Књижевне новине
| s
O am= LJ - Ne
Izet SARAJLIĆ
Fragmenti iz . kamenog doba
_ Š AV GRAD je otputovao 5 tobom,
U Nema grada! i
U gradu — kameno doba!
_A sve je tamo gde je bilo i juče. .
"Ulicama šetaju vefnici za jednu, noć
< | i vernici do groba, daje se i dalje
, „Otkad, poštoji raj“, žuvoj jablam i.dalje šumi kraj tvoje kuće, „na Vilsonovom šetalištu, sve klupe i dalje
O zauzete, u parkovima i dalje coykuću maše ptice, “ali, ~
otkako si ti otišla kao da je otišao i grad.
4. našem Malom požoištu
, 'toliko je opustela bosanska prestomica da i mema prestonice!
'Hendrikovo sokače
| SET! SE samo kako sam se radovao i _ ohom, davmnom susretu, s Padovbom. a sad odjednom Velikom, Sadovom
i prapac — Hendyikovo sokače!
'Da me me vaYya moj Dbasoš? Toliko radosti odjednom. Čitava Moskva tu i još Volođim, dom!
Uz ove stepenice om se peo s Ljiljom. Peo i srljao u sboju slavnu smrt, Nije li mvu ipak malo tužno bilo -žemu, mdlog Osje nazivati milom?
: Ti se mog 143. aprila me odvaja) od mene, mila.
Budi naročito uz mene u deset i četvrt.
Tad se to i s mjim, dogodilo.
Pričaj mi kako je ozeleneo susedov vrt, zemlji kako se ponovo troafilo njeno
| detinjstvo...
Tako ću možda sasvim, zaboraviti wa, smrt. Zaboravifi sasvim na samouwbistpo!
* * #
M OŽDA NBKO od svojih knjiga. želi
i da pobegne. Sedi u kafani a biše kako mote života besmi. Sto se mene tiče, ako se u gr\u stegme stegnuće se i u pesmi, Ja pišem sebe. Sve što se dogodilo mojim FALI . knjigama, dogodilo se i emi, Jedmom. Ma kada. "Otišli prijatelji. Il. prosto maseli imtrigama. „I — moja pesma već sama šeta gradom,
Ali, ako bih kao neki, kao mnogi, mapisao,
i verovao u to, da je život besmisao,
„ja ne bih u vašem listu čekao prikaz, impresiju, 'ja bih se jedmostavno — obesio.
* #* *
Ne umirtte tako brzo prijatelji... | (Rene Šan)
ž! P RESTANITE da wmirete, prijatelji,
, Zar već mije previše bilo nekyrologa?
Il. to negde svijate mi
gne>2da još, bolja od zemnog, od ovoga?
Neću vaše masmešeme slike
s omim, okvirom ma prvoj strani. Hoću vaše sumorne prilike
u kući, u Kkafani!
Hoću maše besmrtne strepnje hoće li ljudi postati bolji da već miko u doba letnje “kao oni ne mogne da voli.
Prestanite da uwmihete, prijatelji.
Noću se valja pretvoriti u pisca nekYologa? Ili to negde svijate mi
mezda još bolja. od zemnog, od. ovoga?
16. jJanucra 1966.
"KO JE žipom Vuku biti Vuk. | MKlatarili se sam u, nekoj diližonsi i mati da mema baš mikakvih šansi da pobedi stog vremena MVR,
„Mrftvom je lako Jodme svede pejzaž se sam mamesti ža bronzu, za Wwramo?., Tbtice se seme mnbrimn tn mojlepši žamo?.
Če i biwe maftnip su seda pnobeđe
1966. |
|MOC DNJJ}OA
| ere TIP irrena EVE aaa iy – ara a armanpmsmn era nanzunuunenu re miiIniP ene rumnnie renee nunrmnar nane errnniriEi
Gaio Petrović
Filozofija i marksizam
„Mladost“, Zagreb 1965.
KNJIGA GAJA PETROVIĆA „Pilozofija i marksizam“, koju je izdalo renomirano zagrebačko izdđavačko preduzeće „Mladost“, je zbirka eseja u kojima se raspravlja „o naizgled različitim, pa čak i međusobno nezavisnim temama“, ali čiji je predmet u osnovi isti odnos marksizma i ?ilozofije — i koji su „nošeni istim. osnovnim nastojanjem — da še prodre do. razumijevanja biti izvorne Marksove misli i da se u njenom duhu dalje msli o odlučnim filozofskim pitanjima suvremenog svijeta i čovjeka“ (str. 5), lako je pisac ovih eseja u svom polaznom stavu nešum:njivo bio inspirlsan pokušajima mnogih marksista i marksologa da izvrše rekonstrukciju autentične Mayvksove misli, knjiga je i bo tome kako se u njoj prilazilo ovom problemu i po svojim rešenjima umnogome originalna, i stoga zaslužuje punu pažnju naših čitalaca, Međutim,
\
' njena najveća vrednost, po mom mišljenju, sastoji se
Yi
. mu od često korišćenih tema,
. Bouin vešto u kk “Rako se koncentrični krugovi življenja šire i ponav-
u tome što je njen autor otvorenim subprotfstavljanjem svoga mišljenja jednom sve do skora apsolutno Važećem, moglo bi se reći „oficijelnom“ shvatanju marksističke filozofije, koje je trebalo smatrati jedino au-
tentičnim i istinitom, otvorio mogućnost — i ako to, možda, nije bila njegova namera — novih tumačenja Marksove misli, i \
s ovim u vezi potrebno je napomenuti da je staVljanjem pod znak pitanja nekih od dosadašnjih interpretacija, koje su smatrane konačnim i „neopoZivim“, Gajo Petrović i sam, po mom mišljenju, dao rešenja za neke od problema, o kojima je raspravljao u ovoj knjizi, koja mi s marksističkog gledišta izgledaju neprihvatljiva. U takva pitanja spadaju, i ona koja se odnose na kontinutitet i diskontinuitet Markšove misli, a za koje je G. Petrović napisao da je „jed no od najznačajnijih i najaktuelnijih“ (str. 43), zatim problem Marksove filozofije — odnosno pitanje da li je Marks uopšte filozof i, ako jeste, koje su glavne teme hjegove filozofije, u čemu je bitni smisao njegove filozofske misli i u čemu je istorijski značaj njegovog filozofskog dela — i druga. Pored, ovoga smatram takođe da se ne može braniti njegova interpretacija jedanaeste teze o Fojerbahu — barem ne s marksističkog stanovišta — i da je netačno da postoji suštinska razlika između Marksovih s jedne strane i Mmgelsovih, Lenjinovih pogleda na mnoga suštinska pitanja s druge strane. '
Ali bez obzira na primedbe koje bi se autoru mo gle staviti, ova knjiga je dobrodošla, jer podstiče na razmišljanje o problemima za koje su mnogi verovali da su odavno objašnjeni i da o njima nema više šta da se kaže. ;
Aleksandar A. MILJKOVIC
aWaaRIp KI O;INKFUMiNdGi 90 TAJO IF CUUP TITO JI AV ERI 0 BGTNE
Elizabet Bouin. Devojčice
SKZ, Beograd 1965; preveli MilenkoPopović i Milica Popović
ENGLESKA. SPISATELJICA Elizabet Bouin rođena je 1898. gođine u Dablinu. Detinjstvo je provela u Irskoj, a onda sa roditeljima prelazi u Englesku gde boravi neko vreme pohađajući školu. Povratak u Tirsku znači povratak detinjstvu, onim danima koji će u izvesnim njenim romanima imati svoje mesto. Posle maijčine smrti i nakon školovanja putuje sa ocem po Evropi, a kada se on po drugi put ožen'o, vrača se u London gde se nastanjuje. Klizabet Bouin je pisac ne koliko zbirki kratkih priča.u kojima je u tom žanru pokazala pravo majstorstvo poput Čehova i Ketrin Mensfild, kao i pisac više izvvsnih i zapaženih romane od kojih su čitalačkoji publici poznatiji: „Po-
. slednji septembar“, „Ka severu“, „Žega“, „Smrt srca“,
kao i roman „Devojčice“.
U romanu „Devojčice“ Elizabet Bouin razvija Jedto je tema detinistva koje ostaje u izvesnim psihološkim relacijama jedini svetao krug u životu gde se u čudesnoi magiji zamišljenih trenutaka javlja svetlost kojom bivaju opčinjeni i kojoj duguju za svoj kasniji pogled unatrag. Ono što daje ovoj poetizovanoji harmoničnosti živost i neku vrstu nove snage, to je kod Elizabet Bouin pre svega dinamičan, pokretljiv i duhovit stil kojim ona gradi na jednoj unutrašnjoj temi svoja Tri lika. svoje iri „devojčice“ u ovom romanu.
Dijana, Šila „i gler-bak6, jedna .i sa umukama koje i. odi. da pokaže kako se igra nastavlja,
ljaju , sustižu. jedni druge i neprekidni su, i onda kada se radi o „tajanstvenoj“ zakletvi ili o izrezivanju sličica iz kakvog zoološkog časopisa. — nalaze se nakon toliko gođina na Dijanino insistiranje da bi se još jednom prepoznale, u prijateljstvu koje je ostalo u enigmama nekih lutanja morskom obalom, školskih dana sa Votfsvordom ili lim „amoralnim“"
Šelijem pod pazuhom, kao i da bi osetile kako se one devijacije od normalnog u karakteru vraćaju, iskrsavaju u susretima, u rečenicama nehotice izgovorenim, u ophođoemju, Vidimo ih sa onim čisto humornozajedljivim tonom, koji je svojstven prirodi njihovog pola u nekim d'hnaestim godinama, kako se naginju nad jednim starim sandukom u dnu divljeg vrta u koji svaka od. njih stavlja po neki predmet za koji ostale dve ne znaju, da bi taj kovčeg, sa određenim spisom uz to, bio pokopan za pedeset i više godina, sklanjajući tako od života, jednom vrstom zaleđivapwja, jedan svet, jedan deo sveta, koji je ipak morao jednom da bude i otkriven i da ostavi možđa i na nenamernog nalazača svoj produženi utisak, Moralo je da prođe, dakle, tih pedeset godina da bi se ta baka, Dajna ( kako su je Kler i Šila zvale), setila svega toga u dokonosti svojih čitanja, svojih knjiga i potisnute senfimentalnosti, i kako bi objavila rat i životu što je protekao i vremenu što nije zaustavljao svoj tok. I evo krika ispuštenog u pustinji naseljenoi strancima — Frenk, prijatelj iz poznih dana, Prensis, sluga, pa i sinovi koje gotovo da i nc oseća — kratkih, malo zagonetnih poziva upućenih putem novinskih oglasa širom Engleske, nekoj Kler, nekoj Sili, poziva da se sastanu, da se nađu ako još žive, bilo gde, bilo gde u toj zemlji, zaista. I taj sanduk koji nalaze nakon traganja, prisećanja, prekopavanja po jednom vrtu na domak morske obale, i koji zjapi prazan jer ga je u međuvremenu neko već bio otkrio i uklonio predmete koji su bili nekad spuštemi u njega. Nisu,ni znale šta je svaka od njih tri poverila ovom vremenu koje je dobilo u njihovom maštom ispunjenom snu istorijske razmere, tek su to delimično otkrile u nekim gotovo slučajnim razgovorima. e
Elizabet Bouin slika svoje likove postupkom u Ko-_
„me, se rešajaiĆ aaa la iraaPit a diskretan, no !” umor, san #
mladalački prašk 'arnmost običnih malih, ali i neslućeno značajnih trenutaka. Problem vremena izložen je lirskom preciznošću jedne Virdžinije Vulf, ođ koje je i učila, no njena rečenica lišena je esejističkog rezonovanja, već je sva u pokretu i snazi, i odaje jednog pravog vrsnog pripovedača koga svakako treba čitati.
ATE RR GAT RISTOVIĆ
Andrej Beli
· Motik Letajev „Nolit“, Beograd 1965; | prevela Milica Nikolić
ZA KOŠMARB dvogodišnjeg i trogodišnjeg deteta ._ koji su u žiži interesovanja ove knjige — trebalo je naći nov jezik, nove boje, nove simbole, pa čak { noy umetnički bbristup čitavoj materiji. Naravno, o tome je bilo teško pisati, to je teško i čitati, ali je uspeh ove knjige nesumnjiv i značajan. Do njega je Be došao kovanjem novih reči, čudn'm, smelim ) bone, kad čeličnim spojem, na prvi pogled, nespojivih re, či, davanjem simbola stanja, situacije, trainosti i pro. laznosti najobičinijim rečima, nekom teškom, nera, zumljivom „tuftnjavom“ i haosom čudnih glasova” thesaka Og „ti-te-ta-ta-to-tu“ do „Kkrrrrr-krr-kr, ispre. pletanošću bunila i jave, smenjivanjem proze i rimo. vane proze.
Nesumnjivo, Kotik Letajev, njegovo detinjstvo, ta ie ono što je ostalo u Andreju Belom, što ga je de. setinama godina mučilo i što je on morao najzad da kaže. To Što se Kotik seća događaja sa granice treće godine (a ostala deca iek od četvrte ili pete godine), to, kaže Beli, „treba da pobudi naučno i umetničko interesovanje, jer nije izmišljotina „dekadenta“, već dokument svesti“ Dođajmo jcš da su težina i nejasnost tih sećanja uslovljeni tim godinama i tuvećani žar. lahom Moji je terorisao i izopačio prve Krikove sve. sti. Taj period halucinacija i jasno otvorenih očiju, tajanstvenih crnih soba i mile đadilje, „Bu-bu,. Ra. rara“ i polupoznatih rođitelja, koji u životu traje še. zdesetak dana, u tom još polusvesnom i prestrašenom bitisanju odužio se čitavu godinu. U tom haosu sta. no se pojavljuju „On“ (ne znam Ko), „neko“, „našto, „a ko“, „a zašto“, tek s vremena na vreme iskrsnu jasno dađa, doktor, tata, mama. a ;
„Od karaktera početka pamćenja zavisi čitav život kasnije, jer se svi opažaji toga početka ne samo Ure zuju već i zacepljuju u mozak. kao sekira" — kaže Andrej Beli. Onđa ne treba da se čuđimo što u tom znaku — u foj natprirodnosti, u tom naddetinjstvu protiču i treća, četvrta, peta 1 naredne gođine Kotika
Letajeva.
Drugi roman Andreja Belog, i on se nalazi u ovoj knjizi, „Pokršteni Kinez“ organski je povezan s prvim i u celini je posvećen porodičnoj drami koju je Kotik doživeo u domu svog oca. Još u prvom romanu on je otkrio rat između oca, profesora matematike na Univerzitetu, i praznoglave majke, svetske dame. Taj rat, čija je žrtva bio Kotik, nije bio samo njihov rat, To je bio rat u kome je u najvećoj meri bila prisutna Rusija toga vremena sa svojim nečovečnim sUkobom nauke i ugodnog života na štetu profesora Letajeva. „Pokršteni Kinez“ -- to je Kotikov otac u svom dvorcv nauke ograđenm kineskim zidom od svih životnih prolaznosti i sitnosopstveničkih interesa, On je ružan, neuredan, rasejan, smešno. ne praktičan i tragično idealističan, ali divan i velik u Svom heshvatabju db, Racipšnjde ide Pit IcprEO vode, da jedam bal može biti interesantniji, od Ćuyć nog švedskog. matematičara: m M
· Sa. predgovorom: Mile Stojnič, koji je istakao Upravo ono Što je trebalo istaći, Erenburgovim „Še-
neugledam,
čćanjima na Andreja Belog“ autorovim „O Kotiku Letajevu“ i u izvrsnom prevodu Milice Nikolić ova
knjiga predstavlja značajan izdavački uspeh. Zoran BOŽOVIĆ
NIR IRIDTRNJIS, IKONJJIKOJS
T. I. Oizerman
| Problem otuđemijs i ĐDurŽžomnsKkzan legencin o mzarksixzrnnıı
„Znanje“, Moskva 1965.
NOVAC SE utoliko više tanji, ukoliko većma cirkuliše, Nešto slično događa se i sa filozofskim terminima, koji se tim manje shvataju što se o njima više . govori: sama rež se širi, dok se njen smisao u isti mah gubi. Danas, to se događa, naročito, sa Hegelovim i Marksovim pojmom „otuđenja“, koji je izokrenut u pomodnu intelektualnu frazu. U kontekstu današnje građanske misli, on preživljava neku vrsfu pseudomorfoze: taj činilac amtikapitalističke Kritike postaje oblik apologije kapitalizma („pseudokritička forma apologije savremenog kapitalizma“, kako to precizno kaže sam Ojzerman). Prema piscu ove knjige. pseudomorfoza se ođigrava na laj način što se čak i privatna svojina objašnjava otuđenjem, umesto da se ovo poslednje objašnjava onom svojinom (i podelom rada), Fošto se za otuđenje okrivliuje sama priroda ljudske egzistencije, to se stvara „antropološki“ alibi za buržoaski sistem, Osim svega toga, u građanskoi filozofiji i literaturi, teorijski DOjam „samootuđenja“ sada se otuđuje od praktičnog zadatka „čovekovog samoprisvajanja, mada je čak | mlađi Marks stavljao naglasak na ovo samoprisvajanje (govoreći da težište emancipacije nije u negaciji boga, već u samopolvrđivanju čoveka). Oocrtana pseudomorfoza obavezuje marusiste da osveže marksistički pojam otuđenja i da utvrde njegov autentični smisao,
Pisac podvrBava kritici savremenu buržoasku inferpretaciju ji „aneksiju“ poima otuđenja. Pri tom, on genezu otuđenja fraži u povesti društvenog rada, dok antimarksisti — obrmuto — svođe otluđeni rad na „otuđenje uopšte“. Gledajući u samom otuđenju jednu istorijsku pojavu, Ojzerman opovrgava fumačenje iste pojave kao neke „antropološke“ (metafizičke) kategorije, Njegova optika izgleda Jogična, Jer. ako je čovek u istini iedno istorjjsko biće Wastalo Tokom istorije, onda bi čovekovo „oftuđenje" kao anlıopološka khateuorija moglo značiti samo to da se Čovek „otuđuje“ od ma Jmuna, — a 1o je očiti apsurd. Razume se, Ojzermanpova krilika leži da se osloni ne samo na logiku, već | na istoriju, posebno pak nB razvoj pojma otuđenja tokom isto rije filozofije, Odmab se može reći da islorijat misli o čovekovom oltuđenju čini najpronicljiviji ı najzreliji deo Ojzermanove knjige.
'denja može stvaralački
Ovde 'autor obeležava ideju otuđenja rada kao tačku, u kojoj Marksova misao prevazilazi Hegelovo i Fojerbahovo shvatanje alijenacije. Na stranicama istog odeljka, on u srednjovekovnoj „jeretičkoj“ mistici konstatuje jedan promašen, ali osoben pokušaj da. se alijenacija prevaziđe. Isto tako, on konstatuje da iđeja otuđenja izbija u prvi red tek u nemačkoj klasičnoj filozofiji (Kant, YFihte, Hegel, Pojerbah), da bi sa Hegelovom koncepcijom dostigla vrhunac svoga razvitka unutar iste filozofije. Ojzerman afirmiše MHegelovo pojistovećenje društvenih odnosa sa objektivitetom, ali osporava Hegelovu suštinsku iđentifikaciju objektiviteta sa otuđenjem. (Ova identiTikacija može biti samo prolazna, to jest istorijska).
Izlažući sadašnji istorijat „otuđenja“, Ojzerman se me ograničava na 'critičku diskusiju o raznim antimarksističkim ftvrđenjima; što je glavno, on pri tom potvrđuje diskusiju među samim marksistima o tom spornom pojmu. Naime, on tvrdi da takva polemika „među marksistima niza socijalističkih zemalja“ pogodđuje „dubljem istraživanju ovoga pitanja“; uz to, on se ograđuje od onih marksista, koji ideju otudđenja smatraju nekakvim „preživelim zaostatkom hegelijanskog idealizma i žfojerbahovskog antropolologizma u ranim radđovima K. Marksa“ (str, 6). Ali, — sasvim umesno, — jemstvo za plodnost ove diskusije Ojzerman viđi u njenom mnužnom povezivanju sa „borbom protiv buržoaskih i, posebno, egzistencijalističkih koncepcija otuđenja“; jer, po njemu, od bitnoga je značaja da se marksističko shvatanje aiijenacije razluči od buržoaskih i malograđanskin shvatanja. Inače, sovjetski filozof drži da ideja otluinspirisati savremenu. knjiŽževnost: slikajući i osuđuJjJući otuđenje maloMa čoveka u kapitalisttičkoj džungli, Franc Kafka je u su-
III
Brana CRNČEVIĆ
Ko zna u čijem mraku živim? Da sam slep živeo bih
makar u svome mraku.
Ne verujem u svoj zagrobni život, ne vetujem čak ni
u Svoj život pre groba.
Ne žurite toliko u istoriju, iz istorije se niko živ nc
vraća. a PL
Voleo bih da u socijalizmu bude više sistema — man-
kar u radu!
Čovek na tuđem mestu češća je pojava od čoveka na
svom mestu.
~
štini potvrdio „markističko-lenjinističku kritiku šavremenog kapitalizma“,
Za Ojzermana, međutim, pojam 'otuđenja je Upor trebljiv ne samo kao oružje antikapitalističke kritike, već i kao oruđe autokritike socijalizma. Zajedno sa Engelsom, on ismeva utopiste-konmstrukfore „budućeg društva“, u kome ne bi bilo „nikakvih protivrečnosti“, pa ni onih koje su svoistvene otuđenju. Dakle, i on konstatuje izvesne pojave otuđenja u 60 cjjalističkom društvu; samo, nasuprot antimarksistima, on ih ne objašnjava kao atribute čovekove prirode ili prirođe socijalizma, već kao recidive i Te" likte ranijeg Kklasnog društva (naročito — kao posle dice neprevaziđene podele rada).
Ojzerman je teorijski problem oluđenja povezao sa istorijom marksizma, uglavnom +— sa pitanjem odnosa između mlađog i zrelog Marsa. Njegovo tumačenje ovog odnosa izgleda umnogome protivrečno. mutno i sporno. Tako, on optužuje pojedine 58" vremene anftimarksiste za „brisanje bitne r zli ke" između oba Marksa (str. 11). Malo posle, međutim, on sam priznaje. i zaista dokazuje, da Kapi tal „u suštini ne profivreči Marksovim mlađalačkim radovima“ (str. 1), pa ni mladalačkoj koncepciji otuđenja, koja je potpuno preuzeta i T8' zrađena u poglavlju Kapitala o jfetišizmu robč (str, 51). U stvari. meophodno je ongmogućiti svaki manevar «da se jedan deo marksizma okrene · protiY bilo kog drugog dela ili protiv celine tog. pogleda na svet.
Uprkos označenom nedostatku Ojzermanova knji Ba u celini deluje Bao )ak impuls i Wvalifikovah do prinos reafirmaciji maiksisličke idcja otuđenje Radojica TAUUPOVIĆ VO VV Oe ae
TUO
ook a a O a a dd ad AA O Od a dd Rd A A O A