Књижевне новине
}
IDOG KNJIĆA
Godišnjak
. SeMspirOVOg društva ıiss4-—ıe6s5. »Kultura«, Beograd 1966.
OSNOVANO polovinom 1963. godine na inicijativu grupc wmetnika i naučnih radnika, Ššekspirovo društvo u Beogradu kao svoj cilj postavilo je unapređenje »naše naučne i Writičke misli u oblasti šekspirologije, kao i ometničkog oblikovanja Šekspirovih dela na našim pozornicama«, Godišnjak Šekspirovog društva, koji se pre kratkog vremena pojavio u ređakciji Borivoja Nedića i Vere Popović pruža uviđ ne samo u raznovrsne delatnosti društva ti okviru proslave 400-godišnjice Šekspirovog rođenja, nego i omogućuje đa se oceni u kojoj meri delovanje društva iđe u W\orak sa onim ambicijama koje su dovele do njegovog osnivanja. Pored toga u Godišnjaku su objavljeni i nekoNiki veoma zanimljivi i stručni tekstovi istaknutih šekspivologa iz drugih naših centara, tako da se može dobiti | jasnija i celovitija predstava šta se i izvan društva, kod nas, rađi mm proučavanju Šekspirovog dela i o njegovom prisustvu u našoj sređini. 3 Tekstovi objavljeni u Godišnjaku raznolikog su karaktera: esejistički (B. Nedić: »Veliki baštinik slave: Šekspiveov ljudski lik«, S. Brkić: »Anticipacija jednog Kkritičkog mmetoda= i »Maska kralja i bit čoveka«; B. Drašković: w&mrt i ljubav u Šekspirovim đelima«), stručno-pozorišni (H. Wdajn: »O nekim savremenim irvođenjima Šekspirovih draroa«; M. Folez: »Integralnost teksta i neprikosnovenost drawaatarške strukture u interpretaciji Šekspirovih djela«), stvučno-prevodilački (J. Torbarina: »Prenošenje Šekspirovog scenskog govora na srpskohrvatski jezik«), informativni, ali pisani stručno i sa određenom dozom nužne kritičnosti (M. Engelsfelđ: »Šekspir u Hrvatskoj 1964. godine«; D. Mihailo. vić: »Jugoslovenska proslava Šekspira u Sarajevu), i knjiŠevno-istorijski (5. A. Jovanović: »Šekspir kod Srba«; Đ., Ttađović: »Šekspir u srpskoj drami; O. Milićević: »Oslobođenje Šekspira ili Joca Savić«; S. Bajić: »Šekspir u vreme romantizma«). Pored još mekih, manje zanimljivih priloga, štampan je, na uvodnom mestu, Sonet LV (u prevođu S. Brkića) i odlomak iz Posvete HB. Džonsona (u prevodu .B. Nedića) objavljene u Prvom folio izdanju Šekspirovih dela 1623. godine. Štampan je i izveštaj o plodnom rađu Šekspirovog društva u proteklom periođu, kao i Pravila društva, te nekoliko biobibliografskih pri loga. lako svi tekstovi objavljeni u Godišnjaku nisu ni podjednako stručni, ni podjednako Kvalitetni, mi podjednako zanimljivi, \eć sama činjenica da možemo naći priloge koji sve to jesu govori da ova knjiga, kao vealizacija plemenitth i korisnih mastojanja, predstavlja rezultat vre-
dan svakog primanja. Lađislav NINKOVIĆ
Budimir Milićević
zamke »Nolit«, Beograd 1966.
KAO ŠTO BI BILO NEOPRAVDANO zahtevati od jednog pisca stalni uspon, tako bi bilo opravdano od njega očekivati da u svojim delima održava jedan određeni, već dostignut nivo i da u tom smislu uđe dovoljno odbirljiv i jak da primora sebe da odbaci: ono delo koje je daleko od toga da taj nivo dostigne. Budimir Milićević {e pisac koji od svoga prvog dela stalno napređuje; njegov prvenac, roman »Krvava kama, delo je kome se mnogo može zameriti, a malo priznati; međutim »Suočen sa sobom« već nagoveštava Mspon koji đostižec »Pogrome, jedno ozbiljno i pošteno delo. U «skladu sa njegovini stvaralačkim usavršavanjem moglo se očekivati da će movo delo, ako ne popumti ranije praznine, ono bar dostići nivo »Pogroma«, No, na žalost, roman »Zamke« je pot puno pođdbacio.
· Mislim da je ovaj neuspeh dobrim delom uslovila ra dikalna promena tematike — dogsađašnja Milićevićeva dela tretiraju period narodnooslobodilačke borbe i čišćenja zemlje od ostataka umuirašnjih neprijatelja, ispunjena su akcijom iz koje, naročito u »Pogramu«, izranjaju jasno ocrtani likovi i ambijent. »Zamke« su, međutim, plod ambićije da se prikaže drama jedne ličnosti, da 506 oslika moralna degrađacija jedne devojke, koja potiče iz štare, predratne porodice, uvučene u loše društvo ji brinuđeno da se, po liniji manjeg otpora potuca od muškarca đe muškarca, da bi, napokon, očajna i obeshrabrena postala prostitutka ot Parizu, a zatim „igračica wu nekom noćnom lokalu, u Senegalu. Tema, dakle, stava koliko i »naistarija profesija na svetu,
Milićević je dosta vešto oslikao ambijent, } to je je• dino prihvatljivo u ovom delu. Likovi su ostali ili bez irraza — takav je, čak, i lik glavne junakinje koji bi trebalo da nosi ceo teret radnje — ili. su dati po klišeu,
NNIBPRIEV IBIDJENIJE, KNJIGE: Alberto Bevilacqua
Gauesta specie d'amore
Rizzoli ed. Milano 1966.
TTALIJANSKE KNJIŽEVNE, NAGRADE uzvitlahe su i ove godine. veliku prašinu, tako da izgleda da im je konačno i odryonilo, Najznačajnija italijanska izdavačka kuća, Momndadori, nagovestila je bojkot tim taznim »premijama« i spremijlcamaz koje su narasle kao pečurke posle kiše, Niko više ne veruje u tzv, »slobodno sudijsko uverenje“, a i u pošlenje ı neptistrasnost članova žirija otvoreno 56 Sumnja. Kada se zna da u italiji literarnu politiku vode velike izdavačke kuće, onda može da se zamisli do kakvih sve zakulisnih manevara, a zatim i do burnih sukoba dolazi prihkom dodeljiwanja književnih nagrada, Jer one u većini slučajeva znače i proširenje tržišta za nagrađenu izdavačku kuću. Međutim, na kraju sezone prašina še ipak slegne i sve počinje ispočetka, Da li će ovog puta Monđadori da isttaje u svom bojkotu, veliko Je pitanje?
Jedna od knjiga koja je zatalasala italijansko literarno tržište (šest izdanja od marta do jula 1966) i koja ie
nagrađena nagtadom »Campiello« 1366. (trećom po vrede ·
vosti italijanskom Književnom nagradom) je roman mladog pisća Alberta Bevilakve »Questa spccie d'amore« (Ova vrsta ljubavi). italijanskoj čitalačkoj publici. Bevilakva nije nepoznat. Niegov prethodni roman »La. Califfa« posti gao je 1964, godinc zopažen uspeh, tako da je ovogodišnji roman dočekan s posebnom pažnjom i kritike ı čitalaca, Pitanje je, međutim, da li ie on to poverenje opravdao,
4
- mrtav, ovde. Čudesno | moderno vaskrsnuo,
(makro u Parizu), ili su naivno idealizovani (NMemanja). Naivnosti, preteranosti i patetičnosti ima dosta u ovom delu — dovoljno je navesti samo jeđan pasaž pa da Dpostane jasno da Milićević ponekad pađa čak i u »mirjamovštinu«, ; i
Tako se u patetičnim MKricima, plitkom pripovedanju i jeftinim efektima dostojnim sentimentalnih, srceparajućih sveščica, gubi ovaj Milićevićev roman, koji će se brzo zaboraviti. Sam pisac bi to trebalo da želi, to bi trebalo da žele čitaoci, i svako ko od ovoga pisca očekuje da i
aalje stvara. Vlastimir PETKOVIĆ
Alija Isaković Semafor
Veselin Masleša«, Sarajevo 1966.
OBIČNO SE u literaturu — prozu — ulazi na mala vrata, stidljivo, nezgrapno tj. skicom, novelom, a zatim se even" tualno okuša i na romanu, dovaste do romana, ako doraste, ako pisac Jednostavno nije rođeni pripovjedač, dok Alija Isaković — ne brkati ga sa Antonijem! — čini upravo suprotno: prvo izlazi s romanom (»Sunce o desno rame«, »Matica srpskav, 1963), da bi se drugom knjigom odužio malim' formama, noveli koja i danas u bosansko· -hercegovačkoj literaturi ima svoje pristalice, Drugim ri· ječima, ako je matura — zrelost u literaturi — u romanu, po Matićevoj definiciji, movela je u znaku djetinjstva. Isaković ga očigledno nije mogao preskočiti, vratio mu se. Pa ipak, čini se đa Isaković pretežno inklinira ronma· nu, što je očigledno i iz zbirke »Semafor« u kojoj sre dišnje mjesto zauzima istoimena novela' koja je bezmalo kratki roman. Ona je osim toga, najzvelija, najkoherentnija proza ove knjige u kojoj dominira tema ljubavi. Na prvi pogled Tsakovićeva zbirka ne nudi ništa haročito: vječni problem dodira i suđara polova u zagonetnosti spajanja i odbijanja, razumijevanja i merazumijevanja, priče st uglavnom” varijacije na to uvijek živu i nepresušnu temu, utoliko i zanimljive. Problem je, međutim, snažnijć osjenčen i produbljen jedino u »Semaforu«, razvijen do viših značenja koja izlaze van okvira zadate, nadređene motivike koja sama po sebi, ako nije psihološki zahvaćema, može da djeluje Sškučeno, poznato, banalno. Zamke opetovanosti Isaković je uspio da prevlađa, zaobiđe, + to je prvi njegov uspjeh, Zamke opštosti, sehtimentalnosti. Kao i erotike, Isaković je tražio svoj smjer ne razvod: njavajući ipak jezgro priče: ljubavnu suštinu. Bez rđavih primisli, izdaleka, »Semafor« podsjeća pomalo na »Mitjinu ljubave I. Bunjina,
Kažemo: na prvi pogled prastara pričal Neki nesređen, neurotičan mlađić, izvjesni Ranko, nalazeći se na liječenju u nekoj vojnoj bolnici u Primorju, doživljava svoju situaciju tjeskobno, kao bolan poraz na samom pragu života. Pokušava da se na nečemu skrasi, stali, ali ne ide. Osjećanje izgubljenosšti, nesnalažljivosti u svi• jetu koji ga okružava, zatrpava pažnjom i disciplinors Mladić. se šav koncentriše na ljubavni doživljaj koji mu postepeno vraća vjera u život i u sebe, smisao za real nost u kojoj lebdi, U stvari tu je njegova bivša djevojka sađa udata za pomorskog oficira. Oni se krišom sastaju. Ona je u braku mesrećna, nezadovoljna. Ranko, ni sam ne zna kako da u toj zamršenoj situaciji postupi. Da li đa ide do kraja? On muči sebe mučeći ženu koja ga je zamjenila pogodnijom ličnošću za osnivanje porođičnog gnijezda,. Valja reći da je Isaković, kad se zna da je
{i
čitava „fabula 'Vylo, jednostavna, skučena, i jednolična, go. fovo pninijaturnay upFavo \uspid da je briljantno obogati
ı ispuhi sadržajem, da joj da i ubrizga životni napon, ihuziju kao da se mnogo toga događa. U stvari to je var» ka, velike spoljnje radnje nema, pa ipak je pripovijetka ispunjena životnim osjećanjem, dešavanjem, koje izvire iz mladićeva' unutarnjeg Života i preživljavanja, iz njegovih preokupacija, gorčine, rezignacije, iz složenih tkiva jednog odnosa Koji polaži od sebe prema svijetu spolja, i samog tog svijeta koji ne bajć za mlađićeve želje. Čini se, ipak, kao da je priča na kraju prebrzo završena, ne“ dorečena je. Naime, Ranko odlazi iz bolnice i ne zna se Šta se s njim dalje zbiva, ni s njim ni s njegovom ljubavi, Kao' da nešto čitavom ovom zgushutoni pričanju ipak nedostaje: finale. Ljubavna priča u kojoi ljubavnici nisu mi romantici ni tragičari, a opet tu svemu ima i tragičnosti, nesreće, promašenosti, a i nečega lijepog, Što samo posjeduje mladost koja je sebična, ali i u irenucims i uzvišeno samoprijegorna. Vrijednost ove priče nije u njenom ljubavnom zapletu i raspletu koliko u onom tijeku osjećanja koja wesuzdržano plave Ovu prozu, OBjC" ćanja punoće ili oštećenosti životom. Nije u pitanju, da kle, samo jedan sloj nego više njih, ukrštenih, međusobr no suprotnih.
Sve što smo rekli uglavnom se odmosi na »Semafoye, a djelimično, razumije se, i na novele koje čine cjelinti zbirke, iako su novele ispod pripovijesti, kraćeg su daha. U svemt A. Isaković se razvija i izgrađuje u sigurnog i zanimljivog Pisca. Wilsto TRIFKOVIĆ
AV VV
(U starim: bajkama, epovima i romanima (kako je du hovito primetio jedan psihomnalitičar) glavni junaci šu se borili i mučili, prolazili kroz razna iskušenja (koja su varirala od sukoba sa zmajevima do gneva feudalnih #0"
spodara dH novopečenih bogataša), da bi na kvaju savla ·
dali sve prepreke, venčali se i živeli srećno ı mirno do veka. Danas, međutim, ljudi se sretnu, venčaju se i tada počnu mevolje. Lav Tolstoi je romanom »Ana Karenjina« postao. neka vrsta rodonačelnika tih dela. O teiškim bračnim sukobima koji su prouzrokovani inkomp&a" tibilnošću karaktera, Od tada pa do naših dana bezbrojne su varijacije na tu temu. Savremena italijanska književnost veoma često tretiva tu problematiku (da spome nemo šamo MN oraviju ı njegova dela »Bračna ljubava i »Prezita), jer se u Italiji ma psihološki problem otuđenja nadovezuje i pravni problem neraskidivosti braka. U taj složen, ali, rekli bismo, i po malo iscrpljen prob: lem »teškog braka«, ušao je i Alberto Bevilakva i, po našemr mišljenju, nije rekao baš mnogo novog.
Ambijent Bevilakvinog romana je onaj isti ambijent Moji često nalazimo kod Moravije ili na ekranu kod Awtonionija i Felinija. To je Rim filmskih radnika, srednje buržoazije, vatikanskog plemstva, statista, Činečita, BUR, mondenskih plaža, žena koje se dosađuju, devojčica koje su okušile zabranjeno Voće seksa, muževa koji prodaju svoj talenat i neku vrstu poštenja velikim „filmskim magna“ tima, 2 u tom ambijenta živi talentovani novinar iz provincije, iz' antifašističke porodice, koji prvo brakom. & zatim prelaskom ma film pada u konformizam najniže vrste i traži neki izlaz u ljubavi sa drugim ženama iz različitih družtvenih sredina, Bevilakva je sve to korekt• mo složio i ispričao, on poseduje zaista snažan pripovedač“ ki talenat, ali bračna ljubav Federika i Đovanc ostavlja
nas hladnim i me bismo se. mogli složiti sa kritičarerm
koji, prezentirajući tu knjigu, piše da je »ijedan književ• mi rod — roman — za koji se još |uče smatralo da je
Srđsn MUSIĆ
PO
Svetislav Prvadidvić: Svetozar Wiarković ; Poreklo i mesto rođenja
Biblioteka časopisa »Razvitak«, Zaječar 1966. ·
KOD NAS JE DOSTA 1 ISCRPNO PISANO o Svetozaru Markoviću. O njemu su pisali Skerlić, Veselin Masleša,
' Slobođan Jovanović i drugi' naši poznati književnici, Kyri-
–
%
tičari, političari i naučnici, No i pored toga mnoga pita. nja koja se odnose na njegov život i vad ostala su još uvek nerazjašnjena. Staviše, neka od njih, za koja se u jednom momentu verovalo đa su definitivno raščišćena, kasnije postaju ponovo aktuelna. Jedno od tih je i pi. tanje mesta rođenja Svetozara Markovića. Svetislav Prvanović, marljiv i skroman naučni radnik koji se godinama sa buno ljubavi bavi proučavanjem istorije, ljudi i običaja Zaječara i' Timočke Krajine, kraja u kome živi, pokušava u ovoj svojoj studiji iznova da reši ovo pitanje. Neposređan povod ovom rađu bio je to što se ove jeseni navršilo: 120 godina od rođenja ovog našeg najvećeg bor ca za socijalističke ideje u XIX veku. i
Podrobno analizirajući arhivsku građu koja se odnosi na službovanje Svetozarevog oca Radoja Markovića i ispitujući kritički sve verzije o njegovom mestu rođenja, au. tor je došao do zaključka da mesto rođenja ovog našeg velikana nije, kako većina naših ljuđi misli, Svetozarevo odnosno Jagođina, nego Zaječar, u kome je Svetozarov otac službovao u Vreme kađa pada datum njegovog rođenja, Ali, vaspravljajući ovaj problem, on je istovremeno vrlo lepo osvetlio porodične prilike i društvenu sredinu u kojima. je Svetozar proveo prve godine svoga života,
Druga stuđija čiji je naslov »Poreklo Svetozara Markovića« napisana, je da bi se popunila praznina u literaturi o Svetozaru Markoviću. Naime, o njegovom poreklu po oct nešto je već pisano, dok se mjegovim poreklom po majci do sada još niko nije bavio. Svetislav Prvanović je vrlo temeljno i podrobno razjasnio ne samo poreklo Svetozarevo po majci, već je i živo i uverljivo naslikao karakter njegovog deđe po majci, izložio njegovu biografiju (Svetozarov deda po majci bio je Jeremija Zdravković) i istorijat događaja u kojima je on imao udela.
Jako je ova Knjiga izdata u Zaječaru i trebalo je da ima više lokalni značaj, ona po svojim kvalitetima, a navočito po svojoj stuđioznosti i živopisnosti, kao i po opremi, zaslužuje da bude prihvaćena od daleko šireg Krugm
čitalaca. Aleksandar A, MILJKOVIĆ
»
Sait Orahovac | Korak do zida
»Veselin Masleša«, Sarajevo 1966.
VREDNI RADNIK ma teškom poslu stiha i rime Sait Orahovac objavio je desetu zbirku pesama »Korak do zida,
· Nekadašnji pesnik bune } otpora postaje sve više intimni
liričar i sve više pesnik soneta. Sonetna forma privlači ga odavna i n je ne neguje bez uspeha: 1957. godine dobio je nagradu Udruženja 'književnik#· Bosne -i Hercegovine zs »Sonetn& senčenja“. ;
Ova. poslednja zbirka soneta predstavlja, kao što se DO maslovu može naslutiti, pesnikov pokušaj da smelo pogle da u svoj život pre sudara sa zidom iza koga niko živ nije prošao, Pesnik posmatra oko sebe i iza sebe sve što mu ie drago i svođi svoje životne račune pre nego što učini fatalni »korak do ziđac,
Ako je Orahovcu stalo do publikovanja svoje autobicgrafije u formi stihova, on je postigao cilj, Čitaoci će iz ove zbirke mnogo Saznati o njegovom životu i njegovoj ličnosti, Upoznaće njegovu bolećivu sentimentalnost, sposobnost da voli ljude i životinje, hedonizam, boemske doŠivljaje i žudnju za'zavičajem, ljubav prema slobođi i na» pretku i veliku vodđiteljsku ljubav prema deci, nežnost prema Sarajevu, Ba čak i detalje o njegovom ocu i majci ih o tome u kojim je sarajevskim kafanama viđao Tina Uje-
, vića.
\z privatnih ispovešti, međutim, ne može se stvarati Prava poezija, To, u ovoj zbirci, dokazuju i slabe pesme O privatnim doživljajima i osećanjima i dobre pesme u koilma je Orahovac izrazio opštija ljudska osećanja i raspoloženja., U ove' druge spadaju »Novembayr«, »More« (iruzev prva dva stiha) i one od ranije već poznate: »Ljeto: i »Jesenji pastel«, koje su ušle u »Antologiju bosansko-hercegovačke poezije» Riste Trifkovića, U najbolje pesme ove vbirke treba uvrstiti i iskreno | toplo »Pismo Njegošua, iz koga nenamuetljivo zrači dobro i nežno Orahovčevo srce. Ali, pre drugih, ja bih istakao »Sonet o smijehue,
Spominjem ovaj sonet, isko, njegov kraj nije sasvim dobar, jer hoću da pokažem da je Orahovac kadar da stvori dobru pesmu koja neće biti napisana va privatne teme i u marativnmom tonu, a zvučaće kso majstorski odsvirana Mantilena na jednoj žici nekog dobrog i osetljivog instrumenta, U mapuštanju privatnosti i narativnosti leži mjegova šansa, a ova pesma dokazuje da ih om može na pustiti i da će tek tađa doći do punog izražaja njegov ta lent. Svođenje životnih računa ie prerano za Orahovca. O treba i može da stvori još takvih pesama kao što su antologijski soneti »Ljeto, »Jesenji pastela i »Sonet o smijehuz,
Dragan M. JEREMIĆ
Brana CRNČEVIĆ:;
ne postojim.
DIŠIROĆUDNJIŠ.
Umreti, to za mene znači nastaviti smrt. Ovaj svet propada, a drugog sveta na žalost nema.
Nekad se u svetu prvo utvrđivao zločin pa se onda izmišljala kazna, danas se prvo utvrđuje kazna a posle se izmišlja zločin.
»Mislim — dakle postožim«. Pošten sam, daklc
Budali je najlakše da bude pametna.
Gordana TODOROVIĆ
OKEAN
ENUSAV dolazak pesme. Bela ogrlica okeana. Dečak sa košuljom od oblaka.
Peraja tišine. na okeanu. Ležim na srcu tišine, sama kao zraci.
... Mtizika Betovena kao maljiče } . okeana, Srće izleće iz oluje u proleće, propuno nedovršehih boja : kao most wu muagli. U školjci svetlosti sam biseyha krv vetra. Doboš sam zemije sa krilima ptica, ujni ritam plovidbi, grimizno ogledalo školjki. Tajnu sha ubiram grudima, pesmom.
Zrak jedan otkida se iz srca violine. Cvrkut violihe i zatvaranje - | hortenzijaSkoljke pevaju. Cvrkut obale i grohot okeana na dirkama . mog sećahja. I kamenim barkama spavaju vetrovi.
Plavi dlanovi tišine,
Zeleni stubovi vodć, Krvavi bor vetra. Žubore zenice kao zore barke.
Muzika predvečerja sa usaha pejzaža prenosi umorne ptice. Dimnjaci drže gruđima grožđe neba.
Vetar seli orgulje vode. A ja sam kći jutara. Sunce tut kapljici cveta sanja mehe
Preko zvezdđanih bašta samoće i hesamnoće
zvohi okean sa krljuštima
talasa. Zora mi ođeva zehice okeahoht, Ja sam slap beskraja iz violine
Hteđu zvezdama zelenila, Beskra} je čežhja boja u očihta. Oblak hosi travu moje kose.
Liubičice zvezđa u očima. Zlatni dah vođe ha kamenu. · Oružje je haše od hrabrosti iskovatho.
Grad Zadar Istorijski institut JAZU, Zadar
POVODOM 20-TOGODIŠNJICE oslobođenja grada Zadra ı priključenja političkog i kulturnog centra Dalmacije do movini, i desetogodišnjice osnivanja Instituta Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zadru pojavljuje se ovoj Zbornik u kome šesnaest naučnih radnika obraduje istoriju Zadra u raznim vremenskim periodima. Svakako najzanimljiviji tekst u ovoj Knjizi predstavlja sintetički pregled istorije Zađra koji je napisao Grga Novak. Ne bi bilo preterano reći da stuđija Grge Novaka predstavlja primer kako treba obrađivati istoriju pojedi-. mih naših gradova, bez koje nema istorije bilo pojedinih jugoslovenskih naroda bilo čitave istoriie Jugoslovena. Pored nekih tekstova visoke naučne vrednosti za mas su SVakako od najvećeg interesa oni napisi koji se bave knjiŽževnom i kulturnom istorijom Zadra i Dalmacije, Marijan Gvrgić govori o majstarijim zadarskim notama, Vjekoslav Maštrović u jednom sumarnom ali izvrsnom pregledu go vori o doprinosu Zadra hrvatskoj kulturi, dok se Kosta Milutinović bavi odnosom Vuka Karadžića prema dalma· tinskora vladičanstvu u Zadru i daje obilje nove i intercsantne građe za biografiju oca srpske književnosti. Zlatko Vince govori o Zadru kao centru raznih razgovora. i rasprava O
' hrvatsko-grpskom Književnom jeziku u prvoi polovini 19%.
veka i o sukobima između pristalica narodnog jezika sa onima koji su bili bilo za upotrebu talijanskog, bilo za upotrebu nemačkog jezika,
Pregled ovog zbornika bio bi nepotpun ako se ne bi istaklo da i ostale studije i rasprave u ovoj knjizi donose obilje novog faktografskog materijala | masu podataka od prvorazrednog značaja ne samo za istoriju Zadra i Dal macije nego i za istoriju svih jugoslovenskih naroda. koji su svojom trađicijom i kulturom vezani za Dalmaciju.
Po sebi 56 razume da se o svim radovima u ovoj knji zi ne može detaljno raspravljati i da se ne može izreći precizna ocena. Ali se ovom zborniku moraju ođati sva briznanja i dati svi mogući komplimenti,
Predrag PROTIĆ
KNJIŽEVNE NOVINE