Књижевне новине

| /

| i | i

MITIIRA

NOVA ŠEGEDINOVA KNJIGA, i po temama i po raspoloženjima, predstavlja jedan korak dalje u piščevom uobličavanju i usavršavanju već poznatog i stvorenog sveta. Šegeđinove ličnosti su usamljenici koji se ne zatvaraju u sebe nego se poveravaju drugim ljudima. Postoji izvestan G. kome se ove ličnosti poveravaju, bilo preko pisama za koje je malo verovatno đa će bilo kad stići do onoga kome su napisana, bilo preko pripovedačkih ispovesti za koje nismo sigurni da kod onoga kome se Šegedinovi junaci ispoveđaju nailaze na bilo kakvu reakciju. U jednom trenutku života svi Šegedinovi junaci bili su blizu onoga što bi se moglo nazvati srećom i spokojstvom. Oni to nisu ostvarili ili, ukoliko su i OSstvarili, ubrzo su izgubili sve čemu sšu težili. Sada su grčevito vezani za tu prošlost, ne pristaju da se pomire sa prolaznošću, nastoje đa najpre sebi, a posle toga i ostalima objasne kako je do tih gubitaka došlo i đa na taj način uvere i sebe i one kojima pričaju da se to dogođilo mimo njihove volje i da oni ni za šta od svega toga nisu ni najmanje krivi. Sve vrednosti čovekovog Života uzete su na taj način u pretres i stvorio se utisak da srećni trenuci prolaze zajedno sa detinjstvom i mlađošću i da na kraju svega ostaje usamljen čovek. koji traži razumevanje drugih ljudi i dolazi do tragičnog zaključka da takvog razumevanja nema i da ga ne može biti. Bez obzira na. to što se obraćaju sagovornicima sa punim poverenjem, Šegedinovi junaci više u SVOjim ispovestima traže rasterećenja za sebe same no što očekuju da će ih taj bliski. ili daleki G. razumeti i shvatiti. Važno je otvoriti se i potražiti ljudsko razumevanje. To što ono nikađa ne može da se nađe čovekov poraz ne čini ni većim ni, manjim.

Situacija Šegedinovih ljudi je situacija čoveka u svim mogućim vremenima. To nisu ljudi vezani ni za jedno određeno vreme ni za jedno određeno tle. Možda to što nisu vezani za jiedno određeno tle,i čini njihove situacije takve kakve one u Šegedinovom izlaganju izgleđaju. To su iskorenjeni ljudi, bez tla pod nogama, bez čvršćih orijentira u životu, prepušteni sami sebi i nemoćni da sami sebe kroz život vode. Ali njihova najveća fragika kao da je u tome što oni

SLOVENAČKI PESNIK. Kajetan Kovič poriče podmuklo tamno dejstvo smrti, zatomljuje u sebi sećanja na događaje iz rata, na bolove. tuge i ponižavanja koje je.đoživeo kao dete, ali koje je doživljavao čovek uopšte. Međutim, ovde je bilno napomenuti da piscima koji su dolazili i dolaze posle rata, a nisu direktni učesnici u njemu, sociološke i psihološke protivurečnosti (u njemu i posle njega) služe samo kao podloga na kojoj treba da projektuju svoje filozofske dileme o životu savremenoga čoveka. To tim pre što je u ovim trenucima razvijena misao da je današnji čovek nervozan, da je uvučen u sebe, da se pretežno bavi svojom ličnošću. U ovome treba videti još nešto: naš savremeni život osvaja iz dana u dan nove etičke norme pa je sasvim logično da one u poeziji nalaze svoj puni izraz. 'Fime se nameću činjenice da je naše vreme izraz živih i stvaralačkih ambicija. U te nove tokove našega života ugradio je i Kajetan Kovič svoju viziju trajanja, svoj izraz i svoj lični senzibilitet. Samir fim što lirski projektuje svoje doživljaje on osfvaruje lirske slike svoje unutrašnje stvarnosti, korenove svojih intimnih shvatanja, svoju intimnu bitku za život. Bitno je za Kajefana Koviča da svoje doživljaje i shvatanja iskazuje žustro i da u toj žustrini vaja suštinsku misao svoje lirike: vreme, ljudi, strasti i doživljaji ne smeju da se izgube u zamamnoj igri protivurečnosti, već da se izđignu iznad njih, da postanu suština trajanja. Ima trenutaka kada Kovič roživi trajanje kao košmar, ali i tada je njegova poezija glas čoveka zagledđanog u dubine života, u njegovu mudrost. I kako je život neiscrpan u svojoj punoći i bogatstvu, tako je neiscrpna u svojoj lepoti i Kovičeva lirska vizija. Za nju je bitno da je istinska lirska beskonačnost života. da nije izraz samo svoga vremena nego izraz ljudskoga trajanja uopšte. Izrasle iz takvih, u suštini veoma nemimih životnih tokova, Kovičeve su emocije prožete tonovima jake rezignacije; sav se nalazi u stanju uznemirenosti, sav je prožet slufnjama, svet vidi i doživljava kao ras-

PRVO PITANJE koje kritičar, nakon susreta sa romanom Danice Lale Jevtović »Odbegla«, mora javno da postavi glasi: kako se moglo desiti da ova kniiga zaluta u reprezentativnu »Prosvetinu« biblioteku Jugoslovenska proza? Jedini, pomalo ciničan odgovor, koji bi mogao da zadovolji, bio bi: posle serije prosečnih, dobrih, vrlo dobrih i odličnih knjiga izdavač ic odlučio da objavi i jednu slabu knjigu; pošto je tokom protekle dve godine u ovoj ediciji 'afirmisao čitav miz darovitih pisaca, izdavač je bio spreman da se žrtvuje i afirmiše i nekoga ko piše ali nije pisac. Posle ovog. Dr znajemo, neucodnog pitanja i još neugodnijih odgovora, neizbežnog uvoda bez kojeg, napis o ovoj knjizi nije mogao da prođe, vratimo se nemočnim krivcima Za ceo ovaj nesporazum — autoru i njegovom delu. e:

Da. Nesporazum — to je prava reč. Sve i ieste počelo od nesporazuma; nesporazuma 1Zmeđu ambicija i mogućnosti, životne građe i njenog literarnog uobličavanja; naivnog Uuverenja da su priučena književna tehnika i slojevi sumornih uspomena oživljeni i uskomešani u. ne sumnjamo, plemenitom naporu da sc isdno tragično i bolno ratno dečje trajanje literarno osmisli i rekreira dovolini za nešto što se zove roman ili, tačnije rečeno, poetski roman. Međutim, literatura se, na žalost, nc može naučiti bez obzira koliko se čovek trudio da bude ono što mu nije dano. Čovek: može da nnućči da »liternrno« čeprka po sopstvenoj svesti; može da uđe u taine stvaranja mode?ne Književne simbolike: može da savlada Yeštinu asociiativne kniiževne tehnike; može biti relativno pismen i pisati korektne prosto-proširene rečenice: sve to, samo za sebe, može i ne biti nepodnošljivo loše, ali ipak biti daleko od literature,

KNJIŽEVNE NOVINE

Petar Šegedin:

nisu patetični subjekti koji od sebe prave tragične junake, već mirni i rezignirani ljudi kojima se čini da je sve što se s njima dogodilo moralo da se đogodi, da se svim ljudima slične stvari događaju, samo na različite načine. Ta njihova prividna pomirenost sa sudbinom je, u stvari, jedna jasno određena pomirenost sa porazom i sa saznanjem da se više ništa u životu ne može izmeniti ni na bolje, ni na gore. Ostaju čovek i uspomene, ali uspomene nisu ni sanjarenja za lepim srećnim danima, jer je u tim lepim srećnim danima bilo malo čega lepog, ni ogorčena obračunavanja sa strašnim prošlim vremenom, jer u tom prošlom vremenu bilo je malo čega odista strašnog. Ono što uništava Šegedinove junake to je njihova običnost, to je svakidašnjost njihovih ljudskih sudbina, to su dosadne životne istorije koje Ćegedin priča na jedan izvanredno zanimljiv način.

Na taj zanimljiv način smo i pomišljali kada smo govorili o jednom usavršavanju i uobličavanju Šegedinovog sveta. Za razliku od „Djece božje“ i „Osamljenika“ Šegedin u svojim kraćim prozama svesno, nastoji da bude zanimljiv. da njegova priča ima jednu nit koja čitaoca vuče, da njegova nežna psihološka tkanja više proizilaze iz ispričanih situacija no što se sama po sebi opisuju. Na taj način Šegedin se približa–

Kajetan Kovič: „OGENJVODA“,

pršene varnice koje i osvetljavaju i sažižu život u čoveku i oko njega. To su trenuci kada pesnikova ličnost doživljava preobražaj, kada izlazi iz sebe i postaje deo sveta, kada postaje živa jezgra pesme, kada u pesmi sazreva čovek i kad se u njemu formira svest o životu ne samo kao unutrašnjim treperenjima i ekstazi, već i kao dra mi u najširem njenom smislu. U biti ovo su lirski trenuci kad u pesniku sazreva život kao doživljaj, kao iskustvo i kao slika iz snova. Sve ovo u suštini znači afirmaciju ličn= impresije O životu, nasuprot kolektivnoj, koja je bila veoma razvijena, ali samo po društvenom osećanju, a ne i po lirskom. Istina, ovi su trenuci Koviževe poezije (i ne samo njegove, već generacije kojoj pripada: Pavček, Zlobec. Krakar, Hofman, Zaje. Menart, Strniša i dr.) obeleženi osećanjem oštre gorčine a na momente i laganom melanholijom, jer život ponekad kao da postaje okovana vizija. jer smrt je velika, kaže pesnik, a život mali. To je snažan motiv za rezignaciju i za zrenje meJanholije u čoveku. Neki su u ovoj poiavi videli formiranje tragične, pesimističke vizije života. Međutim, to je zabluda, jer nijedan od p-snikn ove generacije nije izgubio veru u život. Naprotiv, to je bio njihov obračun sa ostacima strave u sebi — jedan dug ali vitalan proces katarze. prečišćavanja i pripremanja sebe za noviji i dinamičniji život.

„ODBBGLA“,

Poslušali smo upozorenje izdavača napisano na omofu ove knjige: »Lirska proza, u stvari grozničava i gorka ispovest mladosti. Ako sc čita s pažnjom — a samo se tako može razumeti — ovaj tekst nam otkriva jedan grozZ: ničavi, halucinantni devojački doživljaj rata ı okupacije, kroz atmosferu izbegličkog doma. U mnoštvu simbola kojima se spisateljka služi. u neprestanom proticanju iskidanih asocijacija, u atmosferi koja se nalazi negde s onu stranu realnog i svesnog, čitalac oseti da 5u pred njim pojavilo poetski uobličeno osećanje straha i žudnje, samoće i nadanja, boelc nevinosti i turobne strasti. Poslušali smo —_1 CItali s Možhjom, Nečega od svega onoga o čemu reklamni tekšt na omotu govori u ovoj knjizi ima — u nameri. Ali na žalost, »i put u pakao popločan je dobrim namerama«.

Danica Lala Jevtović želela je da napiše poetski roman služeći sc rekvizitima modernc

„SVETI VRAG“, „Naprijed“, Zagreb 1965.

ISPOVESTI USAMLJENIKA

va klasičnom vidu pripovetke koja je u sebe primila izvesna, prevashodno moderna, iskustva. To spajanje tradicionalnog u jednom pozitivnom smislu te reči i modernog u isto tako pozitivnom smislu te reči, daje Šegedinovim pričama ne samo veću zanimljivost i veće unutrašnje bogatstvo nego i čvršću arhitektoniku i stabilniju strukturu. Jedan od onih pisaca koji vešto barataju jezikom, ali nikada ne zloupotrebljavaju njegova bogatstva, Šegedin koristi sVe ono što može da mu pomogne u oblikovanju njegovog sveta i kloni se svega onoga što može da njegov svet učini nedovoljno uverljivim i živim.

Reći će se da to rađe svi dobri pisci i da to po pravilu rade svi odlični pisci. Pa, to je ono što i hoće. da se kaže. Šegedin je izvrstan pisac, jedan od najboljih prozaista koje imamo, pisac kod koga su slabi trenuci retki i koji nas je mnogim svojim kvalitetima već navikao na to da u njegovim pripovetkama i romanima ne prohalazimo slabosti, tako da smo često prema njegovim vrlinama nepravedni, neđovoljno ih ističući i retko ukazujući na njih. Mnogo nam teže padne kada osetimo da je Šegedin u nekoj od proza za nijansu slabiji no što je bio u prethodnoj, i kada primetimo da mnogo bolje vlada pripovetkom i materijom čvrstog proznog izraza no što uspeva da otkrije svoj svet samo dijalogom

PESMA KAO STRAST

„Cankarjeva založba“, Ljubljana 1966.

Među. pesnicima. svoje: generacije Kajetan Ko-

vič se posebnom snagom svoga senzibiliteta izdi- | že iznad sumračnih instinkata koji dažđe u nje- ”

mu. Ali unutrašnja bitka istinei snova je vidljiva oseća se u atmosferi doživljaja, u njihovom oblikovanju, u karakteru slika | kojima iskazuje komplekse misli: „Svet je tišina i glas. Celovit, hoću da budem. Svet je vatravoda“. Pesma „Ura vesti“ do minucioznosti iskazuje uzroke koji u korenu potresaju pesnika. Čovek se suoč:o s mašinama ne kao sa predmetima već kao opredmećenim mislima čovekovim, suočio se sa najrazličitijim oblicima čovekovih preživljavanja koji u biti razaraju emotivnu čovekovu strukturu, jer izgleda današnjem čoveku nisu više misaone Opsesije ekstaza duha već tehnokratski oblici trajanja, čovek se iživljava kroz mašinu i na taj način otupljuje njegova emotivna ustreptalos', gase se polako romantične iluzije o dobroti, čežnja postaje banalna: u stvari ljudski život iz osnova menja svoju strukturu i tragika je izgleda samo u tome što je proces spoljašnjeg menianja brži od procesa čovekovog prilagođavanja tim promenama. Pored pesme „Ura vesti“ svoju estetsku i emotivnu dovršenost Kajetan Kovič je ostvario u pesmama „Čreda“, „Bik“, „Bivoli“, „Arena“, „Prah“, „Prednik“ i dr. Sve su ove pesme zrele formalno i sadržinski nose u sebi živa i dinamična osećanja snage, protkane su ponornom sim-

NEMUSTA PROZA

Danica Lala Jevtović:

„Prosveta“, Beograd 1966.

Proze, Te rekvizite nije, međutim, toliko tesko savladati koliko ih je teško uspešno upotrcbljavati; oni postaju veoma opasno oruđč kad se napadno zloupotrebljavaju. U želji da u svome romanu sprovede potpunu poetizaciju Danica Lala Jevtović je pribegla postupku totalne simbolizacije. U njenoj knjizi gotovo se ništa ne zove svojim imenom; sve dobija novo ime, izrazito simbolički intonirano. SV to ne bi bilo nepodnošljivo da je autor imao osećanje mere, da nije pao u manir na kojem je tokom cele knjige insistirao ivrdoglavom upornošću. Pokušaj stvaranja atmosfere Dutem oslanjanja na lirsku rečenicu natovlienu sladunjavom metaforikom, odveć oveštaloni da bi sama sobom nešto govorila, vodio jc čzadrživo i neumitno u, ambis prozne nemuštosti iz kojeg je, na žalost, teško šta moglo da s" izvadi. Evo jednog zaista nasumce uzetog primera: »Ogromna sala. U tami mnogo zbijenih

i neophodnim dramskim napomenama. Zbog toga su „Figarov pir“, „Žamor mora“, „Sveti vrag“ i „Tako...“ za njansu bolji od „Jakovljevih usta“ i „Svijetlećeg građa“. Ove četiri proze koje smo nabrojali su proze antologijske vrednosti i svaka od njih sama sobom predstavlja nesvakidašnjij događaj za našu literaturu.

Svojim poznavanjem čoveka, njegovih bolova i poraza, trauma i razočaranja, svega onoga što su romantičari nekada nazivali čovekovom dušom, Šegedin stvara jedan izvanredno bogat svet sazdan sav od realnosti i snova u kome snovi predstavljaju često najveću realnost, a realnost nije daleko od košmarnog sna. Taj svet, koji ima svoju fizionomiju, na jedan ođređen način mogao bi da se nazove glavnim junakom Šegedinovih proza. Svi oni anonimni pripovedači koji

. pričaju svoje sudbine samo su delovi toga sveta,

' od gustih metafora koje naprosto šume

a taj svet je ono što je glavno, što Šegedina privlači, što ga muči, što on nastoji da uobliči i da ga se uobličavajući oslobodi. Jer Šegedin, ma koliko ispovesti njegovih junaka bile sentimentalno intonirane, nema neki bolećivo sentimentalan odnos prema svojim junacima. On ih je pustio u život, pružio im priliku da pretrpe poraze i da dožive razočaranja i nije im posle toga ni jednog trenutka pomogao da iz nesigurne reke života iziđu na čvrstu i sigurnu obalu. Možda te čvrste i sigurne obale i nema, možda njihov izlazak na tu obalu nije ni mogućan, možda su sve njihove šanse već proigrane i ostaju samo samoća i nesporazumi. Da li je tako ili druga obala postoji pokazaće naredne Šegedinove knjige.

To što je ovom knjigom na ovo pitanje Šegedin ostao dužan odgovor, dobar je podatak o Šegedinu i za Šegedina kao pisca. Jer, i posle rastanka sa njegovim prozama Šegedin nas prisiljava da mislimo o njegovoj knjizi, da se približavamo njegovom svetu, da kopamo po njemu i da se bavimo sudbinama njegovih junaka. Može li se od jednog pisca više tražiti i više očekivati od te čvrste vezanosti za njegov svet i onda kada smo se rastali od njegove Knjige?

Predrag Protić

boličnom mueditativnošću, svojim mislima uranjaju u beskonačnost trajanja, otkrivaju beskrajne predele tišine, dosežu čak i tamo gde samo tamne senke streme. U stvari ove pesme slede čoveka na njegovom putu kroz Život, otkrivaju njegove snove i žudnje i na taj način veličaju snagu njegovih emocija. U biti, ova Kovičeva poezija otkriva suluđi vrtlog našeg vremena u kome čovek propada, ona otkriva dileme, nemire, strah i sumnje. Ali Kovič se ne predaje, hoće da bude celovit, snagom svoga temperamenta da ostvari harmoniju trajanja. Valjda je zbog toga njegova lirika sva treperava, meka, sva izatkana i žubore u pesmi; njegov je izraz prožet iskrenim i toplim lirizmom, asocijativan je i iz njega zrače snaga, ponos, dobrota i lepota. Sva je Kovičeva lirika iskazana u rafiniranoj slici; ima u njoj profinjenog likovnog šarma i zamamne estetske dubine — kao estetski fenomen svedena je ha esenr cijalno, Uz to Kajetan Kovič ume gorljivo, sa jakom i razvijenom strašću, da razvija i brani svoju filozofiju života. a taj jć način sazrevaD kao pesnik i čitava njegova poezija dobila obeležje medifativne intelektualne lirike koja se strastveno suočava sa svim vrilozima života u kome trajemo i ostvarujemo svoje velike i male ciljeve. Najnovija lirika ovosa veoma talentova– nog pesnika u svojoj meditaciji o prolaznosti svih stvari postala je u svojoj suštini groteskna, Suožila ie čoveka sa tehnnmkep*iiom i izvazila sumnju da mašina razbija čovekovu svest, da ga DOdređuje sebi i mrvi mu emocije. Iako nisu uvek dovoljno obrazložene ove Kovičeve asocijacije nisu bez osnova: čovek se grozničavo predao usasavršavanju mašine a zaboravio je na sebe. U ovom fematskom krugu Kovičeve povzža,je nameću se nove tendencije i karakteristike: ironija i

=ssa: čovek je tvorac mašine, a boji je se, U tome je prikrivena čovekova žeđ za boljim životom, a i sumnja da time ne otvara klopku za svoje strasti i snove. Zato čitavu Kovičevu poeziju iz ovoga temafskoga kruga treba primiti kao jetku satiričnu meditaciju o današniem našem životu jer pesma (kao estetska lategorija) za njega pre svega ima moralno značenje.

Milivoje Marković

glava. Ne znam zašto me tišina prepune sale odnese nekud u trajna sumnjanja. Otvaram oči jače i tražim svoje postojanje iznad ovih glava. Previše me muči proveravanje o svom postojanju. Znam da ovde svi udišu vazduh. Iščekuju nešto. „Pažliivo i ja propraćam svoje disanje. Da li ja očekujem nešto? Ne znam, Pa zašto onda sumnjam da li sam živa? Zašto shvatih najednom da sam daleko?« Ili: »Gledam u njeno dostojanstveno žutilo mirovanja. A ona se kroz neopaženo mizgoljenje okreće. Kroz moje sanjive oči zvezdino žutilo donosi onu drugu stranu slutnji. Najednom poče zvezda da priča. Kroz moje bele zaspale brazdeć zaplivaše slike. ..«

· Ne sumnjamo da je u životu sudbina glavne junakinje i svih onih koji su delili njen zlosrećni udes bila potresna ı uzbudljiva. Ali, u romanu, ona ni ne uzbuđuje ni ne potresa, Naivna zabluda da priučene veštine i ambiciia mogu da zamene istinsku kreativnost glavni su krivci za dolazak na svet ovog bespomoćnog književnog nedonoščeta koje se zove »Odbegla«. Kritičar suočen sa ovakvim kKnjimama nalazi se u potpunoj minus poziciji jer. tako reći, nema za šta da se uhvati, nema o comu da govori. Kad je knjiga neinspirativna, va kritičara je gore nego kađ je knjiga rđava. Zbog toga, možda, njeni gresi mogu da se učine većim nego što jesu. Ipak, u ovom slučaju, iedan utisak se ne može izbeći: Danica Lala levtović je književni amater i ove reči o njenoj knjizi zbog toga i jesu duboko nepravedme. U krajnjoj liniji, ni kritičar ni autor nisu krivi što su one izgovorcne, ;

“.”

Dušan Puvači