snažno i nepristrasno

izražena. Rat u Španiji i drugi

svetski rat dali su mu povoda da objavi i veoma značajnu zbirku pesama „Želja za životom“. Ostale njegove zbirke su „Rane“, „Amuleti“, „Pe-

sme Antonena Blondđa“ i „KElegije“.

U bregovima

N E MOŽE biti a da me postoji I druga strana ovih, bregova,

Druga jezera, livade takođe, Prostranstva,

A možđa i neka druga, svetlost.

Da li bi se snašao ti Tamo bolje nego ovde,

Pred nekim, drvetom, samin, š uspravnim, “A ono te počme da ispituje?

I da se vratiš takođe s tVečeTi Nađeš svoj put. Mesto, dom.

Da sedmeš ophrva% svakiđašnjićom, Da posmatraš, da pokušavaš,

I da majžad, ne nađeš mišta | Do samo potrebu za izmalaženjem.

Ovde takođe Nešto se događa.

Paralelno, I s čime bi se rado Ukrstilo.

# Nešto se događa.

A zatim, i to promena se Wyemjd, I ona gotovo je tu.

* Da, tu je ž Gde sve prespoavljuje Moj krik. ta

Da, ovde, ili s druge styane, I dalje sve je isto.

I wa povfatku, Sao tog đaljeg mesta, Da te večno očekuju.

“

Ulažio sam, svuđa. Gđe se moglo ući.

} ulazio MU toliko prostorija.

I tamo. ostajao : Ništa ne wiištavajžući.

Nikakvo lice. Pa čak ni neki zid.

Ući značilo je "Tražiti nešto, "A. zatim, otići I lutati još.

“A vazduh, ima samo Ukus prostora. 5

1 drugih vremena. 4 ONDA U- TE. kamene. predele

Možda ti dalje ideš No druge što su Ššle.

* 4 da mi je bilo potrebno · Da govorim o vama, grobljima, Tomišljao bih.

Na izlazu iz lagune Rekoh: ~

Prostor je maš praznik. Razume se, Yvazume se. *

Bio je to običan, dat,

Neugodmost, Tad,

A svečam, kao dami. #

I događalo mu se Da padne po. meki put. Oslobođen sebe.

Za svetlost,

I tako dugo da ta suvetlošt

Ne ponižava. . *

Ispitaj zidove,

Pomiluj zidove,

Potraži gde je oma, *

Na zglobu, mo, kakvom, zglobu? Na, spojnici, Da bi se u nju prodylo.

* I gotovo me misleći,

Biti loše gledan, Jer te me požnaje.

· ; * Sivilo ma putu,

Osuđenmo, reklo bi 86, "Traži sebi razloge.

A Na, vetru, zemlje, Svodđi svoje Yačume, .

Pretiče . Svoje zemaljske bvige,

I gotobo da se stišalo sve:

Jer vreme treba đa se wastami S one strane oblaka.

• 4 ja, veh škrijae,

Ja misa CY, Ja sam, samo wu toku wwnjonja.

LJ Okeom, TOC.

— Ostavi mo?e, Zaboravi ga.

AH ma, soaki vwačim,

Treba, mak da, zaključi: Ne treba biti tiše proklet ed

• I hteo bi samo da je prolaznik,

Ne lepiti se za ovu, zemlju, Koja zaokružuje svoje horizonte.

“ Sa mjome je bilo

Kao sa mekom, pticom, I 7nog0, moro Dprisnije.

“ Razbiti okov:

Napolju je smeh, Da bi se supyrotstavljalo.

“ Nisi stvorio vibnjak

Had je trebalo: I to se pamli.

.A zatim,

To je trenutak kada jabuke

I me znajući zašto padaju. 'Na zemlju, O U koju se mora imati poverenjd.

Preveo Nikola TRAJKOVIĆ,

WELT UND WORT

Određivanje mesta u savremenoj

literaturi U PRVOM ovogodišnjem broju tibingenskog'" literarnog: me sečnika „Svet i reč“, koji je, uz brojne pohvale i čestitke, prošlogodđišnjim dđecembarskim brojem proslavio dvadesetogodišnjicu svoga plodnog rada, S:gfrid Bajn kaže da su

ldve publikacije (Uve Šulc: „Dnevnik i moderni autor“

. i Alen Rob-Grije: „Argumenti

za novi roman“) bitno doprmele diskusiji o moguć nostima savremene literature. U prvoj osam živih autora zauzimaju stav prema temi: dnevnik, a u drugoj je objavljen izbor eseja iz Rob-Grijeove Knjige. „Pretežni broj autora, koji se u prvonavedenoj zbirci izražava. protiv dnevnika, ponovo potvrđuje da dmevnik kao umetnička forma pripada istoriji literature. Upadljivo je da se publikovanom dnevniku stavlja na teret, pre svega, nedostatak istine. Volfgang Mepen govori o „nejasnijem trgovačkom „izveštaju“, dok Eli'jas Kaneti kaže da samo privatni dnevnik ima važnosti: „Ne može uopšte postojati dovoljno lukavstva i propisa opreznosti da bi se pravi dnevnik očuvao u tajnosti". Budući je opasnost krivotvore nja stvarnosti mogumna i u drugim formama literature, izvesno se neće pogrešiti veli Bajn — ako se neraspoloženje prema dnevniku vidi u velikoj skepsi prema sopstvenome Ja. U središtu istorijskog dnevnika stoji autonomna ličnost autorova. Autor dnevnika je centar iz koga proizlaze sve misli, sva razmišljanja i svi opisi, i na koji sve upućuje. Ali, ko bi još imao hrabrosti da opiše svet i đa ftumači ono u čemu je sve postalo dvosmisleno i izmenljivo? — pita se Bajn pa kao dokaz istinoljubivosti modermoga autora smatra pri znanje da je literarni dnev-

"nik kao najsubjektivnija for

ma literature (pored literarnog pisma) postao sumnjiv. Skepsom, naravno, nisu dotaknuti (s jednim „izuzetkom: Hans Verner Rihter) impulsi iz kojih nastaje dnevnik: Položiti račun pred sa-

POETRY INDIA

- Popularizacija indijske poezije

NEDAVNO je' u Bomlaju izašao iz štampe prvi broj časopisa „Poetry Inđia“ koji po svojoj koncepciji predstavlja novinu u indijskom kulturnom žŽlvotu. U redakciji Nisima Ezekiela i izdavač“ kog odbora sačinjenog od ni= ba eminemfnih bombajskih pisaca, časopis će izlaziti če= tiri puta godišnje i objavljivati poeziju i prikaze Knji= ga poezije indijskih pisaca, uključujući i malu međuns= rodnu sekoiju. Novinu predstavlja činjenica da će poezija, kako klasična tako i modema, sa svih indijskih jezika, biti objavljivana ovde u engleskim prevod:ma, i tako će indijsko pesništvo biti tretirano kao celina, ma= kar donekle i veštački postignuta. Uostalom, da bi ovu slabost umanjila, ređakcija je okupila za saradnike časopisa niz odličnih prevodilaca, koji su većinom takođe pesnici., Sa šireg gledišta, ova– kav napor značiće izvanredan doprinos integraciji indijskog kulturnog života. Časopis treba u svakom broju, najmanje sa deset pesama, 1 napisima kritičkog i biografskog karaktera, da prikaže jednog pesnika sa jednog nacionalnog jezika Indije, i uz to da objavi pregršt poezije drugih pesnika sa drugih jezika.

Prvi broj za januar — mart 1966. donosi na uvodnom mestu prevode sanskrifskih himni iz R'g-Veda, među njima kao prvu i čuvenu „Pesmu stvaranja“ u odličnom, i sasvim novom, prevodi: pesnika i kritičara P, Lala. Arun

mim sobom, posedovati (M. L. Kašnic) „šibu za kažnjavanje i oslonac za pamćenje“, Ili, pak, voditi (Elijas Kaneti) tajni „dijalog sa svirep m partnerom“. Osim M. L. Kašnicove, koja se i danas još zalaže za umeiničku formu dnevnika, kod svih autora je zajedničko zazranje od toga da se lično osećanje izrazi u ličnoj formi. Oni pretpostavljaju da dnevnik samo „Dotroše“ u delu (Arno Šmit), da Ba upotrebe kao autobiografsku skicu (Hajnrih Bel), da ga svedu na stenografske ski. ce (Ulrih Soneman) ili da postave „znake | „upozorenja“ {Ginter Anders), u kojima se ličmo eliminiše u korist opšteg. Sumnja u identitet sopstve noga Ja je — nastavlja Bajn — i lajtmotiv protagonista no vog romana Alena Rob-Grijea. Ali, zabluda bi bila pomisliti da francuski romansijer u navedenoj knjizi daje svoju teoriju romana. Tu je više reč o odbrani od napada na njegovo delo. Znalcu novog romana biće poznati RobGrijeovi „argumenfi“, Ali vrednosti ovih eseja je u činjienici da novi roman otelovljuje tendenciju kojoj podležu i romani drugih evropskih zemalja. Osnovni problem savlađivanja autorove subjekiivnosti, koji „falsifikuie“ stvarnost, vodi k' jednoj novoj realnosti, iz koje šu ukloniene sve čvrste tačke, Dogpađaji se ne posmatraju više iz jedne perspektive, a mogućni aspekti, a i oni koji samo izgledaju kao mogućni, uzimaju se shodno u dobzir. Nužna posledica ovakve +tehnike je „sužena perspektiva pričanja“ koja se zađovoljava najbližim. Skepsi prema interpretiranoj stvarnosti više odgovara đa se „izgovori ono Što nije, jer se time još više može suzifi subiektivnost, izveštiočeva. Rob-Grijeu je poznata opasnost od ovakve realnosti pa zato pr'jatno de.. luje to što ne zahteva anbodiktički primenu svojih saznanja, nego naprotiv svoje sopstvene romane smatra kao mogućnost za prebrođavanje lktrize mođernoga romana,

I „otpis“ dnevnika kao li-

terarne forme i argumenti za

obnavljanje romana — završava Bajn — nisu samo dobrodošlo određivanje mesta unutar literature, nego su ii dva važna dokumenta o ODpštoj . duhovnoj situaciji našeg vremena. (A. P.)

Kolatkar preveo je izbor poezije Tukarama, mističara iz XVII veka, sa marati jezika. Tzbor počinje stihovima:

Bio je to slučaj

Da Bog opljačka Boga. Nikada čistiji posac Nije bio obavljem,

Takođe sa marati jezika objavljen je prevod pesama savremenog pesnika Mardekara. Tamilska klasična po= ezija, uz sanskritsku najboga= tija u Indiji, zastupljena je jednim izborom ljubavne lirike, u odličnom prevođu Ramanudžana. „Amrita Piram, jedna od najznačajnijih savremenih indijskih besniki= nja, koja piše na pendžabi jeziku i objavila je dosad oko trideset knjiga pesama od kojih je jedna nagrađena nagrađom indijske Akademi= je za književnost, Sahitja Akađemi, predstavljena je s& nekoliko pesama koje je .pre= veo pesnik Čarls Breš bez znanja pendžabi jezika, tako da mu je pesnikinja doslovno prevodila svoje pesme na engleski, a on je zatim prevedeni tekst varirao sve dotle dok dobijeni rezultat nije za= dovoljio njen. kriterij.

Od indijskih pesnika Koji pišu na engleskom zastuplieni su R. Partasarati i Give Patel, a u međunarodnoj ru= brici Tomas Blekhem, WHauard Serdžant, Roj Fuler i Tinda Hes. U odeliku Kritike objavljen je prikaz no= vog izdanja sanskritske antologije dvorske lirike'i prika= w% knjiga pesama indijskih pesnika: „Džon Noubodi“ Do ma Moraesa, „Leto u Kalku=

ti“ Kamale Das, „Zaroblje= nik” Šankara | Punekara, i drugih. |

E KO;

SLOVANSKI POHIPADI

Jozef Kot o avangaral u prozi FEBRUARSKI BROJ „Sloven

skih pohlada“ pored ostalih zanimljivih napisa donosi i

·kraći članak mladog slovač-

kog prozaiste i književnog kr:tičara Jozefa Kota „Avangarda i proza“. ,

Kot polazi pitajući se da li u pojam „umetnička avan– garda“ ulazi i pojam proze. Odgovor na ovo Kot ni najmanje ne smaira jednoznačnim, jer se većina istraživanja do sada bavila analizom pesničke avangarde. Što *e proze tiče već njen karakter uslovljava da se onda teško podređuje bilo kakvim estetskim programima. I dok u poeziji postoji bezbroj grupa ı pravaca, „prozaisti stvaraju sami, bez neke veće potrebc za udruživanjem, i po mišljenju Kota njihovo delo je samo za sebe program i realizacija toga programa. On navodi primer grupe pisaca fran cuskog antiromana. koja iako ima slične teoretske Ppoštavke ipak se u praksi rukovodi pasivnošti prema +teoretskomi modelu.

I stvarno, istorija prozne avangarde ostaje negde „unutar književnog razvoja. u indiviđualnim pokušajima“. To dokazuju najveće individualnosti dvadesetog veka: Andrej Bjeli, Marsel Prust, Džems Džojs, Virdžinija Vulf, Ernest Hemingvej, Vilijam Fokner itd.

Nova. tzv. avangardna Dproza nastupa, pre svega, sa raščišćenim predrasudama o prozi kao sredstvu komunikancije. Međutim, to ne znači da se i proza kao i ostale avangarde realizuje negacijom. Tačnije, prozaici svoju misiju vide ne u komunikaftivnosti, već u stvaranju neke svoje nove realnosti, A upravo to vod: subjektivizaciji, stvaranju nekih svojih ka~-

tegorija vremena i prostora”

ea ei '

SATURDAY REVIEW

Suzan Sontag protiv interpretacije

SUZAN SONTAG je ime koje se poslednjih godina veoma često sretalo ma stranicama američkih književnih publikacija, kao prozni pisac i esejista. Pre kratkog vremena objavljena. je njena knjiga „Protiv interpretacije i drugi eseji“, o kojoj u broju od 12. februara piše Džonatan Baumbah. „Ovo je Kmjiga koju je teško voleti a još teže ne diviti joj se“, kaže on. U svojih dvadeset šest eseja Suzan Sontag ne samo da pokazuje svoje veliko znanje, nego izriče ekstravaganine „sudove („Većina američkih romansijera i dramskih pisaca u stva= ri su novinari ili gospoda sociolozi i psiholozi.“), služi se proročkim tomom, ali joj je pre svega stalo do toga da bude mođemo ~„avangardna. „Čovek se ne može odupreti sumnji da je ,novi semzibilitet koji ona oglašava u ovim esejima njen sopstveni, i da je veliki deo njene estetičke doktrine komplikovano i nesvesno samounapređenje.“

Ona se u ovim fekstovima potvrđuje kao Kkultumi isto-

ričar, estetičar, tvorac ukusa, književni i pozorišni Kri-

ili kako to Kot kaže „proza. ista kao i pesn k postaje deo predstave koju više ne mo. že da prati samo kao reži. ser“. Ta promena uloge pisca normalno prouzrokuje prome. nu funkcije sižea, koji se u većini slučajeva sasvim ne gubi kao na primer u Džojso„ vom „Ulisu“, mađa to više nije klasično građena fabula te prema tome njene epizode ne moraju sve biti mot visa, ne. U vezi s tim zanimljiv je slučaj proze nekih nadreali, stičk hh pesnika, koji su me. hanički preuzeli neke postup, ke svoje pesničke poetike, ali sada predstavliaju samo svojevrstan kuriozitet. Tu je problem bo u višeznačnosti, tačnije, u uzdizanju banal. ne stvarnosti do stvVarnostisa „novim proporcijama i zna. čenjima“. Prema tome pita. nje umeinčkih sredstava je drugorazredno. Pa, prema to. me Džojs u svom „Ulisu“ nije samo bravurozni razbijač je. zika, onaj koji je razv'o di. žardenovski unutrašnji mo. nolog, već je pre svega tvorac jednog od najvećih i naiznačajnijih mitova sadašnjosti. To ga daleko više nogu šio izgleda zbližava sa Kaf. kom. Iz savremene slovačke proze Kot navodi slučaj ratne trilogije Vladimira Minača u čijem unutarnjem mehan'zmu veoma snažno Oše« ćamo širinu, koja se ne može naći u tradicionalnom epskom delu. Obratno je sa drugim slovačkim prozaistom Alfonzom Bednarom u delu „Gromovski zub“, koie 'zlazi van shema iradicionalnog romana o selu, ali koristi konvencio-

na!ne postupke u „slikanju psihologije junaka i seoskog ambijenta. Kako avangardi-

zam u prozi u mnogome Zavisi od organizacije matferijala Kot govor o dvema Vrstama proze: prvoj koja reprodukuje stvarnost i drugoj koja je stvara. Kotov odgovor na postavlieno pilanje je, da između revolucija u mrOzi i revoluciia u poezijii pcstoji kvalitativna razlika. 1 da u slučaju avangardne pro» ze moramo uzeti u obzir njen permanentni razvoj, koji je i danas otvoren. (B. R.)

tičar, strasni ljubitelj filma. U svom naslovnom eseju ona, po Baumbahovom mišljenju, pravi veoma dragoceno određenje Kritičarskog rada. Suzan Sontag je protiv takvog shvatanja kritike koja prlja umetnost pod maskom prevo đenja njenih tajni u čitliive apstrakcije, „U kulturi čija je već klasična dilema hipertrofija intelekta po cenu energije i čulne sposobnosti, interpretacija je osveta infelekta umetnosti.“

Posebna draž ove knjige su tekstovi o filmu. U Americi nema novinara, kaže Baumbah, koji perceptivnije piše o filmu, koji je, po mišljenju Suzan Sontag, „najživlji, najuzbudljiviji, najvažniji od svih umetničkih oblika danas“. Ovu Knjigu S. Sonfag vrednom i uzbudljivom čine ne toliko njena erudicija, koja je velika, ili visok intelektualni nivo, nego strasna neodgovornosi, odlučno užasavanje. Ovi eseji čine neku vrstu autobiografije senzibiliteta, koja će nas verovaino nečemu naučiti, bez obzira da li mi to želimo ili ne, zavi“ šava Baumbah.

(L. NJ)

KNJIŽEVNE NOVINE