Књижевне новине

ĐORĐE ANDREJEVIČ-KUN Galerija Doma JNA

KOMBMORATIVNA IZLOŽBA Đorđa Andreje-.

vića-Kuna predstavlja u širokom obimu delo ovog poznatog slikara i grafičara, društveno angažovanog radnika-revolucionara.

O Kunu je relativno dosta pisano, naročito o

njegovoj grafici, i naročito o njegovom socijal~

nom opredeljenju, o njegovom shvatanju umetnosti kao medijuma za borbu i širenje društvenoprogresivnih ideja. U domenu te kritičko-realističke orijentacije Kunu je određeno i jedno od dominirajućih mesta u srpskom odnosno jugoslovenskom likovnom stvaralaštvu. Tako angažovanog Kuna'sa njegovim ideološkim ubeđenjima prepoznajemo i na ovoj izložbi koja nam. međutim, osvetljava i neka drukčija estetska i estetička Kunova određenja, izvesne oaze njegovoB slikarstva do sada manje ili više nepoznate ili bar nedovoljno uočene.

Alko se izuzme jedna izložena, bo koncepciji, usamljena mrtva priroda iz 1924. godine u duhu holandskih majstora XVII veka, i sagleda Kunovo stvaralaštvo nastalo u razdoblju od preko tri decenije, opažaju se nekoliko različitih stilskih periođa, estetskih polazišta i gravitiranja, vidljivih dilema i razrešenja, uspona i padova.

Prva Kunova slikarska zaokruženja, koja se mogu označiti kao stvaralačka faza, baziraju se na sezanovskim iskustvima kao i na majstorima italijanske renesanse. U aktovima, portreti ma i mrtvim prirođama nastalim u periodu 1930—1931. problem forme i volumena izbija u prvi plan, kolorislički registar je uklonjen sa palete, tonsko jedinstvo je primenjeno. Zlatasti in-karnat nabujalih aktova snažne modelacije zasićene slikarskoni materijom suprotstavljen je tamnoj pozadini slike. Kao i aktovi i Kunovi portreti i mrtve prirođe modelovani su vVoluminozno, širokim namazima, materijalizovani sočnom fakturom bez naglašenog crteža i zasnovani na dramatici svetlo-tamno8. U ovim klasično-realističnim delima, rekao bih, ima nečeg od tintoretovskog zvuka (aktovi i portrefi) i sezanovskih pretpostavki o obliku i organizaciji masa (mrtve prirode), ta dela sjedinjena su u jedan lapidavan slikarski spreg natopljen ličnim osećanjima, pikturalno ubedljivim i specifičnim, Ova Kunova ostvarenja sačinjavaju homogenu, definisanu,

jasno omeđenu fazu koja je umnogome bila nepo- |

znata. Naime, pojedine slike su se tu i tamo i mogle videti, ali tek ovom prilikom omogućen je potbuniji uvid. 'Koliko god karakteristične za Kuna takve i slične preokupacije bile su u trećoj deceniji odlika i još nekih naših slikara, otuda se ovakva Kunova orijentacija, doduše nešto kasnije ispoljena, i genetski uklapa u kontekst srpske likovne umetnosti uzete u celini,

Drukčiji izraz susrećemo u Kunovim kasnijim readlizacijama. Paleta se rasvetljava, prozračna koloristička klavijatura zamenjuje tonsku svedenost, rađa se kthka linija koja deformiše oblike, rukopis postaje brz, potez slobodan — ekSspres10nizam odiše, ali nc ekspresionizam severnjačkog već mediteranskog mentaliteta („Pejzaž“ iž 1931, „Mala Verica“ i „Mrtva priroda“ iz 1932); dopiru modiljanijevski odjeci („Akt sa papag8ajem“ iz 1951. i „Autoportrete iz 19832). Ako se u prethodnim delima ogledao smisao za monumen-– talno uobličavanje prožet klasičnim duhom i klasičnim vrednostima, u ovima se otišlo dalje u ftransponovanju, u savremenom plastičkom i poetskom projektovanju — zagledanost u prošlost ustupila je mesto neposrednijem doživljaju i pulsacijama savremenog sveta. Ujedno, to su bile i gotovo poslednje fanfare čiji su zvuci oglašavali izvesna likovno-estetska područja, prevashodna traženja i usmeravanja na pikturalnom planu. U stvari. Kun će se, posle perioda socijalističkog realizma, vratiti ma ekspresije u jednom. drukčijem prosedću.

Oko 1935. godine Kun se radikalno menja: socćijalna tematika pretpostavlja se autonomnoj likovnoj strukturi. Otada Kun će se bezmalo dvadeset godina celim svojim bićem i delom božiti protiv klasne nepravde, njegovo će slikarstvo biti u službi jedne u osnovi utilitarističke estetike. „Kujna“ iz 1935, „Majka“ iz 1936. i „Streljanje* iz 1939. nisu samo nagovešfaji socijalnih · steemljenja već se mogu smatrati i programskim delima. Na realizam sa socijalnim temama nadovezuju se molivi iz rata. Niču platna ilustrativno rešena, velikih formata sa figuralnim scenama ponekađ prenaglašenog patosa i ponekad sa, reminiscencijama .na Goju. Posle oslobođenja slika se izgradnja zemlje. Socijalistički realizam u posleralnom periodu manifestuje se na slikama

' Runa u punom Vidu.

Negde oko 1955. tragovi socijalnih strujanja se gube i u Kunovom slikarstvu se opažaju drukčije tematske i koncepcijske težnje: u folklornim motivima i nacionalnom pejzažu on usvaja izvestan dvodimoenzionalni stil uprošćenih formi i čiste boje.

Velika Kunova

vetrospekliva podstiče na

nova ocenjivanja njegovog stvaralaštva.

Vladimir Rozić

vizuelno-plastičkim postulati-·

Čedomir BRAŠANAC

LAZAR VOZAREVIĆ: MATERINSTVO

OGLBD O SLIKARU lazi Vozareviću, o njegovim slikama, u stvari je pokušaj davanja definicije naših misli: onda kad smo sami. Svaki potez ovog slikara poseduje „najuzbudljiviju moć: sposobnost da u nama asocira sva ona stanja kojima je savremeni čovek preliven kao jednim stalnim, nevidljivim, talasom. 'To nisu snovi. To je poseban svet misli i osećanja koji prepoznajemo jednom komunikacijom svojstvenom svim ljudima: potreba da se nađe neko ko će še baviti mislima i idejama koje i nas same preokupiraju. I jasno je da ćemo biti prisni s njim, sa tim svetom koji nam slikar pruža mirno i bez nametljivosti samo utoliko ukoliko još posedujemo sposobnost da budemo iskreni.

Ovo slikarstvo istovremeno i figurativno i apstraktno nešto je izvan i iznad i'jednog:i drugog. Uzalud ćemo tražiti u figuri deskripciju i u apstraktnoj šari razloženu, dekomponovanu boju nekog pejzaža. To je put koji će nas odvesti na stranputicu iz koje nema izlaza. G&like Laze Vozarevića predstavljaju i pejzaže i desRkripciju i bogatstvo boje ali one nemaju oslonca u realnom svetu. Svetu oko nas. Međutim, ako samo za trenutak zastanemo — zagledani u svet u nama, u 'mislima koje nas zaokupljaju, u radostima kojima težimo, u željama kojima jedva smemo i da se nadamo — prepoznaćemo te boje i te oblike koje su oči umetnika za nas prenele u sliku koja se ne meri, i ne sme da se meri, uobičajenom dvođimenzionalnošću jednog platna, Stanja duše nemaju dimenzija. Postoje samo neomeđehi prostori u koje sa manje ili više hrabrosti zalazimo s vremena na vreme — podstaknuti nekim problemom Koji stoji pred nama kao planina, kao nezaobilazna prepreka. Ili kao senka. Tanka i na izgled lako prohodna, ali koja vremenom dobija na težini. 'Tajanstvenost boje i forme ovog slikara — tajanstvenost je naš samih. Potrebna je i hrabrost i zrelost da se u nju dublje zađe. Ko je naučio da trči pre nego što je naučio da hoda? Ko može da skače preko prepona bez zaleta, bez zamaha, bez daha? A život baš takve prepreke stavlja pred savremenog čoveka. Kako odgovoriti na njih a ne pasti. Ovaj slikar o čijem {talentu ne treba diskutovali, jer je on integralni deo svakog umetničkog poštenja koji se i ovde podrazumeva kao conditio sine qua noh, poduhvatio 5 da svojim iznad svega savremenim likovnim izrazom bude tumač tih

naših dilema, tih situacija u kojima se nalazimo iz dana u dan, iz časa'u čas, iz minuta u minut. Zato je uzalud tražiti temu: slike Laze Vozarevića su sam njegov život. Sav. Svih dvadesct četiri šata na dan. Svih triđeset dana u mesecu. On rađi na slikama sa minucioznošću hirurga, sa savesnošću sastavljača raketa: svaki detalj je izrađen do poslednjeg: milimetra: rupe u mikrokozmu ne postoje. Čovekovo felo i vasiona takođe — sastoji se iz atoma i molekula. Oni su u međusobnoj zavisnosti koja je neraskidiva i koja je preduslov života, odnosno kretanja. Tu ne može, i ne sme, biti greške. Ali tehnička perfekcija ne isključuje dileme. One dileme koje nam obuzimaju i svest i emocije: i telo i dušu. Zato će se ponekad učiniti da je uprošćavanje forme kod slikara jedna svesna, voljna konstrukcija. To je samo na izgled: jer motiv, svesno izabrana tema, u stvari je determinisana. Određena vremenom u koiem živimo. Emanacijama. savremenih strepnji kojima su izloženi i najjači i najsnažniji. Čak čini se: oni najviše. Jer najđublje „razumeju uslovnosti. Ako danas zavisimo od pekara i mesara i krojača i' dispečera na komplikovanom elektroenergetskom sistemu, a nismo se uspeli osloboditi zavisnosti prastarih čovekovih suparnika: vetra, sunca, kiše, zime, toplote, vulkana, poplava, zemljotresa — onda kako ne verovati slikaru koji nam sa voljom i strašću analizira svet zgranut nad mogućnošću da nam neki neurastenik sa svojim avionom, pretovarenom atomskim bombama, izruči svoj tovar nasumce, na glavu — ili bilo gde. Na glavu ljudima koji šu bez svoje volje zavisni od nepomnatog. Od sila i ćudi kojima ne gospodare. 1 zato u slikama Laze Vozarevića vidim i jedno od svedočanstava našeg vremena: svedočanstvo hrabrosti đa se stvari shvate, da se o njima misli. Da se o njima govori. Da se one naslikaju. Tačno onako kakve jesu. Bez komparacija. Bez deskripcije: Direktno.

Sezan je u jednom pismu, Pisarou 1866, da-

| kle pre ravno sto godina, rekao: „Sivo — to je

jedina boja koja vlađa u prirodi, ali nju je strašno teško pogoditi“. Pejzaži juga — tamo je O tišao Sezan da nađe „plavetnilo neba“ i „tople tonove zemlje u senci“. Laza Vozarević, sto godina kasnije, prihvatio se da nađe — i naslika: pejzaže duše. Pejzaže naših misli, Naših briga. T iznađ svega i pre svega: preokupacija većine

nas. Onih pravih: koje kao žeravica tinjaju u”

· vržen eksperimentu kao jedinom

. gromnosti još neotkrivene i neđovoljno

dubini svake ličnosti i čine pravu, živoftodavnu srž bića. Zahtevi: čisto, likovne prirode ovđe su bili nimalo manji nego zahtevi koje su „pejzaži juga“ postavili pred Sezana tako beznadno ris fisnutog tugom zbog sivila koje ga je okr valo. Vazduh posreduje između oka i predmi

se slika ono što nas spolja okružuje. xio vidimo, što možemo da dodirnemo, opipamo. Ali koliko su komplikovaniji zahtevi abe likovne prirode, koliko su suptilnija značenja

ić

komparacije — ako se slikar poduhvati da &li.

| ka pejzaže duše. Da nađe put najbolje komuni-

kacije između duše i misli gledaoca i boje u koju je pretočio stanje svoje duše, svoje svesti, Jer i to je priroda. Rekao bih čak: ona prava, Ne priroda — privid, momentano stahje jednog spoljnjeg pejzaža koje lako mnogo zavisi od oblaka, od sunca i od godišnjeg doba, već — priroda, pravo stanje stvari, svih stvari i odnosa koji imaju uticaja na ličnošt. Posao te. žak i delikatan. Koji zahteva i maštu i ljupkost i intuiciju. I proračun. Ozbiljnost: da se ražgrne lišće i nađe plod, da se otvori rana ali ne iz radoznalosti nego da se ustanovi pravo stanje stvari. Zrak sunca koji probija u tamu. Ali simboli Laze Vozarevića nisu vulgarni i direkt. ni. Kao što ni put misli i asocijacija nije uvek, nije skoro nikad ili baš nikad, direktan, pravolinijski, jednođdimenzionalan. Sve se prepliće, Utiče jedno u drugo. Zavisi jedno od drugog, Gusenice se na kraju krajeva uvek pretvaraju u leptire. Ali to se zna. Uz leptira ne treba zato ocrtati i gusenicu. To je posebna “vrednost Vozarevićevog slikarstva: što stvari i analizira | i istovremeno kondenzuje: oslobađajući ih nes potrebnih detalja.

To se najbolje viđi po nazivima njegovih slika. On ne teži bizarnosti. Ni opisu. Ni asos cijaciji koju bi probudio naslovom. On ne prus ža svet bezbrižne i simplifikovane dečje mašte! gde sam gledalac nadovezuje na nedorečene poteze plaveinilo svojih uspomena. Vozarević kao slikar sav je u sadašnjosti mađa snagom i dubinom podseća na stare slikare. Ako ima aso• cijacija na ranije i najranije naše slikarstvo onda su to asocijacije snage i komunikativnosti njegovih slika koja je, takođe, glavna i mislim, osnovna, osobina našeg srednjovekovhog slikarstva. Samo beskrajno strpljivo, stuđiozno pra= ćenje emocija, misli i strepnji čovekovih — i sposobnost da se one iskažu likovnim rečnikom može da se pohvali komunikativnošću koja ima tihu ali ogromnu snagu ćmanacije: prođire" 7 dubinu bića. ; Oe

on se kao slikar me nameće — ali osvaja. Zato se njegovom slikarstvu može đati pridev savremenog dela. U punom i pravom smislu te reči. Ništa tu nema proizvoljno, nikakvih likovnih igrarija. Istraživački rad Laze Vozarevića ima u sebi nečeg posebno strasnog: neke predanosti neimara posvećenog u celini poslu. On veruje u posao koji rađi: to ne znači da stalno ne eksperimentiše. Naprotiv: on je priispravnom metodu. Zašto bi se, naime, uvek moralo beskrajno i bezrezervno pofvrđivati u slikarstvu jedino krož slikanje pejzaža, portreta, mrtvih prirođa ili aktova: zar su fo jedine stvari koje zaokupljaju naše misli, našu pažnju, naše vreme, naše snove ili naša nadanja?! Ne, nikako! Značaj i smisao slikar može, mada naravno ne mora, da traži samo kao slikar na čisto likovnom planu. On je onoliko pesnik koliko je pe“ snik slikar. On je onoliko muzičar koliko u dobroj muzici ima slikarskih asocijacija.

Da, on je i konstruktor. Ali njegova konstrukcija je nešto što je on proživeo, preživeo, savladao. On, kao svi pravi slikari — poznaje osobine svojih materija. I kad radi lavirunge i kada slika uljanim bojama on je uvek jednako prefinjen. On se služi bojom ili crtežom da bi izrazio onaj deo života koji je tipično naš da našnji i reklo bi se budući: kao da vidi „deo puta koji je pred nama. Boja, gotovo uvek jedna, ima kod njega toliko nijansi i toliko reče“ nih ili jasno naznačenih mogućnosti da naš U verava da je ona sama po sebi fenomen {igu" rativnog. Upitamo se ponekad da li on u tomć preteruje. Svakako. U onoj meri u kojoj i sam život, ponekad (ne fako retko!) pretera U tom pravcu: variranju jedne iste misli, jedne ideje. Života.

Priželjkivanje mira i samoće usamljene 26 lene šumice. Nije li to san. Zametak, embrion svakog sha savremenog čoveka toliko zatrp3“ nog svim stresovima koji se rađaju, čini 56, br že nego što ima vremena da se obnovi em0o6ci0“ nalni kvantum ličnosti koji, u svemu tome, bi“ va u manjoj ili većoj meri uvek angažovab.

Svet Laze Vozarevića: čovek danas i Čove sutra zaslužuje da mu se obrati posebna pad? nja. Zato i ne gledamo njegova platna Ka? islikane površine: masa se tu nigde ne razlaže u detalje u smislu rasplinjavanja, ona — iak0 razbijena na miz okruglih formi ima svoju in“ tegralnost, svu u rotaciji, svu neviđenih br — koje i kad dočaravaju prividan mir kriju U svojoj dubini ogromnu snagu. To je snaga vekove inteligencije, njegovog duhovnoš sveti koji takođe može, i treba, da bude predmet slikarske interpretacije. Prigušeno bujanje pro“ blema savremenog čoveka ogleda se tu NŠ HE čin jedne više realnosti. Shvaćeno pitanje č. ili ne“

potpuno (ili u pogrešne svrhe, nekorisno) otkri“ vene mračne i tajanstvene energije atoma pre“ neto je u ova i po dimenzijama ogromna plati“ na sa sugestivnošću vernika, Slikar i sam Vea ruje poruci koju iznosi. On svedoči 0 svom vremenu. Ozbiljno, vizionarsko svedočanstvo: i kao kod svih pravih umetnika njegova KIČ ativnost je u traženju sklada zakoračila korak napred.

KNJIŽBVNE NOVINE