Књижевне новине
STARO JE PITANJE: šta je stvaramje dicinskog stanovišta? Normalam išli patogeni proces? Rasterećivanje ili samouništavanje? Tome se odmah pridružuje banalno pomata, Wrilatica prema kojoj je od geniia do ludaka samo jeđan korak. lako ova krilatica obično inspiriše banalno mišljenje, ne može se poreći da njenoj rasprostranjenosti i powulamosti visu doprinela saznanja izvesnih biografskih
dataka o nekim velikim stvaraocima, a ćak i neke „njihove izjave ili tvrđenja. Zar Tomas Man nije navisao sledeće redove u iednom od svojih najvećih dela (DOKTOR FAUSTUS):
Veruješ li u tako što, u imgemijum koji · nema nikakve veze s paklom? Umetnik je brat zločinca i ludaka. Veruješ li da
se ikađa moglo stvoriti veliko delo a da
njegov tvorac niie naučio da shvati ži. vot zločimca i Mudđaka?
»Umetnik je brat zločinca i ludakae. Ako trenutno zaboravimo ko ie ispisao ove reči, he možemo se oteti utisku ieze i podozrenja: kakve ie potrebe imao veliki stvaralac da imaginaciiu tako odlučno smesti u kategoriju bato. loškog? Da li su samo u vitanju neobiašnjive dekađenfne nastranosti velikog pisca ili ie ta demistifikacija stvaranja „wslovljena mekim dublilm razlozima? ili je, konačno. u mwitamiu sušta istina koiu mismo u staniu da prihvati· mo zato što su nas kultime mavike i obziri pristoinosti odavno odvikli od toga da istimi đo kraja pogleđamo u oči?
Da ie stvaralački proces, po nekim svojim elementima, veoma srodan sormambulno-halucimantnim stamjima Đovišemogp iluzionizma, činjenica ie koia ie eviđemtiranma ioš eve nojave savremenih mediko-psiholoških istraživanja. U Minitževnoni istorii ie poznmmto da ie Gete neke svoje. stihove napisao u nekoi vrsti zanosa, dok je Balzak živeo u izmišljenom svetu svojih imaein»rnih fiumazka kao u naistvarmniioi stvar nosti. Toko ie i wđeo racionalmog momemta neopboreciv, meki stvavaoci su sklomi mistifikaciti stvarpnja. S razlogom: umetničko delo ie swbitmaciia stvarnosti. Kakav ie Ćavolski, Dakleni, iractonalni zanos pPottebam da se iedam neboštoieći, imacimatni sklop efemernosti mnametne stvarmmosfi kao nieeova namdmoćna istina, kao mešto što efelhktniie đeluie od samog života? Zahvalirmći toi sklonosti ljudskoi da jednom umetničkom skloou briviđa porleeme, makar i za trenuwfnk. i đa ga Đrimi kao da ie u bitaniu nmaikrvaviia životma istima; zahvaljuiući toi svwremno<«ti čitaoca da iluziju, vešto orgamizovanu, orihvati kno stvarmost, Đisac i može da sugestivno deluje, fu se # krije wtamnm:e strana stvaralačkog procesa.
'Onai ko rukoie YMuzilama, sa namerom. da druze ovčini, đosledno bi izašlo iz Manovih stavova, ili Te 1 sam ilmzionist, ako ie nesvesma žrtva somsfvenih iluziia pripremliemih za sugestivmo d»lovanie nn druge, ili ie obmamniivač, ako to čini svesno, Za pisca se drugi izbor me bostavlia: kno stvaralac. on ie. u našoj Đarafrazi, brat hohštamlera ili udaka, što sve zavist od odnosa racionalnog i iracionalnog, od niihove srazmeve i raspoređemosti u stvaralačkom precesu. U stvari, čitava ta Nidačko-hohštanlerska ipra zasmiva se ma razlici između umetnoesfi i stvarmosti. Ometnost nile | nikada ne može biti iđemtična sa stvarnošću u jednom ontolnškom smishi koji ostavlia po strani sve estetičke proiekciie i wmetničke teoriie, Čak j kađ ie u iednom delu prisutan maksimum životnih i stveormosnih čimiemica, to st dve različite i nesvođiiive ontološke kategoriie. Ta se razlika ioš dublie koreni u gnoseološkom iazu izmehi stvarnosti i svesti: nikada ne dolanzi do njihovog poftpmnog poklavanja. Štaviše, tome doprinosi i okolnost da je i subjektivni svet ideia i predstava efemeran i neuhvatliiv: nikađa nismo sigurni da smo dali pravi, potpuni i nezamemliivi oblik materijalizacije svOJim najimntimnijim impulsima.
Toga je naročito bio svestan Tomas Man. 1 i PrEDa tom saznaniu odmosio se s blago osem-
om ironliom. Objašniavaiući kako je došao na ideju da obradi bibliiski motiv o Josifu i njeszovoi braći u svom istoimenom romanu, on pominje Getea kao prvog inspiratora. Ovaj je još kao đečko napisao o tome ovsežnu povest. ali je ona uskoro doživela sudbinu uništenja:
Tskušenje koje je mladi Gete naivno sledio. naime, da sorovede kratki legendarni · izveštaj iz Postanja u »svim njegovim tankostima«, pomovilo, se u mom sluaiu ma stupnju moga života kad je pesničko upotbumienie moglo konačno steći ljudsku kao i duhovnu jezgru. Ali šta to znači: sprovesti u potankosti ono što je ukratko ispričano? To je tačnost, realizacila; to le privući u blizinu nešto vrlo udalieno | nejasno, tako da verujete da. ga vidite svojim očima i obuhvatate sVOjm rukama, i mislite, da, naiposle, 8aZnajete konačnu istinu o tome pošto ste
VINJETE IZRADIO ZUEO DŽUMHUF.
KNJIŽEVNE NOVINE
PATOLOGIJA
i stvaralačka Sudbina
PRA
tako dugo Imali na amu veoma, neizvesnu ideju o tom predmetu. Još se sećam ka: ko sam veseo bio, i kako sam to za veliki kompliment smatrao, kad mi je moja daktilografkinja u Minhenu, jednostavna žena, donela otkucani primerak prve sve· ske, »Priče o Takovu«, i rekla: »Sad zna mo, naiposle, kako se sve to stvarno desilos. To je bilo dirljivo — jer, posle svega, to se nije desilo. Tačnost, realizam su fiktivni, oni su igra i vešta obmana, oni su realizacija i vizuelizacija, masimo ostvarene svim sredstvima jezika, psihologije, izlaganja i, u dodatku, kritiškog tumačenja... (TOMAS MAN: »Tema romana o Josifu«, preveo Dušam Puvačić, objavljeno ı časopisu Književmost). ?
»Igra i vešta obmana« — eto definicije umetmosti sa iluzionističkog stanovišta, sa stanovišta odmosa imaginacija — stvarnost, Kombinujući sredstva mašte i privida, stvaralac dočarava rezultat te iluzionističko-halucinamtne igre kao suštu stvamost, kao život satkan od krvi i mesa, 'Nije više važan odnos stvarnog ı izmišljenog u činjeničkom materijalu koji stvaralac upotrebi u svom delu; važan je sklop svih elemenata, i stvamih i „izmišljenih, onaj strukturni redosled koji je čista konstrukcija, a poseduje snagu i moć ubedljivosti kao da je oživljena, nepatvorena stvamost. Ako se zami-
Život i delo Tomasa Mana e
kao medicinski problem
Zoran OR GLUŠČEVIĆ
spiracije, Ovako sagledano, destruktivno, patoKO i ea iOaina neodvojivo je od kreativnog ka. I zaista, ima. nečeg egzibicionističkog
u svakom stvaranju. Umetnička kreacija stoji na neki način u odnosu negacije sa moralnom, pristap građanskom egzistencijom umetnia, Nije nimalo slučajno što su građani oduvek
Oi prema stvaraocima i mada se u nainu građanskog nipodaštavanja ogleda i pri-
sustvo jednog primitivnog mentaliteta, ne može se poreći da izvesne psihološke devijacije sudeluju u konstituisanju stvaralačkog postupka, Još je Gete upotrebio u svojim mladalačkim verterovskim danima reč »prostituisati se«. Da kako, u psihološkom značenju. Umetnik je pri
| nučen da se psihološki »prostituiše«, je
otvorem višestrukoj raspolućemosti, on nosi u sebi više ličnosti koje s različitim intenzitetom i promenljivom srećom uspevaju da'se namet· nu kao prolazni identitet. Nije nimalo slučajno što su neki veliki stvaraoci smatrali sebe glumocima, i pajacima: u toj potrazi za idemtitetom, za potpunim proistovećivanjem sa jednim likom, što razbija dinamika kreacije ne podnoseći nikakvu završenost i uokvirenost, stvaralac je izložen strahovitom pritisku. Humomna projekcija može da bude njegovo rasterećenje, ali svaki stvaralac nije u stanju da dospe do humora.
Da li onda stvaramje iscrpljuje, razara Dsi· hičke i biološke snage, ili ipak doprinosi raste· rećivanju kako privatnih napetosti tako i onog
DA LI JE STVARALAČKI PROCES SRODAN HALUCINANTNIM STANJIMA?
sli nad etičkim aspektima svoje fiktivne igre, stvaralac ne može da se otme utisku da je »hohštapler«: on je taj koji u SVOJ izmišljeni svet uvlači čitaoca naterujući ga da u njegove »lelujave seni«, kako bi rekao Gete, poveruje kao u žive ličnosti.
Postoji, međutim, i psiho-emotivna strana pdObiyak. Da li može stvaralac da. ostane ravnodušan i imun prema složenoj i nimalo naivnoj igri iluzija od kojih stvara svoje delo? Jedam iz DOKTORA FAUSTUSA nedvosmisleno potvrđuje da je Tomas Man osećao udđeo onog intenziteta neophodnog za uspeh stvara-
laškog poduhvata;
Tnspiracija koja doista usrećuje i očarava, koja je lišema sumnje, koja veruje, inspiracija kod koje prestaje svaki izbor, svako popravljanje i krpljenje, od koje se sve prima poput blaženog diktata, te korak okleva i posrće, uzvišena jeza prožima nadahnuto biće od glave do pete, a bujica mu suza probija iz očiju — ovakva inspiracija ne dolazi od boga koji prepušta OdViEa pogia Ta OE LOS daa samo s đavolom, istinskim entuziiazma,. (Tomas Man: DOKTOR FAUSTUS) Ali ako taj stvaralački intenzitet spada i
aklenu« kategoriju, da li je on svojstvo jedDa uravnotežene i normalne psihičke i emotivne konstitucije, ili tom sposobnošću stvaraoca da intemziviše svoje iluzije i fikcije do njihove identifikacije sa stvarnošću, tom lakom podatnošću zanosu u kojem se spletovi privida doživljavaju kao više otkriće o suštini života, i počinje razlika između normalne i abnormal-
_ me konstitucije?
Ta sklonost ka devijacijama od normalnog predstavlja izvor destruktivne strane jedme in-
\
neurotičkog potencijala koji nastaje zbog ambi: valentne pozicije stvaraoca prema samom sebi? Man je na svom vlastitom primeru formulisao jeđam paralelizam bioloških i duhovnih potencija, jedan kauzalitet između zdravstvenog stanja i stepema kreativnih moći:
Sve ovo međutim pominjem zato što mi izgleda da iz toga proizlazi značajna di vergencija između biološke i duhovne ži· votne snage. Uopšte ne moraju vremena fizičkog zdravlja i telesnog procvata, vremena ed) fizičke neometenosti ı čvrstog kor ja da budu i produktivno blagoslovena. Najbolja poglavlja »Lote u Vajmaru« napisao sam izložen strabovitim patnjama, koje se ne mogu dočarati onim' što ih sami nisu iskusili, ednog infektivnog išijasa koji se otegao čitavih pola godine, u najluđim bolovi: ma koje sam ikada imao i koje da bi čovek izbegao uzaludno dan i noć traži
pravi položaj tela.. Pa ipak, išijas nije ·
neka bolest koia duboko zadire u život i koju, i pored sve torture, treba baš mnogo ozbiljno uzeti. Naprotiv, vreme o koiem govorim (1945, godina, moja primedba — ZG) ı za koje sam prorekao svoju sopstvenu smrt, bio je period stvatnog, lagano napredujućeg opadanja mojih životnih snaga, |sdnog iglednog biološkog slabljenja. Ali upravo s tim slabljenjem vezan je nastanak jednog dela koje je od trenutka same pojave potvi đilo 950 osobenu moć zračenja.
Bilo bi puko doktrinerstvo kad bismo u vitalnom opadanju hteli da viđimo Uz rok i uslov nastanka jednog dela, KOR, je upilo u sebe g&rađu čitavog jednog živo. ta, čitav jedan život, upola nesvesno, upola u svesnom naponu, sintetizovan i sadeven u jedinsivenu celinu, te zato jedva
. da može a da ne potvrdi izvesnu životnu.
Velimir · LUKIĆ
Putovanje
[0] OBLIČJA, o vetri rani! Ti sutone u mojoj ruci, Trčimo tako zadihahni, | Za nama kuga ili vuci,
Za nama ljubav ili pakost, Ćistota Todra meke zime, Meso nam pada, boli kost Ko prosute u moru rime,
O obličja, o vetri rani
Ka vama idem prazan, Hošen Nosim, vam život začarani, Nosin v(un život tek pokošen!
Balada o mrtvim pesnicima
VATRENO NEBO, čari posrhula Nebeska vatro i ti iskto tame Da li to magla ili večnost trula Svaki čas pada ha ime i dane.
Ko jabuku zlatu oh svoj košma? tosi Puh shova i Suza kao jarbol mrivi Vetar taj iz pakla gladi ga po kosi 4 zima treperi o hjegovoj Žžrivi.
Da li ga poznaješ prijatelju shehfi
li to sehka palog lišća vara . Taj čovek mestade u prohladnoj peni Gde nam duše stoje i gde se dah stvara.
4 kada o njemu završi se java
I lik njegov poznat biće onda svihfa.
Možda moje bilo u njegovom spava,
Sve mas je pozvao ka hladnim poljima.
Jesenja pesma
U SNI TI vreme! Zaspite gođime! Spavajte zvona zlathih večeri Kao pruge pakla senke se protežu Sa modrih krošnji i voda odbeglih.
Na rubu šume sumrak ponosni,
Na listu nekom prašine spokoj. Ništavne reči što ih govorim
U knjigu zaboravljenu življenja tutohu.
I svim putevima kovitla se jesen. U oblake gleda žena, gledaju zveri. Muziko zvonma zlatnih večeri Kuda bi pošli i. zašto ostali?
Ja ću napisati stihova još i Reči nemuštih o vetru i magli, O ruži što se u muk jesenjt Ko avet leta klohulog gasi.
Možda će pomoći to u čase
' Kad sve je pusto u šumi, na. ftebu. Možda će oblaci što kraj okna bđiju I svoje čete podići nemo Da pre snega do smrti stighu...
Zaspalo vreme! Godine zaspale! Ti, ruke neke, dodiru nečujni,
Vi slova mutna sa usne festale.... Zaspite i vi tako Ssklupčani
Kao lišće slučajno i pusto!
Nema stihova i otrova nema! Tišino dođi kao telo najtoplije
U hladnu leju gde su ljubavnici, U mrtvu goru gde ham. beže duše.
Nek bruje zvona zlathih večeri,
Nek klekne leto prevareno i plačno! Ja ću da tražim harfu vremena Vrh modrih krošnji i voda odbeglih.
ispunjenost, Lako je preokrenuti ikauza litet ı moje oboljenje staviti ma teret delu, koje me je kao nijedno drugo ispi alo i anmgažovalo sve moje wnutarmje snage. (T. Man: Nastanak DOKTORA FAUSTUSA)
U kakvom su onda odnosu zdravlje i stva· ranje, bolest 1 mentalno-psihička strana? Man dovođi biologiju i estetiku u naročitu kauzalnu vezu: svako umetničko delo kao da ima svoju osobenu patogenezu. Ona ne mora da b bio-fizički i fiziološki lokalizovana. Ona može da bude neurotička po sadržini, kao što je i umetničko delo psihoterapeutske vrednosti svome efektu. Drugim rečima, svako umetničko đelo razrešava neku psihičku ili fizičku napetost. U tome je njegov patogeni uzrok, ali i isceljujuća moć. Potičući iz tamnih, destruk· tivnih poriva i gradeći se na spletovima ma petosti u koje čovek svakodnevno stupa sa svojom okolinom, umetnost je estetičko razreše. nje životnih konflikta i u tome je njena mezamenljiva. psihoterapeutska moć.