Књижевне новине
/ —
aa BBOGRAD
Bulevar Revoluciš '
ugyBRTOZAR MARKOVIC"
Stimuliranie likovnih umelnosli
TEMA O KOJOJ SE ovih dana među likovnim umetnicima majviše razgovara mnmesumnjivo je Pravilnik o postupkw za otkup dela likovnih umetnosti koji je doneo Upravni odbor Republičkog fonda za uwnapređivamje kulturnih, delatnosti i koji stupa na snagu 1. maja. Ovim, dokumentom, precizno je ođređemo ma koji će se način, iz sredstava Fonda, putem, otkupa stimulisati razvoj likovnih umetnosti i omoguća– vafi mormalni uslovi za rad što većem, broju likovnih umetnika. Rukovodeći se uverenjem da otkup slika treba osloboditi svih primesq „socijale“ ili bilo kakvog veštačkog forsiranja, i da slike treba da otkupljuju oni kojima su stvarno potrebne, Upravni odbor Fonda je mastojao da ovim Pravilnikom, što preciznije odredi move forme i morme koje će od sada u otkupu radova likovnih umetnika biti ma snazi.
Ubuđuće će posebne komisije Muzeja saoremene umetnosti i Prođajne galerije vršiti otkup umetničkih Yrađova pomoću sredstava koja će dodeljivati Fond. Muzeju savremene umetnosti vw Beogradu dodeljeno je 18,000.000 starih dinara. Muzej je obavezam da 2/3 sredstava potroši za otkup Yadova sa tekućih izložbi, a najmanje 1/3 sredstava upotrebi za otkup iz ateljea. Pošto je Muzej obavezom, da svake godine priredi izložbu otkupljemih radova, javmost će imati potpumi uvid vw rad komisije 20 otkup, koja na, sebe preuzima značajna društpemnu, odgovorYnmost.
U nastojanju da se proširi krug kupaca, Prodajnoj galeriji u Beogradu dodeljeno je 12.000.000 starih dinara za otkup ,dela sa izložbi na teritoriji SR Srbije. Međutim, Prodajna galerija je obavezna da sa izložbi otkupi dela u, vređnosti 600 većoj od dobijenih sredstava iz Fonda. Ovako otkupljena dela Prodajna galerija će prođavati pojedincima i društvenim organizacijama po ceni koju samostalno utvrđuje. Zahvaljujući sredstvima dobijenim iz Fonda treba očekivati da će ceme slika
# Prođajnoj galeriji biti amatno miže mego ma |- |
izložbama i u ateljeima.
Za mlađe likovne umetnike posebno kKoris'tan će biti otkup ma osmovu, ugovora. Naime, Komisija Fonda, proširena sa po jednim, predstavnikom, Akademije za likovne umetnosti, Muzeja savremene umetnost, i Udruženja likovnih wmetnika Srbije, izabraće ma Osnovu javnog konkursa 30 mlađih, nezaposlenih, umetnika kojima će, preko Udružemja likovnih umetnika Srbije, isplaćivati mesečme akontacije od, 60.000 starih dinara u trajanju od dve gođine; te mesečne akontacije predstavljaće, u stvari, naknadu za garamtovani dvogodišnji otkup u ukupnom iznosu, od, 1,500.000. starih dimara, i komisija će, u okvirima ugovoremog izmosa, 9ršiti otkup likovnih dela sa izložbi i ateljea. S obzirom, da će se ovako otkupljenwa, dela davati galerijama i muzejima u unutrašnjosti meophodno će biti da Kriterijumi prilkom zaključivanja ugovora budu veoma strogi i da se ovim putem stimulišu isključivo najdarovitiji likovni umetnici mlade generacije.
Pošto se oseća potreba da se ojačaju zbirke muzeja i galerija u wwutrašnjosti, da se poveća broj izložbi i da sredstva za otkup u gradovima tv. amatrašnjosti postanu, veća, Fond, će od, ove godine participirati u okviru koji vrše galerije i muzeji u umutrašnjosti. Za svaku tredmost dela koju galerija i muzeji u wwutrašnjosti otkupe za svoje zbirke, Republički fond će damati 2000, vredmosti u umetničkim, radovima. To će biti ne samo slike i skulpture umetnika s kojima će se potpisati dvogodđnji ugovo?Ti O otkupu, nego i radovi majistaknutijih, umetnika Srbije kojima će se ponuditi, u tu svrhu, godišnji otkup u vredmosti od 1,200.000 starih dimara. Na ovaj način će i muzeji i galerije iz unutrašnjosti, koji po pravilu me Yaspolažu velikim, materijalnim, sredstvima, moći u svoje zbirke uvrstiti dela maših majistakmutijih likovwih stvaralaca. Pravilnikom, je predviđeno da za račun, Fonda raspodelu otkupljenih dela galeyijama i muzejima u wwutrašnjosti vrši Muzej savremene umetnosti.
I pored uvođenja movog sistema otkupa, Komisija Republičkog jonda mastavila je da DOstoji kao izvestom, korektip celokupnog sistema otkupa, ali pre svega kao određeni činilac u jačanju međurepubličke saradmje.
Nije beznačajno što su izvesna sredstva mamenjena, za pokrivanje troškova izložbi orgamizovamih w galerijuma koje maplaćuju svoje usluge. Ukoliko umetnik ma izložbi organmizovamoj u takvoj galeriji me proda mijedmu, sliku, moći će preko Udruženja likovnih umetnika da dobije određeni izmos za pokrivanje troškova. | Iako će kroz sve ove Jorme otkupa biti uwtrošema znatna sredstva (75.000.000 starih, dinara) sigurno je da svi meće biti zađovoljemi i zađovoljni. Nesumnjivo je da majveća, odgovormost leži ma otkupnim, komisijama, koje, u stva= vi, treba da sprovedu ideju da ubuduće otkup buđe lišem svake „socijale“, da slike kupuju oni kojima su potrebne, i da kupljene slike budu majbolje slike,
Sami likovni umetnici trebalo bi da raskrste sa iluzijom, da se može i da treba živeti isključivo od prodaje slika; pedagoški poziv, koji se u majvećem broju slučajeva odbija, kao zamimamje drugog reda ili kao znak priznavanja vlastitog stvaYalačkog bomkrotstva, trebalo bi da postane ako me strast, a ono bar dužnost većeg fiela mlađih, likovnih umetnika.
Godina XVIII Nova serija Broj 274
BEOGRAD, 30. APRIL 1966.
List izlazi svake druge subote
Cena primerku 50 para (50 dinara)
Šta traži publika
UZNEMIRAVAJUČĆE GLASOVE o ravnodušnosti publike prema domaćem filmu obuzdava uspeh najnovijeg ostvarenja „Konjuh planinom“ redi-
telja Fadila Hadžića. Gledaoci ga prihvataju spontano a kritika donekle okleva. Tako se Dponovo zaoštrava pitanje kriterijuma: da li je forma sama sebi svrha ili se ona iscrpljuje kroz svoj uticaj na gledalište?
Fadil Hadžić je jedan od retkih sineasta koji nije podlegao ovoj našoj konfuznoj filmskoj at-
mosferi u kojoj se ruše sve prave vrednosti u ime nekakvog apstraktnog avangardizma i provincijalne koketerije sa modernim filmom. Zbog toga je on i u relativno konvencionalnim okviri ma scenarija želeo da skrene još jednom pažnju đa. su izvorne mogućnosti domaćeg filma u našoj sopstvenoj realnosti, životu i htenjima. Hadžiću je stoga mnogo važnije od formalnog estetiziranja bilo da pronađe u samoj materiji filma originalno i savremeno viđenje događaja. Revolu-
cija je za njega beskrajni optimizam , mladosti i kretanje ka iznalaženju sopstvenog smisla postojanja. Fizički događaji, okršaji, pobede i porazi dobili su tako unutarnji intenzitet koji ih preobražava u simbole vremena i borbe. Čovek je ovde sveden na svoje prirodne relacije tako da je „Konjuh planinom“ — dramska balada u kojoj on osvaja svoju suštinu.
Zahvaljujući takvoj vitalnoj koncepciji Hadžić je stvorio svoj najbolji film i više od toga — razbio mnoge predrasude o ratnom žanru, podvojenosti forme i sadržaja i ponovo dokazao da se mogu praviti i umetnički pretenciozni filmovi za najširu publiku. „Konjuh planinom“ je ujedno i odgovor šta traži publika i umetnost filma od svakog autora. Bez životne autentičnosti i delovanja nema ni dobrog ni mođemog fil-
ma. Zar nam nešto više i treba?
' zaključke. Naročito je
ISTORIČAR O ISTORIJSKOJ NAUCI
U SVOM BROJU od 26. aprila beogradski „Studeni“ donosi opširan razgovor svoga saradnika sa dr Vasom Čubrilovićem, šefom katedre za istoriju na Filozofskom fakultetu i profesorom za istoriju novoga veka „jugoslovenskih naroda. Ono što prvo pada u oči u izlaganju profesora Čubrilovića jeste iskrena želja da se problemi o Kkojima se u poslednje vreme diskutuje i među isftforičarima i među publicistima i svim javnim radnicima u našoj zemlji objektivno rasvetle i da se više daju objašnjenja nastale situacije nego da se ta situacija prikaže boljom ili gorom nego što doista jeste. Prema mišljenju profesora „Čubrilovića netačno je tvrđenje da istoričari ne daju ocene događaja iz bliže i dalje prošlosti i da se ne angažuju u dovoljnoj meri u kritici nenaučnih stavova, pogrešnih interpretacija i neispravnih „tumačenja istorijskih događaja koji se povremeno javljaju u našoj istoriografiji. Neprilika je u tome, smatra Vaso Čubrilović, što se te diskusije vođe na stranicama stručnih časobisa i na kongresima naučnih radnika i što u tokove fih diskusija „biva upućen relativno mali broj zainteresovanih stručnjaka. Situaciju čini prividno gorom «nego što ona doista jeste i prisustvo velikog broja nestručnih i nekvalifikovanih istoričara koji, u nedovoljnoj meri upućeni u metode naučnog „istraživanja, nisu u stanju da valjano ispituju materiju koju proučavaju i da donose stručne i kvalifikovane karakteristično đa dobar deo naučnih radnika pri analizi istorijskih događa-
ja dobro primenjuje metodu isto-
rijskog materijalizma, ali da kod stva
zakona
ranja sinteza „poznavanje istorijskog razvitka ne umeju praktično da primene. Ali, po mišljenju profesora Čubrilovića, to nije karakteristično samo za jugoslovensku
istoriografiju. Ni svetska ijstoriografija ne može da se pohvali velikim brojem naučnih sinteza na= stalih primenom istorijskog materijalizma. Kada se povede reč o događajima iz bliže prošlosti onda se lakše uočavaju slabosti naše istoriografije o kojima se u javnosti govori. To je, prema Čubrilovićevom mišljenju, zbog loga što je sve veći broj istoričara sklon da posmatra događaje kao neposredni učesnik zbivanja u njima i da jednu svoju subjektivnu sliku događaja i nehotice nastoji đa predstavi kao jedinu pravu ocenu događaja. Po mišljenju profesora Čubrilovića, bez distance od najmanje pedeset godina feško je davati tačnu naučnu ocenu događaja. Svedđočanstva savremenika dragocena su kao setanja, ali ona ni u kom slučaju nisu istorijski rad. U prilog ovoj tezi profesor Čubrilović navodi i svoje vlastito iskustvo nacionalnog revolucionara i političkog radnika i pravi razliku između svojih naučnih i memoarskih rađova. Dotičući se „političke osetljivosti“ nekih istorijskih tema, Čubrilović smatra da je ta politička osetljivost, uvek postojala i da, iako su neki naši istoričari mislili drukčije, u istorijskoj nauci koja je „politika unazad“ postoji nepisano pravilo da se izvesni događaji ne izmišljaju, ali da se iz određenih razloga neki događaji prećute.
Dajući opštu ocenu situacije koja vlađa u istorijskoi nauci Vaso Čubrilović smatra da je naša istorijska nauka od 1945. naovamo, bez obzira na neke slabosti, u celini napredovala. On to dokazuje većim
brojem dobrih naučnih radova ob= .
javljenih za proteklih dvadeset go
MOT OT
dina, postojanjem većeg broja istoHjskih katedri, instituta i publika cija i delovanjem velikog broja naučnih radnika kao malo kad u ranijim periodima,
š P. P-ć
\
DIMNA ZAVESA
ANONIMNOSTI
NA ŽALOST ne zna se kome bi mogli da se upute, i na čiji račun da se beleže, izrazi opšteg divljenja za izvanredno bravurozne stilske obrte. kakvi su objavljeni u 498. broju „Mlađosti“ (27. april 1966), u nepotpisanom prikazu romana „Bekstva“ Oskara Daviča:
„Sastanak sa komunistima koji su svoju dugu i napornu robiju prekratili (?) u ime slobode, intimno se bojeći nje (koga: robije ili slobodđe?), u nizu visoke literarne brige (koje, čije?), ostvario je Oskar Davičo svojom tretralogijom kojom, četvrtom knjigom pod naslovom „Bekstva“ peva sve pesme poricanja i afirmacije (?) jučerašnjih i današnjih (?!) Antigona i FEgista...“
Ne ulazeći u ocenu koju je anonimni kritičar „Mladosti“ dao Davičovom romanu, u najmanju ruku je neobično da „Mladost“ dozvoljava
· da se na njenim stanicama neguju
i štampaju ovakve stilske, jezičke i sintaksičke proizvoljnosti i koještarije, od kojih niko nema nikave koristi. Najmanje čitaoci „Mladosti“, koji zaslužuju da o Davičovom romanu, i svakoj drugoj knjizi, dobiju jasan i precizan sud — naravno Ukoliko namera kritičara „Mladosti“ nije bila da svesno zamagljuje istinu. CITIRAJ SAM SKBE
U „POLITICI“ od 23. aprila objavljen je članak njenog moskovskog dopisnika o dđodeljivanju ovogodišnjih Lenjinovih nagrada. Sutradan 24. aprila, ponovo se pojavio isti članak u kulturnom dodatku ovog lista, s tim što je izmenjen naslov, a sve drugo, od prve do poslednje reči, ostalo je nepromenjeno.
Ima u našoj savremenoj književnosti jedan pisac koji je, pored ostalog, poznat i po tome što vcli da cj-
tira sam sebe, nađugačko i naširoko, pa čak i „nove“ knjige pravi od svojih starih, menjajući samo raspored eseja i članaka, preštampavajući ih do iznemoglosti.
A sada, evo, imamo priliku da vidđimo kako jedan veliki list dva dana uzastopce donosi isti članak... Ili urednik kultume rubrike ne čita Oo5– tale strane „Politike“,
„BKSPRES“ POUZDANO SAZNAO
U SVOM BROJU od 22. aprila „Ekspres“ je obavestio svoje čitaoce da je „pouzdano saznao“, da je ovlašćen „iz krugova Saveznog izvršnog veća da đemantuje“, da je obaveštenje dobio „u toku prepodneva u Saveznoj skupštini“... itd, Saznao je, naime, „Ekspres“ da se uslovi za dobijanje kredita i rokovi njihovog vraćanja neće izmeniti i požurio da umiri svoje čitaoce koji su, osetivši da se nešto priprema, navalili na šaltere da se za vremena obezbede kreditom! Nekoliko dana docnije, 27. aprila, pošto su se stvari, razume se, radikalno izmenile, i u pogledu uslova dobijanja kredita i u pogledu rokova njihovog vraćanja, „Ekspres“ je, opet na prvoj strani, informisao svoje čitaoce o izmenama... Kao da se ništa dogodilo nije. Ni luk jeli, ni luk mirisali! A to što su ranije „pouzđano saznali“, što su spominjali Savezno izvršno veće i Saveznu skupštinu.. nikom pništa. Uteha može da nam bude to što se ovakve stvari ne dešavaju prvi put i što „Ekspres“ nije jedini list koji ie sklon takvom umirivanju čitaaca“. ČINJENICE DOSTOJNE POŠTOVANJA
U APRILSKOM BROJU „Republike“ objavljena. je kratka beleška Branimira Donata pod naslovom „Činjenice dostojne poštovanja“. U tom tekstu navedeno je nekoliko primera pogrešnih transkripcija stranih imena koje mogu da izazovu zabunu, netačnih. podataka o knjigama i apsurdnih biografskih „infor-
Nastavak na &, strani
„MEE U = _ La - __E _yi
a: