Књижевне новине

Jedna nova knjiga o Hegelu

U TEKUĆI ODNOS PREMA Hegelu i hegelovskoj tradiciji nedavno objavljena studija Ernsta Topitscha (Topiča) o Hegelovoj socijalnoj filosofiji (»Dic Sozialphilosophie Hegels als Hejilslehre und MHerrschaftsideologie«, Luchterhand, Neuwied-Berlin, 1967) unosi izvesnu otreŽnjavajuću motu. To otrežnjenje proističe iz naučnog, to znači, iz »vrednosno neutralnog“ vazmatranja Hegelovog učenja i tradicije iz koje je ono proisteklo, iz sistematskog razmatranja odnosa Hegelove socijalne filosofije prema prastarin mitskim motivima mišljenja vezanim za vrednosnu metafiziku. Ta kritička pozicija autora više nije tako izolovana u današnjoj nemačkoj filosofiji koja, ipak, u svom glavnom toku predstavlia »nastavak teologije drugim sredstvima«. Kritička pozicija autora proističe iz sopstvenog iskustva sa mitovima i ideologijama u našem vremenu i fundiranan je na temelinom jstorijskom proučavanju Tnotiva mitskog mišljenja i Kritici Weltanschauunpa. Protiv apologetike

Kritički stav autora prema tradicionalnoi filosofiji i restaurativnim tendencijama u sa: vremenoj filosofiji dolazi do izraza u njegovoj studiji o Hegelu, o kojoj jc ovde reč, ali i u svini ranijim niegovim radovima (pre svega u njegovim glavnim delima »Ursprung ind End der Metaphysik«, 1957. i Sozialphilosonphice zwischen Wissenschaft und Ideologie«, 1963.). Autor konstatuic da se odnos prema Hegelu i hegelovskoj tradiciji u savremenoj (nemačkoi) filosofiji razvio u svoievrsnu apologetiku, čiji ič cilj ne samo da sa Hegelove socijalne filosofije skine bilo kakvu »odgovornost« za zbiva mia u Nemačkoj neposredno pre i za vreme Hitlerove vlasti, već i da Hegelovu filosofiiu uopšte »oslobodi« od veze s prastarima tradicijama mitskog mišlienja. Cili je ove studiie, u sistematskom pogledu, da ukaže na mitsku pozadinu Hegelovog mišljenja i da osim toga rvaziasni ulogu hegelovske tradicije u pripremi i službi Trećeg Rajha (»Zadaci i predpostavke«. str. 7). .

Ova studija možc korisno poslužiti i našoj

tekućoj diskusiji o Hegeli kao i našem odnosu prema hegelovskoji trađiciji, pa je zato me treba prebrzo etiketirati kao »pozitivističku«, Treba razlikovati između metodičkog i metafizičkog pozitivizma (A. Diemer) i uvideti da nediferencirana kritika pozitivizma kojoj često nedostaic bilo kakvo istonhisko i SOCIjamo opravdanje konačno nije ni logički opravdana. Osim toga Topitscheva Kritika bro ističe iz dubokog poznavanja evropske duhovme prošlosti i iz samostalnog filološko-istorijskog istraživačkog rada, čili sc rczultati primenjuju na Hegelovu socijalnu filosofiju. U svoijoi| studiji o Hegclu Topitsch se potpuno saglašava sa rezultalima do kojih je došao “Karl LOwith vw proučavaniu »smisla istoiiex (»Weltgeschichte und MHeilsgeschehem«, 1953). Njegov zaključak o ulozi hegelovske tradicijć u prehitlerovsko i Hitlerovo doba u Nemačkoj saglašava se sa dragocenim svedočanstvom Tr. Meinecke-a, istoričara i filosofa istorije, savrećmenika i kritičara tih zbivanja. Baš u tom po sledu Topitscheva studija se direktno suprotstavlia literaturi o Hegelu kola se u nas uveliko prevodi, H. Marcusea (Markuze), J, Rittera (Ritera), E. Weila (Vajla), ne poričući vredne rezultate do kojih su ovi autori inače došli u proučavanju Hegela. Zbog svega toga treba uzeti u obzir osnovnu tezu koju Topitsch brani u svojoj obimnoj nevelikoj studiji o Hegelovoj socijalnoj filosofiji.

DP aaa pi JAArENr KARI KOD a LTJ Ua MTI an TRIMO KIJERIT TKRLORITU O

Reklama za knjige

Prije odlaska na turneju po Sovjetskom Savezu bjevač zabavne muzike i jedan od rijetkih istinskih estradnih umjetnika kod mas Arsen Dedić izjavio je nekom novinaru:

»Ponio sam devetnaest knjiga koje sam Žželio a nisam stigao pročitati. A tako će mi i vrijeme brže prolaziti«, |

Šteta Što Arsen mije spomenuo i naslove knjiga koje jo ponio sobom. Devetnaest knjiga dobilo bi mnogo novih čitalaca.

' Humor na naslovnoj stranici

Tako »Vjesnik u srijedu« već dulje vremena nema humorističku stranicu, nedavno je uspio nasmijati do suza čitav Zagreb, i ne samo Zagreb! Kroz naslovnu stranicu bila je objavljena fotografija supruge Predsjednika Republike Jovanke Broz uz koju sjedi mali, bijeli psić. Ispod fotografije urednik je SstaVIO Dot pis: »Na slici: supruga Predsjednika Republike za vrijeme razgovora s glavnim urednikom revije »Svijete ı pomoćnikom direktora NIP »Vjesnik«,

NM \

eye

Žž Pyavsit003 (PREP

KNJIŽEVNE NOVINE

Mitska pozadina Hegelova učenja

Mada su po autoru »od velikog značaja, i nčosporne aktuelnosti«, dva pomenuta tematska kruga problema — mitska pozadina. Hegelovog mišljenja i uloga hegelovske tradicije u pripremi i službi Trećeg Rajha — ostala su skoro nenačeta, #slisnuta iz svesti i prećutana u inžčč veoma obimnoj i značajnoj literaturi o Hegćlu. Zbog toga autor želi da objavljivanjem SVOje studije pokrene na proučavanje baš tih 17begavanih i zanemarivanih tabu-tema u «anašnjoj (nemačkoj) filosofiji, da ukaže na Sstval-

· nu ulogu Hegelovog nasleđa u borbi protiv li-

berane demokratije i Weimarske republike, u pripremanju i podržavanju totalitarne vlasti u Nemačkoj. Za razliku od onih koji tu vide samo zloupotrebu od strane pojedinaca ili samo »duhovno-istorijski nesrećni slučaj«e i Koji poriču pravo predstavnicima autoritarne i totalitarne vlasti da se pozivaju na Hegela, autor ove stuđije na temelju uverljivih dokumenata, Polazeći od navedenih metodičkih pretpostavki dolazi do zaključka da se »nadovezujući ma

Hegelove idejic u Nemačkoj razvilo izričito autoritarno, antiliberalno i amtidemokratsko

učenje o vlasti koje se kao neprekinuta tradicija proteže kroz prošli vek, dobija u wilhelmovskoj epohi znatan uficaj i, konačno, igra ulogu koju ne smemo podcenjivati u pripremi ı službi Hitlerovog režima« (str. 63). Međutim, ako bi ovakav zaključak potvrdila dalja i potpunija istraživanja, u što autor bez rezerve veruje, onda on ipak s pravom upozorava na to da zbog toga ne bi trebalo pasti u suprotni ekstrem i Hegelu bez daljeg diferenciranja pripisati krivicu zbog uspostavljanja nacional-socijalističke vlasti!

. No problem odnosa Hegela i hegelovske tradicije prema Trećem Raihu autor tretira samo kno poseban slučaj šire i načelnije problematike odnosa između Hegelove socijalne filosofije i frađicija socio-kosmičkih mitova o državi i ideologije vlasti, počev od arhaičnji visokih kultura na Orijentu, pa sve do novog veka i, u racionalizovanom obliku, sve do danas. Krajnji izvor tih drevnih i još uvek živih

MKritik= Hegelove socijalne filosofiie

nalazi u vredmosnom tumačenju (kosmosa, društva, individuuma i saznanju) koje se služi analogijama i određenim model-predstavama. Iz svrhovito upravljenog delanja, iz planske čovekove aktivnosti u socijalnom životu, zatim iz čovekove želje da se oslobodi ili bar olakša pritisak realnosti koji oseća, pojavlju-

ju se takvi mitski oblici wišljenja, čija ić tradicija najduža i još uvek živa, koja u Hege-

lu dobija jednu od svojih »najimpozantnijih

stilizacija«, filosofija, predstavlja uopšte poslednji veliki pokušaj da se svet u njegovoj celokupnosti interpretira kao jedna po vrednosnim gledištima uređena, celina. koja obuhvata ı u scbi sadrži istorijsko-društvciu stvarnost, iz wijc 'se strukture takođe može dokučiti „smisao te stvarnosti i ljudskog delanja u njoj« (str. 14). dayai:

Rezimirajući rezultate svog rada, koje sam autor ne smatra definitivnim, pa ipak u suštini tačmim i zato dovoljnim da razbiju vladajuću fable convenuce u pitanju o kome je reč, on piše da je »danas vreme da sc Ooprostimo od apologetskih legendi i da odredimo mesto Hegelovc socijalne filosofije u okviru tradicionalnih mitfskih i metafizičkih ideologija vlasti i iz njih neposredno proisteklih tradicija autoritarnog shvatanja državnc vlasti,.,« (str. 89).

Kritika ove kritike

Ovde ne želimo da pratimo hod celokupnog jzlaganja, niti navodimo sve argumente ı doka ze koje autor predlaže da bi odbranio SVOJII tezu, već se zadovoljavamo Kkarakterizacijom njegove vodeće kritičke ideje, da bismo sa švOje strane postavili pitanje o vrednosti i dometu njegove metode, kao i o značaju rezultata do kojih je pomoću te metode došao. i

Ova studija proističe iz iskreno Nnepomirljivog. antiideološkog stava autora koji odlučno i zadivljujuće dosledno želi da se stvari jcdnom ne prosuđuju ni s leva ni s desna, nežno onako kako stvamo stoje. Metodički ima u tome mnoečeg otfrežnjujućeg, nečeg Sto zaista mora predstavljati, prema Hegelovoj reči, početak nauke (Anfang der Wissenschaft), ali me i kraj nauke i svu nauku. Metoda ovo autora i rezultati do kojih je pomoću mje došao mogu umefi·izvesmu jasnoću i u našu diskusiju o Hegelu, jer mas eventualno mogu Uupozo?!ti na. još uvek postojeću levu romani ku u int»rypret:ranju Hegela. Ali naše odlučno pitanje glasi, šta se zaista može postići svodđenjem novovekovnog i, uopšte, tradicionalno: evropskog filosofskog mišlienja na prastarc motive vrednosnc muetafizike? Kakva pouka proističe iz saznanja da je savremena (nemacka) filosofija samo nastavak teologije drugim sredstvima? Da li to znači da je teološka suština dobila drugo ruho i da sc ništa bitno mije promemilo, kao što to Topitsch smatra, ili to možda znači da su u negdašniem teološkomi mišljenju skrivene izvesne Yvacionalne forme saznanja, čija se aktuelnost bitno vezuje ža »drupa sredstva jednog drugog načina mišljenja? Č

»Hegelova.

mitskih tvorevina, kao što je već rečeno, autor ~ Milan Damnjanović i | tina | MKOMIENTAN | | || • | •.• BLUR paaa Sua i| « o biblioteci ~—iultura i kabadahije n GLUŠČEVIĆ e u školi«

U »VEČERNIIM NOVOSTIMA« od 28. januara ove godine saradnik tog lista Žarko Jovamović objavio je članak pod veoma bučnim naslovom: »Seča pisaca«! Čitav članak je bio sračunat na senzacionalno »otkriće« jednog tobože monstruoznog postupka. Niko manje nego dotični Jo„vanović smatrao se pobuđenim i ovlašćenim da u revolveraškom stilu, dobro pozmatom iz njegovih» pozorišnih« paškvila u istom listu, »optuži« mene kao urednika biblioteke »Km jiževnost u šŠkoli« za »antikulturan gest« (kao da je sistematsko i stručno izdavanje školske lektire bilo kakav gest a ne proces!), za »varvarsko kasapljenje« živih i mrtvih pisaca, čija se dela u odlomcima objavljuju u pomemnutoj biblioteci. Takvu praksu taj Jovanović, budući da se upustio u jednu stručnu oblast za koju nema ni znanja ni iskustva ni elementarnih informacija, usuđuje se da proglasi prevaziđenom, jer, zaboga, »slično su radili i američki izdavači, pa su prestali«.

Ovom svojom »informacijom« o američkim izdavačima i mjihovim tobožnjim iskustvima, kao i tonom čitavog članka koji kipti od umišljene srdžbc i lažne brige za kulturu, pomemuti Jovanović, taj samozvani starateli za sudbinu naših pisaca, hteo bi da ubedi neobaveštenog čitaoca da se nigde u kulturnom svetu ne izdaju odlomci iz celovitih dela nego samo intcgralni tekstovi, a da se to najmanje čini kad su u pitaniu školska izdanja, jer, zaboga (tako »misli« dotični Jovamović koji se »razume» i u pedagogiju i još k tome i u dečju psihologiju!), to bi decu odvratile od čitamja celih tekstova.

Tako tvrdi, od redakcije »Večernjih novosti« .

ovlašćeni, dušebrižnik za pitanja naše kulture Žarko Jovamović.

A ja pitam tog Jovamovića, kao i njepovu

redakciju, otkuda im smelosti da bez ikakvog Poznavanja stvari, kao i bez ikakvog naučnog ı sirmučnomedagoškog uvida u problematiku školskih izdamja, javno blate napor i rezultat niza mladih stručnjaka i književnih Kritičara koji su angažovami ma ovoj biblioteci i koji u

svom radu koriste i naša i strana, iskustva ste- .

čena upravo u takvim izdavačkim poduhvatima? Jer ne treba biti mnogo upućem pa videti da ovakve edicije, u koje spada Kmjiževnost u školi, predstavljaju sasvim prirodan i normalam oblik izdavačke delatnosti u

' svim kulturmim zemliama i da takva izdamja

niko ni među piscima ni među pedagozima ni među naučnim radmicima ne smatra varvarskim nego neophodnim nastavnospedagoškimi sredstvom. U to će nas uveriti najobičnije navođenje naslova, imena pisaca i izdavačkih kuća poznatih u svetu po takvim edicijama.

U tu seriiju spada poznata Larus-ova edicija »Larusovi klasici«, pdle su, navodim samo jedan primer, prozna dela Alfreda de Misea data u odlomcima koji ukupno zauzimaju 81 stranicu, dok su izostavljeni delovi prepričani baš kao što je učinjeno i u biblioteci »Književnost u školi«. Pa ipak, iako se ovakva izdania obnavljaju svake godine u ogromnim tiražima, niko se u Francuskoj kulturnoj javnosti mije dosada požalio ma štetnu ulogu ı rđav pedagoški elekat ovakvog prezentovanja pisaca. Baš naprotiv! U književnoj kolekciji Lagarda i Mišara istim postupkom, tj. odlomcima i prepričavanjem izostavljenih delova odnosno čitavog integralnog teksta, predstavljeni su čitaocu: celokupam Marsvl Prust, koji je napisao hiliade i hiljade stranica, sa svega — 35 stranica. Ali ni živi pisci nisu ništa »bolje« Prošli: Sartr je sveden na svega — 8 stranica; Andre Malro na — 6; Kolet na — 7 stranica. Pa ipak, ni Sartr, ni Malro, ni Kolet misu Uus-

kratili pravo antologičarima da sa ovako Oskudnim brojem stranica predstave njihova. obimna. dela, čak i uprkos tvrđenju antologičara, iznesenom u predgovoru, da izabrane stranice, čak i u tako malom broju, dopuštaju il: čak i omogućuju svakom čitaocu da na osmovu njih donese sopstvenu ocenu pisca! Jedna od najau“oritativnijih svetskih izdavačkih kuća, specijalizovanih za publikacıju univerz:tetske i naučnu literature, »Oksford Junivesiti Prese ima veoma bogatu biblioteku stvorenu doslovno baš ma ovakvim principima, a namenienu studemtima. U toi biblioteci daju se u odlomcima, po istom sistemu, čak i dramski pisci, pa je Šekspirova »Zimska baika« data u odlomcima na svega — 18 stranica, dok je »Julije Cezar« sveden na — 9 stranica, a da ipak nijedan šekspirolog u Tingleskoj nije digao glas protiv tog »varvarstva«. Dikemsov »David Koperfild«e zastupljen je sa — 13 stranica; Sviftova »Guliverova Pputovanja« sa 7 stranica; »Ostrvo s blagome R. L. Stivensona sa — 14 stranica. Da li treba samo u ovoj seriji nabrojati sve »unakažene« pisce? Kako to da se u Engleskoj niko ne »seti« da ih uzme u odbranu?

Sve, to ipak nc sme“a dotičnom Jovanoviću da.apeluje na naše živc pisce da me dozvole ovakvo »kasaplienje« svojih tekstova. Da li su

' pri tom, on i redakcija koja mu široko ustupa

svoje stupce svesni besmislice i gluposti, zlonamemosti i nmedostafka wJementarme kulture što ih sadrže ovakvi zahtevi? T zašto onda redakcija »Večernjih novosti« ne bude dosledna pa ne uputi sličan apel pesniku Ezri Paundu koji je sam sebe skratio, sažeo i svoje pesme dao u odlomcima za izdavačku kuću »Fejbr end Feibr«, u Londonu? Zašto »Večernje novos:i« nc nađu mekog da izvrši napad na T. S. Eliota zato zato što je četiri prozna, dela Džemsa Džojsa, među mjima »Ulisa«, istim postupkom sveo ma svega — 134

stranice?! Zašto glavni urednik »Novosti« Slo-

bodan Glumac mv optuži francuskog izdavača »Pjera Segersa«, zato što je celokupno prozno i pesničko delo Alfreda de Vinjija dao u odlomcima na svega — 90 stranica; zato što je Getea, koji je napisao preko stotnu knjiga, sveo ma

— 95 stranica, i u okviru tog broja stranica predstavio njegovo p-sničko i prozno delo; zato što je celokupnog Dantea sveo na — 67 stranica? Đopuštam da sve to i još mnogo više od ovoga što je pomenuto »kulturni« drugari iz »Večernjih novosti« jednostavno ne znaju. Ko će da prati «vetsku V\ydavačku delatnost:? Nije to baš tako laka i bazazlena stvar kao napisati revolveraški članak! Ali kad sve to nc znaju, kako se usuđuju da puštaju razne člankopisce da čitaocima bacaju prašinu u oči, da se ponašaju kao sveznajući i gnevno zabrinuti staratelji naše kulture i literature? Ako ne znaju šta se događa u ostalom svetu, zar im sc smelo desi'i da ne znaju da su pisci štampani u odlomcima kod nas i pre serije »KNJIŽEVNOST U ŠKOLI« izdavačkog zavoda »Jugoslavija«? Da li ti sveznajući novinari i urednici iz »Večevrnjih novosti« znaju da su 1933. godine štampani odlomci iz celokupnog dela Bogdana Popovića pod naslovom »Misli i refleksije« i da je nia 92 stranice malog formata predstavljeno njegovo celokupno estetičko i esejističko delo? T to sa njegovom potpunom saglasnošću i obrazloženjem kako se i zašto književna dćla

Eli Finci je 1953. godine

ći i »Večernje novosti«, nisu mičija

mogu predstavljati u odlomcima? Da li znaju da je ovaj naš estetičar, koji je uz to bio i VIstan književni pedagog, sledećim rečima obrazložio postupak frapgmen'arnog predstavljanja integralnih književnih tckstova:

U hrpi knjiga, u hrpi malih : velikih knjiga, whadihyi i velikih i obimom i sadržinom, čoveku Di 'b{|b' ušteđeno i mnogo vremena i mnogo truda kad bi uza svaku knjigu bio odmah, i zascbno, objavljen

i kratak izvođ iz mje, tako da, ako ste uzalud čitali izvod iz rđavc Knjige, niste izgubili onoliko vremena koliko bi iziskivalo čitanje knjige; a ako ste iz izvoda videli da ijc delo dostojno pažnje, možete se slobodno baciti na čitanje obimnog dela,

i bez Štete pročitati ga do kraja.

Dakle, svakom pametnom je jasno da sc izvOdi i fragmenti sačinjavaju ne da zamcnc Dpotrebu da. se čita integralni tekst nego, naprotiv, da čitaoca podstaknu ma čitanj»> celog dela.

U izdanju »Prosvete«, u biblioteci »Putevi«, predstavio celos Marsela Prusta na — 110 stranica. Moždn je io za egzekutore kulture iz »Večernjih novosti« suviše daleka godina da bi jo se sctili. Ali zašto su onda prećutali činjenicu da je izdavačko preduzeće »Mlado pokolenjc« iz Beograda objavilo 1966. godine, dakle svega jednu podimi pre pojave biblioteke KNJIŽEVNOST U šKOLI, jednu seriju pod nazivom »ŠKOLSKA LEKTIRA«, koja je uređena po istim principi.jta po kojima se uređuje i »KNJIŽEVNOST U ŠKOLJ«, pa je roman Dobrice Ćosića »Daleko je sunce« sveden ma fragmente od ukupno 21 stranice, a ostatak prepričan; »Gorski vi· jenac« dat u izvodima na — 21 stranici; »Seljačka buna« Augusta Šenoe na — 26 stranica; Nušićeva »Autobiografijae na — 11 stranica; »Sumnjivo lice« — 15 s:ranica; »Kako se kalio čelike — 22 stranice; »Detinistvo« Maksima Gorkog — 23 stranice itd. itd,?

To skraćivanje ili, rečnikom Žarka Jovamnovića i »Večernjih novosti«, to »kasapljenje« i ta »vulgarizovanja« izvršili su prolesori ı docenti Beogradskog univerziteta, stručnjaci za jugoslovensku i svetsku književnost, u svojstvu urednika ji priređivača: dr Dimitrije Vučenov, dr Dragan Nedvljković, dr Vaso M:linčević, dr Slobodan Marković i dr Tode Čolak. Pitam redakciju »Večernjih' novosti« i njenog glavno? urednika zašto nisu alarınirali našu javnost kad se odigrao taj veličanstveni primer »sečće pisaca« izveden tako neumitno od strane univerziteftskih stručnjaka? Koliko je spojivo sa profesionalnim nmovinarskim moralom da se icdan isti postupak kad ga čini jedan izdavač jednostavno preću*ti, a kad ga ponovi drugi izdavač da se smesta napadne pasjim rečnikom pustahijske bezobzirmosti, neznalaštva i primitivnosti? Ako je potpisani Žarko Jovanović znao za sve činjenice o biblio*»kama koje

objavljuju književne fragmente, kako je smeo

da ih prećut i da namesto toga samo ubaci lažnu informaciju kako su to nekad činili jedino američki izdavači pa su i oni sa tim »prestali? Ako nije znao za sve to, otkuda mu drskost da snagatorski ' apodiktički piše o stvarima koj« ne zna? Znaju li ı on i redakcija »Večernjih novosti« (a naši listovi, uključujui - Š ( privatna prćija namenjena primitivnim ispadima mnego mstrument javnog mnemja koji snosi odgovornost, kao glasilo javnosti, za sve sa čim izlazi pred javnost?

0 i o -_-----—-—___ _————e”